Mračni podsetnik na "prevaspitavanje državnih neprijatelja“ (FOTO)

Bili su poznati po svom preciznom nadzoru običnih građana, po nehumanim metodama ispitivanja osumnjičenih, po brutalnim merama prevaspitavanja takozvanih državnih neprijatelja.

Na sam pomen Ministarstva za državnu bezbednost ili Štazi (od nemačkog: Das Ministerium für Staatssicherheit der DDR, Stasi) i danas se onima koji pamte život u Nemačkoj Demokratskoj Republici (NDR) ledi krv u žilama. A nije to bilo tako davno.

Glavna tajna obaveštajna služba NDR-a i ujedno organizacija za progon takozvanih političkih prestupnika osnovana je 8. februara 1950. godine sa operacionim centrom u Istočnom Berlinu, gde se nalazio njen veliki kompleks u Lihtenbergu, kao i drugi manji raspoređeni po ostalim delovima grada. Štazi kancelarije i zatvori nalazili su se širom cele Istočne Nemačke, ukupno njih 17, sve do 1989. godine, kada je ova služba rasformirana nakon pada Berlinskog zida.

Štazi je bilo oruđe kojim je vladajuća istočnonemačka partija SED nadzirala, kontrolisala i vladala narodom. Ova organizacija se služila obaveštajnim metodama, ali često i terorom, nasilnim i psihološkim zastrašivanjima boreći se, kako su tada govorili, protiv "neprijateljskih ličnosti“. Žrtve Štazi inspektora i egzekutora bili su opozicionari, kritičari režima, ali neretko i nedužni građani koji su, na primer, želeli da putuju u inostranstvo radi školovanja, lečenja, umetničkih nastupa, da posete članove familije i slično. Nije poznato koliko je tačno ljudi pritvoreno iz političkih razloga u celom DDR-u, ali se procenjuje da je od 1971. do 1989. godine, oko 35.000 osoba bilo u Štazi zatvorima. Optužbe zbog kojih su privođeni bile su sledeće: sabotaža, politička diverzija, tajne aktivnosti, antidemokratska agitacija i slično.

"Ekspres“ je imao priliku da poseti bivši Štazi zatvor u gradu Erfurt, u Nemačkoj. Danas je to Memorijalni i obrazovni centar Andreaštrase (nemački: Gedenk und Bildungsstätte Andreasstraße). Neformalno je poznat kao Muzej Štazija, otvoren 2013. godine kao spomenik represiji i otporu u regionu Tiringija tokom diktature DDR-a.

Na tom mestu je, od 1952. do 1989. godine, više od 5000 političkih zatvorenika bilo u pritvoru, o čemu danas svedoče stalne muzejske izložbe fokusirane na iskustva zatvorenika, aktivnosti Štazija, život pod diktaturom i mirnu revoluciju koja je dovela do ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine.

Svakako najveći utisak ostavljaju autentične kancelarije zaposlenih, kao i ćelije koje izgledaju isto kao nekada – surovo. Bez prirodne svetlosti (zbog prefarbanih prozora da zatvorenici ne bi imali uvid u doba dana i protok vremena), a samim tim i bez svežeg vazduha. Te nehumane ćelije nam predočavaju kakav je osećaj kada često i više od 10 ljudi deli prostor od tek nekoliko kvadratnih metara, sa jednim toaletom i česmom. Mada, i ti toaleti su nekada bili ispred ćelija, tako da je njihova upotreba zavisila od "dobre volje“ stražara da im otključa vrata i omogući obavljanje osnovnih fizioloških potreba.

Sam pogled na vrata ćelija je zastrašujuć – gotovo pet brava koje se zaključavaju na različite načine čuvalo je od bežanja osumnjičene ili već okrivljene, čiji nadzor je obavljan kroz dve "špijunke“: jednu prečnika tek nekoliko centimetara (kako oni unutra nisu mogli da znaju kada ih neko posmatra), i drugu manje-više standardnog prečnika.

Hrana se ubacivala takođe kroz svojevrsni šalter na vratima. Kreveti su bili na sprat, metalni, a ako mislite da grejanja nije bilo, varate se – "državni neprijatelji“ su bili dobro grejani. Koliko dobro može se shvatiti brojanjem "rebara“ radijatora, kojih je previše za veličinu prostorije u kojoj se nalaze. Jasno je čemu je to grejanje služilo – mučenju. Istovremeno, neke prostorije se nisu grejale uopšte, što je bio drugi metod "prevaspitavanja“ ili dobijanja "važnih informacija“.

I osvetljenje je bilo u funkciji mučenja. U samim ćelijama svetla su se uključivala i isključivala svakih 20 minuta, a na hodnicima je postojao "sistem semafora“: naizmenično su se smenjivala crvena i zelena svetla, tako da zatvorenici nisu mogli da vide niti da prepoznaju druge osobe kada su izvođeni iz ćelija.

Krivični zakonik predviđao je da zatvorenici mogu u Štazi zatvoru da ostanu najduže tri meseca za preliminarne istrage, ali je jedinica za istraživanje političkih slučajeva mogla da produži taj rok koliko god da je htela. Dakle, prosečan period pritvora bio je 100 dana, plus 64 dana za istragu i oko 36 dana čekanja (za one koji su bili osuđeni) da ih premeste u neki zatvor. Za sve to vreme bila su sprovođena fizička i psihička zlostavljanja.

Na primer, ispitivanja su obavljana i danju i noću, tako da osumnjičeni nisu mogli da spavaju, što je nakon nekoliko uzastopnih takvih tortura dovodilo do lažnih priznanja. Inače, njima se zaposleni nisu obraćali imenima, već isključivo brojevima pod kojim su bili zavedeni. Svoje ćelije su smeli da napuštaju, osim u svrhu ispitivanja, samo na 30 minuta dnevno, kada su izvođeni u dvorište, koje je bilo podeljeno tako da se ni tu nisu mogli sresti i prepoznati. Žene su bile smeštene na prvom spratu, a muškarci na drugom. Bilo je predviđeno da na svakom spratu bude po 96 pritvorenika. Do 1962. godine bilo ih je 121, a do 1989. godine, godine kada je pao Berlinski zid, bilo ih je više od 300.

Kada je reč o komunikaciji sa spoljnim svetom, imali su pravo na jednu posetu mesečno, kao i na slanje četiri pisma za 30 dana, koja je proveravalo zatvorsko osoblje i izbacivalo iz napisanog svaki komentar u vezi sa krivičnim postupkom ili zatvorom u celini.

Ovo surovo mesto "palo je“ nedugo nakon pada Berlinskog zida i masovnih demonstracija građana Nemačke. Upad dela lokalnog stanovništva desio se 4. decembra 1989. kada je zaustavljeno masovno uništavanje Štazi dosijea, a pojedini zaposleni su izbačeni kroz prozore i potom pretučeni.

Po zvaničnim podacima, smrtno stradalih nije bilo, a posebno je zanimljiv odgovor kustosa na pitanje – kako su i gde završili inspektori i čuvari: "Većina je dočekala penzionerske dane u miru i zdravlju, a pojedini imaju i svoje privatne biznise, uglavnom u vezi sa rentiranjem nekretnina.“

Ozloglašena zgrada u Ulici Andreaštrase je nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke i dalje bila korišćena kao muški zatvor, zbog čega se ta ulica, iako nevelika, nazivala i „najdužom ulicom u Erfurtu“ jer se upravo tako činilo onima koji su odvođeni u ćelije. Tako je bilo sve do 2002. godine, kada je zatvor zvanično zatvoren, da bi 2013. godine bio otvoren Memorijalni i obrazovni centar, kojim sada upravlja Fondacija Etersberg.

Osim zidova, ćelija i kancelarija, koji su sačuvani u autentičnom stanju, važan deo ovog muzeja je i "Kocka mirne revolucije“ koja se nalazi u dvorištu bivšeg zatvora. Staklena konstrukcija, visoka 7,5 metara, u formi grafičkog romana nudi priču o okupaciji sedišta Štazija. Više od 100 fotografija iskoristio je za svoje crteže umetnik Simon Švarc, za mural dug 40 metara koji obavija ovu nesvakidašnju kocku – spomenik na jedno tamno vreme istorije, opomenu da nikada i nigde u svetu ništa slično ne sme da se ponovi.

Pogledajte fotografije: