Poraz – šta to beše?

O srpskim pobedama učimo od prvog razreda osnovne škole. Poraze prećutkujemo… Ili ih pretvaramo u pobede.

Čokešina: pijanstvo i nesloga vođa
Karađorđevi ustanici na početku, u proleće 1804. godine, imali su značajne vojne uspehe pa su za nekoliko meseci oslobodili dobar deo Beogradskog pašaluka, a veće gradove držali su pod opsadom. Između ostalog, vojska koju je vodio Jakov Nenadović opkolila je Šabac. Turcima u ovom gradu pošli su u pomoć sunarodnici iz Bosne, predvođeni zvorničkim Ali-pašom Vidajićem i Nožin-agom Imamovićem.

Ustanici su se okupili kod manastira Čokešina da im preseku put.

Na Čokešini su se našle jedinice kojima su komandovali harambaša Đorđe Ćurčija, braća Gligorije i Dimitrije Nedić i Jakov Nenadović samo sa manjim delom svoje vojske jer je glavninu ostavio u opsadi Šapca. 

Tu je do izražaja došla srpska nesloga. Prvo su se oko mesta gde treba sačekati Turke posvađali Ćurčija i Nenadović. Ćurčija je predlagao da se ustanici povuku u planinu i tamo pruže otpor. Jakov je bio za zatvaranje u manastirske zidine i sačekivanje Turaka iz busije. Radoš Ljušić piše da je Ćurčija, "bez ozbiljna razloga ljut na Jakova, odbio predlog svog komandanta izgovarajući se da on nije ’drvo vrbovina’ koje se može podmladiti posle seče, i napustio ih je sa družinom od oko trista hajduka".

Jakova nisu poslušali ni Nedići, za koje Vuk Karadžić kaže da su bili pijani, pa je i on, uvidevši da tvrdokorne i pripite hajduke, do tada njemu potčinjene, ne može da ubedi, napustio Čokešinu.

Turke su ostali da sačekaju braća Nedić sa svojim hajducima. Ukupno ih je bilo 303 pa je istoričar Leopold Ranke ovu bitku nazvao "srpskim Termopilima".

Brojno nadmoćni Turci nadirali su u talasima na Srbe, grupisane na ogolelom brdašcetu Lipovac, gde nisu imali nikakav zaklon. Nedići nisu stigli da iskopaju rovove i njihovi ljudi ginuli su hrabro sve do kasnih popodnevnih časova, kad im je ponestalo baruta. 
Vuk Karadžić je ovako opisao boj: "Crn zagušljiv barutni dim sleteo je između boraca. Ostrvljeni Turci naleću na hajduke, ali ih oni vraćaju složnim plotunima. Zašareni se polje mrtvim Turcima, ali i Srba je sve manje. Oni vide da se neće moći održati pa reše da krenu u poslednji juriš. Ali nestaje im i džebane, sve ređe seva plamen iz hajdučkih pušaka. A od Drine pišti turska ordija. Bošnjacima dolazi pomoć od Janje. Oni se u Čokešini kao pobesneli risovi baciše na hajduke i ustanike."

Ranjena braća, prebijenih nogu, sa desetak svojih preživelih boraca, povukli su se do Lipovačkog potoka i tu pružili poslednji otpor. Ostalo je zabeleženo da su Gligorije i Dimitrije sedeli naslonjeni jedan o drugog leđima i pucali...

Boj na Čokešini preživelo je samo nekoliko ranjenih Srba koji su se pritajili među poginulima.

Posle bitke, Turci su opljačkali i spalili manastir i povukli se u Lešnicu. Izbegli iguman manastira Hadži Konstantin, Gligorijeva i Dimitrijeva majka Neda i neki meštani posle pet dana izašli su na bojište. Iskasapljena tela sahranili su na mestu pogibije, a ranjenike odneli do ruševina manastira. Nijedan, međutim, nije preživeo rane. Pokopani su uz manastir, gde se danas nalazi spomenik čokešinskim junacima. Prema natpisima sa nadgrobnih spomenika, zapaža se da su u boju na Čokešini učestvovali mladi ljudi, uglavnom dvadesetogodišnjaci.

