Krvna osveta razara budućnost Crne Gore

Koliko se to samosudno pravo na “osvetu krvi“ skoro uselilo u nacionalni gen, svedoči odlična studija univerzitetskog profesora Janka Nicovića “Valtazar Bogišić i Marko Miljanov o krvnoj osveti“. Dragoceno je da Nicović ekskluzivno objavljuje zapise ovih velikana, Bogišića i Miljanova, o fenomenu krvne osvete i njihova promišljanja o ovom fenomenu u Crnoj Gori, Hercegovini i severnoj Albaniji.

Krajem 18. i početkom 19. veka, uprkos tome da se država Crna Gora počela oblikovati kao zajednica sa uređenom vrhovnom pravnom strukturom, krvna osveta je i dalje razarala budućnost zemlje. O tome svedoče i autentični dokumenti koje Nicović navodi. “Naime još u Stanjevićima 18. oktobra 1798. godine, posle donošenja prvog dela Zakonika Petra I, izabrano je Praviteljstvo suda crnogorskog i brdskog, kao centralna i jedinstvena sudsko-upravna vlast u zemlji.“

Ovaj zakonik bio je osnov za formiranje lokalnih organa brdsko-upravne vlasti, čiji je prvi cilj bio da se iskoreni krvna osveta, da se bratstva i plemena mire na sudu. Sam Petar I u početku putovao je po unutrašnjosti i prisustvovao suđenjima lokalnih organa brdske upravne vlasti. Sve je krenulo koliko-toliko dobro, krvna osveta počela je da jenjava, zakrvljeni su pristajali na “umir krvi“.

Međutim, Petar I počeo je da poboleva, njegovo zdravstveno stanje nije dozvoljavalo da putuje po zemlji. Zaraćenim plemenima i nahijama koji nisu poštovali Zakonik kao vrhovni državni sud, Petar I pisao je zanimljive i teške poslanice. Ni velikog vladiku Njegoša nisu slušali.

“Neposredno pred smrt Petar I je okupio glavare na Cetinju radi dogovora o daljem radu na umiru i iskorenjivanju krvne osvete. Ali, samo što su se glavari sastali, vladika je umro. Sutradan, po otvaranju njegovog testamenta, na prvom mestu piše: “...svome narodu činim amanet da na moje mrtve prsi vjeru zakadite i utvrdite proza svu našu zemlju i jeparhiju, proza sve nahije, sela i plemena da niko nikoga nizašta ne tiče barem do Đurđevdana.“ (D. Dragićević, “Testament mitropolita Petra I“.)

Protokol osvete i umir krvi

Krvna osveta

Krvna osveta

Svet 27.11.2024. 17:25

Protokol osvete i umir krvi

DUG U KRVI: Krvna osveta u Crnoj Gori više ne bira ni mesto ni vreme, ubija se usred dana na ulici

Brejking 01.11.2017. 13:08

DUG U KRVI: Krvna osveta u Crnoj Gori više ne bira ni mesto ni vreme, ubija se usred dana na ulici

Prema jednom izveštaju, koji je upućen od nepoznatog autora kotorskom okružnom poglavaru od 1. novembra 1830. godine, piše: “...prije nego su vladiku spustili u grob svaki od učesnika ovoga skupa redom je stavljao ruke na hladan leš i zakleli se da će među sobom održati onaj mir koji je pokojnik želeo da vlada među njima i koji im je toliko preporučio.“ (Istorijski arhiv u Kotoru, OK-IV, str. 241.)

Posebnog značaja za umir i iskorenjivanje krvne osvete imao je Zakonik Petra I. Odredbe zakona bile su radikalne... “Za ubistvo Crnogorca ili Brđanina, bez ijedne krivice i nužde, takav ubica ne može se nikakvim blagom otkupiti, već ima biti obešen, kamenovan ili streljan.“ (Zakonik Petra I, član 2.)

Dakle, Zakonik Petra I načelno je zabranjivao osvetu “budući jedinstvo, mir, tišina i svaki dobri poredak nije moguće uzdržati, ako svrhu zloga i samovoljnoga čoveka ne bi kastiga bilo“. Za ubistvo “bez ijedne krivice i nužde, nego od sile i opačine“ predviđene su stroge kazne... Zakonik je priznavao pravo na osvetu ubici koji se nalazi u bekstvu, pa kaže u članu 5: “Ovi rukostavnik i ubojica ako bi se ikad u kojemu drago mjesto uhvatiti ili ubiti mogao, da ga najkrajnji Crnogorac ili Brđanin jednako ubiti može, koliko i oni kojemu je brata ubio i tako da se prebije jedan za drugoga, a pravi da ne može mjesto.“

Ubica koji nije u bekstvu podlegao je suđenju, a mogao se otkupiti ako je delo koje je učinio iz osvete drugačije tretirano od “prostog“ ubistva. Iz brojnih izvora toga vremena može se zaključiti da je ubistvo iz osvete drugačije tretirano od “prostog“ ubistva. Govorilo se “Ubi ga na pravdi boga“, i takvo ubistvo se smatralo “prostim“, a za ono počinjeno iz osvete govorilo se “ubi svog krvnika“. Ubistvo iz osvete, bez prethodnog posredovanja suda, nazivano je ubistvom “iz samovoljne osvete“ jer je izvršilac sam određivao obim prava na osvetu i provodio izvršinje, dakle prema starom običaju.

Zakonik Petra I zadržao je i ustanovu kompozicije (umira) uz plaćanje naknade za “krvninu“, i to za ubistvo iz nehata ili nužne odbrane. “Ako neko ubije čojka napasnika vrhu sebe braneći se i to zlo valja sudom liječiti kao ono nehotice učinjeno.“ (Član 10.)

Odredbe Zakonika Petra I u nekim slučajevima primenjivane su dosledno, dok su u drugim zavisile od datih okolnosti da bi mogle da budu efikasno sredstvo u suzbijanju krvne osvete. Čini se da su izopštavanje krivca iz njegove sredine i imovinske sankcije protiv njega bile najdelotvornije u iskorenjivanju krvne osvete.

Međutim, najteže je bilo iskoreniti dugo prisutno shvatanje o herojskim odlikama krvne osvete, koje je nadživelo pisane zakone i opterećivalo društvenu svest Crnogoraca. Vršenje krvne osvete za Crnogorce bilo je razumna i izrazito moralna forma društvenog ponašanja. Često je akt osvete predstavljao način na koji se kompenzovalo jako izraženo osećanje ličnog gubitka.

S druge strane, najveću ulogu u podstrekavanju krvne osvete igralo je priznanje od plemena i porast ugleda osvetnika. Otuda je i motivacija za neformalne načine u društvu, uključujući i priče o ranijim osvetama i dužnosti osvete, podstrekavanje na osvetu, piše profesor Nicović.

Za vreme vladavine vladike Petra II (1830‒1851) došlo je do reorganizovanja državne vlasti, tako što je obrazovan Senat kao najviši organ sudske i upravne vlasti u zemlji, dok se po plemenima formiraju kapetanstva kao lokalni organ vlasti. Po svim nahijama i plemenima ustanovljena je gvardija sa izvesnim upravnim ovlašćenjima i kao izvršni organ Senata i plemenskih kapetana. Njegoš u jednom pismu kaže da je zadatak gvardije “da čuva unutrašnji mir, red i narodnu bezbijednost i da izvršava senatske odluke“. (Njegoševa pisma, Beograd, Prosveta 1951. str. 120‒122.)

Početkom ’60-ih godina XIX veka društveno-ekonomska osnovica plemenskog života u Crnoj Gori se smanjuje, a osnažuje politička. Bogišićeve ankete o pravnim običajima u Crnoj Gori sprovedene 1873. godine jedinstvene su u odgovorima da je za vreme vladavine knjaza Danila (1852‒1860) suzbijana krvna osveta kao društvena pojava. O aktivnostima kneza Danila na umiru i suzbijanju krvne osvete izvestioci ankete kažu: “Knjaz Danilo kad mu jednom zeta ubiše te krvnik uteče u Tursku, pozva ga na svoju reč da se vrati u Crnu Goru da će mu oprošćeno biti i izdade naredbu ako bi ga ko ubio da će mu odgovoran biti više nego za prvo ubistvo. I taj izgled učini dobar utisak među narodom, jer kad je knjaz mogao oprostiti svome krvniku nije se činilo sramotno ni drugima.“ (Bogišićeva biblioteka u Cavtatu, fascikla XVII, 32, Krvna i uopšte osveta i mirenje.)

Zakonik knjaza Danila od 23. aprila 1855. godine značio je odlučan obračun sa krvnom osvetom. Član 27. Zakonika propisuje mere protiv počinioca: “Za onoga zločinca bio Crnogorac ili Brđanin, koji bez krivice ili nužde, već od sile i opačine ubije brata Crnogorca ili Brđanina, takvi ubojica ne može se nikakvim blagom odkupiti, već ako se uhvati da bude ognjem iz pušaka reznešen.“ Odredbom članova 29. i 30. propisuje se da ukoliko ubojica nije dostupan vlasti, može ga svaki Crnogorac ubiti, a saučesnici ubojice sude se istom kaznom kao i on. Krvna osveta se članom 39. ovog zakonika inkriminiše.

Zakonik knjaza Danila potpunije individualizuje osvetu “prema krvniku koga i sam sud goni“, a što se tiče krvnine postoje bitne izmene u odnosu na Zakonik Petra I, jer naplata krvnine od odbeglog lica, prema Danilovom zakoniku, u celosti je išla u korist državne kase i poprimala oblik krivično-pravne sankcije. Odredba člana 39. Zakonika ostala je u okvirima prava na osvetu, ali samo prema krvniku koji je u bekstvu. Zato se kaže: “Kako Crnogorci i Brđani imaju običaj činiti osvetu ne samo na krivcu i krvniku, nego i na prvom bratu njegovom, to se takva osveta po danas strogo zabranjuje i koji bi pravog čovjeka ubio, biće osuđen na smrt. Samo krvnika kojega i sam sud goni, može ubiti ako brata ili blizaku ili svojtu krvnika, koji u tome ništa krivi nijesu, ne smoje, već neka samo oni glavom plaća koji je zlo učinio, a drugi niko.“

Valtazar Bogišić piše da su posledice krvne osvete u Crnoj Gori bile velike. Zbog većeg broja krvnih osveta i duge tradicije postojanja, krvna osveta je dovodila do nestanka pojedinih bratstava, a neki “dužnici“ krvi bežali su u susedne zemlje. U međuvremenu, zajednica je porodici koja “duguje krv“ oduzimala imovinu i rušila kuću. Prema tome, jedno ubistvo je povlačilo drugo, pa je individualna osveta prerasla u bratoubilačku i plemensku, jer osveta je morala imati podršku čitave zajednice, pogotovo što je u manjim zajednicama osveta bila javna. Zbog pogubnih posledica koje je imala u Crnoj Gori, za celo društvo, tražilo se rešenje koje bi sprečilo širenje osvete i istrebljenje porodica.

U običajnom pravu Crne Gore, kako je već spomenuto, žene nisu bile obuhvaćene krvnom osvetom i nisu plaćale za glavu ubijenog. Žena nije mogla biti ubijena iz puške jer je “streljanje“ bilo predviđeno samo za onoga ko pušku nosi i puškom se brani. (“Glas Crnogoraca“, 20. maj 1860.) Početkom XX veka žene su izjednačene u načinu izvršenja smrtne kazne sa muškarcima. (“Glas Crnogoraca“, 9. januar 1910.)

Za pokušaj ubistva krv se nije plaćala, nego bi se glavari skupili da kazne onoga ko je to pokušao i kaznili bi ga dobro (Bogišić 368). Bilo je pojedinaca i društvenih grupa koji nisu pristajali na posredovanje i rešenje spora mirnim putem. To je pravdano tradicionalnim načelom “da krv nema cijenu bez krvi“. (S. Marinović, “Državni ritual smrti“ i “Besudno vrijeme u Crnoj Gori“.)

Krajem XVIII i početkom XIX veka naknada za krv davala se u vidu imovine kojom su raspolagala crnogorska plemena. Tako profesor Obren Blagojević beleži da su sačuvani podaci o izmiru krvnine ustupanjem imovine – gde je knez Laloš Ninošević dao svoje imanje na krvninu jer mu je sluga ubio neko dete iz Vasojevića. (O. Blagojević, “Piva“, SANU, Beograd 1971, str. 415.)

Naknada je mogla biti i u planinama i katunima, jer one nisu izuzimane iz običaja. Piperi su, na primer, oteli da Turaka planinu Štitovo, pa su je sredinom XIX veka ustupili Bjelopavlićima za 22 krvi. Kasnije su, zajedno sa Bjelopavlićima, oteli i Ponikvicu i ostavili je Bjelopavlićima.

Običajna pravila o umiru krvi, prema odgovorima iz Bogišićeve ankete, umnogome su zavisila od konkretnih okolnosti. Jedna od takvih okolnosti bila je “jačina“ i moć plemena ili bratstva iz kojeg potiče ubijeni. Tako on kaže: “...na bogatstvo se malo gleda, nego na snagu ili veličinu komu uvrijeđeni ili uvredilac pripada.“

Neke studije, koje su za svoj predmet istraživanja imale rešavanje sporova proisteklih iz krvne osvete, naglašavaju zajedničko rešavanje sporova posredovanjem i arbitražom, tj. posredstvom treće strane koja deluje kao faktor sa zakonskim ovlašćenjima u brzom i efikasnom rešavanju sukoba. (K. Boem, “Krvna osveta“, izdanje CID Podgorica, 1998, str. 218‒219.)

U plemenskim zajednicama Crne Gore, Hercegovine i Albanije mirenje ide preko glavara u bratstvu i plemenu. Njihova uloga u rešavanju sporova ogledala se u posredovanju da do pregovora dođe, a posle i u konačnom dogovoru. Bogišić (“Običajno pravo u Crnoj Gori“) navodi da u tome mogu učestvovati i glavari iz drugih plemena, a ne i iz plemena iz kojeg je krvnik. Broj glavara koji su učestvovali kretao se od 6 do 12, pa i do 20, što je zavisilo od težine zločina, ali i čoveka kome se ide na mirenje.

Pregovori o prekidu neprijateljstva i mirenju mogli su početi odmah posle ubistva, a to je bilo zajedničko pravnim običajima u Crnoj Gori, Hercegovini i severnoj Albaniji. Prema albanskim običajima, rođaci i porodice ubice šalju pregovarače iz svoga bratstva da dobiju besu. To je bila zadata reč koju kuća ubijenog daje ubici i njegovoj porodici da ih privremeno neće goniti za krv do određenog vremena. Zadata reč (besa) na području Albanije trajala je 30 dana tokom kojih su trajali pregovori o mirenju između porodica ubijenog i ubice. (Zakon Leke Dukađinija, Beograd, 2014, str. 946‒949.) Na području Crne Gore nije bilo precizirano vreme za početak pregovora o mirenju, već je zavisilo od okolnosti. Mirenje je nekada dolazilo odmah, a nekada je trajalo dugo.

Dakle, u slučaju ubistva ili kakvog teškog prestupa za koji je sledovala krvna osveta, zajednica ubice je odmah na prigodan način saznavala namere druge strane, tj. zajednice ubijenog, odnosno povređenog. Zatim je organizovan zbor zajednice kojoj pripada ubica, na kojem se odlučivalo hoće li tražiti umir ili će se zajednica odreći izvršioca i ostaviti ga bez pomoći i zaštite, beleži Valtazar Bogišić u knjizi “Običajno pravo u Crnoj Gori“.

Ako je odlučeno da se traži umir, onda taj postupak počinje posredovanjem zamoljenih glavara neke neutralne zajednice (plemena ili bratstva). Glavari neutralne zajednice išli su kod glavara zajednice poginulog, odnosno povređenog. I od njih tražili veru i primirje. Ako je data vera i utvrđeno primirje, preduzimane su dalje aktivnosti i mere za postizanje umira. Glavari neutralne zajednice išli su kući ubijenog, odnosno povređenoj strani, sa jednim kumom ili sa više kuma iz zajednice kojoj pripada ubica, koje su nosile decu u kolevkama i nudile na uobičajen način kumstvo moleći na taj način da prihvate umir, obično rečima zakletve “primi kume kumstvo za svetog Jovana“, što su ponavljali više puta u uobičajenim razmacima da bi porodicu ubijenog, odnosno povređenog, odobrovoljili da pristanu na umir. Ni povređena strana nije davala pristanak na umir bez dogovora sa svojom zajednicom, takođe na zboru. Na tom se zboru odlučivalo kakva će se satisfakcija pribavljati, a naročito hoće li se prihvatiti umir koji nudi zajednica kojoj pripada ubica od čijeg je ponašanja umnogome zavisilo da li će zajednica povređene strane prihvatiti umir.

Međutim, Bogišić u Anketi navodi i slučajeve kada suprotstavljene strane neće da prime molbu suprotne strane čak i posle nekoliko pokušaja. U tim slučajevima porodica ubice bi slala ženu sa detetom u kolevci u pratnji dva-tri suplemenika da mole za kumstvo. Moglo se poslati, kako smo ranije govorili, još žena sa kolevkama, tako da domaćin nije imao izbora, prihvatio bi ženu kao gosta i tako su pregovori počinjali. Takve žene su nazivane “mirosnice“, a novorođenče u kolevci simbol koji ukazuje na pokornost krvnika i njegovog bratstva pred porodicom ubijenog.

Kad im porodica ubijenog dozvoli da uđu u kuću, to je bio znak da je bila spremna na mirenje i da prihvata umir. Ako je umir bio prihvaćen, kuća ubijenog daje reč selu (ili se da besa) i po crnogorskim i po albanskim običajima počinju dogovori o mestu i vremenu konačnog dogovora, izboru arbitara i drugih zahteva. Na kraju pregovora porodica ubijenog davala bi časnu reč da se od toga dana do određenog dana neće svetiti ni ubicama ni njegovim rođacima. (V. Bogišić, citirano delo.)

Dana koji je dogovoren, bratstva obe zavađene strane okupljaju se na unapred dogovorenom mestu, pred izabranim arbitrima (kmetovima) koji imaju ulogu da odrede iznos naknade. “Bilo je uobičajeno da se za umir krvi bira 24 kmeta, a za umir rana 12 kmetova, i oni su birani sa strane zajednice ubijenog ili povređenog iz neutralne zajednice, ponekad i kakvih uglednih ljudi iz krvnikove zajednice.“ (I. Jelić, “Krvna osveta i umir u Crnoj Gori i severnoj Albaniji“.) Presude kmetstva na području Crne Gore bile su u pisanom obliku, dok su u Albaniji bile usmene. (I. Jelić, citirano delo). Završni čin u mirenju zavađenih porodica bio je “poljubac mira“ kojim je zaključen sporazum o miru zavađenih.

Posle donete presude za umir prelazi se na tzv. krvnu trpezu na koju dolazi i ubica, ali tek kad je presuda doneta. Sve porodice i bratstvenici ubijenog nalaze se tu. Drži se zdravica od strane porodice ubice. Ubica sa obešenom puškom oko vrata prilazi na kolenima ili pognute glave na pedeset koraka od trpeze i porodica ubijenog sreta ga, a ubica govori: “Primi kume kuma za boga i svetog Jovana.“ Kad se sastanu umirenik i krvnik, ovaj njega ljubi u prsa, a ovaj ga prima i ljubi u glavu. Zatim se ljube u lice i pri tome mu kaže umirenik: “Opraštam ga bogu i svetom Jovanu i tebi krvniku.“ (Đ. Krstić, “Pravni običaji u Crnoj Gori“.)

Slično kao kod Crnogoraca, i Albanci prave “krvnu večeru“, ali oni je zovu “krvavi hleb“. Postavljanje krsta na vratima je poslednji čin pomirenja, on se stavlja na gornji prag kućnih vrata i njega pravi ruka vlasnika krvne osvete, a “željezo od kojeg je napravljen krst baca se na krov kuće ubice“. (Zakon Leke Dukađinija, str. 965‒968.)

Postupak izmirenja bio je uglavnom isti u Crnoj Gori, Albaniji i Boki, s tom razlikom što se u Crnoj Gori krvnik nije javno ponižavao vezanjem ruku na leđa i hodanjem na kolenima kad je prilazio porodici ubijenog, odnosno povređenog, da moli za oproštaj nudeći kumstvo. Umir se uzvraćao kumstvom i pobratimstvom, i od tada su se učesnici u ovom činu odnosili jedan prema drugome kao srodnici. Inače, dok se odlučivalo o uslovima umira odnosno o svim međusobnim potraživanjima učesnika o umiru, kmetovi su bili po strani. Sentenciju (presudu) saopštavao je najstariji i najodgovorniji od kmetova, i ona se davala pismeno, kako smo rekli, u onoliko primeraka koliko je stranaka i jedan primerak više radi čuvanja u manastirskoj arhivi. (Bogišićeva biblioteka u Cavtatu, fascikla XVI, 32. str. 22‒46. Krvna i uopšte osveta i mirenje.)

Najzad treba spomenuti i običaj da u naknadi štete koju ubica treba da plati porodici ubijenog uzimali su učešće i pripadnici bratstva iz kojeg dolazi ubica. To je bio običaj i društvena obaveza prema pripadniku svog bratstva da mu se pomogne.

Zaključujući poglavlje svoje knjige “Valtazar Bogišić i Marko Miljanov o krvnoj osveti“, profesor Janko Nicović beleži da je umir u krvi kao “cena krvi“ u Crnoj Gori mnogo značio za pojedinca, porodicu, bratstvo, pleme i društvenu zajednicu u celini. Pre svega, porodica je dobijala sigurnost jer je mogla da se bavi uobičajenim poslovima, pleme i društvena zajednica umirom su dobijali na polju svog demografskog jačanja, ali i opšteg jedinstva i zajedništva koje im je bilo potrebno u stalnoj borbi protiv Turaka. Umir u Crnoj Gori odigrao je veoma pozitivnu ulogu u smislu smanjenja tragičnih posledica krvne osvete.

(Nastaviće se)