Na njima stanuje samo smrt

Ni vreme naučnih dostignuća, ni uznapredovala era tehnoloških inovacija nije promenila odnos čoveka prema neobjašnjenim pojavama i čudnim mestima na ovoj planeti.

Najčešće ih povezuju misteriozne smrti, zločini, strah da na tim mestima niko nikada nije sam, osećaj da su neke žrtve negde i dalje u potrazi za nekakvom pravdom. I legende o ukletim ostrvima su priče u koje mnogi ne veruju, ali i veoma mali broj ljudi želi da ih demantuje. Jer strah je strah, bez obzira na to da li je reč o srednjem veku ili modernom dobu.

Do ostrva nadomak Njujorka može se doći samo trajektom ili čamcem, ali pristup posetiocima je zabranjen. Izuzetak su samo osuđenici koji su počinili manje prekršaje. Oni koji su se dobrovoljno prijavili, dolazili su na ostrvo radeći posao grobara za 35 centi na sat.

Naziv ostrva je Hart, što u prevodu znači srce i nekada su tu živeli radnici koji su radili na ostrvu, zatim je na njemu bio smešten zatvor, a onda je pretvoreno u nešto sasvim drugo. Na njemu se sahranjuju ljudi čije telo niko nije hteo, čiji se identitet ne može utvrditi, kao i mrtvorođena deca. Njihovi grobovi obeleženi su brojevima, a sahranjeni su u drvenim sanducima i u masovnim grobnicama.

Povezane vesti - Kako se završila potraga za Gilejn Meksvel

Mesto nikada nije zvanično proglašeno grobljem i decenijama kruže priče da su zatvorenici koji su tamo radili čuli uzdahe i vapaje iz improvizovanih rovova. Na zahtev mnogih ljudi koji su verovali da su tamo sahranjeni njihovi poznanici, 2009. godine počelo je mapiranje rovova u kojima se ljudi sahranjivani kao i arhiviranje podataka do kojih se moglo doći. Prema nepotpunim podacima, od 1977. na ovom ostrvu je sahranjeno više od  66.000 ljudi.

Ostrvo lutaka, smešteno na kanalu Sočimilko, južno od Meksiko Sitija, još jedno je mesto gde je tragediju preotela misterija. Sve je počelo od priče o devojčici koja se utopila, a sve što se posle toga događalo učinilo je da ostrvo postane omiljena destinacija fanova mračnog turizma. Ono što ovo mesto čini posebno jezivim su nebrojene lutke okačene na drveće - kao simbol duha devojčice koja se utopila u kanalu.

Pre ove tragedije ostrvo je bilo u vlasništvu don Hulijana Santane Barere. I prema pričama lokalnog stanovništva, on je i našao telo devojčice. Nakon toga je našao i lutku koja joj je pripadala. Santana, koji je i ranije kačio igračke i lutke podrveću kako bi terao zle duhove, učinio je to i sa lutkom koju je našao nedaleko od tela devojčice. Okačio ju je u znak poštovanja prema njenom duhu. Njegovi prijatelji i porodica tvrdili su da ga je trenutak kada je pronašao telo deteta potpuno promenio. Pola veka je skupljao lutke i kačio ih na grane, verujući da je duh devojčice koju nije uspeo da spase u njima.

Sve o ovom događaju saznalo se 1987, kada je lokalna uprava poslalo radnike da očiste kanal u okviru eko-turističke akcije. Tada je otkriveno da je ostrvo bilo prekriveno lokvanjima. U godinama nakon toga, a pogotovo nakon 2001, kad je Santana umro, ovo mesto je zadobilo epitet najatraktivnije mračne lokacije Meksika. Santana je umro od srčanog udara 2001, na istom mestu na kom je nađeno i telo devojčice i mnogi veruju da se Hulijanov duh pridružio sablasnoj atmosferi ostrva. Nakon njegove smrti, Ostrvo lutaka je doživelo neverovatnu popularnost. O njemu je objavljen veliki broj novinskih članaka, snimljene su mnoge televizijske emisije, a broj turista koji oduševljeno lutaju šumom je sve veći. I svi oni sa sobom donose lutke.

Meštani za ovo ostrvo strave kažu da je začarano, a ne ukleto.

Iako prirodu koja okružuje ostrvo čine živopisni lavirinti kanala, bujno zelenilo i tropske ptice, kod turista ipak preovladava utisak užasa i sve ih podseća na scenografije za horor filmove.

Povezane vesti - Strah od crvenog

Većina lutaka ima odsečene udove, odrubljene glave, iskopane su im oči, ali neki posetioci tvrde da ih one ipak gledaju, da se pomeraju, čak i da šapuću. Neki su u svojim opisima ostrva preterali do te mere da su pričali o šapatima između lutaka i priče o tome da su, dok su bili u čamcima, čuli zov s ostrva.

Neverovatna je i priča o ostrvu Okunošima koje je poznato kao ostrvo zečeva. U periodu između 1929. i 1945. godine japanska vojska vodila je tajni eksperiment hemijskog oružja na ostrvu. Uvozili su mnogo zečeva zbog različitih testiranja. Srećom, dosta njih je preživelo i vremenom su zaposeli ostrvo.

Ljudi i dalje strahuju od posledica zagađenja i nerado ga posećuju i pored brojnih zanimljivosti.

Turisti zaobilaze i živopisno ostrvo Gajola, jedno od najmanjih ostrva u blizini Napolija. Lokalni živalj tvrdi da je svako ko ga je posedovao bio ubijen, udavljen ili je bankrotirao. Konačno je napušteno, a mnogi veruju da je na njega još pre sto godina bačena kletva, i neko vreme je budilo znatiželju samo ljudi koji veruju u proročanstva i misterije.

Povezane vesti - Nemoćni i nezaštićeni

I malo ostrvo između Venecije i Lida, tačnije u Venecijanskoj laguni, već decenijama opsedaju lovci na duhove i ljude koji su uvek spremni da zavire u paranormalne pojave. Na ostrvu je u vreme velike epidemije kuge smrt čekalo više od 160.000 zaraženih. U ovom jezivom karantinu je umrlo tako mnogo obolelih da se decenijama verovalo da više od 50 odsto tla ostrva čine ljudski ostaci. Prema poslednjim istraživanjima, to nisu samo izmišljene pretpostavke, a jedan od dokaza je i otkriće arheologa. Reč je o masovnoj grobnici kolosalnih proporcija na obližnjim ostrvima Lazareto Vekio i Lazareto Nuovo.

U istorijskim spisima ostrvo se prvi put pominje kad su ljudi iz Padove i Este na njemu pronašli utočište pred varvarskim invazijama. U 9. veku je populacija ostrva počela da raste, ali kad je 1379. Veneciju napala đenovska flota, ljudi s ostrva su preseljeni na Đudeku, i ostrvo je opustelo. Dužd je 1527. ponudio ostrvo Kamaldolijancima, ali oni su ga odbili. Od 1645. pa nadalje venecijanska vlada je sagradila pet oktogonalnih tvrđava za zaštitu i kontrolu ulaza u lagunu, a oktogon na Povelji je jedan od četiri koji postoje i danas.

Ostrvo je 1776. potpalo pod jurisdikciju Kancelarije za javno zdravstvo (Magistrato alla Sanita), pa je postalo kontrolna tačka za sve ljude i robu koja dolazi i odlazi iz Venecije brodom. Bilo je nekoliko slučajeva kuge na dva broda 1793, pa je od tada ostrvo pretvoreno u karantin za obolele od kuge, odnosno u privremenu izolacionu stanicu za bolesne. Ta uloga je postala stalna 1805. s proglasom Napoleona Bonaparte, a bolnica je zatvorena 1814. godine.