"Mnogo toga što se u Karađorđevu govorilo, zauvek je ostalo tajna"

Došao sam vozom "Soko“ do Novog Sada, onda linijskim taksijem do Bačke Palanke. Linijski taksi je jeftiniji od autobuske karte. Od Palanke do Bukina vozi me Bata taksista u čijoj kući se upokojio otac Tadej, veliki duhovnik, poslednji serpski starih.

Sedamdeset sedme, kad sam prvi put dolazio, Bukin je imao pet hiljada stanovnika, sad daj bože da ima hiljadu.

Od sedamdeset sedme svake treće, četvrte godine dolazim u Bukin kod Žarka Zolotića. Žarko je pisac. Jedan od naših najboljih stilista. Nepoznat široj javnosti.

"Sigurno me neće ubiti. Nikad mu ništa dobro nisam uradio“

Kolumna

Kolumna

Život 15.09.2022. 23:00

"Sigurno me neće ubiti. Nikad mu ništa dobro nisam uradio“

Unuk Mike Šešuna sa Kupresa, hajduka, kotrobanskog krijumčara koji je jedini u Bukinu odbio da uđe u zadrugu. Sprdačio se čak sa onima koji su određivali trudodane na zadružnim njivama. "Treba ga likvidirati“, šaptalo se po selu, i to bi se i desilo da stari hajduk, iako je selo iz kojeg je došao bilo četničko, nije poslao jednog sina u partizane.

Ručka sejalice za žito se otkačila i izbila Miki Šešunu oko. Kažu da ga je vratio nazad u očnu duplju i nastavio da seje.

Ostao je bez oka i zaradio nadimak Ćoro, ali su ga se i dalje svi bojali.

Drugi Žarkov đed, Zamfir Zolotić, bio je kraljev žandarm i nikad nije mirisao komuniste.

Žarko je završio filozofiju i objavio knjigu priča u izdanju "Matice srpske“.

Hteli su da od njega naprave kadar, ali Žarko je samo hteo da bude pisac. Odbio je legitimaciju mafijašku, a onda mu je, bez uvijanja, rečeno da se u Bačkoj Palanci nikad neće zaposliti. Pripomoglo je tome i dežurno uvo iz bukinskih kafana koje je naduvavalo govore buntovnog pisca koji je iz Društva književnika Vojvodine (tada autonomaškog) prešao u UKS u Beogradu.

Žarko je profesor filozofije u penziji i sada zajedno radimo na mojim i njegovim pričama.

Čeka me u kafani "Zabranjeno starenje“. Poslužuje Branko, prognanik iz Hrvatske. Kafa tri u jedan – pedeset dinara, rakija četrdeset, pivo osamdeset. Hladovina ispod četinara.

Kad u kafani sretneš Kraljevića Marka

Kolumna

Kolumna

Život 25.08.2022. 09:10

Kad u kafani sretneš Kraljevića Marka

Evo me na licinom mestu. Povazdan predemo pređu priča, sa stalnim gostima. Žarko i ode do kuće, ja, bogami, nikad.

Društvo mi pravi Željko Kopanja, nekad građevinac u Novom Sadu.

Željko ima samo jedan zub koji mu služi za otvaranje pivskih flaša i dobrano raspuknut rakijski nos. Sad čuva nepokretnog oca.

Sa njim Struja, pripravnik kafanski. Medicinski predradnik koji mu pripazi na oca.

I mešanac, ker Dimitrije, koji na sve nepoznate laje, a meni se odmah oko nogu uvija.

"Otkad si ti u ovoj kafani?“, pitam Željka.

"Ovako je to bilo. Uzmem ja na kiosku novine, a tamo veliki naslov: ’Željku Kopanji mina odnela noge.’ Bomba ispod auta. Meni se noge odsekoše. Ne mogu da ih pomerim. A onda mislim, zašto bih ih sa ovako dobrog mesta i pomerao. I ostadoh ovde. Od tada sedim i mučenicu mučim.“

U kola ne ulazi. Ko zna kome može pasti na pamet da postavi bombu. U Palanku ne ide. A do "Zabranjenog starenja“ dolazi biciklom.

Naveče stignu i ostali. Do duboko u noć pričamo o ratu u Slavoniji jer Dunav je tu, kraj sela. Tu je i Šarengradska ada o čijim konjima i govedima se priča upola glasa. A tu je i Karađorđevo, gde se klala stoka u tri smene za vojsku. I priča o penzionisanom Đoji, oficiru kojeg su uhapsili i lisicama vezali Arkanovi vojnici kad im je nesrećnik rekao da se uputio u Osijek da obiđe prijatelja Mađara. Smejemo se Đojinoj naivnosti i batinama koje je dobio kad je krenuo da pređe liniju fronta.

Sutradan Žarko i ja biciklima idemo do Dunava. Prolazimo pored lovačkih čeka. Sa jedne čeke je poznati akademik ubio hajkaša, meštanina, ali je smrt u lovu zataškana kao što je mnogo toga što se u Karađorđevu govorilo zauvek ostalo tajna.

A onda preko rukavca Dunava plivamo do Šarengradske ade. Katastarski – Hrvatske.

Zaboravio sam da ponesem kupaće, ali molim Žarka da me slika, da pošaljem fotografiju "Slobodnom tjedniku“. Svojevremeno ih je duboko potresla jedna slična fotografija, navodno napravljena u bazenu čuvene pevačice, u Kuparima. Pisali su tada o mom bolesno perverznom umu. Zbog te fotografije postao sam "ubojica i ćetnik“. Detalje biografije poslali su im "prijatelji“ iz Beograda.