Život
15.05.2024. 15:00
Dejan Berković

IMPERIJA (3)

ZAŠTO PADAJU IMPERIJE: Pouke propasti Mogulskog carstva

Indija, indijski slon
Izvor: Shutterstock / Olena Tur

Ipak, agonija Mogulskog carstva trajala je vek i po.

Posle ere Aurangzeba, mnoge bezbojne figure promenile su se na prestolu carstva, ali carstvo više nije bilo sposobno za nove uspone. Industrijska revolucija koja je započela u Velikoj Britaniji u poslednjoj trećini 18. veka nije bila samo u velikoj meri finansirana bogatstvom izvezenim iz Indije, već je postala i najvažniji katalizator za ubrzavanje kolonijalnog razvoja Južne Azije od strane britanskog kapitalizma. Jeftina britanska roba preplavila je Južnu Aziju, potkopavajući temelje tradicionalne indijske zanatske proizvodnje i konačno uništavajući lokalne trgovce.

Na severu carstva takođe nije bilo najbolje: 1739. godine – samo 32 godine posle Aurangzebove smrti – persijski Nadir Šah je opljačkao Delhi i oduzeo Paunov presto – simbol bogatstva i moći dinastije Mogul. Ovaj događaj istoričari smatraju trenutkom stvarnog pada mogulske države. Kasniji Moguli su se sve više pretvarali u marionete u rukama britanske “Istočnoindijske kompanije“ – od glavnog subjekta indijske politike, oni postaju njen objekat.

Bahadur Šah II (1837–1857) postao je poslednji padišah Indije iz dinastije Mogul. Njegova moć bila je čisto nominalna, a postojao je uz subvenciju “Istočnoindijske kompanije“. Već u svojoj devetoj deceniji, Bahadur Šah se našao (najverovatnije protiv svoje volje) umešan u indijsku pobunu 1857‒1858: pobunjeni sipaji primorali su Velikog Mogula da potpiše proglas kojim se objavljuje obnavljanje imperijalne moći i pozivaju Indijci da se ujedine u borbi protiv britanskih kolonijalista. Nakon toga padišah je, zajedno sa svojom porodicom, pokušao da pobegne iz Delhija, ali su ga Britanci presreli, a njegova dva sina i unuk su odmah streljani bez suđenja i istrage pred starcem.

Kao rezultat toga, poslednji Veliki Mogul izveden je pred vojni sud, proglašen krivim za učešće u pobuni i prognan u Rangun, glavni grad Burme, koji su nešto ranije osvojili Britanci. Tamo je umro pet godina kasnije, a mesto njegove sahrane kolonijalne vlasti su sakrile da bi se izbegla neželjena hodočašća. Ono je slučajno otkriveno krajem 20. veka. Tako je završena istorija jedne od najvećih srednjovekovnih dinastija Istoka, duga gotovo četiri veka.

UZROCI PROPADANJA: IDEOLOGIJA, DRUŠTVENA OSNOVA, EKSPANZIONIZAM

Obično se opadanje i propast Mogulskog carstva pripisuje postepenom odstupanju padišaha od verske tolerancije, okretanju praksi sve radikalnijeg sunitskog fundamentalizma, koji je dostigao apoteozu u drugoj polovini 17. veka (neka vrsta islama analogna kontrareformaciji koja traje otprilike u isto vreme u zapadnoj Evropi). U celini, možemo se složiti sa ovom tačkom gledišta: dosledna verska tolerancija, karakteristična za prve padišahe dinastije, pomogla je jačanju njihove moći, pošto je odgovarala drevnim indijskim tradicijama i običajima. Sufijski islam se organski uklopio u šaroliku paletu indijskih verskih učenja još u danima Delhijskog sultanata i, u tom smislu, Moguli su hodali putem koji su davno utrli njihovi prethodnici.

Padišasi, koji su vladali carstvom posle Akbara Velikog, korak po korak odstupili su od principa tolerancije, krećući se ka sunitskom fundamentalizmu. Nije bilo mogućno stvoriti sekularnu ili bar natkonfesionalnu imperiju, kao što su propali pokušaji da se podanicima padišaha usađuje nova sinkretička religija. Podelom svojih podanika na “prave vernike“ i “nevernike“ (u ove poslednje spadaju ne samo hindusi, koji čine većinu stanovništva carstva, već i šiiti muslimani) vladari carstva nesvesno su pokrenuli proces raspada države koju su stvorili. Na primer, u suprotnosti sa Velikim Mogulima formirana su učenja “sikizma“, pa su čak i sami Siki formirani kao etnokonfesionalna grupa. Radikalizacija islama neizbežno je izazvala kontraradikalizaciju hinduizma, stvarajući začarani krug sve čvršće i beskompromisnije konfrontacije između dve glavne konfesije južnoazijskog potkontinenta.

Ali ne treba zaboraviti da je pozivanje na islamski fundamentalizam samo po sebi predstavljalo priznanje poraza od strane Mogula u borbi za dušu Indije. Aurangzebovi pokušaji da se osloni na suvernike svedočili su o tome da tokom prethodnog veka i po boravka na prestolu u Delhiju, Moguli nisu uspeli da stvore pouzdanu društvenu bazu za svoju moć u Indiji. I osnivač dinastije Babur i njegovi potomci bili su primorani da se oslanjaju uglavnom na vojnu, pretežno muslimansku, iako u nekim slučajevima nelojalnu hinduističku, aristokratiju, koja je imala sopstvene autonomne materijalne resurse. Rastuće gradsko stanovništvo, a da ne pominjemo seljaštvo, većina vladara Indije nije smatrala pouzdanom potporom moći – iz trgovaca i zanatlija su istiskivani porezi, koji su stalno rasli.

Lojalnost aristokratske elite morala je da se održava redovnim i sve izdašnijim davanjima, inače bi nekadašnji lojalisti lako mogli da pređu na protivničku stranu. Pošto procedure za nasleđivanje mogulskog prestola nikada nisu bile jasno definisane, brojni pretendenti na presto uvek su bili spremni da pridobiju neodlučne plemiće i generale. Kao rezultat toga, svaka promena padišaha postala je ozbiljan test za carstvo, a da ne pominjemo činjenicu da je gotovo neizbežno bila praćena fizičkom eliminacijom brojnih rođaka novog vladara.

Istorija je sačuvala izuzetnu epizodu ranog perioda života carstva: kada je Baburov sin Humajun bio teško bolestan, Babur je zamolio alaha da zameni život njegovog sina za svoj. Na dan kada se Humajun oporavio, Babur se razboleo i ubrzo umro, iako je imao samo 47 godina. Ali ova dirljiva manifestacija očinske ljubavi bila bi potpuno nezamisliva u kasnijim fazama razvoja dinastije: sinovi padišaha su se uvek bunili protiv svojih očeva, a očevi, zauzvrat, nikada nisu žurili da se povuku i ne zaustavljaju se na najstrožim kaznama neposlušnih sinova, uključujući demonstrativna pogubljenja, oslepljenje i doživotni zatvor.

Takva unutrašnja nestabilnost carstva, pogoršana hroničnim nedostatkom poreskih prihoda, gurnula je Mogule u stalnu ekspanziju. Nije bilo načina da se carstvo proširi pomeranjem na sever: moćni Persijanci ili Osmanlije su stalno kontrolisali glavni deo Avganistana, a Baburov stari san ‒ osvajanje Samarkanda i Ferganske doline ‒ takođe nije bio dovoljno realan. Carstvo je moralo da se pomeri na jug, zauzimajući sve veći deo Indijskog potkontinenta.

To je neizbežno sve više poremetilo ravnotežu između islamske elite i hinduističke populacije. Etnokonfesionalna mapa pačvork države Velikih Mogula stalno se usložnjavala. Imperija je rasla, gubila kontrolu i postajala ne jača, već slabija. Naravno, činjeni su pokušaji da se carstvo ujedini sa zajedničkim tržištem – postavljeni su putevi, podsticana je upotreba puteva vodnog transporta. Ali sve ovo nije bilo dovoljno – carstvo je počivalo pre svega na vojnoj sili. “Mogulska država širila se kao ogromna naftna mrlja“, pisao je jedan istraživač. “Što je veću teritoriju pokrivala, sloj u centru postajao je slabiji.“

Pošto je obuhvatilo ceo kontinent, carstvo je moglo postojati samo kao tradicionalna mandala, Zlatna horda ili država Timura. Separatizam je u njemu postao prirodna pojava kao i kišna sezona. Aurangzebov pokušaj da centralizuje državu na muslimanskoj osnovi bio je osuđen na propast: suočio se i sa protestom hindusa i sa separatizmom samih muslimanskih feudalaca.

Indija, indijci
Izvor: Shutterstock / Matyas Rehak

Birajući između Mogula i evropskih kolonizatora, mnoge lokalne indijske elite preferirale su Evropljane, oslanjajući se na svoje bogato iskustvo u održavanju ravnoteže između Portugalaca, Holanđana, Francuza i Britanaca. Kao što je budućnost pokazala, ovim nadama nije bilo suđeno da se ostvare: odnos snaga između Evropljana na kraju ustupio je mesto neospornoj britanskoj dominaciji. Strateški, Moguli je, očigledno, trebalo da se ujedine sa južnim kneževinama kako bi se zajednički oduprli evropskoj ekspanziji. Ali, boreći se sa nezavisnim indijskim državama, oni su olakšali Evropljanima da stvore mostobrane za kasniju ofanzivu na Indiju. Tada su Moguli to shvatili i čak su u nekom trenutku pokušali da okupe kneževine Južne Indije u borbi protiv evropskog kolonijalizma, ali je bilo prekasno: mnoge južne kneževine videle su Evropljane kao manju pretnju od samih Mogula.

POUKE PROPASTI

Mnogostruke posledice propasti Mogulskog carstva vidljivo su prisutne u svakodnevnom životu Južne Azije do danas. Da su u 16-17. veku padišasi u Delhiju uspeli da reše istorijski zadatak stvaranja sinteze hinduističke i islamske civilizacije, onda bi, najverovatnije, danas na mestu Indije, Pakistana i Bangladeša postojala jedna južnoazijska superdržava ili udruženje slično Evropskoj uniji. Mnogi od postojećih akutnih problema u indo-pakistanskim odnosima datiraju još iz dalekih vremena Velikih Mogula. Aktuelne zakonodavne inovacije vlade Narendre Modija, koje regulišu status muslimanske manjine u zemlji, takođe se mogu smatrati dalekim odjekom krvavih “krstaških ratova“ Aurangzeba. Sva ova zaostavština prošlog vremena, koja nije u potpunosti prevaziđena, nažalost, preti Južnoj Aziji mnogim novim nevoljama u budućnosti.

Međutim, istorija Mogulskog carstva nije ništa manje poučna za državnike u drugim regionima sveta. Evropska unija kao najpoznatija “multi“ asocijacija razapeta je između ambicija za “superdržavom“ i “zajednicom nacija – država“. Mogulsko iskustvo ne govori u prilog bezuslovnoj uniformnosti i standardizaciji. Nacionalni život koji buja ispod ravnice evropske uniformnosti, vidimo, uvek lako stiže na površinu.

Na drugoj strani, ova priča, posebno, uči da mudri padišah nije trebalo da se oslanja samo na “silovike“, pretvarajući ih u posebnu privilegovanu kastu. Nedostatak široke i, što je najvažnije, stabilne baze društvene podrške vlasti neminovno dovodi do pada ove poslednje, bez obzira na nivo tehničke opremljenosti i nivo finansiranja vojske ili drugih struktura moći. Put beskonačnog teritorijalnog širenja pre ili kasnije će odvesti vladara u ćorsokak, a širenje teritorije samo po sebi ne mora da znači i jačanje države. S druge strane, razumna uzdržanost omogućava da se male “tampon“ države od potencijalnih protivnika pretvore u zainteresovane partnere, pa čak i saveznike.

Istorija Mogula takođe govori o rizicima povezanim sa ideološkom ortodoksijom, posebno kada takvu ortodoksnost praktikuju vlasti u složenom multietničkom i multikonfesionalnom društvu. Vekovna konfrontacija između Velikih Mogula i nezavisnih kneževina Južne Indije na početku evropske ekspanzije jeste još jedna potvrda neosporne činjenice da neprijatelj vašeg neprijatelja nije nužno vaš stalni i pouzdan prijatelj. Mnoge lekcije iz indijske istorije 16. veka ostaju prilično relevantne za sve i pet vekova kasnije.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
17°C
28.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve