"Ispovesti ubice ekonomija": Omar Torihos, čudesna harizma

Prvi i drugi deo feljtona pročitajte na sledećim linkovima:

Nisam imao primerak Tojnbija (Arnold Džozef Tojnbi, 1889–1975, engleski istoričar, pobornik teorije društvenih ciklusa i autor monumentalnog dela „Istraživanje istorije“, prim. ur.) kod sebe, ali sam znao englesku istoriju dovoljno da mi bude jasno da će se dobavljači, koji su dovoljno dugo eksploatisani, pobuniti. Trebalo je da se vratim na Američku revoluciju i Toma Pejna, kao primer. Sećam se da je Engleska opravdavala svoje takse tvrdeći kako obezbeđuje pomoć kolonijama u formi vojne zaštite od Francuza i Indijanaca. Kolonijalisti su imali vrlo različita tumačenja.

Ono što je Pejn ponudio svojim sunarodnicima u briljantnom „Zdravom razumu“, bila je duša onoga što su moji mladi indonežanski prijatelji nazvali idejom, verom u pravdu sile i religijom slobode i jednakosti, koja se direktno suprotstavlja britanskoj monarhiji i njenom elitističkom klasnom sistemu.

Pitao sam se kakav bismo mi svet imali ukoliko bi SAD i njihovi saveznici uzeli sav novac koji se troši na kolonijalne ratove, kao što je onaj u Vijetnamu, i iskoristili ga za smanjenje gladi u svetu ili pružili svim ljudima, uključujući i nas, obrazovanje i osnovnu zdravstvenu negu... Nisam mogao da poverujem u to da su naši preci zamislili da pravo na život, slobodu i osećaj sreće postoji samo za Amerikance, pa zašto mi sada primenjujemo strategije koje promovišu imperijalističke vrednosti, protiv kojih su se oni borili?

Pravi test oko pitanja Indonezije sačekao me je u „Mejnu“. Odmah ujutro otišao sam do sedišta Prudenštal centra i dok sam čekao lift sa desetak drugih zaposlenih, saznao sam da je Mekhol, harizmatični osamdesetogodišnji predsednik i direktor „Mejna“, unapredio Ejnara na mesto predsednika kancelarije u Portlandu. Posledica toga bila je to što sam zvanično podnosio izveštaj Brunu Zambotiju.

S nadimkom Srebrna lisica, zbog boje kose i tajanstvene sposobnosti da taktički nadvlada svakoga ko bi ga izazvao, Bruno je koristio uglađeni izgled Kerija Granta. Bio je elokventan, imao je inženjersku diplomu i master u poslovnoj administraciji. Osim toga, bio je očigledan izbor za mesto predsednika korporacije kada se njegov mentor, već stari Džejk Dober penzioniše. Kao i većina zaposlenih u „Mejnu“, osećao sam divljenje i strahopoštovanje prema Brunu Zambotiju.

Baš pred ručak bio sam pozvan u Brunovu kancelariju. Nakon učtivog razgovora o Indoneziji, rekao je nešto što me umalo nije oborilo sa stolice.

„Otpustiću Hauarda Parkera. Ne moramo da zalazimo u detalje, dovoljno je što je izgubio kontakt s realnošću.“ Njegov osmeh bio je uznemirujuće prijatan dok je prstima tapkao po papirima poređanim na stolu. „Osam procenata godišnje. To je njegova prognoza za potrošnju električne energije. Možete li to da zamislite? U zemlji s toliko potencijala kao što je Indonezija!“

Osmeh mu je iščezao s lica i pogledao me je pravo u oči. „Čarli Ilingvort mi kaže da vaša ekonomska prognoza u potpunosti odgovara našem cilju i da će opravdati porast potrošnje električne energije između 17 i 20 procenata. Da li je to tačno?“

Uverio sam ga da jeste.

