Intervju

Bojan Dimitrijević: "Potrebno je da definišemo kompletnu razvojnu politiku"

Pre petnaestak godina na kolegijumu jednog beogradskog dnevnog lista glavni urednik upitao je urednika spoljnopolitičke rubrike šta se dešava u svetu. Urednik rubrike je, kao iz topa, odgovorio: „Svet je u haosu!“

Bio je to, naravno, više njegov pokušaj da se izvuče zbog toga što nije došao pripremljen na sastanak, ali nam je poslužilo kao dobar šlagvort za razgovor sa ekonomistom, dr Bojanom Dimitrijevićem, profesorom na Beogradskoj akademiji poslovnih i umetničkih strukovnih studija i članom Fiskalnog saveta NBS, kojeg na početku intervjua pitamo da li je svet danas u ekonomskom haosu?

„Moglo bi i tako da se kaže. Verovatno su pojedini analitičari očekivali da će biti i veći haos. Prethodnih godina slušao sam najave da svet ulazi definitivno u stagflaciju, da će stopa inflacije biti mnogo viša...“

Stagflacija znači veću inflaciju i manju proizvodnju.

„Jeste. Stagflacija je istovremena pojava i inflacije i pada BDP-a, pada proizvodnje. Toliko pesimistički scenariji se nisu ostvarili. Ali, recimo, politika carina koju Tramp provodi zaista unosi neviđeni haos u međunarodne trgovinske odnose. Mislim da niko u pojedinim zemljama ne zna da li su carine uvedene, kolike su, pošto su one uvođene, ukidane ad hoc, smanjivane za određene robe, za sve robe...“

Pa i Srbiji.

„Pa i Srbiji. U međuvremenu je američki Vrhovni sud ukidao neke od tih odluka, stavljao van snage... To je primer koliko je situacija zbunjujuća čak u relacijama unutar kolektivnog Zapada jer neka tradicionalna savezništva, baš kada je reč o ekonomskoj i o carinskoj politici, očigledno više ne važe, pošto je Tramp uvodio carine i Evropskoj uniji i Kanadi, a smatralo se da su to zemlje koje vrše najtešnju koordinaciju međunarodne ekonomske politike. Sa druge strane imamo politiku sankcija prema Rusiji. Evropska unija, mislim, usvaja već 20. paket. Amerika na svoj način drži sankcije prema Rusiji. Nedavno sam čitao da OFAK koji je upravo zadužen za kontrolu i provođenje sankcija ima više od 40 nekakvih sankcionih postupaka protiv različitih međunarodnih aktera i država.“

I pojedinaca.

„Jeste, jer je deo tih sankcija prema državi i sankcija prema određenim pojedincima. Treća karakteristika su, naravno, ratovi koji sami po sebi dovode do nestabilnih međunarodnih odnosa. Rat u Ukrajini počinje 2022. godine i počinje velika energetska kriza, koja je delom pogurala inflacione tokove. Onda su najnovija dešavanja vezana za rat u Zalivu. Dok mi razgovaramo, mislim da je nafta ’brent’ došla na gotovo 90 dolara po barelu, a bila je oko 60 dolara pre početka rata.“

Išla je i na više od 100 dolara.

„Jeste. U jednom periodu kretala se između 105 i 120 dolara pa je bilo najava da će da bude i do 500 dolara po barelu.“

Šta bi se desilo da nekim slučajem ode na 500 dolara po barelu?

„To bi na neki način bilo ponavljanje scenarija koji je zadesio svet tokom ’70-ih godina, kada smo 1974. godine imali prvi naftni šok i 1979. godine drugi naftni šok. Prvi naftni šok bio je posledica Jomkipurskog rata koji je Izrael vodio protiv koalicije arapskih zemalja. U znak odmazde prema Izraelu, OPEC, koji je kao međunarodna organizacija proizvođača i distributera nafte imao veliku moć, podigao je cenu nafte sa 1,80 dolara na oko 26 dolara po barelu. To je rast od gotovo 13-14 puta. Kao kada bi se sada cena nafte kretala između 800 i 900 dolara. To se desilo u jednoj godini. Tada je prvi put nastala stagflacija kao globalni makroekonomski fenomen, pošto su dramatično narasli troškovi, mnoge kompanije nisu bile više u stanju da obezbede dovoljnu količinu nafte i došlo je do pada proizvodnje. A rast cene nafte, budući da troškovi učestvuju značajno u svakoj kalkulaciji, doveo je do rasta cena. I to je ta stagflacija. Zašto je ona ekonomski nepovoljna? Ako pokušate da podstaknete proizvodnju, vi ćete još više da pogurate inflaciju. A ako pokušate da smanjite inflaciju visokim kamatama, još više ćete da oborite proizvodnju i da povećate nezaposlenost.“

Šta je rešenje?

„Rešenje je bilo da se postepeno smanjuje cena nafte i da se smanjuju troškovi, a da se povećava ponuda: onda se pojavila u ekonomskoj teoriji jedna ekonomska škola, takozvani supply side economics, znači ako povećate ponudu, smanjićete inflaciju. Da biste povećali ponudu, nekoliko mera bi moralo da bude vezano za smanjivanje poreza i za štednju koja će dovesti tokom vremena do rezervi nafte. Pa kada se desi neki veliki poremećaj, možete da intervenišete rezervama. Tada je nastala i Međunarodna agencija za energetiku koja je sada, kada je ovaj rat počeo, pustila značajne količine nafte da bi povećala ponudu i na taj način smanjila troškovni udar. E, 1979. godine došla je Islamska revolucija i drugi udar na cene nafte. I tada je cena nafte skočila sa nekih 26 na oko 42 do 44 dolara po barelu, prosečno godišnje. Međutim, u roku od pet godina došli ste sa 1,61-1,80 dolara na 44 dolara po barelu i to je ostavilo katastrofalne posledice. Velika Britanija je recimo 1977. godine imala stopu inflacije iznad 25 odsto godišnje, a od ratnih vremena nije imala inflaciju veću od desetak procenata na godišnjem nivou. Prosečna inflacija u svetu kretala se negde od 12 do 16 procenata.“

Šta je još bila posledica tog naftnog šoka?

„Naravno, 1975. godine postignut je dogovor Nikson – saudijski kralj Fejsal i otpočela je era petrodolara. Pošto su porasli prihodi zalivskih monarhija i zemalja bogatih naftom, taj višak dolara oživeo je britanski Siti, evropsko tržište kapitala. Dolar je doživeo novu ekspanziju jer napuštanjem zlatnog standarda dolar je vezan za naftu i počelo je njegovo emitovanje u ogromnim količinama. Međutim, ekonomisti Rajnhart i Rogof koji su napisali knjigu ’Ovog puta je drugačije’, analizirajući svetske krize u 19. i 20. veku, izračunali su da je u periodu od 1973. do 2008. svet pogodilo više od 120 finansijskih i ekonomskih kriza, manjeg i većeg intenziteta. Najčuvenija je bila ona 1997. godine koja je pogodila Rusiju, a zatim i zemlje Dalekog istoka.

Druga velika posledica krize iz ’70-ih godina jeste da je rast inflacije poslužilo kao opravdanje FED-u, koji je tada preuzeo Pol Voker, i međunarodnim centralnim bankama da dramatično podignu kamatne stope. Rast kamatne stope doveo je do krize dugova zemalja trećeg sveta, Latinske Amerike, Afrike, Azije, koje su prethodno uzimale obilne i jeftine kredite, zahvaljujući kojima su počele značajno ekonomski da se razvijaju, sa visokim stopama rasta, sa industrijalizacijom... A onda je usledio dramatičan rast kamata, kriza dugova koja je stopirala rast i razvoj ovih zemalja. Ona ih je učinila klijentima MMF-a sa raznim programima za strukturno prilagođavanje koji su uglavnom u većini tih zemalja naneli veliku štetu, zaustavili razvoj, stvorili visoke troškove, nezaposlenost, presekli neke važne državne programe, bilo da su razvojnog ili socijalnog karaktera, pa je svet ušao u izrazito neravnopravne međunarodne ekonomske odnose.“

Da se vratimo na sadašnju krizu. Može li se nešto i šta se može uraditi da bi se predupredio najgori scenario? I ko može to da uradi?

