(VIDEO) SEĆANJE NA SPOMENKA GOSTIĆA, MLADOG HEROJA SA OZRENA: Da je hrabri dečak ostao živ danas bi slavio 40. rođendan

Priča o Spomenku Gostiću, četrnaestogodišnjem dečaku koji je bio i više od heroja, ujedno je i priča o plemenitosti, ljubavi, junaštvu i časti. Ovaj dečak je verovatno jedna od najznačajnijih ličnosti sa naših prostora, nepravedno zapostavljen kada se govori o ratnim veteranima, a zaslužio je da o njemu govori čitav svet. Spomenko Gostić danas bi napunio 40 godina, umesto toga, više sile su odlučile da on treba zauvek da ostane dete, ako se ikada detetom i mogao nazvati jer detinjstvo nije imao.

Spomenko Gostić je bio vojnik i najmlađi odlikovani borac Vojske Republike Srpske u Odbrambeno-otadžbinskom ratu. Poginuo je 20. marta 1993. godine prilikom napada muslimanskih snaga na planinu Ozren. Za svoje zasluge je odlikovan Medaljom zasluga za narod.

Spomenko se rodio u Doboju 14. avgusta 1978. godine, rano je ostao bez oca i živeo je sa majkom u srpskom selu Jovići blizu Maglaja. Osnovnu školu u Maglaju nije uspeo da završi zbog izbijanja ratnih sukoba.

Uoči rata, Spomenko je ostao i bez majke i život je nastavio sa bakom. Njegovo ionako teško detinjstvo dodatno je otežano u septembru kada je ostao potpuno sam.

Naime, selo Jovići u kome je živeo, bilo je okruženo naseljima sa većinskim muslimanskim stanovništvom i brzo se našlo na prvoj liniji fronta. Među brojnim žrtvama napada našla se i dečakova baka.

Ostala mu je samo vojska, kao nada i zaštitnica. Javio se u jedinicu i postao kurir, a zatim je dostavljao hranu vojnicima. Vojnici su ga brzo zavoleli i divili mu se.

Obavljajući zadatke koje je dobijao, jednog dana je upao u minsko polje sa sve konjskom zapregom. Tom prilikom stradali su konji, dok je on bio lakše povređen. Kasnije je još jednom bio lakše ranjen.

U ofanzivi muslimanskih snaga na planinu Ozren, narod se povukao iz Jovića, a Spomenko je ostao da brani selo zajedno sa VRS.

Dok se borio na Ozrenu, u Joviće je stigao naš gastarbajter iz Francuske i ponudio mu da ide sa njim u Pariz, da ga tamo usvoji i školuje. Međutim, Spomenko je bez razmišljanja odbio tu ponudu rekavši: " Dok moja noga ne kroči na Maglaj, ja ne idem odavde".

U martu 1993. godine po srpskim položajima počele su da padaju granate od strane Armije BIH. Tada je poginulo pet vojnika, a Gostić je teško ranjen. Podlegao je povredama 20. marta u rodnim Jovićima, na brdu Vasići, a sahranjen je sa stradalim saborcima na seoskom groblju sela Jovići koje je pripalo maglajskoj opštini.

Kasnije su njegovi saborci tražili da Spomenkovi ostaci budu premešteni na srpski deo Ozrena, ali to se još uvek nije desilo.

Jedan od njegovih saboraca izjavio je da je mladi Spomenko bio njihov Obilić: "Izvlačio je mrtve i ranjene borce sa prve borbene linije po kiši granata i metaka. Na Ulišnjaku, gde niko nije smeo ići da spasava ranjenike, taj dečak je sa konjskom zapregom izvlačio i spasavao živote srpskih boraca".

Jedini sačuvan Spomenkov intervju, koji je dao za jednu srpsku televiziju, govori o tome koliki je heroj ovaj dečak bio. Teško detinjstvo i tragična sudbina naterali su ga da odraste pre vremena i sprečili ga u tome da bude, jednostavno, dete. Razmišljanja i postupci ovog četrnaestogodišnjaka svima su nam dali veliku lekciju o životu, junaštvu, ponosu i ljubavi.

Слава ти вечна ЈУНАЧЕ!Споменко Гостић – дете херој / Spomenko Gostić – dete heroj https://t.co/OW2QvfVx7C преко @YouTube

Iako se nadao skorom završetku rata, Spomensko Gostić ga nije dočekao. Međutim, možda bi češće trebalo spominjati neverovatnu priču ovog mladog heroja, kako njegova žrtva ne bi bila uzaludna i kako bismo mu, na neki način, odali počast i sačuvali ga od zaborava.