Pećine čuvaju 570 hrišćanskih crkava

Turska nije samo Antalija ili Bodrum, viševekovni Istanbul ili očaravajući Izmir. Ova zemlja s obalama na četiri mora pod svojim nebom uspela je i definitivno na najlepši mogući način da spoji čaroliju fascinantne prirode s bogatstvom istorijskog i kulturnog nasleđa. Neki će se zbog ovoga, za početak, uputiti na kaldrmu ulica mističnog i u mnogo čemu autentičnog Istanbula, dok će drugi ciljano odlutati do regije u kojoj svaki kamen ima svoju istoriju ili svako zrno peska priču iz daleke prošlosti.

Vredi, dakle, posetiti ovaj geografski prostor znan kao Anadolija, tim pre jer se baš u njoj i jednom njenom delu, u Kapadokiji, uz sve drugo na najbolji način upoznaje i uči istorija prvih vekova hrišćanske crkve. 

Kapadokija je locirana u centralnoj Anadoliji, 200 kilometara južno od Ankare. Zanimljiv pejzaž vulkanskog porekla kao i podzemni gradovi nastali hiljadu godina p.n.e., daruju putniku namerniku neverovatan doživljaj. Magija Kapadokije su i ogromni pećinski manastiri koji potiču iz ranohrišćanskih dana. Uostalom, nacionalni park Goreme i pećinska naselja Kapadokije su odavno blago ne samo Anadolije i Turske već i svetske kulturne baštine Uneska.

Povezane vesti - Sa ljudima koji jedu ljudsko meso

Veruje se da su regiji naziv dali Hetiti. Katpatuka znači zemlja ili zemlja prelepih konja. Na ovom prostoru je postojalo rasprostranjeno verovanje u boginju Kuta-Khepat, što bi u helenskoj verziji moglo da se prevede kao Kapadokija.

Fenomen Kapadokije je da ono što se u svoj svojoj savršenosti vidi, nije delo ljudskih ruku ili mašte čoveka, već su u pitanju jedinstvene prirodne formacije stvorene prirodnim katastrofama i podizanjem planinskih lanaca pre više od šezdeset miliona godina. Nauka je utvrdila da se na ovom  prostoru formirao aktivni vulkanski lanac koji je izbacivao neverovatnu količinu pepela i lave koji su se sistematski taložili u slojevima.

Teren se izdigao tokom vekova za dve stotine metara, pepeo se pretvorio u tuf a lava u bazalt. Pod uticajem kiše, vetra i više ili manje naglih promena temperature, dogodila se erozija oko mekanog tufa i tako se stvorila nadrealna slika nezamislivih kanjona, bajkovitih mitskih junaka, raznih čudovišta... Erozija se nastavlja i danas, što znači da će u budućnosti ova lepota nestati.

Kapadokija je bila raskrsnica civilizacija ali i arena mnogih ratova. U periodu od dvehiljadite godine p.n.e. ovom zemljom su dominirali Hetiti i Persijanci a kasnije Grci, Rimljani i Arapi, da bi na kraju stigli i Turci Seldžuci. Kroz Kapadokiju su prolazili i veliki putevi od Kine do Evrope i od Velike stepe prema Bliskom istoku. Ipak, najvažniju ulogu je igrala u razvoju i nastajanju hrišćanstva.

Povezane vesti - Muževi puše hašiš, a žene žive 120 godina

Bila je utočište za prve hrišćane koji su ovde pobegli da se sakriju od netolerantnog i raskalašnog Rimskog carstva. Bežeći od istrebljenja, prve hrišćanske zajednice tajno su izdubile stambene zgrade i skladišta, hramove i čitave gradove u tim mekim kamenim formacijama. Neki podzemni urbani kompleksi idu pod zemlju do dubine od 50 metara i uključuju deset nivoa sa mnogo peščanih staza i stepenica uz jedinstven sistem za ventilaciju i vodu čije snabdevanje funkcioniše i danas. U Kapadokiji se nalazi i više od pet stotina stenovitih crkava i hramova od kojih su mnoge sačuvale freske iz devetog, desetog i jedanaestog veka i u kojima su sveci Petar i Pavle, na prelazu vekova, čitali svoje prve propovedi.

Za one koji prvi put dolaze u ovaj deo Turske, obilazak najčešće započinje posetom Kajseriju, glavnom gradu regiona. Reč je o velikom industrijskom i administrativnom centru sa više od milion stanovnika prepunom višespratnih stambenih zgrada, ali i vrednih arheoloških i etnografskih muzeja sa zanimljivim zbirkama i očuvanim fragmentima antičke tvrđave. Krajem trećeg veka hrišćani su počeli aktivno da istražuju područje između tri najveća grada Kapadokije – Nisa, Nazijanza i Kajserija.

Istoričari tvrde da su još Hetiti u vreme svoje vladavine koristili podzemna skloništa stvarajući od njih prilično velika naselja. Hrišćani su kasnije proširili i produbili postojeće pećine stvarajući na pojedinim mestima prave podzemne gradove čija je populacija, prema savremenim procenama, iznosila i do deset hiljada ljudi. Najpoznatiji od njih, koji se nalaze u blizini sela Derinkuju, idu u dubinu do 85 metara. U višespratnim lavirintima su, osim hramova i skladišta, postojale još i radionice i štale. Veoma zanimljivo naselje je smešteno ispod gradića Kajmakli, gde su arheolozi do danas iskopali samo pet spratova.

Sve do 1964. zapravo se i nije znalo za Kajmakli, a onda je posle jednog zemljotresa priroda učinila svoje. U pukotinama koje su nastale meštani su primetili da se na njihovom dnu nalazi nešto posebno. Ubrzo su stigli i arheolozi i konstatovali da je ispod zemlje zapravo grad Kajmakli. Nastao je u doba Hetita, negde oko 1190. godine, na površini od oko dva kvadratna kilometra. Kasnije je otkriveno još nekoliko nivoa, s tim što su samo prva četiri dostupna za posetioce. Ipak, najveći kompleks hramova vizantijskog perioda su Goreme i Ihlari.

Goreme je mali grad, koji se smatra turističkim centrom Kapadokije. Dolina u kojoj se nalazi, kao i desetine susednih, nastala je kao rezultat erupcija vulkana Erdžijes, Hasandag i Guludag. U rejonu ovog grada ima više od 400 crkava, od kojih se izdvaja Muzej Goreme, manastirski kompleks u stenama. Pojavio se pre otprilike 850 godina a freske koje ga krase mogu se pripisati drugoj polovini 11. veka.

Donatori fresaka su bili obični ljudi, ali i plemeniti i bogati članovi seoske zajednice ujedinjeni u neku vrstu sindikata čija je svrha, kažu, bila finansiranje umetničkih dela. Vodiči s kojima krećete u obilazak ovog čudesnog prostora izgovaraju i podatak da se u pećinama Goreme nalazi čak 570 hrišćanski crkava. Tu je i legenda koja ovu posetu čini uzbudljivijom. Navodno, u utrobi stene i sa svodom ukrašenim freskama je i crkva s imenom Zmija. Posvećena je lepotici koja je svojim izgledom privlačila brojne muškarce i udvarače na koje je siktala poput zmije. Lepoticu, podosta razmaženu, njihov prisustvo činilo je toliko neraspoloženom da je čak počela da se moli Bogu da je pretvori u muškarca. Tvorac joj je na kraju izašao u susret i prelepa devojaka se jednog jutra probudila sa bradom, brkovima i licem ružnog čoveka.

Dolina Ihlara je smeštena oko 80 kilometara jugozapadno od Goremea. To je kameni kanjon koji je ravnicu, poput duboke stene, podelio na dve obale. Dužina mu je oko 14 kilometara a dubina na pojedinim mestima i do 150 metara. Proteže se između dva sela, Ihlare i Selime. Na sredini kanjona između ovih naselja, i na dnu, nalazi se selo Belisirma pored kojeg protiče mala, blatnjava reka Melendiz.

U 17. veku na ovom mestu su se naselili vizantijski monasi. U stenama su sebi izdubili kuće i crkve poput onih u selu Goreme. Populacija kanjona je u jednom trenutku brojila 60.000 ljudi. Sada je poznato više od 100 crkava od kojih je oko 20 otvoreno za posete. Freske su izrađene u različitim stilovima - sirijskom, koptskom, jermenskom i izuzetno su zanimljive.

Ali, Kapadokija nije samo slika prošlosti. Sve više je znana i po neobičnom muzeju koji se nalazi u Avanosu, Muzeju kose. Smešten je ispod poznate radnje keramike „Eglipa“ Čeze Gelipa. Ovo neverovatno utvrđenje raspolaže primercima kose skoro 20.000 žena. Zidovi, plafon i svaki drugi milimetar slobodne površine, osim poda, prekriven je loknama, pramenovima i kikama žena koje su posetile to mesto. Uz kosu su i listići papira sa imenima i adresama nekih od njih.

Istorijat muzeja je još interesantniji, naravno uz uslov ako hoćete u sve da poverujete. Vrata posetiocima je otvorio pre više od trideset godina, kada je ljubavnica Gelipa zauvek morala da napusti Gelipea. Pošto se on silno ražalostio, da bi mu učinila neku radost, rešila je da odseče svoje duge uvojke i pokloni ih grnčaru. Od tada, svaka žena koja je posećivala ovo mesto i odslušala tužnu priču, odsecala je pramen kose, poklanjala muzeju i ostavljala adresu i ime. Tokom godina sakupljena je zavidna zbirka od 16.000 primeraka raznobojne kose.

Dva puta godišnje, u junu i decembru, prvi klijenti koji uđu u prodavnicu Čeze Gelipa pozivaju se u muzej da izaberu 10 najlepših primeraka. Pobednice dobijaju sedmodnevni besplatan boravak u Kapadokiji. One dolaze tom prigodom i u njegovu radnju da mu se zahvale na poklonu i da, takvom reklamom, dovedu nove posetiteljke.

Povezane vesti - Dva sveta na 92 ostrva

Na ulazu u muzej piše: „Čeza prima samo čistu, negovanu i prirodnu kosu“. Muzej je otvoren 1979. godine. Uz svaki pramen stoji ime vlasnice i njena adresa, pa se danas može videti kolekcija svih mogućih boja i nijansi kao i različite količine kose. Geza priznaje da mu fale lokne devojaka iz Rusije i Japana. Ima i onih, s morbidnom maštom, koji kazuju da ih je muzej podsetio na sklonište serijskog ubice. Ipak, bilo kako bilo, ovaj u mnogo čemu neobičan muzej u Avanosu privlači ogroman broj gostiju iz celog sveta.

Putovanje u Kapadokiju za mnoge turiste je i prilika da upoznaju ne samo bogatu kulturu Anadolije već i da obiđu i neke druge vrlo značajne arheološke lokalitete na tlu današnje Turske. Pored drevne Troje, čudesan utisak je i susret s neodoljivim gradićem Čanakale u kome se smestio čuveni „holivudski trojanski konj“. Na putu do Pergamona, jednog od najpompeznijih arheoloških lokaliteta na svetu, vožnja preko Apolonove obale uistinu je nezaboravan doživljaj baš kao što je to i Egejska obala sa obilaskom Kušadasija, možda i najlepšeg letovališta u ovom delu Turske.

Čuveni Efes, najbolje očuvani arheološki lokalitet na svetu, više je od turističke atrakcije. Znan je i kao jedan od najznačajnijih gradova helenističkog Istoka. Proslavio se čuvenim Artemidinim hramom, bio je prestonica rimskih dominiona u Aziji, finansijski i trgovački centar u kome su bogati građani i rimski carevi sagradili raskošna zdanja – pozorište, biblioteku, hramove, gimnazije i vežbališta, kupatila, odeon... Zahvaljujući misionarskom delovanju apostola Jovana i Pavla, grad je rano postao centar nove hrišćanske vere, koja je zamenila staru pagansku religiju.

Pompezni amfiteatar u Miletu i reka Meandros nude sliku kako su drevni Grci živeli na ovim prostorima, dok su Pamukale istinsko čudo prirode nastalo kretanjem vode bogate kalcijumom niz planinu, koja je formirala bele terase poznate kao travertine, nalik na bazene s vodom do kolena bogatom kalcijumom. Temperatura vode se kreće od 34 do 68 stepeni Celzijusa.

Na ovom putovanju kroz vreme greh bi bio ne posetiti grad s imenom Konja. Nekada je bio centar za izradu ikona, dok je danas apsolutno najtradicionalniji turski grad u kome se smestio veliki muzej Mevlana, mesto gde su nastali čuveni derviši.