Snežana Teodoropulos: "Poezija ne može promeniti svet, ali može nas u svetu"

Svojom poezijom ova književnica ne zaboravlja rodnu grudu i Kosmet kao mesto koje joj je u srcu, a svoju otadžbinu predstavlja i kroz primenjenu umetnost gde takođe ostvaruje vrhunske rezultate.

U intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ poetesa Snežana Teodoropulos govori o novoj zbirci poezije “Oslušni vetar“, o odrastanju na Kosmetu, ulozi književnosti u svetu danas i moći koje umetnost i dalje ima u sebi.

Kako biste predstavili novu zbirku pesama “Oslušni vetar“?

“Oslušni vetar… najnežniji govor u krošnjama dok trčimo kao razigrana deca proleća, krvavih kolena u srcu koje uvek kuca na litici bola. Ja preživim pljusak, ali ne i večnu kišu. Ja preživim led, ali ne i večni sneg. Nauči jezik vetra da bi me razumeo. Onaj najnežniji u krošnjama. Pun ljubavi. Oslušni vetar… zbirka poezije u kojoj ljubav šapuće kroz vetar, kišu, tišinu, zvezde…“

Čita li se danas poezija, ima li mladih pesničkih snaga na vidiku?

“Varamo se kada mislimo da se poezija ne čita. Ako vam reči dodirnu dušu, ako se u njima prepoznate… ako pokucate na vrata poezije i otvorite, otkrićete svet satkan od osećaja. A poezija nije samo carstvo osećaja već način kako pobeći od njih. Kroz slova, reči... Izvući sve na površinu. Poezija je neverovatna mogućnost da se zaustavi vreme i osećaji. Oni, jednom zaustavljeni, ostanu zauvek tu. Moju poeziju čitaju mladi i to je neverovatno doživeti. Kada mi je u Kuršumliji, gde sam odrasla i gde sam nedavno imala promociju, prišao mladić Oliver i rekao da sam mu omiljena pesnikinja… Onda zastanete, ne dišete. I shvatite da to što radite nije uzalud.“

Ima li poezija i dalje moć da “pomera stene i menja svet“?

“Poezija ne može promeniti svet, ali može nas u svetu. Ako pesnik zaustavi vreme svojim emocijama, uvek ćemo naći dašak prošlosti utkan u sadašnjost, kao i u deo budućnosti. Jer emocije su večno zaustavljene. I kada vam je duša na raskršću, ako ih osetite i prepoznate, mogu promeniti taj svet u vama. Nežan i tanan. Možete uvideti da i u kamenu postoje suze jer kada i nebo plače nad njim i kada mislimo da suze samo klize po njemu, uvek jednom prodru i tamo gde ne bismo ni pomislili… Ne možemo omekšati kamen, ali ako to učinimo sa svim oko njega, biće samo kamen u mnogo ljubavi. Ljubavlju ćemo ga okružiti i postaće naš kamen ljubavi.“

Muzej poezije u Čačku

Prestonica kulture Srbije

Prestonica kulture Srbije

Scena 28.05.2023. 19:45

Muzej poezije u Čačku

Rođeni ste u Prištini, a Pedagošku akademiju završili u Mariboru. Izbrisani ste iz oba ova grada?

“Rođena u Prištini, živela i studirala u Mariboru. Izbrisana iz oba grada, ali nisu gradovi iz mene. Nisu mene gradovi obrisali. Što me više brišu, mene više ima. Teram inat i sebi i njima. Jer znam, u gradovima i dalje stanuje ljubav. I svuda postoje iskrena srca, dobre duše. Obrisale su me okolnosti, loše reakcije, potpirivanje laži, obrisali su me oni koji su sami izbrisani sa svih mapa gde žive čovečnost, tolerancija i ljubav. A kad takvi brišu, nema gumice kojom mogu izbrisati ni mene, ni grad, ni mene u njima, a najmanje njih u meni.“

Kako pamtite detinjstvo na Kosmetu? Prvu književnu nagradu dobili ste u četvrtom razredu osnovne.

“Detinjstvo pamtim po maminoj kofici sa lila tufnama kada me je napala komšinica druge nacionalnosti i po mojoj plavoj marami kojom su mi zavili glavu kad me je kamen druge nacionalnosti pogodio u nju. Pamtim tatine zabrinute oči dok mi je milovao kosu. Mamine suze. Brata koji brine o meni. Pamtim “Krašovu“ prodavnicu i teča-Branka koji je bio njen šef i “Životinjsko carstvo“ čokoladice koje nam je donosio. I brdo slatkiša kojima sam se divila. I podeljeni korzo. Nedostajao je samo zid sa čijih strana šetaju isti ljudi podeljeni nekakvim zakonima koje sigurno ni Bog ni Alah nisu pisali. Oni ne pišu mržnju, već ljubav, bez obzira na boju, religiju, nacionalnost. Pamtim crkvu u kojoj sam krštena, a koju su spalili. A ja rukama zatvaram krov od neba gde ikone plaču sa nebesa, zauvek… I pitam se ko je zidao mostove mržnje na ovoj zemlji, tačkici vasione gde nam je i početak i kraj svima isti… I gde je svega dovoljno za sve… Prvu nagradu dobila sam u četvrtom razredu osnovne škole u Kuršumliji, gde smo se preselili posle prvih dešavanja na Kosovu, koja su ugrožavala prava čoveka na mir i slobodu. Mama mi je Topličanka, baba i deda živeli su u Prolom banji i mi sami se nekako prećutno tu pozicionirali. Učiteljica Nata je noć uoči dodele sanjala da sam dobila nagradu. I devojčica koja je trčala ka njoj, da je obraduje, nikada nije zaboravila njene reči. Imala sam 10 godina. I reči su bile moj smisao a da to nisam spoznala ni negovala životom.“

Izvodite i obrađujete srpske i gruzijske duhovne pesme. Kako je došlo do ovog vida vašeg umetničkog izražavanja?

“Ono što nisam govorila ni pisala rečima, pretočila sam u glas. Pevala sam od detinjstva u horovima gde glasovi kucaju na ona nebeska vrata koja se otvore i ispune vam dušu odjecima, nijansama. I vraćaju se nazad pravo u vašu dušu. Vi je pevate. Nije bitno čuje li je ko, važno da je vi čujete jer čuti taj glas znači dodirnuti ne samo nebeska vrata glasova, već ljubav prema sebi i svemu oko vas. Jer, da biste voleli druge, morate prvo zavoleti sebe takve kakvi jeste. I kada pružite srce na dlanu svetu, svet će ga pružiti vama. Pevanje je čist dodir duše sa najčistijim emocijama koje obično bole takvim intenzitetom da vam glas nije muzika već jecaj. Pravo iz srca. Pravo iz duše. Kada tugu ne mogu napisati, ja je onda otpevam.“

Bavite se i primenjenom umetnošću i reklo bi se da vas posebno inspirišu srpska istorija i etnologija?

“Bavim se i primenjenom umetnošću jer ljubav prema bojama, detaljima i uopšte estetski pristup svetu i životu, nekada i do morbidnosti, jeste sastavni deo mene i način na koji ispoljavam ljubav prema svemu što nas okružuje. I ne samo ljubav, već i veliko poštovanje. Tako sam prošlost i tradiciju naših baka obukla u glamur kristala i satena, dala im ekskluzivnost, a da ne narušim lepotu čipkastih radova mojih divnih žena Kuršumlije… Dodala im glamur enterijera i dobila tradiciju srpske duše i žene u modernom vremenu gde pomešati izvornu lepotu sa modom koju diktira vreme znači dati priliku da nešto prastaro i vredno zadržimo u sadašnjosti i budućnosti, samo prilagođeno vremenu u kojem živimo. Osim toga, radim neobične slike obučene u prirodu lepote i cveća i voća i povrća, slatkiša, čija izložba je bila prošle godine u galeriji “Polet“, a tada je prikazao uz moju tadašnju knjigu poezije i RTS 1 u svom programu. Uskoro će biti ne samo izložba svih tih radova, već i dugoročni planovi vezani za zemlju i inostranstvo.“

Već neko vreme živite u Nemačkoj. Kakav je život tamo i šta običan narod misli kada kažete da ste iz Srbije?

“Svoja bivanja van svoje zemlje smatram vidom testiranja izdržljivosti, razumevanja i tolerancije. Način na koji postanem svesna da je najlepše živeti u svojoj zemlji. Da ne postoji mesto na zemaljskoj kugli gde možete smestiti sebe i biti doživotno srećni. A kada je to mesto u sopstvenoj zemlji, vi toga nažalost niste ni svesni. Uvek mislite, tamo negde, tamo je bolje, tamo ste više čovek... Zabluda. Jednom shvatite da nije standard, uređenost, disciplina, pa ni materijalno posedovanje ono što vam ispunjava dušu. Shvatite da ste usamljeni tamo negde, tamo gde mislite da ste više čovek… I da vam nedostaje ljubav. Bližnjih. I da vam nedostaje ulica detinjstva i vaše komšije i smeh, i jednostavnost ponašanja i osećaja u njima. Shvatite da nedostajete sebi. Da biste želeli da budete čovek, a ne samo broj negde na prelepim bulevarima prelepih dalekih zemalja kojima nikada nećete pripadati. Nije vam rođenjem dato.“

Kako kao neko ko je rođen u Prištini vidite rešenje kosovskog problema i da li takvo rešenje uopšte postoji?

“Rešenje za nešto oduzeto i izgubljeno je ljubav. Nikada ne prestati voleti zemlju iz koje ste potekli jer to bi značilo ne voleti sebe. Istoriju, prošlost naših predaka. I šaputati našoj deci i deci naše dece… Ne prestati stolećima… Šaputati sećanja i ljubav. I veru u mir. Bez ratova. Ubijanja. Bez spaljenih crkvi. Prodatih organa. Majki bez sinova. Samo zadržati ljubav i veru. Sve oteto je prokleto. Ne treba kleti. Samo živeti dalje. U ovom svetu gde bi da nas uče različitosti treba samo voleti ljude. I praštati neoprostivo. Tako oslobađamo budućnost. Za našu decu. I decu naše dece. A zakoni pravde žive za sebe. Za svakog pojedinačno.“

Kako je Šantić voleo Anku i čuveno "HOĆU"

Ljubav Srbina i Hrvatice

Ljubav Srbina i Hrvatice

Scena 27.05.2023. 04:20

Kako je Šantić voleo Anku i čuveno "HOĆU"