Slobodan Jovanović kaže da se na Čokešini Jakov Nenadović ponašao kao vojskovođa koji ima ideju, Ćurčija kao harambaša koji čuva snagu, a Nedići "kao komite pobesnele od pića i od junaštva".

Čegar: pomoć nije stigla
Jedan od glavnih Karađorđevih vojnih ciljeva u Prvom srpskom ustanku bilo je osvajanje Niša. On je o tome pisao i Rusima i Napoleonu, i tražio od Turaka da u sastav Srbije uđe i ovaj grad.

U aprilu 1809. godine 16.000 ustanika pod komandom Miloja Petrovića stiglo je nadomak Niša i utvrdilo se u rovovima na šest mesta. Najvećim rovom, to jest šancem iskopanim na uzvišenju Čegar, komandovao je Stevan Sinđelić. 

Miloje Petrović predlagao je da se odmah krene u napad na Niš, ali su ga ostale vojskovođe nadglasale pa je usvojena taktika da se grad opsedne i sačeka se s napadom. Računalo se da u Nišu ima svega 3000 turskih vojnika.

Ispostavilo se da je to bila greška jer je u međuvremenu Turcima u gradu pristiglo pojačanje – više od 20.000 vojnika iz Jedrena, Soluna, Vranja i Leskovca.

Prvi napad Turaka desio se 17. maja, a već narednog dana su se velike turske snage ustremile na Čegar. Bitka je trajala čitav dan, a jedan od učesnika ostavio je sledeće svedočenje: "Turci su pet puta napadali, a Srbi su ih pet puta junački odbijali. Svaki su put Turci bili odbijeni s velikim gubitkom. Jedni su Turci napadali, a drugi su preko njih išli u napredak, i tako kad šesti put napadnu ispune opkope mrtvima, živi preko njih navale u šanac i stanu se sa Srbima biti puškama, seći i bosti sabljama i noževima. Vojnici srpski iz drugih šančeva poviču da se Stevanu ide u pomoć, ali ne dođoše u pomoć, ili što nisu mogli bez konjanika ili što Miloje Petrović nije dao. Kad Sinđelić vide da Turci ovladaše šancem, pojuri magacinu gde je stajala municija, potegne iz pištolja i zapali barutanu. Strahovit pucanj potrese svu okolinu, gusti oblak dima obavi sav šanac. Stevan Sinđelić, koji je dotle toga dana dospevao svuda, sve hrabrio i svakome pomagao, odleti u vazduh."

Na Čegru je poginulo oko tri hiljade Srba i šest hiljada Turaka.

Zbog poraza na Čegru Karađorđe je morao da odustane od pohoda u Makedoniju i na Kosovo, a Turci su osvojili celu istočnu Srbiju do Velike Morave, koju su ustanici naredne zime jedva uspeli da povrate.

Krajem leta 1809. godine, po nalogu Huršid-paše, turskog zapovednika Niša, od glava Srba izginulih na Čegru pored puta za Carigrad izgrađena je Ćele-kula. U ovaj jedinstven spomenik, kojim je paša hteo da zaplaši Srbe, uzidane su 952 lobanje poginulih Srba. Vremenom su neke ukradene, neke propale od kiše i mraza, a jedan broj su Srbi krišom vadili iz kule i sahranjivali.

Danas ih ima 58, a američki magazin "Mental flos" napisao je da je Ćele-kula najveća građevina od ljudskih kostiju na svetu.
Đunis: Rusi u depresiji

Ustanak Srba u Hercegovini 1875. godine podstakao je mase u Srbiji zanete idejom nacionalnog oslobođenja da od kneza Milana traže da i Srbija uđe u rat. On je oklevao sve dok naredne godine iz Rusije nisu pristigli dobrovoljci, na čijem je čelu bio Mihail Grigorjevič Černjajev.

Ovaj general ruske vojske bio je mešavina ratnika, vođe, pustolova i političkog buntovnika, a proslavio se u nekim ruskim pohodima u Aziji. Zbog divlje naravi je penzionisan pa se posvetio novinarstvu i borbi za ujedinjenje svih Slovena.

Odmah po dolasku u Beograd, gde je dočekan sa oduševljenjem, za jedan dan je dobio srpsko državljanstvo i bio postavljen za komandanta tzv. Moravske vojske. Uticaj Černjajeva u Srbiji ubrzo je postao toliki da je srpski diplomata Milićević u svom dnevniku zapisao: "Srbija je sada poljana za sve ruske vetropire i avanturiste. Ovo nije država koja sama sebe opredeljuje, nego oblast ustupljena Černjajevu, da se on s njome proslavi ili sahrani."

Rat Srbije i njene jedine saveznice Crne Gore protiv Turske objavljen je 18. juna 1876. godine. Glavninom srpske vojske, koja je ukupno imala 123.000 ljudi pod oružjem, nasuprot 180.000 Turaka, komandovao je lično Černjajev. On se uputio ka Nišu, koji su držali Turci.

Te su snage, pod komandom i naših i ruskih oficira, izvojevale pobedu na Šumatovcu kod Aleksinca, gde je poginulo nekoliko hiljada turskih vojnika. Evropske sile su tada isposlovale primirje, ali ga je Srbija posle mesec dana, na podsticaj Černjajeva, prekinula i nastavila rat. 

Kod mesta Đunis, visa na strateškom položaju sa kojeg je mogla da se drži pod kontrolom čitava oblast između Aleksinca, Deligrada i Kruševca, naša je vojska 17. oktobra 1876. godine bila do nogu poražena. Srbi su pred turskim topovima podlegli panici i dali se u bekstvo, a Černjajev je nakon izgubljene bitke javio u Petrograd: "Svi Rusi izginuli, svi Srbi pobegli." 

Zatim je napustio komandu i s preostalim dobrovoljcima napustio Srbiju. 

Zahvaljujući zalaganju ruskog cara, Srbija je opet potpisala primirje sa Turcima, a onda i mir pod izuzetno povoljnim uslovima – vratila se u stanje kakvo je bilo pre rata, bez gubitka i najmanjeg dela teritorije.

U ovom ratu Srbija je imala 6000 poginulih i oko 9500 ranjenih vojnika i 200.000 izbeglica. 

U proleće 1877. godine Rusija je zaratila s Turskom i krajem te godine zatražila je da joj se priključi i Srbija. Ovog puta je Srbija u ratu bila uspešnija: do kraja rata 1878. godine oslobodila je Niš, jug Srbije i Vranje.

"Friziranje" srpske istorije

Nije baš tako bilo…

Nije baš tako bilo…

Život 19.01.2025. 16:10

"Friziranje" srpske istorije

Slivnica: mat za kralja
Godine 1885. kralj Milan bio je pred razvodom, a njegovo oslanjanje na Beč nailazilo je na osudu u srpskoj javnosti. Činilo mu se da gubi na svim frontovima, a onda se 6. septembra 1885. godine Bugarska ujedinila sa svojom pokrajinom Istočnom Rumelijom, koja je bila pod Turcima.

Milan se uplašio teritorijalnog uvećavanja Bugarske jer je tako sticala jači uticaj u Makedoniji, na koju je i Srbija polagala pravo. Istovremeno, bio mu je potreban potez kojim bi popravio svoj ugled pa je proglasio opštu mobilizaciju i od evropskih sila tražio da se Srbiji na ime nadoknade dâ deo teritorije Bugarske ili Turske. Istovremeno, ponudio je savez Grcima, Rumunima i Crnoj Gori, ali su ga svi odbili.

Bugarski vladar knez Aleksandar Batenberg predložio je kralju Milanu da odmah zajedno napadnu Tursku i od nje otmu teritorije, i izrazio spremnost da lično dođe u Niš i o tome razgovara, ali mu je ovaj poručio da neće ni da ga vidi. 

Pošto evropske sile nisu udovoljile njegovom zahtevu, kralj Milan je 2. novembra 1885. godine objavio rat Bugarskoj.

Istoričar Vladimir Ćorović piše: "Stanje srpske vojske bilo je vrlo rđavo. Sem što nije imala dobra odela, vojsci je nedostajalo i municije i drugih potreba... Vojska je bila rđavo vođena, sa slabim zapovednicima, a u rat je išla bez imalo oduševljenja... Vrhovna komanda nalazila se u rukama kralja Milana, koji nije bio nikakav vojnik i koji je inače, po svojoj prirodi, bio najmanje pogodan za to mesto."

Srpsko-bugarski rat trajao je dve nedelje, od 2. do 16. novembra 1885. godine, ali je praktično bio rešen od 5. do 8. novembra, tokom bitke kod Slivnice blizu Sofije.

Već drugog dana bitke, kad se proneo glas da Bugari napreduju ka Caribrodu, današnjem Dimitrovgradu, kralj Milan je klonuo duhom i naredio da se srpski štab na brzinu evakuiše ka Pirotu. Komandanti divizija ostavljeni su da se sami snalaze. Dok su Bugari napadali jednu srpsku diviziju, one druge su stajale po strani jer nije bilo centralne komande. Kralj Milan se povlačio prvi i 8. novembra već je bio iza Pirota. Zapavši u nervnu krizu, hteo je da se povuče s prestola, ali mu je predsednik vlade Milutin Garašanin zapretio da će ga ubiti ako to učini...

Bugari su bili duboko prodrli na teritoriju Srbije kada se umešala Austrougarska i zapretila da će i ona ući u rat ako bugarske snage ne pristanu na primirje i ne povuku se na svoju granicu.

Rat je završen bez promene granica. Srbi su imali 746 mrtvih i 4570 ranjenih, a Bugari 771 mrtvog i 4232 ranjena vojnika.

Čevrntija: poraz zbog panike
Posle pobede Srba na Ceru, ruska vrhovna komanda, želeći da olakša položaj svojim armijama koje su bile pod pritiskom Austrougarske, tražila je da srpska vojska pređe u ofanzivu. Iako Srbi za to nisu bili spremni, naša Vrhovna komanda naredila je 4. septembra 1914. godine Timočkoj diviziji da u ponoć između 5. i 6. septembra pređe u Srem.

Sve je od samog početka išlo loše. Zapovest o prelasku komandantu Timočke divizije saopštena je 5. septembra ujutru. Delovi montažnog mosta koji je trebalo postaviti preko Save prevoženi su volovskim kolima, ali je stoka bila obolela od šapa i kretala se vrlo sporo. Divizija je od mesta prelaza bila udaljena 40 kilometara pa je to rastojanje prešla skoro trčeći, po velikoj vrućini. 

Tek pred zoru 6. septembra jedinice su se okupile kod mesta zvanog Čevrntija, nizvodno od Sremske Mitrovice. Do jutra je teren preko Save gađan topovima, a onda je počelo prebacivanje vojnika. Do podneva je prebačen deo jedinica, a onda je to obustavljeno da bi se postavio most. 

Izgradnja mosta tekla je sporo jer su delovi bili stari, a zatim se još ispostavilo da su proračuni bili loši i da nedostaje delova za 55 metara. Odlučeno je da se na tom delu pobodu stubovi u dno i tako most završi. Za to vreme austrougarska vojska je napala prebačene srpske jedinice pa su se naši ranjenici povlačili ka mestu gde se još gradio most. Čekali su njegov završetak pa da se evakuišu.

Pred sumrak, kada je most već bio skoro izgrađen, ovom se mestu u galopu i oblaku prašine približavala jedna naša artiljerijska zaprega. Neki oficir je pomislio da je to neprijateljska konjica i naredio paljbu. Ubrzo je pucnjava obustavljena, ali je lakše ranjenike kod mosta uhvatila panika. Pojurili su u čamac, ali ih je bilo toliko da se on prevrnuo. Vika davljenika unela je dodatnu pometnju pa su ostali nagrnuli na nedovršen most i oštetili ga.

Austrougarskim jedinicama je u međuvremenu vozom stiglo jako pojačanje pa su potisnuli srpske snage na sremskoj strani Save. Zbog nezavršenog mosta nije im bilo moguće dopremiti municiju pa su i one morale da se povuku ka Čevrntiji. Nezavršen most nije izdržao njihov teret i srušio se. Hronike beleže: "Malo ljudi uspelo je da pređe preko mosta ili se spasi plivanjem: neki su se podavili, a većina je zarobljena. Za to vreme srpske jedinice na desnoj obali Save nisu smele da dejstvuju da ne bi pobile svoje."

Od 6000 vojnika Timočke divizije 4900 je zarobljeno, ostali su izginuli ili se podavili.