Oni su "zadužili" Srbiju ispraznim prčama: Žirinovski, Šifer...

Brojni stranci pomagali su Srbiju tokom ratova, drugi su to činili u miru, u borbi za slobodu, oporavak preživelih, spasavanje siročadi. Pojedini su dali ogroman doprinos ovdašnjoj borbi za istinu, u kulturi, obrazovanju, umetnosti...

Uvek se vredi setiti lekarskih misija, Bolnice škotskih žena u Prvom svetskom ratu, Arčibalda Rajsa... Ili pak nedovolj- no znanog Amerikanca Džona Frotingama, koji je tokom 20 godina našoj zemlji poslao pomoć u iznosu od dva budžeta Kraljevine Srbije, u četiri doma za siročad koja je otvorio, othranio i školovao mališane čiji su roditelji stradali u ratu. Odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima i Kraljevskim ordenom belog orla, ali je gotovo potpuno zaboravljen, niti se danas pominje u školskim programima.

Za razliku od onih koji su Srbiju istinski zadužili, s početkom raspada bivše Jugoslavije u našu zemlju nahrupila je plejada opskurnih likova. Posebno mesto među onima koji su ovde defilovali zauzima Belgijanac, izvesni Aleksis Brijer, rođen u Kongu, koga je 1991. u Srbiju doveo Vojislav Šešelj. Predstavio ga je kao princa Alekseja II Dolgorukova Romanova – poslednjeg potomka ruske carske porodice, koji, ne lezi vraže, istovremeno vuče poreklo i od Nemanjića!

Emotivci i kozaci

Advokat Borivoje Borović je, predstavljajući se tada i kao konzul Alekseja II, izjavljivao kako je princ "vrlo konkretno i veoma utemeljeno, obrativši se predsedniku Miloševiću, predsedniku vlade Zelenoviću, patrijarhu Pavlu, Crvenom krstu Srbije, ponudio pomoć od 3,5 milijardi dolara srpskom narodu“. Javnosti nije otkriveno kako se u jednom periodu svog života Aleksis izdavao i za caraVizantije, da je "pretendovao“ na grčki i ukrajinski presto...

Početkom 70-ih prošlog veka je zbog lažnog predstavljanja bio osuđen na godinu i po zatvora, ali je pobegao u Grčku, gde je i "nastao“ Dolgorukov, kada je na to ime izvadio novi pasoš nakon što je prijavio gubitak starog. Kako je došao u Srbiju, tako je jednostavno i otišao. Poslednje što se o njemu čulo jeste da je 1995. godine u Madridu umro od side.

Italijanski biznismen Đovani di Stefano odrastao je u Engleskoj, živeo i u Americi, a u Beogradu je postao vlasnik ovdašnjeg pasoša u kojem je kao adresa prebivališta navedena Tolstojeva 31 na Dedinju! Di Stefano se sa Radojicom Nikčevićem, srpskim biznismenom ubijenim 7. oktobra 1993, upoznao u novembru prethod- ne godine u Francuskoj. Uvideli su da imaju mnogo toga zajedničkog pa je Di Stefano odlučio da se doseli u Beograd. Nije želeo da navede koji im je bio najkrupniji posao, ali je izjavio: "Mi zarađujemo velike pare. Reč je o milijardama dolara. Ne povezujemo se sa malim kompanijama.“

Na državnoj televiziji predstavljen je kao "jedan od stranaca koji se usudio da ličnim primerom svedoči o nepravednosti sankcija uvedenih protiv SR Jugoslavije“. U to vreme mu je zbog finansijskih skandala bio zabra- njen ulazak u Ameriku. Ovde je tvrdio da je došao jer ima važnu zajedničku osobinu sa Srbima – "netrpeljivost prema svemu što je nemačko“: "Moj ujak je proveo četiri godine u nemačkom logoru, a u mom rodnom selu na jugu Italije Nemci su tokom rata ubili 100 meštana samo zato što je moj otac, siromašni zemljoradnik, spasao jednog Jevrejina. Ako svi već ovde mrzi Nemce, nije mi jasno zašto je nemačka marka postala zvanično sredstvo plaćanja? Tako pomažemo nemačku privredu.“

Početkom 1994. uhapšen je zbog šticunga. Proveo je 10 dana u zatvoru. Smatrao je da je uhapšen iz političkih razloga, ali nije znao "koja je stranka stajala iza toga“. U oktobru te godine napustio je Srbiju. Obreo se u Rimu gde je, tvrdio je, osnivao italijansko jugoslovensku avio-kompaniju. Nije mu padalo na pamet da trajno napusti "domovinu Jugoslaviju“. U Engleskoj se danas nalazi na izdržavanju zatvorske kazne.

Predsednik Liberalno-demokratske partije Rusije, potonji počasni građanin Zemuna, Vladimir Volfovič Žirinovski, obreo se na ovim prostorima prvi put početkom 1994. Obećavao je hiljade kozaka koji će pohrliti da pomognu bratskom srpskom narodu. Ubeđivao je ljude na mitinzima po Beogradu, Crnoj Gori, RS i RSK kako su milioni Rusa sa njima. Nudio je i tajno rusko oružje "elipton“ koje deluje samo na muškarce, i to one vojno sposobne. Od svega je ostala samo najava proizvodnje "eliptona“ u šabačkoj fabrici "Elektron“, koja je do tog trenutka uspešno ovladala proizvodnjom noša koje sviraju. I to na osnovu originalnog patenta. Proizvodnja je, inače, trebalo da počne na osnovu sporazuma Arkan–Žirinovski o političkoj, kulturnoj, ekonomskoj i vojnoj saradnji, sklopljenog u Erdutu.

Javnost nikada nije upoznala ovo „ekološko oružje“, kako ga je Žirinovski na vrlo čudnom engleskom jeziku opisivao u podgoričkoj vili "Gorica“. Pojedinci su objašnjavali kako to oružje deluje u dva moda, u zavisnosti od toga ko je neprijatelj. Ako su na suprotnoj strani bili Hrvati, dakle katolici, prekidač se podešavao na "kat“. Drugi mod bio je "muh“ – namenjen dejstvu protiv muslimana.

Iako je u Srbiju dolazio u više navrata, Žirinovski nikada nije bio gost vlasti. Njegovi domaćini bili su uglavnom radikali. Šešelj ga je vodao sa sobom i primao u zgradi Savezne skupštine. Sastajao se sa Goranom Hadžićem, Milanom Martićem i Radovanom Karadžićem. U njegovoj blizini bili su i književnici Radomir Smiljanić i Brana Crnčević, kao i slikar Milić od Mačve.

Marta 2021. godine ruski predsednik Vladimir Putin odlikovao ga je Ordenom za zasluge otadžbini I stepena „za njegov veliki doprinos jačanju ruske državnosti, razvoju parlamentarizma i aktivnom zakonodavnom delovanju“.

Borac za Srbe iz principa, zbog pravde i slobode – tako je sebe opisivao Danijel Šifer, filozof, publicista i književnik, ponavljajući stalno da je i humanista. U ovdašnjim medijima je tokom ratnih ’90-ih stalno govorio o nepravdi kojoj su Srbi izloženi. Pokušavao je na istu temu da govori i za strane medije, ali su ga oni retko slušali. Tadašnja srpska vlast mu je plaćala apartman u „Interkontinentalu“.

Javnost je za ovog Belgijanca, kojeg su često nazivali Francuzom, iako ima i italijansko državljanstvo, prvi put saznala kada je u Beograd doveo Elija Vizela, američkog filantropa, dobitnika Nobelove nagrade za mir, koji je preživeo Holokaust, kako bi podržao Srbiju. Vizel je, međutim, imao drugačiji pogled na to šta je zvanični Beograd tada radio, te od tog posla nije bilo ništa.

To, međutim, Šifera nije sprečilo da već 1993. otvoreno izrazi želju da dobije neko mesto u srpskoj vladi „u interesu srpskog naroda, nezavisno od politike“. Ni od toga nije bilo ništa.

Uspešniji je bio na ljubavnom planu. Najpre je oženio izvesnu Danijelu i s njom dobio sina. Njih je odveo u Italiju pa se vratio u Srbiju gde se ponovo zaljubio – u folk pevačicu Gocu Božinovsku.

„Nama nikada nije dosadno. Šetamo, pričamo, a nije nam dosadno ni kada ne pričamo jer onda radimo nešto drugo. Puno pričamo, a malo spavamo. Između nas postoji fizička i psihička strast“, pričao je Šifer o ovoj vezi.

Pevačica je uzvratila rekavši da je Šifer „veći Srbin od mnogih Srba“, da je zagonetan i čudan, a ona baš voli čudne i jake ličnosti.

I ta romansa je kratko trajala. Šifer je završio u naručuju dve godine starije grofice Nadin Pol Mišel Duit, sa kojom je 2000. godine hapšen zbog navodne krađe haljine u novosadskom butiku. Na kraju se sve završilo tako što su oboje morali da plate po 2.000 dinara jer im je istekla viza.

Tragač za parama

Velečasni Džesi Džekson ne može se svrstati među opsenare. Ako ništa drugo, onda zbog toga što je njegov angažman kao borca za ljudska prava bio priznat, te što je u toj borbi bio saradnik Martina Lutera Kinga uz kojeg je bio i na dan kada je ubijen.

Ovde je posredovao u oslobađanju trojice američkih vojnika koje je Vojska Jugoslavije zarobila na granici s Makedonijom tokom bombardovanja 1999. U maju te godine u Beograd je stigla delegacija koju predvodi Džekson, a u kojoj je bilo još 18 verskih lidera, kao i kongresmen Rod Blagojević, jedini kongresmen srpskog porekla. Misija mu je bila da oslobodi Krisa Stouna, Endrua Ramireza i Stivena Gonzalesa.

U tome je i uspeo posle nekoliko dana razgovora sa ovdašnjim vlastima.

Najupečatljiviji je, svakako, bio trenutak kada je naterao svoje domaćine da se mole za mir zajedno s njim. Zgrabio je za ruke Slobodana Miloševića i Živadina Jovanovića, a pridružio im se i Rod Blagojević. Sva četvorica su se, raspoređeni u polukrug u sali Belog dvora, molili za mir.

Nakon uspešne misije svi su bili zadovoljni. Osim beogradskog novinara čiji je mobilni telefon Džekson pozajmio kako bi ga dao oslobođenim marincima da se jave kući u Americi. Nakon što su se sva trojica ispričala, velečasni je, verovatno mahinalno, telefon stavio u džep sakoa i otišao.

Predsednički ljubimac

Posle 5. oktobra 2000. godine jedan od važnijih ciljeva nove vlasti bilo je pronalaženje „Miloševićevih para“, odnosno traganje za novcem koji su bivši predsednik i njegovi najbliži saradnici izneli u inostranstvo. Iako je tim poslom policija počela ozbiljno da se bavi, ustanovivši načine finansijskih transakcija i došavši do brojeva pojedinih računa u Švajcarskoj, čitav posao je vrlo brzo prebačen na „komisijski rad“.

Zapravo, dokumenta su uzeta iz ruku policije i predata u nadležnost novoosnovane komisije koju je vodio Aleksandar Radović, „čovek bez lica“ kako su ga zvali, blizak saradnik tadašnjeg guvernera Mlađana Dinkića.

Spretniji od mafije, policije i političara

Čedomir Mihailović

Čedomir Mihailović

Hronika 13.06.2021. 18:30

Spretniji od mafije, policije i političara

Celokupnu dokumentaciju je iz kabineta broj 35 u Vladi Srbije 12. juna 2001. preuzeo Radović, čime se koncept razjašnjavanja najvećih finansijskih malverzacija iz perioda Miloševićeve vlasti sveo na četiri, pet ljudi. Radović je u međuvremenu postavljen za direktora Republičke uprave javnih prihoda, a 11. oktobra 2001. formirao je još jedan novi stručni tim koji je takođe trebalo da se bavi poslovima iz delokruga rada policije. Na čelo tog tima Radović je postavio sebe.

Kada je postao ministar finansija nakon decembarskih izbora 2003, Dinkić je pitanje u vezi s „Miloševićevim novcem“, koje je tako vatreno zagovarao kao guverner 2001, smatrao rešenim iako u zemlju po tom osnovu nije vraćen nijedan cent.

Radović je zemlju napustio u drugoj polovini 2002, kada su mnoge stvari po njega počele da se komplikuju. Navodno je planirao da se vrati posle izbora 2003. ciljajući mesto ministra policije. Međutim, izborni rezultat stranke čiji je eksponent bio nije mu omogućio da taj plan i ostvari.