„Kriza je mnogo više u domenu političkih i geopolitičkih nego ekonomskih faktora. Ekonomija reaguje posledično. Ako uništavate ’Severni tok’ 1 i 2, to je terorizam i nema veze sa ekonomijom. Ako uvodite sankcije Rusiji na taj način da se kao EU odričete jeftinijeg ruskog gasa i jeftinije nafte, onda je to geopolitička odluka koja ima ogromne ekonomske posledice. Ukoliko se vodi rat između Irana i SAD i Izraela pa zatvorite Ormuski moreuz koji kontroliše 30 odsto prometa svetske nafte, gasa i veštačkih đubriva, naravno da imate ekonomske posledice političkih i geopolitičkih odluka. Tako da prvenstvena rešenja treba da budu u domenu politike pa tek onda ekonomije. U domenu politike moralo bi da se, govorim o teoriji, napravi neka vrsta mirovnog ugovora između SAD i Irana da se otvori Ormuski moreuz i da ne bude nikakvih problema u prometu kroz Suecki kanal, Bab el Mandeb i Crveno more. Trebalo bi privesti kraju rat u Ukrajini. Kada bi se ta dva uzroka otklonila, onda bi sasvim sigurno Evropa i svet bili energetski u boljoj situaciji i otklonio bi se deo tih udara, šokova i troškovnih i inflatornih pritisaka. Sa druge strane, ono što može da se uradi, a to pokušavaju BRIKS, zemlje Globalnog juga i novoindustrijalizovane zemlje, koje teže ka većoj ravnopravnosti i jednakosti u međunarodnim odnosima. Ideja BRIKS-a je upravo pritisak na međunarodne ekonomske institucije da se, da tako kažemo, demokratizuju i prilagode svetskoj realnosti.“

A one su uglavnom pod kontrolom SAD.

„Jeste. One su, uglavnom, pod kontrolom kolektivnog Zapada, čitaj SAD. Tu se prvenstveno misli na MMF, Svetsku banku i na Svetsku trgovinsku organizaciju. Šta je problem sa MMF-om? SAD imaju oko 20 odsto prava glasa i imaju pravo veta na bilo kakve promene u okviru MMF-a. Trebalo bi značajno povećati glasački udeo Kine jer njena ekonomija sada u svetskoj ekonomiji učestvuje sa gotovo 25 odsto, a ima manje od pet odsto prava glasa u MMF-u. I čitava ideja BRIKS-a je da se izmeni odnos snaga u MMF-u u pogledu glasanja da bi se omogućila drugačija politika. Jer MMF i delegacije misije koje ovde dolaze provode volju izvršnih direktora. A među njima kažu da odlučujuću reč ima Amerikanac, bez obzira na to što je uvek formalno Evropljanin direktor MMF-a. To bi onda značilo više kredita, povoljnije uslove, manje stroge mere verovatno za strukturno prilagođavanje. To je neki pravac ka kome bi trebalo da se teži sa MMF-om. Pod udarom kritike MMF je u poslednjih petnaestak godina dosta liberalizovao svoju praksu. Do tada su to bila vrlo mala kreditna sredstva, pod vrlo strogim uslovima, sa vrlo strogim programima strukturnog prilagođavanja, koji su zemljama donosili više štete nego koristi. Postoje mnoge neuspele epizode sa MMF-om: Argentina, Brazil, zemlje Dalekog istoka, afričke zemlje, Etiopija.

Drugi pravac vezan je za Svetsku trgovinsku organizaciju. Problem je što su uglavnom ustupke u pogledu liberalizacije i smanjivanja carina vršile manje razvijene zemlje. A kada je dolazilo do toga da se zemlje kolektivnog Zapada i SAD otvore prema zemljama trećeg sveta, onda je bilo veoma malo ustupaka, mislim prvenstveno na poljoprivredu koja je veoma zaštićena i u Americi i u EU, kao i priliv industrijskih proizvoda u kojima novoindustrijalizovane zemlje, uključujući naravno Kinu i Indiju, mogu da konkurišu evropskim zemljama.“

Pa i da ih ugroze.

„Pa i da ih na neki način ugroze u toj vrsti robe. Tu je izostao bilo kakav dogovor. Recimo, veliki ustupci prema Amerikancima rađeni su u području zaštite intelektualne svojine, usluga itd. Tu je došlo do liberalizacije, a kod industrijskih i poljoprivrednih proizvoda su pregovori zastajali. Svetska banka je posebna priča, ali je njena uloga u međuvremenu značajno smanjena. Svetska banka trebalo bi da ima mnogo više sredstava za finansiranje različitih razvojnih projekata. Sada su se pojavile Kineska razvojna banka, Razvojna banka u okviru evroazijske ekonomske unije, jednu vrstu razvojne banke je napravio i BRIKS, postoji Azijska investiciona banka, koje direktno određenim programima konkurišu Svetskoj banci u davanju sredstava.“

Pod povoljnijim uslovima.

„Pod povoljnijim uslovima, mnogo dostupnije. Drugo, Grejem Henkok napisao je bestseler još, mislim, krajem ’80-ih godina, a zove se ’Gospodari siromaštva’, u kojem je pokazao praksu međunarodnih finansijskih institucija i praksu Ujedinjenih nacija i njihovih humanitarnih organizacija UNESKO, FAO, UNDP, koji su zapravo pod velikim udarom sopstvene birokratije, ogromna korupcija u tim telima... I naravno, kod programa Svetske banke, 80 odsto tih programa uopšte nije potrebno zemljama kojima se daju. To su bili neki neverovatni projekti koji zapravo nisu smanjivali siromaštvo i pospešivali razvoj.“

Ali ih neko ubedi da su im potrebni.

„Da, neko ih ubedi da su im potrebni.“

Ako sada prebacimo priču na Srbiju, koji je najgori mogući scenario koji bi mogao da se dogodi u svetlu svetskih dešavanja?

„Svakako bi veoma nepovoljan scenario bio ponavljanje onoga što se desilo ’70-ih godina, drastično povećanje cene, znači 150 dolara za barel pa nagore. Naša vlada i sada, pri relativno umerenom rastu cena nafte, smanjuje akcize. To bi sigurno imalo inflatorne udare, troškovne udare, to bi značilo udar na budžet, jer ako smanjite akcizu, to je automatski 200-300 miliona dolara u kasi manje, koji od negde moraju da se nadomeste ili da neki programi nestanu za taj iznos. To bi bilo nepovoljno za fiskalnu situaciju, za finansijsku situaciju, za inflaciju, za privredni razvoj... Druga nepovoljna situacija je, recimo, da EU, mada to verovatno nije realno, sada insistira da po svaku cenu uvedemo sankcije Rusiji i da preti sankcijama nama ukoliko ih mi ne uvedemo Rusiji. Za treći scenario mislim da može da bude rezultat spleta okolnosti. Devizni kurs je, šta god ko mislio, ipak najosetljivija tačka ekonomske politike. Mnogi smatraju da je dinar precenjen. Naravno, na drugoj strani, još postoji veliki priliv stranih direktnih investicija i još je deficit bilansa tekućih transakcija relativno umeren. On se kreće između četiri i šest procenata. Dok god je tako mi možemo da održavamo taj kurs. Ali u nekom scenariju u kome bi zbog dramatičnog pogoršanja geopolitičke situacije došlo do drastičnog smanjenja stranih direktnih investicija mogao bi da usledi veliki spekulativni udar na dinar. Vrlo brzo bi te devizne rezerve koje su sada tridesetak milijardi dolara, mogle da se istope. I u varijanti nekakve brze devalvacije dinara imali bismo vrlo nepovoljnu finansijsku situaciju, visoku inflaciju...“

Da li bi se ponovile devedesete?

„Možda ne tako dramatično, ali sasvim sigurno u varijanti naglog pogoršanja tekućeg bilansa, smanjenja priliva stranih direktnih investicija i topljenja deviznih rezervi, nagla korekcija deviznog kursa bila bi veoma nepovoljna jer je i dalje psihologija naših privrednika vezana za kurs. Značajan deo njih uvozi robu pa bi rast vrednosti stranih valuta povećao njihove troškove. Sa druge strane, psihološki, mi i dalje imamo dolar i evro kao rezervnu valutu i sve je na neki način psihološki indeksirano na kurs. Kada bi on naglo počeo da klizi, da se smanjuje vrednost dinara, svi bi automatski korigovali svoje cene. Kao što smo i sada imali. Šta je praksa pokazala? Da je subjektivni osećaj stvarne inflacije veći nego onaj koji je statistički prikazan. Zvanična inflacija bila je u jednom periodu 10-12-14 posto, a gomila cena roba koje mi trošimo porasla je po 40-50 odsto. Zamislite koliko bi tek bilo lova u mutnom i koliko bi oni koji imaju određenu oligarhsku poziciju povećali cene kada bi se, recimo, u jednoj godini kurs promenio 30-40 posto? To bi bio veliki problem i to bi bio neki najgori scenario. Naravno, mi smo sada daleko od toga. Ali, ja redovno čitam fiskalne strategije koje donosi vlada, odnosno Ministarstvo finansija. To je neka vrsta trogodišnjih planova ekonomske politike. Tamo imate tzv. stres testove, za neke nepovoljne situacije. U svim stres testovima ispada da su svi pokazatelji pod kontrolom. Međutim, svi ti stres testovi su daleko od realnosti. Ti testovi su za neke umerene situacije. Ali kada ste u problemima, to je kao da imate kugu. Onda beže od vas na desetine kilometara.“

Što mnogo otežava situaciju.

„Jeste. To bi bio najdramatičniji scenario. Daleko smo od toga, ali stvari mogu iznenada da se dese i to treba imati u vidu. Mi smo kao svet, pa i kao država, imali nekoliko kriznih dešavanja. Bila je kovid kriza, pa kriza vezana za rat u Ukrajini, pa zalivska kriza, i moj je utisak, šta god ko mislio, da je Vlada Srbije dobro odrađivala taj krizni menadžment, dobro se snalazila, reagovala je blagovremeno. Postojao je neki set mera unapred pripremljen koji je dejstvovao. To su radili naravno i drugi. Međutim, postoje neke okolnosti koje kada naiđu onda otkazuju svi mehanizmi.“

Pomenuli ste malopre ‒ ako ne bude toliko stranih investicija ‒ to je jedna od stvari na koje ne možemo da utičemo, kapital ide tamo gde može da se oplodi.

„Jeste. Uglavnom na većinu tih stvari ne možemo da utičemo. Ali nema nikakve sumnje i to treba reći da je u vreme najvećih pritisaka i protesta došlo do smanjivanja priliva stranih direktnih investicija. Unutrašnji politički nemir i unutrašnja nestabilnost bio bi faktor u kojem bismo mi bili uzrok vlastitih problema. Nadajmo se da tih sukoba neće biti u takvim razmerama i takvog intenziteta da obeshrabre strane investitore da investiraju. Niko neće da ulaže u zemlju u kojoj se ne zna ko je pobednik na izborima, ne zna se ko drži vlast, vlast se valja na ulicama...“

Gde su u svemu tome domaći investitori, ima li ih, mogu li oni da zamene strane investicije?

„Ima dosta u javnosti priče da je sadašnji model razvoja, koji se mahom oslanja na strane direktne investicije, iscrpeo svoje mogućnosti, da Srbija postepeno ulazi u fazu kada su stope rasta BDP-a niže, da su nam potrebne više stope rasta da bismo dostigli zemlje koje su ispred nas i da zato u budućnosti više treba da se oslonimo na sopstvene investicije. Koliko ja znam, nisam do detalja proučavao to, ali mislim da i za domaće investitore važi ova vrsta podsticaja. Samo njih objektivno ima manje, ili se nije razgovaralo sa njima na pravi način, ili nisu dodatno ohrabreni. Sve što dobijaju strani investitori mogu da dobiju i domaći. Ali očigledno da domaći investitori nemaju tu finansijsku snagu i njima očigledno nije dovoljno samo da postoje subvencioni podsticaji, nego su im potrebni i razvojni krediti. To onda zaista sada otvara pitanje da li Srbiji treba neki drugačiji model rasta i razvoja. Siguran sam da treba.“

U suštini treba razvijati domaću proizvodnju.

„Da. Šta je problem sa stranim direktnim investicijama. To je Jože Mencinger pokazao. Vek trajanja stranih direktnih investicija u određenim zemljama je do petnaestak godina. Kada izvuku sve što su mogli, oni se sele dalje. To je trka do dna. Traže novu zemlju koja će da im da još niže nadnice, još povoljnije infrastrukturne uslove i još više subvencija. U Srbiji su plate porasle toliko da to možda već predstavlja granicu koja povećava značajno troškove i ulaganja stranih investitora. I iz tog ugla Srbija možda nije dovoljno konkurentna za njih. Ono što sam malopre rekao, šta znači korekcija kursa ‒ automatski vam plate padaju. Više nije prosečna plata 1.050 evra, nego, ako ste 30 posto devalvirali, ona pada na ispod 700 evra, pa raste udeo javnog duga, pa raste budžetski deficit, pa se svi drugi makroekonomski i fiskalni pokazatelji pogoršavaju. Zato je pitanje smanjivanja vrednosti domaće valute u odnosu na evro i strane valute ne samo pitanje stabilnosti, nego i pitanje tih pokazatelja. Onda vas i MMF gleda drugačije, gubite investicioni rejting, kreditori vam daju sredstva skuplje ili neće da vam daju... U tom smislu otvara se čitav niz problema.“

Ostaje pitanje razvojne politike.

„Kad je reč o razvojnoj politici, svima bih preporučio da pročitaju dve knjige norveškog ekonomiste Erika Rejnerta ‒ ’Vreme vukova’ i ’Kako da siromašni postanu bogati’. On daje desetak saveta, ali najvažniji savet je – nemojte da radite ono što vam Englezi govore, nego radite ono što su Englezi radili kada su postali bogati. Zemlja, da bi mogla ekonomski da se razvija, mora da ulaže u one privredne grane koje razvijaju najbogatiji. A to su grane sa rastućim prinosima, sa opadajućim troškovima, grane koje su propulzivne, čije proizvode svi kupuju. I onda možete da, razvijajući te privredne grane, imate kome da izvozite i konkurentni ste čak i ako vaša plata raste. To je glavni savet. Drugo, morate mnogo više nego što je to kod nas sada da ulažete u nauku, obrazovanje, istraživanje i razvoj... Zemlje koje su se ekonomski brzo razvijale imaju izuzetno dobre obrazovne sisteme, Japan, Južna Koreja, Kina i svi ovi južnoazijski tigrovi. Južna Koreja i Kina sada imaju mnogo bolji obrazovni sistem i veći broj školovanih ljudi na hiljadu stanovnika nego SAD i mnoge zemlje Evrope. Treći kompleks mera podrazumeva industrijsku politiku u kojoj ćete da definišete šta su vam prioritetne privredne grane, da stvorite razvojnu banku i sredstva preko kojih ćete finansirati domaće preduzetnike koji će ulagati u te privredne grane. Sada imamo dosta razvijeni sektor informaciono-komunikacione tehnologije, on donosi velike prihode. Jer, šta je delom problem sa stranim direktnim investicijama. Tu dosta dođe, ali dosta i izađe. Neto efekat je mali, pošto većina novca koji se zaradi ode u inostranstvo. Višak kao akumulacija ne ostaje ovde da bi se ulagalo u novi razvoj, već strani investitori na razne načine to izvuku. Osim što delimično ovde zapošljavaju sa vrlo niskim platama, neke druge koristi od toga nema. Industrijska politika podrazumevala bi i razvojnu politiku, povoljne kredite, i subvencije i podsticaje za domaći sektor i naravno podrazumevala bi i odgovarajuću carinsku zaštitu.“

Govorite o svim tim merama, podsticajima, o tome šta bi trebalo da se uradi. Sada ćemo imati paket nekih 600 miliona evra, davanja direktnih ljudima. Koliko je bilo pametnije možda taj novac usmeriti upravo u neke razvojne projekte, opredeliti za nešto drugo što bi kasnije stvorilo neku novu vrednost? Jer ovo neće stvoriti novu vrednost.

„Tako izgleda na prvi pogled, ali nije baš sasvim tako. Ekonomija je vrlo složena i svaka aktivnost ima neke posledice. Neke su pozitivne, a neke su negativne. Mislim da je nama potrebno mnogo više nego nekakve ad hoc mere od 400-500 miliona evra. Potrebno je da korak po korak, javno ili u hodu, ili kako god hoćete, da definišemo kompletnu razvojnu politiku. Ona bi značila da se ne usmerava 400-500 miliona, nego milijarde evra i dinara budžetskih i drugih sredstava u razvoj. Ne možemo ovu situaciju posmatrati u okolnostima političkih tenzija i izbora. Tih 500 miliona na našu razvojnu politiku nije ništa. I ne bi trebalo da se troše tako ad hoc, nego mi moramo prvo da definišemo šta su nam prioriteti, da stvorimo određene institucije, mislim na neku razvojnu banku, na neke naučne ili istraživačke institucije. I naravno da povrh svega toga imamo definisanu jasnu politiku prioriteta. To je proces koji treba da počne što pre, ali u ovoj situaciji nije trenutak za to. Druga stvar, 500-600 miliona, oni imaju i svoju predizbornu funkciju ili, rekao bih, neku prvorazrednu predizbornu funkciju. To se u ekonomskoj teoriji zove politički ciklus. Šta je uočeno? Gotovo svaka vlada malo više troši pred izbore. I onda postoji budžetski deficit koji se tada stvara pa onda ko pobedi na izborima sanira taj budžetski deficit. Oni koji kritikuju tu meru moraju da imaju u vidu da se to radi gotovo svuda. To je radio Orban, to radi verovatno i Tramp. Druga stvar je što neke od ovih mera povećavaju primanja, a rast primanja povećava agregatnu tražnju. A agregatna tražnja može da utiče na rast zaposlenosti, BDP... Od čega će da nam raste privreda? Od platežne moći. Samo građanin koji ima dovoljno novca može nešto da troši. A ako nema novca, ne može ni na troši. Ja sam pristalica toga da u Srbiji plate treba da budu veće jer to je pretpostavka i za neke potrošnje i proizvodnje u narednim godinama.“

Ako postoji realna osnova za to.

„Tako je, naravno. Samo povećanje plata ili određena vrsta davanja koja podstiču potrošnju i tražnju ne moraju da budu loši jer mogu da deluju stimulativno na privredni rast. Treće je pitanje, naravno, da li postoje osnovi. Kao čovek koji se malo bavi fiskalnom politikom mogu da kažem da tih 500 miliona država u ovom trenutku ima. Oni ne bi značajno ugrozili budžet. Srbija u ovom trenutku ima relativno povoljnu fiskalnu situaciju. Budžetski deficit je u granicama 2,5-3 procenta BDP-a. Javni dug, prema sadašnjem kursu, jeste između 42, 43 odsto BDP-a. To je veoma povoljno u odnosu na mnoge evropske zemlje i u odnosu na mnoge zemlje iz okruženja. Tako da ta potrošnja ne bi značajnije ugrozila finansije u ovom trenutku.“

Da li će pozitivan efekat tog davanja biti odgovarajući?

„To ostaje naravno kao pitanje. To svakako može da podstiče privredni rast. U ovom trenutku ne znam da li to dobijaju svi građani ili određene ciljne grupe. Ranije su bile mere koje su dobijali svi građani pa je vrlo često kritikovana neselektivnost tih mera.“

I sada će da dobiju svi, ali različite svote.

„To ima izvesnog opravdanja. Da ne ispadne da samo hvalim ili da mnogo hvalim, a ne hvalim mnogo, ja mislim da je Srbiji potrebno nešto drugačija razvojna politika. Kao što smatram da Srbija ima prostora da vodi mnogo ambiciozniju socijalnu politiku. Mnoga socijalna davanja su kod nas vrlo niska. Ja spadam među ekonomiste koji smatraju da treba uvesti univerzalni dečji dodatak, to vlada nije uradila. Svako domaćinstvo treba da dobije dečji dodatak. Kao što treba pribeći jednoj vrsti tzv. Beveridževih penzija. Postoji određena kategorija ljudi u poljoprivredi koji nisu izdvajali za doprinose po onom Bizmarkovom modelu i koji nemaju nikakva primanja. To su stara domaćinstva. Dok su, recimo, muškarci živi, onda oni nekako i preživljavaju. A šta ćete sa ženom od 70 i više godina čiji je muž umro, deca su ko zna gde, a ona nema nikakvu penziju i više ne može da radi u polju? Neko mi je rekao da ima takvih i više od 250.000 ljudi. Postoje kategorije stanovništva kojima treba dati penziju bez obzira na to da li su nešto uplaćivali ili nisu. Penzija nije samo neka prinudna štednja tokom života, nego ima i tu socijalnu dimenziju. Mnoge vrste socijalnih izdataka takođe bi trebalo značajno povećati. Poreski sistem treba u nekoliko promeniti da se bogatijima uzima više nego sada. To su mere koje bi svakako trebalo uvesti jer postoje naznake da se nejednakost u našem društvu povećava.“

I to drastično.

„Da. Postoji prostor za to. Mere koje gađaju, odnosno poboljšavaju položaj ljudi sa manjim primanjima ja uvek pozdravljam, ali one ne treba da dobiju jednokratan, nego trajni karakter. Postoji prostor u BDP-u da povećamo socijalno izdavanje. Mi smo zemlja koja je sa nivoom poreskih prihoda i njihovog udela u BDP-u blizu najbogatijih i najrazvijenijih evropskih zemalja. Imamo civilizacijski vrlo visoku kulturu plaćanja poreza. To je možda i jedno od dostignuća ove vlasti. Nivo izbegavanja poreza kod nas je znatno manji nego u zemljama Afrike, Latinske Amerike itd. U Latinskoj Americi ako sakupite 20, 25 posto BDP-a od poreza ‒ vi ste hadžija. A kod nas je ta cifra dvostruko veća, više od 40 posto. To je na nivou razvijenih evropskih zemalja. Naravno, i dalje ima onih koji plaćaju mali porez, koji koriste poreske rajeve, koji uopšte ne plaćaju, koji su veliki potrošači struje pa ne plaćaju struju, sigurno takvih ima. Ali imajući u vidu visok nivo poreza koji mi ostvarujemo, imamo u osnovi zdrave finansije, imamo prostora da povećamo izdatke za socijalnu politiku. U tom smislu ja bih više voleo da ove mere dobiju trajni karakter, a ne ovako ad hoc.“

Cena nafte prešla nakratko 100 dolara po barelu