Potencijalna pretnja
Sateliti bi mogli da ugroze naš ozonski omotač
Kompanije poput Starlinka planiraju lansiranje desetina hiljada satelita u orbitu oko Zemlje u narednih deset godina, ali nedavna istraživanja ukazuju na potencijalnu pretnju za ozonski omotač kada ti sateliti počnu da padaju.
Na kraju svog radnog veka, sateliti će sagorevati u atmosferi, ostavljajući za sobom trag sitnih metalnih čestica. Studija američkih istraživača ukazuje da bi ovaj satelitski pljusak mogao da unese 360 tona aluminijum oksida u atmosferu svake godine.
Aluminijum će se uglavnom oslobađati na visinama između 50 i 85 kilometara, ali će potom padati u stratosferu, gde se nalazi ozonski omotač. Ovi aluminijumski oksidi mogu olakšati hemijske reakcije koje uništavaju ozon, ali efekti su kompleksni i još uvek nedovoljno istraženi.
Gubitak ozona u stratosferi izazivaju slobodni radikali – atomi ili molekuli sa slobodnim elektronom, koji nastaju razbijanjem stabilnih gasova ultraljubičastim svetlom. Posebno zabrinjavaju azotni oksidi (NOx) iz azotnog oksida, vodonikovi radikali (HOx) iz vodene pare, te hlor i brom (ClOx i BrOx) iz ranije zabranjenih hemikalija poput CFC-a.
Istraživači naglašavaju potrebu za daljim laboratorijskim studijama kako bi se bolje razumeli efekti aluminijum oksida na ozon. Pored toga, globalne struje poput "Brewer Dobson” cirkulacije brzo mešaju vazduh u stratosferi, što znači da aerosoli i gasovi mogu ostati u stratosferi najviše šest godina.
U poređenju sa erupcijom vulkana Pinatubo 1991. godine, koja je ubrizgala 15 miliona tona sumpor- dioksida u stratosferu i ohladila Zemlju za pola stepena Celzijusa, 360 tona aluminijum oksida deluje neznatno. Međutim, još uvek ne znamo kako će se aluminijum ponašati u stratosferskim uslovima i kako će uticati na ozon.
Istraživači upozoravaju da bi više od 50.000 satelita moglo biti lansirano do 2030. godine, te je neophodno brzo rešavanje ovih pitanja kako bi se zaštitio ozonski omotač.