Život
23.11.2021. 06:05
Teodora Stojanović i Lena Munitlak

Vlaški vudu

Šta je zapravo vlaška magija i koliko je opasna?

Magija
Izvor: Shutterstock

Vlaška magija pojam je koji kod mnogih izaziva strujanje jeze kroz telo. Iako sam pomen na nju stvara strah, oduvek je intrigirala ljude. Oni koji ne potiču iz istočnih krajeva Srbije mogu samo da nagađaju da li je njena istinitost tačna i kolike su njene mogućnosti.

Aktuelna serija "Crna svadba“ pomutila je um javnosti i naterala je da se dodatno zainteresuje za vlašku magiju i same običaje Vlaha. Serija prikazuje čoveka koji zaposednut višim silama izvršava masakr u svom selu, vračaru i prizivanje mrtvih i stare običaje koji su većini bizarni. Sve bi to bilo bezazleno i ne bi izazvalo toliko reakcija da se ne dešava samo par kilometara od nas.

Mnogi se pitaju ko su zapravo Vlasi i da li se stvarno njihova verovanja i kultura u tolikim razmerama razlikuju od ostatka Srbije.

Tačno poreklo Vlaha je predmet diskusije već godinama. Neki ih nazivaju našim Rumunima, dok ih drugi doživljavaju kao nacionalnu manjinu koja živi na istoku Srbije. Njihov jezik je jedinstven, ima korene u latinskim jezicima i dosta podseća na rumunski. Vlasi sebe nazivaju "Rumani“, međutim većina njih se poistovećuje sa dvojnim, vlaško-srpskim identitetom. Govore srpski, njihova deca pohađaju srpske škole, pravoslavne su veroispovesti. Negativnom stereotipu Vlaha doprinosi senzacionalizam i misticizam koji okružuje njihove običaje i verovanja.

Vlasi imaju bogatu tradiciju, koja se oslanja na narodne običaje i verovanja stara vekovima. Ono po čemu su najpoznatiji u Srbiji, ali i šire, jeste bajanje i vlaška magija. Profesionalne vračare još uvek postoje na ovim prostorima, one su uglavnom starije žene i najčešće žive u malim zabačenim selima. Iako se Vlasima često pripisuje tendencija ka sujeverju i nereligioznosti, oni su u velikom broju hrišćani, uglavnom pravoslavci, i poštuju crkvene obrede uz svoje tradicionalne običaje.

Najčešća pitanja nakon gledanja serije bila su da li je zaista moguće zaposednuti nečiji um u tolikoj meri i kako zapravo izgleda jedno bajanje vračare. Aleksandar Repedžić, etnolog poreklom iz Majdanpeka, prepričava realnu sliku svih tih događaja iz svog rodnog kraja.

"Apsolutno nije moguće zaposednuti nekoga pomoću vlaške magije, sve se odvija na nivou autosugestije. Vračare uglavnom posećuju Beograđani i Novosađani, a njihova vera i fascinacija uglavnom proizilazi iz neznanja jezika kojim vračare pevaju. Ljudi veruju u magijsko delovanje i u to da im magija pomaže u nekim njihovim ciljevima, ali tu postoji taj veći psihološki aspekt. Čim odu kod vračare, ljudi već menjaju svoju svest, kao što menjaju svest u različitim drugim životnim situacijama, poput ponašanja u grupi ili razgovora sa šefom“, priča Repedžić.

Crna mačka
Izvor: Shutterstock

Aleksandar dodaje da je vlaška magija jedan prastari običaj vračanja. Koristi se voda, so, bosiljak, paprika, beli luk i time se vrača. Postoji mnogo više sličnosti između hrišćanskih obreda i obreda koje koriste vlaške vračare.

"Jedna vlaška bajalica traje 45 minuta. Vračara je ponavlja tri puta kako bi uspela, slično kao u crkvi, gde pop čita molitvu koja dugo traje. Nema puno razlike između popa i vračare, kada se prevede sa vlaškog, to bajanje je samo jedna lepa lirska pesma i ništa više. Isto kao što pop muti onu vodu bosiljkom, tako i vračara radi“, objašnjava etnolog Aleksandar.

"Magijske prakse i sujeverno ponašanje nastaju kao odgovor na neizvesnosti i nemogućnost da kontrolišemo okolnosti i događaje u svakodnevnom životu“, piše etnološkinja Lidija Radulović u svom naučnom radu "Crna i bela magija kao kulturno nasleđe“.

U modernom kapitalističkom društvu ponovo se probudila fascinacija magijskim obredima i ritualima. Neki smatraju da je to posledica odvajanja od tradicionalnih verovanja crkve i da magija daje veću slobodu pojedincu da utiče na tok svog života. Kada nastupi period napetih emocija ili neizvesnosti u životu, neki ljudi nalaze utehu i rešenje u magijskim ritualima.

Takođe, pravi se velika razlika između bele i crne magije. Mnogi smatraju da je bela magija bezazlena, koristi se za poboljšavanje nečijeg života a da ne povređuje bilo koga. U savremenom društvu, bela magija je prisutnija nego ikada. Iako se maskira u razne manifestacije i korišćenje kristala za isceljenje, cilj ovih praksi je gotovo uvek postizanje uspeha, kontrole i moći.

Nasuprot beloj, crna magija je, kako piše Lidija Radulović u svom radu, "nesumnjivo vid antisocijalnog ponašanja u malim zajednicama“. U selima koja zavise od harmonije i sloge svojih meštana često nije prihvatljivo izražavati netrpeljivost direktno. Crna magija služi kao zamena za netrpeljivost, ljubomoru, zavist ili čak nasilje. Ipak, postoje primeri kada je magija bila povod za nasilje. Tako je strah od crne magije naveden kao motiv za devetostruko ubistvo koje se desilo u Jabukovcu 2009. godine.

"Specifičnost vlaške narodne religije ogleda se u živoj tradiciji kulta mrtvih, autentičnim magijsko-religijskim praksama i verovanjima tokom perioda žalosti koji traje i do sedam godina“, piše etnološkinja Lidija Radulović u svom naučnom radu. Kult mrtvih često se pojavljuje u prehrišćanskim religijama poput staroegipatske, a kod Vlaha se intenzivno održao sve do danas.

Svaki običaj Vlaha proizilazi iz kulta mrtvih jer oni smatraju da iako je osoba preminula i više nije u svom telu, ona i dalje ima telesne potrebe. Po njihovom verovanju, duše prelaze jedan most koji povezuje ovaj svet i onaj drugi. Bitno im je da pokojniku pokažu da ga nisu zaboravili i da on zna da njegovi najbliži još uvek brinu o njemu. Na grobovima prave se mauzoleji u kojima se postavljaju krevet, televizor i sve ono što bi umrlima bilo potrebno da su još uvek živi.

"Taj kult mrtvih traje do sedme godine nakon smrti i obeležava se različitim običajima kao što je izlivanje vode, namenjivanje odeće, namenjivanje hlebova. Svaki hleb ima svoje ime i svoje mesto na stolu. Upravo ti hlebovi predstavljaju nebo, tu je prisutno i sunce i mesec, s tim što je to hristijanizovano. Vlasi zamišljaju onaj svet bez vode i svetla, i baš zato je potrebno to pružiti pokojniku da ponese sa sobom na onaj svet“, priča Repedžić.

Lobanja, sveće, magija
Izvor: Shutterstock

U daljem razgovoru on navodi i to da ukoliko je pokojnik grešan, on će sedam godina provesti u reci ispod mosta koji spaja ovaj i onaj svet. Most se sužava i on pada u tu vodu. Kada prođe period koji mora provesti u vodi, on izlazi iz nje i boravi sa svojim davno preminulim precima. Čeka ga sve ono što mu je do tada bilo namenjeno tokom tih sedam godina. Ukoliko nije grešan, on direktno prelazi most i sve što se pripremi za daće njega tamo dočekuje.

Katarina Pavlović, studentkinja iz Majdanpeka, za "Ekspres“ govori o vlaškim običajima i objašnjava da razume zbog čega je drugima to neshvatljivo, ali i to da je ona odrasla sa takvim tradicijama i da u tome ne vidi ništa čudno i bizarno.

"Kada je moj deda poginuo, ja sam na nedelju dana puštala vodu. Bilo to na potoku ili nekoj česmi, voda se pušta za mrtve i okolo su sveće i cveće da bi imao vode i svetlosti jer je iznenada otišao. Nije dugo bolovao, niko nije u tom trenutku bio pored njega ko bi upalio sveću i zbog toga se radi sve ovo“, priča Katarina.

Ona nam dalje objašnjava kako i kada se obeležavaju pomeni preminulima, i priča da se njima namenjuje sve što možemo zamisliti da je potrebno živoj osobi. To su odela, novac, cigare i pića uz reči da ima da plati sebi put na onaj svet, da ima da zapali i popije, da ne bude go.

"Na nedelju, 40 i godinu dana, pa posle na tri, pet i sedam godina daju se velike pomane iliti daće. Tada iz svake kuće u selu dolazi neko i sto se postavlja da liči na slavski, ali imamo dosta okruglih kolača u kojima se nalaze sveće. Tu je i hrana, i sve to se prvo namenjuje preminulom pa onda svima iz porodice i komšiluka koji se sete da spomenu. Kada su pomane na dve, četiri i šest godina, i posle te sedme koja je ujedno i poslednja, onda se ode na groblje i nameni se sve u krugu porodice“, objašnjava Pavlovićeva i dodaje da se sve to dešava u kući, a samo manji pomeni na grobljima.

Priveg je običaj kada se pravi velika vatra koja se namenjuje zbog svetlosti pokojniku, a tada se pušta i muzika i u kući se pravi proslava. Katarina Pavlović navela je jedan primer privega kome je prisustvovala.

"Ne mora se koristiti samo vatra, u selu je naša komšinica napravila česmu i namenila je sinu koji je poginuo mlad. U dvorištu kuće napravila je slavlje posvećeno njemu, da se i on proveseli uz muziku“, objašnjava Katarina.

Ono što javnost zna jeste to da se crna svadba pravi prerano preminulom mladiću, odnosno neženji. U seriji možemo videti scenu koja se odigrava noću, na groblju. Povorka kreće iz dvorišta kuće, gde je kapija okićena vencima i cvećem kao za pravu svadbu, devojka je u venčanici i s bidermajerom u ruci dolazi do groba. Nakon obreda, ostatak prisutnih započinje kolo bez muzike. Devojka koja se obećala pokojniku godinu dana ne sme biti sa drugim muškarcima i mora živeti u njegovoj kući.

Ono što je zasigurno i što ljudi moraju znati jeste to da je serija umetničkog karaktera i da je autor iskoristio previše mašte kako bi publici bila interesantnija.

"Crna svadba je apsolutno drugačije predstavljena u seriji. Ja sam imao priliku da prisustvujem jednoj, to je bio moj prvi terenski rad. Sama crna svadba ne uključuje venčanje usred noći i igranje oko kovčega. U ovom slučaju, baba pokojnog mladića koji se udavio 2003. godine sanjala je da je on na onom svetu našao sebi ženu, ali nije mogao da se venča njome jer nije bio venčan na ovom. Njegova tadašnja devojka, sa kojom je bio kada je umro, nije to prihvatila, ali je prihvatila njegova najbolja drugarica. Ona je bila u obavezi da godinu dana nema ljubavnih odnosa sa drugim muškarcima. Tu obavezu prihvatila je samovoljno. Nakon godinu dana ide se na groblje u povorci, dva automobila su bila okićena kao za svadbu. Dečko koji je nosio barjak ga je na groblju polomio i ostavio ga tamo. Mi smo se vratili kući, gde je postavljena pomana, kao i svaka druga, namenjena, okađena. Posle toga njegova baba je namenila muziku i poslednje kolo, kada se kolo odigralo i završilo baba je rekla da je tada raskinuta crna svadba“, priča Repedžić.

Poslednja crna svadba pre ove bila je 1991. godine, a kako on navodi, poslednjih 17 godina nije čuo da se ponavljala.

Osim pomana, privega i crne svadbe, Vlasi imaju još nekoliko zanimljivih običaja. Zbog toga što se na velike praznike sve namenjuje živima i njihovom dugom životu na ovom svetu, oni drugog ponedeljka nakon Uskrsa ponovo farbaju jaja, lože vatru, spremaju hranu. Tada se sve to okadi i posvećuje preminulima, da i oni proslave praznik Mali Uskrs.