U traganju za „Miloševićevim parama“ angažovana je i privatna detektivska agencija FIA iz Londona. Iz kog razloga, znao je samo onaj ko ju je odabrao. Kriterijumi su ostali nepoznati. Ako je suditi po uspehu u nalaženju novca koji su svrgnuti lideri širom sveta izneli u inostranstvo, ona nikada ne bi bila izabrana.

Zapravo, „agent“ te agencije Vukašin Minić trebalo je da za multinacionalnu kompaniju JTI istraži ko na ovim prostorima organizuje lažnu proizvodnju i distribuciju cigareta ovog proizvođača. Zahvaljujući takvom aranžmanu, Minić je mogao da troši ogromne količine novca. On je u svom stanu u Londonu bio domaćin mnogim srpskim zvaničnicima, policajcima, novinarima i svima koji su u Beogradu mogli da mu budu od koristi.

Uloga Minića

Navodno tragajući za parama, Minić je potpuno skrenuo pažnju sa osnovnog razloga prisustva agencije FIA u Srbiji, pridobivši naklonost više državnih službenika u policiji, pravosuđu i drugim institucijama. Oni će kasnije otvoreno raditi za interese japanske kompanije. Zahvaljujući dobrim pozicijama Minića, britanska agencija redovno je dobijala uzorke bar kodova sa paklica iz svih zaplena cigareta na ilegalnom tržištu u Srbiji iz programa JTI-ja.

Kada je Minić, ohrabren naklonošću pojedinih medija, počeo da deli lekcije i srpskim političarima o tome kako bi trebalo da vode politiku i kako da raspuste DB, vlast je reagovala nespretno, priredivši mu estradno hapšenje pred TV kamerama zbog nezakonitog posedovanja oružja. Na kraju je ispalo da je Minić uhapšen jer je hteo da spreči šverc cigareta u Srbiji, a srpska vlada je štitila švercere!

FIA je saopštila da je iznenađena hapšenjem pripadnika agencije koji je istovremeno i „zastupnik JTI-ja za Jugoslaviju“, što je ovdašnja javnost prvi put zvanično saznala. JTI je odmah nakon hapšenja položio 250.000 evra kaucije da bi se Minić branio sa slobode. To je do tada bila najveća kaucija koja je položena za nečije puštanje na slobodu. Nakon 21 dana provedenog u pritvoru Minić je pušten na slobodu.

Da devedesete nisu bile jedine obećane godine za maštovite likove na ovim prostorima, potvrđuje i slučaj Vladimira Rajčića. Ovog rođenog Pećanca, koji već 26 godina živi u Čikagu, internet prepoznaje kao glumca i producenta. A njegove reference su jedna od glavnih uloga u filmu „Srpski ožiljci“ koji je sam producirao, te desetak epizodnih rola u, doduše popularnim, američkim serijama kao što su „Očajne domaćice“, „Monk“, „Svita“, „Istražitelji iz Majamija“...

U Srbiji je, ipak, postao poznat tek 2016. kada je za jedan ovdašnji magazin „obezbedio“ intervju sa, tada predsedničkim kandidatom SAD, Donaldom Trampom. Problem je nastao kada je Trampov izborni štab demantovao da je on ikada dao intervju pomenutom nedeljniku, a još manje da se u tom razgovoru izvinio Srbiji za NATO bombardovanje 1999. godine.

„U pitanju je prevara i očekujemo zvanično povlačenje intervjua i izvinjenje svih umešanih strana“, izjavio je tada Džejson Miler, Trampov savetnik za komunikacije.

Rajčić je kao dokaze prisnosti s Trampovim izbornim štabom priložio fotografije na kojima se nalazi sa Majkom Pensom, koji je bio kandidat za potpredsednika SAD. To, međutim, nije bio jedini put da se Rajčić muvao oko američkih predsednika. Tri godine ranije, kada je najavljivao početak snimanja filma o Nikoli Tesli – „Tesla, vladar sveta“ – za projekat se, tvrdio je, interesovao sam Barak Obama. I to tokom inauguracije na kojoj je Rajčić, kako je uveravao, bio specijalni gost.

Posle epizode sa „Trampovim intervjuom“ o Rajčiću se više ništa nije čulo.