Selo kozaka sa pogledom na Krim

Vodeno prostranstvo koje spaja Crno i Azovsko more a razdvaja dva poluostrva, Tamansko i Krimsko, u geografskom atlasu sveta upisano je kao Kerčki moreuz. Ova zaista jedinstvena tvorevina prirode je donedavno bila i granica dveju država, Rusije i Ukrajine.

Kerčki ili Kerčenski moreuz ima dugu istoriju. Pominje se još u grčkoj mitologiji i priči da ga je preplivala Zevsova voljena s imenom Io, zbog čega je pretvorena u kravu pa se u nekim zapisima ovaj tesnac naziva i Kravlji brod. Istoričari drevne Grčke pominju i Amazonke koje su prelazile moreuz, ali samo u danima kada je bio prekriven debelim slojem leda. To su tokom zime činili i mnogi nomadi prelazeći sa jednog poluostrva na drugo. Moreuz je više puta bio i mesto brojnih vojnih operacija kao i pomorskih bitaka. U godinama bližim modernom vremenu Kerčki moreuz je postao vlasništvo slovenskih naroda a onda i teritorije SSSR.

Da bi se železnici omogućio prelaz preko moreuza, tokom Drugog svetskog rata je u ime pohlepe počela izgradnja prvog mosta. Ideju je inicirao lično Adolf Hitler kako bi njegove jedinice što brže stigle do naftnih regiona Kavkaza i Persije. Kada su Nemci proterani sa Krima, ovaj projekat je stopiran. Međutim, nešto kasnije, 1944. godine, dve obale su mostom povezali Rusi. Uradili su to traljavo i kako konstrukcije nisu bile zaštićene neophodnim sekačima leda, tokom jedne oluje u februaru 1945. most se jednostavno srušio. Popravka iz hiljadu i jednog razloga nije bila moguća pa je most zamenjen železničkim trajektom. Dužina linije iznosila je 4,8 kilometara i spajala je Krim sa Krasnodarskim krajem. Međutim, zbog propadanja trajekta osamdesetih godina saobraćaj je stopiran.

Posle raspada SSSR i silnih nesporazuma na relaciji Rusija - Ukrajina, tek 2004. trajektni saobraćaj kroz moreuz je obnovljen. Istina, samo za teretni saobraćaj. Velika šteta području oko moreuza naneta je 2007. godine posle potapanja nekoliko brodova, tako da se pitanje izgradnje mosta ponovo našlo na dnevnom redu.

Današnja granica između Rusije i Ukrajine prolazi kroz moreuz, ali zbog neslaganja obeju strana još nije utvrđeno gde je tačno njena linija. Krajnji rtovi su Ak Buran (Ukrajina) i Tuzla (Rusija). Dubina vode je od pet do 18 metara. Obala Kerčkog poluostrva je visoka, a Tamanskog niska i razuđena, sa mnogo zaliva.

Nikada nije bilo sigurno, a naročito ne u poslednjih desetak godina da li je gradnja mosta uopšte potrebna. Takođe i koliko je opravdana. Trgovina između dve zemlje kroz moreuz je bila ograničena, ruska luka Kavkaz na Tamanskom poluostrvu postojala je isključivo za opsluživanje trajekata. I što je najvažnije, prepreka za izgradnju stalnog mosta bila je neizvesnost oko pitanja državnih granica. Ukrajina je zahtevala održavanje “sovjetskih” granica a Rusija je insistirala na njihovoj reviziji. Kao glavno pitanje postavio se Tuzlanski nasip.

Ovaj nasip se sastoji od izduženog ostrva i nasutog dela koji vodi do Tamanskog poluostrva. Do 1925. godine to zemljište je bilo celovito i prirodno vezano sa ruskom obalom. Presekli su ga lokalni ribari kanalom radi bržeg prolaza do plovnog dela gde su lovili ribu. Nasipom je išao kompletan saobraćaj do mesta utovara na trajekt. Iza toga je bio široki plovni deo koji su koristile obe strane. Približna dužina moreuza ne prelazi 45 kilometara, mada neki izvori tvrde da je dužina oko 40 kilometara. Minimalna širina je nešto veća od 4,5 (i tu saobraća trajekt), a maksimalna oko 15 kilometara.

Nakon aneksije Krima 2014. godine, tesnac je smatran delom Ruske Federacije dok Ukrajina, koja ne priznaje aneksiju Krima, ne priznaje ni proglašeni puni suverenitet Rusije nad Kerčenskim moreuzom. I dalje ga smatra vodama obe zemlja. Pregovori o razgraničenju postali su nemogući. Međutim, u pozadini zaoštravanja sukoba oko moreuza početkom 2018. godine, Ukrajina je preduzela korake da jednostrano razgraniči ruski i ukrajinski deo, što je u suprotnosti sa stavom Ruske Federacije. I na kraju, 25. novembra 2018. dogodio se incident tokom kojeg su oružane snage i brodovi obalske straže granične službe Rusije, uz upotrebu oružja, presreli grupu brodova mornaričkih snaga Ukrajine i odveli ih u luku Kerč.

Povezane vesti - Potkovica i Nevestin veo

Zbog svih nerešenih teritorijalnih pitanja, a i neophodnosti spajanja Krima sa Rusijom posle aneksije, Putin je još 2014. godine izdao dekret o gradnji mosta. Uprkos mnogim preprekama sa kojima su se inženjeri i građevinari suočili, kao što su seizmička aktivnost, teški klimatski uslovi i muljevito dno na azovskoj strani, stručnjaci su uspeli da razviju koncept za realizaciju tako složenog projekta. Danas je most jedan od najvećih u Rusiji i Evropi.

Projekat savremenog krimskog mosta imao je nekoliko opcija. Posle sveobuhvatnog razmatranja stručnjaka, doneta je odluka da se prihvati ponuda koja je pre svega sa gledišta geoloških uslova bila najpovoljnija. Realizacija je predviđala kombinaciju rešetaka i nosača, kao i jednog luka od 227 metara za plovni deo. U ovoj opciji glavni saobraćajni deo ima četiri trake, a u paralelnom toku je poseban deo sa dva koloseka za železnički saobraćaj.

Gradnja je počela tek 2016. godine, a 2017. postavljen je ogroman železnički luk nad plovnim kanalom. Nekoliko meseci kasnije pridružio mu se i luk za auto-put. Opšta dužina mosta je 19 kilometara dok su dužine auto-puta i pruge različite. Kolima se prelazi 16,9 a vozom nešto više, 18,1 kilometar. Osim dužine mosta, složenost projektu su zadavale i vremenske prilike u toj regiji. Vetar na mostu u vreme oluje može da dostigne brzinu i od 40 metara u sekundi. Da bi konstrukcija sve to mogla da izdrži, lukovi su morali da budu zaštićeni posebnom oblogom. Njihov profil podseća na krilo aviona i tako uspešno sprečava oštećenja od vetra. Naravno, poštovane su i sve seizmičke norme.

Istorija ovog objekta zabeležiće i podatak da su troškovi Krimskog mosta više puta služili kao argument protiv gradnje. Prema početnim proračunima iz 2014. godine, planirano je bilo da se izdvoji 150 milijardi rubalja za transportni deo i 51 milijarda za prilaze mostu. Kasnije su procene promenjene: 2015. graditelji su najavili troškove od 212,5 milijardi da bi na kraju konačni troškovi iznosili 227,92 milijardi rubalja. Kad se uzme u obzir specifičnost terena na kome se gradilo, zatim i složene klimatske i seizmičke karakteristike, graditelji mosta se slažu da cena mosta zapravo i nije tako velika.

Povezane vesti - Sa ljudima koji jedu ljudsko meso

Svečano je pušten u saobraćaj 2018. godine. Prvi je preko mosta prešao kamion „kamaz” za čijim je volanom bio ruski predsednik Putin. Danas preko mosta prelazi po 47 vozova u svakom pravcu i do 40.000 automobila dnevno. Dozvoljena brzina na mostu je 120 kilometara za automobile i 90 za teretna vozila. Trenutno je prelaz preko mosta besplatan, ali se uveliko razgovara o ceni mostarine koja bi trebalo da bude slična onoj na ruskim auto-putevima.

Tamansko poluostrvo je vrlo živopisno. Mesto je koje ne privlači samo Ruse već i turiste iz celog sveta. Nalazi se u okrugu Temriuk, Krasnodarske teritorije, u okviru Ruske Federacije. Poluostrvo je pripadalo nomadskim plemenima, pre svega Polovcima, a potom i Mongolima, Grcima, Turcima i Italijanima. Ruskim zemljama pripojeno je 1792. Prvi doseljenici bili su zaporoški kozaci. Glavni i najveći grad regije je Krasnodar, udaljen od novog mosta 214 kilometara. Prvo naselje koje je niklo je selo Taman u neposrednoj blizini mosta, u zapadnom delu istoimenog poluostrva. Sa njegove plaže, pri lepom sunčanom vremenu, jasno su vidljivi obrisi Krima. Ovaj prostor oduvek su presecali važni trgovački putevi kojim su prolazili mnogi narodi: Hazagi, Alani, Grci, Turci, Vizantinci…

Taman vodi poreklo još od grčkog polisa Hermonasa koji je bio deo Bosforskog kraljevstva. Posle pohoda kneza Svjatoslava na Hazare, na ruševinama Hermonasa pojavio se trgovački grad Tmutarakan, glavni grad istoimene ruske kneževine. Ali nakon 1094. godine nestao je iz letopisa a samo ime mu je postalo sinonim za nešto udaljeno i provincijsko. Danas je selo Taman mirno porodično letovalište sa toplim morem, jutarnjim oglašavanjem petlova, obiljem voća i povrća i čuvenim haringama i inćunima iz Azovskog mora, što je i specijalitet ovoga kraja. Pored sela se nalazi vinarija “Fanagorija”, koja se smatra vodećom u Ruskoj Federaciji. Poseduje 2.800 hektara zemlje pod vinogradima. Bavi se uzgojem i preradom grožđa a vino se čuva u posebnim bačvama, napravljenim sopstvenom tehnologijom. Od 2003. godine u sastavu vinarije je i prostor za degustacije. Poseta vinariji je doživljaj za pamćenje.

Sa druge strane Kerčkog moreuza je poluostrvo Krim, a u nekadašnjem SSSR Krim je bio sinonim za Crno more, šljunak, crno vino, obilje voća, podsećanje na prodavce krofni po plažama, studentski odmor i dečje sanatorijume.

Krim je poluostrvo okupano vodama Crnog i Azovskog mora, popularno letovalište za miran ili aktivan odmor, prepuno luksuznih hotela, apartmana i belosvetskih lutalica. Od marta 2014. godine Republika Krim, grad Sevastopolj i administrativni centar Simferopolj, posle referenduma je izašla iz sastava Ukrajine i postala subjekat Ruske Federacije. Situacija sa međunarodnim priznanjem je i dalje vrlo složena, ali sezonska turistička putovanja Rusa i sasvim malo stranaca su vrlo aktuelna. Avio-saobraćaj do Simferopolja se svakodnevno obavlja isključivo preko ruskih gradova. Iako se iz drugih pravaca mnogo brže i lakše stiže, trenutno je to nemoguće.

Krim je teritorija zadivljujućih pejzaža, bogatog kulturnog nasleđa, suptropske klime potpomognute toplim povetarcem koji duva sa Crnog mora. Nije iznenađujuće da su se mnogi narodi tokom vekova borili oko Krima. U februaru 1954. godine tadašnji prvi čovek SSSR Nikita Hruščov ga je u čast 300-godišnjice Perejaslavskog sporazuma pripojio Ukrajini. Najatraktivniji i najzanimljiviji deo je južna obala, takozvana ruska rivijera. Atrakcija za turiste su letovališta Jalta i Alupka, kao i mnoge zanimljive i raskošne palate razasute duž obale.

U jednoj od njih, u Livadiji, letnjoj rezidenciji poslednjeg ruskog cara Nikolaja II, od 4. do 11. februara 1945. godine održan je trojni sastanak Staljina, Ruzvelta i Čerčila za konačno razračunavanje sa Hitlerom. Na istom sastanku je definisana i posleratna sudbina savremene Evrope. Ipak, najveća turistička atrakcija poluostrva bez sumnje je Bahčisaraj, drevna prestonica krimskih Tatara, sa zadivljujućom lokacijom i savršeno očuvanom Palatom kanova.

Bogata prošlost Krima leži u njegovim kulturnim i istorijskim posebnostima. Hersones Tavričeskij u Sevastopolju je muzej s vrednim eksponatima pod otvorenim nebom. Carska humka u Kerču je stara grobnica sagrađena još u 4. veku pre n. e. Kultno mesto za poklonike talenta i proznih vrednosti A. P. Čehova je jaltanska kuća - Bela dača. Stara imanja u Alušti, kuće i vikendice istaknutih ličnosti još čuvaju duh minulih epoha. Dvorac Lastavičje gnezdo, sagrađen na litici iznad mora u ime ljubavi, vizitkarta je celog poluostrva.

Pre pandemije korone najbrži način da se iz Srbije stigne do ovih čudesnih prostora bio je direktan avio-let od Beograda do Krasnodora. Sasvim je izvesno da će tako biti i ubuduće.