"Vlaška magija deo je vlaških običaja i verovanja, a kao i kod drugih naroda oni se prepliću sa hrišćanstvom, zato što je širenje hrišćanstva pre oko 1600 godina zahtevalo da se prihvate neki paganski običaji, jer nisu mogli tako lako da odviknu narod od toga“, priča za "Ekspres“ Jasna Jojić, autorka knjiga "Čuda vlaške magije“ i "Vlaška magija“ prvi i drugi deo.

Većina zajednica u Srbiji ima svoju posebnu narodnu religiju, ona je hrišćanska i pravoslavna, ali ima elemente starih, prehrišćanskih verovanja. Zato je odnos SPC prema Vlasima i njihovoj tradiciji i magiji komplikovan. Oni nikako ne podržavaju takve obrede i rituale, ali kako je većina tog naroda pravoslavna, ne čine mnogo da ih spreče.

"Ja mislim da se crkva ne bori sa vlaškim običajima i magijom. Ona ih samo verbalno osuđuje i nije im prijatno jer se neki elementi koji su osnov hrišćanstva, kao što su krst i svešteničke odore, koriste u tim ritualima. Vlasi su, kao i svi ostali narodi koji su prisvojili hrišćanstvo kao svoju religiju, tačno ostavili deo koji za njih radi sveštenik, a oni rade sve ostalo. Sveštenici izlaze na groblja i pevaju opelo, a pri tome Vlasi i dalje poštuju svoje drevne običaje. Tu postoji neka tolerancija“, objašnjava Jasna.

Lidija Radulović je u sklopu svog rada "Crna i bela magija kao kulturno nasleđe“ obavila i istraživanje o odnosu mladih u Boru prema vlaškoj magiji. Većina mladih na tom prostoru najviše je čula o vlaškoj magiji na televiziji i drugim medijima, što ukazuje na to da medijski prikazi dosta utiču na konstrukciju verovanja u crnu i belu magiju.

"Vlašku magiju prihvataju kao tradiciju, ali smatraju da ona doprinosi konstrukciji negativnih predstava koje drugi imaju o Boru i u tom smislu je štetna za imidž ovog grada, tačnije, doprinosi negativnim stereotipima sa kojima, pretpostavljam, oni ne žele da se poistovete“, piše Lidija u svom naučnom radu.

Smatraju da u crnu magiju većinski veruje seosko stanovništvo, oni koji su neobrazovani. Takođe, istraživanje je pokazalo da većina njih smatra da se njome bave žene, a da su žrtve podjednako i žene i muškarci. Skloni da se bave magijom, ili da u nju veruju, najčešće su ljubomorni, sujeverni, nesrećni ljudi ili oni koji imaju veće probleme u životu.

Pitanje tipa vlaške magije čini se podeljeno na pola, neki smatraju da je isključivo crna magija, dok drugi misle da je kombinacija crne i bele. Zanimljivo je da veliki broj njih zna za nekoga (lično ili po pričama) ko je bio pod uticajem neke vradžbine. "Slučaj u Jabukovcu je na učenike ostavio veliki utisak, pa su to navodili kao primer magijske prakse“, piše Radulovićka.

Ipak, pretpostavka da u magiju veruju i njom se bave samo neobrazovani nije tačna. Često se dešava da i obrazovani ljudi, sa visokim socijalnim statusom i zaradom, koriste usluge vračara i veruju u njihove moći.

Mnogi crnu magiju smatraju za negativno kulturno nasleđe, koje opstaje zahvaljujući potrebi za njome kod određenog dela vlaškog stanovništva, ali i drugih, koji koriste njihove usluge.

Poređenje sa vudu magijom ili bilo kojom drugom na svetu ima smisla utoliko što oni koji u nju veruju doživljavaju slična iskustva. Kako kaže Jasna Jojić: "Veza vlaške i vudu magije je u čudesima koja se dešavaju nakon rituala, koja su jako slična, mada smatram da je vlaška magija možda i jača od vudu magije. Vlaške magije imaju jako brz efekat.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
clear sky
8°C
01.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve