"Podela na četnike i partizane je davno završena"

Teži da istoriju približi svim generacijama na zanimljiv i prijemčiv način. Nedavno je u izdanju "Kreativnog centra“ objavio knjigu "Priče o slavnim imenima i nadimcima“ gde je opisujući nadimke čuvenih istorijskih ličnosti prikazao kako su ti nadimci nastali i pojedine zanimljivosti iz njihovih života. O ovoj knjizi, istoriji kao nauci nekad i sad, ali i radu u Vojnom muzeju u intervjuu za "Ekspres“ govori istoričar, kustos i publicista Uroš Milivojević.

Kako je nastala knjiga "Priče o slavnim imenima i nadimcima“, šta Vas je podstaklo da je napišete?

"Oduvek me privlače zanimljive i pouzdane priče iz istorije, kao i anegdotski sadržaji. S druge strane, ideja o knjizi koja bi objedinila različite nadimke i priče o tome kako su nastali javila se poodavno. Želja mi je bila da se opet malo vratim junacima i antiherojima opšte istorije od antičkih vremena do danas. Naravno, druga želja bila mi je i da dodam niz ličnosti koje su obeležile našu istoriju od srednjeg veka. Moram da dodam i da volim da radim na knjigama za decu i mlade, ali i za nas malo starije, da tako kažem, kakve bih voleo da sam imao u detinjstvu i mladosti. Rad sa uredništvom ’Kreativnog centra’ omogućio je stvaranje jedne ovakve knjige. Najzad, izdavač je angažovao kao ilustratora i prof. dr Borisa Kuzmanovića koga je tekst zaista inspirisao, što se jasno da primetiti. Njegove ilustracije su knjizi dodale barem još jedan sloj sjaja i raskoši i, najposle, donele joj prvu nagradu ’Zaharije Orfelin’ za najlepšu knjigu Međunarodnog sajma knjiga u Novom Sadu.“

Čiji je nadimak u knjizi Vama bio najinteresantniji, odnosno koja je priča najintrigantnija?

"Posle višegodišnjeg rada na rukopisu knjige zaista bi mi bilo teško da se opredelim. Možda Zmaj Ognjeni Vuk jer je taj nadimak, nastao u poznijoj narodnoj tradiciji, zahtevao ne samo da se dobro upoznam sa izvorima i literaturom koja se odnosi na ovu ličnost, već i sa rezultatima drugih nauka, recimo istorije književnosti i folkloristike.“

Planirate li možda nastavak knjige jer svakako da ima još puno poznatih ličnosti o čijim nadimcima ne znamo kako su nastali?

"Videćemo kakav će biti prijem ove knjige kod publike. Što se mene tiče, nemam ništa protiv da se, jednog skorog dana, pojavi i drugo izdanje uz onaj dodatak − ispravljeno i dopunjeno izdanje.“

Kustos ste Vojnog muzeja na Kalemegdanu. Šta je ono što biste prvo preporučili nekome ko nikada nije bio u tom muzeju da poseti i pogleda?

"Vojni muzej osnovan je pre skoro vek i po, 1878. godine, a prvu stalnu postavku otvorio je za publiku pre više od sto dvadeset godina, 1904, u vreme svečanosti koje su pratile krunisanje kralja Petra Prvog Karađorđevića i obeležavanje stogodišnjice podizanja Prvog srpskog ustanka. Sve ovo govorim da bih podsetio publiku da je Vojni muzej, posle Narodnog muzeja Srbije, u stvari naš najstariji muzej. Što se tiče preporuka, stalna postavka, smeštena u 52 prostorije, broji više od 3000 predmeta, od oružja i vojne opreme naroda gvozdenog doba do ostataka američkih aviona oborenih tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine. Dodajte na sve to i naš eksterijer i rečni monitor ’Sava’ koji je usidren na Savskom keju ispod Brankovog mosta. U stalnoj postavci imamo niz predmeta koji su pripadali ustaničkim vojvodama poput Hajduk Veljka Petrovića, Popa Luke Lazarevića, Stevana Sinđelića i Milosava Zdravkovića Resavca, autentične Karađorđeve topove, portrete, delove uniforme i lične predmete vojvoda Stepe, Putnika i Mišića, pukovske zastave pod kojima je srpska vojska vojevala 1912−1918. godine, sablje kralja Aleksandra Obrenovića i đenerala Pavla Jurišića Šturma, svečanu viceadmiralsku uniformu koju je kralj Aleksandar I Karađorđević nosio u Marselju kobnog 9. oktobra 1934. godine... Tu su i, recimo, umetnička dela koja su izradili Paja Jovanović, Vladimir Becić, Petar Lubarda, Đorđe Andrejević Kun, Nandor Glid i Đoka Jovanović. Drugim rečima, mislim da u stalnoj postavci Vojnog muzeja svako može da nađe nešto za sebe.“

Da li smo, po Vašem mišljenju, kao narod dovoljno upoznati sa svojom vojnom istorijom, ali i istorijom uopšte?

"Nažalost, mislim da, uopšteno govoreći, ne poznajemo dovoljno ni opštu, a ni nacionalnu istoriju. Vojna istorija je takođe nepoznanica za mnoge.“

Postoji ona floskula da "istoriju pišu pobednici“ i da se, zapravo, neke prave istine nikada neće otkriti. Koliko je istorija objektivna nauka?

"Nisam ljubitelj pomenute floskule, a ni raznih, mahom pesimističnih, pričica i paušalnih ocena koje provejavaju u delu javnosti. S druge strane, vaše pitanje koliko je istorija objektivna nauka pitanje je svih pitanja. Podsetiću čitaoce da se istorija kao nauka bavi kritikom pre svega pisanih istorijskih izvora u onom smislu da nastoji da ih prikupi, identifikuje, razvrsta, publikuje uz odgovarajući kritički aparat, da utvrdi kako, zašto i kada su neki izvori nastali, u čemu leži njihova saznajna vrednost... Sve to je vrlo složen posao koji zahteva dugotrajan rad u arhivima i bibliotekama. Mislim da šira javnost jednostavno nije toga svesna. Pošto je ovo neiscrpna tema, ja bih na kraju dodao i da istoričari, kao uostalom i ljudi iz drugih nauka, nisu roboti i da su ljudi svog vremena, baš kao i svi ostali. Objektivnost istorije kao nauke ostaje kao jedan važan, plemeniti ideal praktično još od antike.“

Postoje mišljenja da u Srbiji još nije završena podela na četnike i partizane jer još nismo dosegli potrebnu istorijsku distancu. Kolika treba da bude istorijska distanca da bi se neke teme i događaji iz prošlosti mogli da sagledaju na pravi način?

"Podela na četnike i partizane, u užem smislu te reči, davno je završena budući da je Drugi svetski rat okončan pre više od 80 godina. Možemo reći da u Srbiji, recimo, u nekoj manjoj meri naravno, postoji i podela na obrenovićevce i karađorđevićevce iako je dinastija Obrenović nasilno uklonjena sa istorijske pozornice Majskim prevratom još 1903. godine, a monarhija je kod nas ukinuta kao posledica dešavanja koje je doneo kraj Drugog svetskog rata. Istorijska distanca je u istorijskoj nauci neophodna, a u javni dijalog o dešavanjima u Drugom svetskom ratu, kao i njegovim često vrlo složenim posledicama, potrebno je uključiti istoričare koji se profesionalno bave temama u vezi sa Drugim svetskim ratom.“

Bili ste i profesor istorije u školi, kako vidite znanje današnjih generacija i kako mlade tokom školovanja zainteresovati za istoriju, prvenstveno nacionalnu?

"Kao nastavnik istorije u OŠ ’Pavle Popović’ u Vraniću proveo sam lepih 14 godina. Podsetiću čitaoce da se istorija u našim osnovnim školama predaje od 5. do 8. razreda kao jedan od 12 do 15 nastavnih predmeta koje imaju učenici starijih razreda. Učenici, načelno, jesu zainteresovani za istoriju, posebno ako naučite kako da organizujete čas tako da i njima bude poučno, zanimljivo i zabavno. Međutim, kao što rekoh, istorija je samo jedan od predmeta i razumljivo je kada početni entuzijazam učenika počinje da opada. Što se nacionalne istorije tiče, tu ih neretko interesuje da prodube znanja o nekoj ličnosti ili događaju koji im je poznat recimo iz lokalne istorije ili sa nastave drugih predmeta poput srpskog jezika, geografije, veronauke i slično. Najzad, događaji u vezi sa njihovom porodičnom istorijom (npr. svetski ratovi) su još jedan podstrek. Dakle, mladi jesu zainteresovani, ali im pažnju, baš kao i nama starijima koji pamtimo vreme pre mobilnih telefona i interneta, neretko privlače neprovereni i senzacionalistički sadržaji sa portala, društvenih mreža i platformi.“

Kad vidite sve brži razvoj veštačke inteligencije, kako ona utiče na nauku, konkretno na istorijska istraživanja?

"To je dobro pitanje, ali moram priznati da sa tom temom nisam dovoljno upoznat. Neke ranije faze digitalne revolucije, koje su olakšale pristup recimo izdanjima izvora, stručnim časopisima i literaturi na stranim jezicima, bile su blagotvorne za istoričare i kolege iz srodnih nauka. Uopšteno govoreći, ljudi često brkaju pristup informacijama i znanje, i iz toga proizilazi, verujem, i niz teškoća koje se odnose na ulogu formalnog obrazovanja i daljeg razvoja recimo društvenih nauka. To je, ipak, globalni problem i biće interesantno videti u kom pravcu će se stvari dalje razvijati.“

Šta je sledeće što od publicistike, a možda i beletristike, planirate u narednom periodu?

"Ono što je sasvim izvesno jeste da se u vode beletristike neću upuštati. Recimo da me moja kreativna energija, erudicija i radoznalost ne vode u tom pravcu. Što se rada na nekim novim naučnim i naučno-popularnim radovima tiče, već sam nešto započeo, ali ne bih o tome javno dok rezultati ne budu izašli iz štampe kada im vreme dođe.“