Šta je nama Tesla danas?

Naći valjan odgovor na ovo pitanje je užasno teško. Šta je Srbima danas Nikola Tesla? Pitanje je prst u oko nama svima, vratilo nas je pred prenatrpan etalon naše nebrige i siromaštva uma nedavna baš na 163. godišnjicu rođenja velikog naučnika. Naime 10. jul u Srbiji, shodno merama vrednosti kod nas je obeležen kao Nacionalni dan nauke, nizom javnih manifestacija, čak jedna i u Parlamentu...

Sramotno, površno i nedopustivo! Nikola Tesla, to veliki svet dnevno pokazuje, zaslužuje i pripada mu mnogo više od njegovog naroda, jer on je uvek na Zapadu i preko bare naglašavao,

"Ja sam Srbin, pravoslavac istočne vere".

Zapad mu se odužio tako što koristi i unapređuje njegova naučna otkrića, traga za novim i još misterioznijim tajnama njegove kosmičke lucidne zaostavštine i pretkazanja. Na Zapadu, u Silicijumskoj dolini onaj Mask, milijarder i istraživač, ima firmu koja nosi ime Tesla...

Mi Srbi se setimo Tesle kad se u klanju sa Hrvatima busamo da je on naš, Srbin, protin sin, a sa druge strane jedva mu je pripalo da Aerodrom u Surčinu nosi njegovo ime, da su slušali Čedu, Bebu, Živkovića, čast bi pripala jednom političaru. Srbi u javnom govoru sete se velikog Tesle, (pa da li on nama zaista i pripada) kad se njegov muzej i mantijaši otimaju za njegovu urnu.

Srbima je Nikola Tesla bio nešto pre 120 godina. Bio je to 1. jul 1892. godine kad je veliki naučnik, prvi i jedini put stigao u Beograd, i umalo od sreće i uzbuđenja nije ispustio plemenitu dušu. Boravio je u Beogradu 31 sat, održano više predavanja, sa velikim zanosom pričao o svojim pronalascima, pustio je suzu kad mu je Jovan Jovanović Zmaj poklonio svoju zbirku pesama,... Zašto je Srbima tada Tesla bio neko, zašto im je tada pripadao, bio njihov? Pa nekoliko godina kasnije u Srbiji je radilo pet- šest hidro centrala, među njima i ona, i danas živa, na Đetinji kod Užica, puštena u rad 1901.

Tada je Srbija volela sebe, a Srbi su voleli svoju zemlju. Danas u Srbiji nema toga, nije ga bilo ni juče, nema ga od tih godina kad su Srbi u Beogradu dočekali Teslu. Jer da poštujemo i da on nama zaista pripada, u Beogradu ili negde drugde postojao bi institut Teslinog imena, naučna ustanova koja bi bila prava kuća sve ove dece matematičara, fizičara, hemičara, elektroničara koji kupe medalje po belom svetu i kad završe škole odoše zauvek iz Srbije.

Da postoji ta naučna ustanova, da se u nju uložio ozbiljan novac, umesto u političke i druge marketinge, mega markete, TV studije i zadrugarstva, dolazili bi naučnici iz beolog sveta u Beograd, u taj u mojim mislima virtualni institut Nikola Tesla, tu bi ta čudesna i pametna deca izučavali ona dokumenta iz Teslinog muzeja, ima ih kažu više od 300.000, možda u njima ima novi trag, novo zrno budućnosti koju je za sobom prosuo genije, kojeg nismo zaslužili. Uostalom, da li se neko od naučnik danas u Srbiji ozbiljno bavi Teslinom zaostavštinom? Nije mi poznato.

Na žalost, u pravu su svi oni koji kažu da mi Teslu nismo zaslužili. Ne pripada nam.