Ustao je i pružio mi ruku. „Čestitam. Upravo ste dobili unapređenje.“

Možda je trebalo da izađem i proslavim u otmenom restoranu sa zaposlenima u „Mejnu“ – ili bar sa sobom. Međutim, mislio sam o Klodin. Goreo sam od želje da joj ispričam o svom unapređenju i svim iskustvima iz Indonezije. Upozorila me je da je ne zovem iz inostranstva i nisam to činio. Sada sam bio razočaran kad sam saznao da joj je telefon isključen, bez ostavljenog novog broja. Pošao sam da je tražim. Pola Bostona sam obišao, nisam je našao. Došao sam u Ured „Mejna“ i tražio evidenciju o specijalnim savetnicima, rekli su mi da za to nemam ovlašćenja.

Džon Perkins potom priznaje da je ostao sam, bez pravih prijatelja, nije imao sa kim da proslavi svoje unapređenje, koje je opisao kao „životnu priliku“.

Tokom sledećih meseci prisustvovao sam sastancima u Teheranu, Karakasu, Gvatemali, Londonu, Beču i Vašingtonu. Upoznao sam, uključujući šaha Irana, bivše predsednike nekoliko zemalja kao i samog Roberta Maknamaru. Kao i u pripremnoj školi za univerzitet, bio je to svet muškaraca. Bio sam zapanjen kako su moja nova titula i priče o mojim nedavnim uspesima pred vodećim međunarodnim agencijama uticali na stavove drugih o meni.

U početku mi je sva ta pažnja udarila u glavu. Počeo sam da mislim o sebi kao o Merlinu kome je dovoljno samo da zamahne svojim čarobnim štapićem preko neke države i da ona odmah zasija, a da industrije niču kao cveće. Zatim sam se razočarao. Preispitivao sam sopstvene motive, kao i motive drugih sa kojima sam radio. Činilo se da izvikana titula ili doktorat malo doprinose tome da neka osoba shvati nevolje gubavca koji živi pored septičke jame u Džakarti i sumnjao sam da spremnost u manipulisanju statistikom omogućava nekome da vidi budućnost. Što sam bolje upoznavao one koji su donosili odluke koje oblikuju svet, sve sam bio skeptičniji prema njihovim sposobnostima i ciljevima. Dok sam gledao lica za stolovima za sastanke, bilo mi je teško da obuzdam svoj gnev.

U međuvremenu, međutim, i ovaj pogled na situaciju se izmenio. Shvatio sam da je većina ovih muškaraca verovala da postupa ispravno. Kao Čarli, bili su ubeđeni da su komunizam i terorizam sile zla – pre nego da su predvidljive reakcije na odluke koje su njihovi prethodnici doneli – da je njihova dužnost prema svojoj zemlji, svojim potomcima i Bogu da svet preobrate u kapitalizam. Čvrsto su se držali principa opstanka najsposobnijeg, ukoliko su već imali sreću da budu rođeni u povlašćenoj klasi umesto u kartonskoj straćari, onda su videli kao svoju obavezu da to nasleđe prenesu svojim potomcima.

Oscilirao sam između mišljenja da su takvi ljudi jedna prava zavera i jednostavnog pogleda na njih kao na neko usko povezano bratstvo čiji je cilj svetska dominacija. Ipak, kako je vreme prolazilo, počeo sam da ih poredim sa vlasnicima plantaža na američkom jugu pre Građanskog rata... Počeo sam da se pitam ko ima koristi od rata i masovne proizvodnje oružja, od građenja brana na rekama i uništavanja životnih sredina i kultura... Ko ima koristi da stotine hiljada ljudi umre od gladi, zbog zagađene vode ili izlečivih bolesti. Razumeo sam da dugoročno to nikome ne koristi, ali kratkoročno, izgleda da jeste onima koji su na vrhu piramide – mojim šefovima i meni – makar materijalno... Posle sam razumeo da mi podržavamo ovaj sistem zato što nas je korpokratija ubedila da je Bog dao pravo na poziciju na samom vrhu ove kapitalističke piramide samo nekolicini naših ljudi, kao i pravo da izvozimo naš sistem celom svetu.

Jednog popodneva Bruno me je pozvao u kancelariju. Prošao je iza moje stolice, potapšao me je po ramenu. „Obavili ste odličan posao“, zadovoljno je govorio. „Da bismo vam pokazali zahvalnost, pružamo vam životnu priliku, nešto što se ne nudi velikom broju ljudi, čak ni onima koji su duplo stariji od vas.“

Slali su me u Panamu sa „specijalnim zadatkom!“ Sleteo sam na panamski međunarodni aerodrom „Tokumen“, kasno jedne aprilske noći 1972. godine u vreme navale tropske oluje. Kao što je bio običaj, podelili smo taksi s nekoliko rukovodilaca. Pošto sam govorio španski, seo sam pored vozača. Kroz kišu, farovi su osvetlili bilbord, na njemu portret zgodnog muškarca sa istaknutim čelom i blistavim očima. Prepoznao sam ga, to je heroj moderne Paname, Omar Torihos.

Pripremao sam se za ovaj put na svoj uobičajeni način, odlazio sam u Bostonsku javnu biblioteku. Znao sam da je jedan od razloga za Torihosovu popularnost među mnogim narodima to što je on bio stameni branitelj i panamskog prava na samoupravu i prava koja je zemlja polagala na Panamski kanal. On je bio odlučan da pod njegovim vođstvom ona izbegne stranputice svoje neslavne istorije.

Panama je bila deo Kolumbije kada je francuski inženjer Ferdinand Leseps, koji je vodio izgradnju Panamskog kanala, odlučio da izgradi kanal Centralnoamerički zemljouz, kako bi povezao Atlantski i Tihi okean. Francuzi su projekat započeli 1881. godine, uz ogromne napore, ali su nailazili na niz katastrofa. Konačno 1889. projekat je finansijski propao, ali je inspirisao san Teodora Ruzvelta.

Prvih godina dvadesetog veka, SAD su tražile od Kolumbije da potpiše sporazum kojim zemlju uz kanal prodaju Severnoameričkom konzorcijumu. Kolumbija je to odbila.

Predsednik Ruzvelt je 1903. godine tamo poslao američki ratni brod „Nešvil“. Američki vojnici iskrcali su se na prostor uz kanal i proglasili Panamu nezavisnom nacijom. Vlada pod kontrolom SAD je postavljena i prvi Kanalski sporazum je potpisan, koji je uspostavio američku zonu sa obe strane budućeg vodenog prolaza, legalizovao vojnu intervenciju SAD i dao Vašingtonu praktično kontrolu nad novoformiranom „nezavisnom“ nacijom, što je praktično bio početak nove doktrine SAD. Više od pola veka Panamom je vladala oligarhija bogatih porodica koje su imale snažne veze s Vašingtonom. Podrazumevalo se zaustavljanje svakog narodnog pokreta koji bi zamirisao na socijalizam. Podržavale su ih i bezbednosne agencije SAD i pomagale velikim američkim kompanijama kao što su „Rokfeler standard oil“ i „Junajted frut“ koju je kasnije kupio Džordž H. V. Buš“.

Vladajuće porodice u Panami su dobro nagrađivane, a američke vojne snage su desetak puta intervenisale zbog narodnih buna do 1968. godine. Te godine kurs panamske istorije iznenada se promenio. Pučem je svrgnut s vlasti Arnulfo Arijas, poslednji u plejadi diktatora, i Omar Torihos se pojavio kao šef države, iako nije učestvovao u puču. Torihosa su visoko cenili srednja i niža klasa u Panami.

On je odrastao u Santjagu, u ruralnom području, roditelji su mu bili nastavnici u školi. Brzo je napredovao u Nacionalnoj gardi, primarnoj jedinici panamske vojske, institucije koja je dobijala sve veću podršku siromašnih slojeva. Torihos je stvorio reputaciju da ima sluha za unesrećene, prolazio ulicama gde su bile njihove straćare, održavao mitinge u siromašnim delovima grada, gde se drugi političari nisu usuđivali da kroče, pomagao siromašnima da se zaposle, a često sopstvenim ograničenim finansijama davao siromašnima za lečenje.

Njegova ljubav prema životu i njegovo saosećanje s ljudima prevazilazili su granice Paname. On je svoju zemlju pretvorio u azil s obe strane političke ograde, od levičara koji su se suprotstavljali Pinočeu u Čileu do desničara, gerilaca koji su bili protiv Kastra. Mnogi su ga videli kao tvorca mira. On je mirio zavađene u Hondurasu, Gvatemali, El Salvadoru, Nikaragvi, Kubi, Kolumbiji... Njegova mala zemlja sa svega dva miliona žitelja služila je kao model socijalne reforme i inspiracija za mnoge svetske lidere.

Moje prve noći u Panami, gledajući preko bučnih brisača šoferšajbne dok smo stajali na semaforu, bio sam ganut ovim čovekom koji mi se smešio sa bilborda. Prvi put u istoriji Panama nije bila marioneta Vašingtona, nije podlegla ponudama Moskve ili Pekinga. Torihos je bio odlučan u tome da osvoji slobodu od SAD, bez stvaranja saveza s njihovim neprijateljima.

Razmišljao sam o svojoj poziciji. Poslat sam u Panamu da sklopim dogovor o nečemu što će postati prvi „Mejnov“ zaista sveobuhvatni generalni plan razvoja. Taj plan će stvoriti opravdanje za Svetsku banku, Međunarodnu razvojnu banku i Agenciju SAD za međunarodni razvoj (USAID) da investira milijarde dolara u energetski, transportni i poljoprivredni sektor te male, ali veoma bitne zemlje. Naravno, to bi bila vešto orkestrirana prevara, način da se od Paname napravi večiti dužnik i da se ona time vrati u prethodni potčinjeni položaj.

Sledećeg dana panamska vlada poslala je jednog čoveka da mi pokaže grad. Zvao se Fidel, odmah mi se dopao. Bio je visok, vitak i očigledno se ponosio svojom zemljom. Njegov čukundeda se borio sa Bolivarom u ratu za nezavisnost protiv Španije. Rekao sam mu da sam u srodstvu sa Tomasom Pejnom i bio sam oduševljen kad sam čuo da je pročitao „Zdrav razum“.

„Mnogo vaših sunarodnika živi ovde već godinama i nikada se nisu potrudili da nauče španski jezik.“ Fidel me je provozao kroz impresivan, imućni deo grada, koji je zvao Nova Panama. Dok smo prolazili kraj savremenih solitera od stakla i čelika, objasnio mi je da u Panami ima više međunarodnih banaka nego u bilo kojoj zemlji južno od reke Rio Grande.

„Često nas nazivaju Švajcarskom američkog kontinenta.“

Kasno popodne, dok je sunce klizilo ka Tihom okeanu, uputili smo se duž avenije koja je pratila konture zaliva. Tamo je bio ukotvljen dugi niz brodova. Pitao sam Fidela da li je bilo nekih problema sa kanalom.

„Uvek je ovako, nizovi brodova čekaju svoj red. Polovina saobraćaja dolazi iz Japana ili polazi ka Japanu. Čak više nego u SAD. Amerikanci sa severa ne znaju baš mnogo o ostatku sveta.“

Kad smo se vratili u grad, Fidel me je provezao kroz deo koji je opisao kao sirotinjski.

„Nije najgori u Panami, ali taman da steknete utisak.“

Drvene šupe i jame pune stajaće vode okruživale su ulicu. Smrad, trulež kanalizacije ispunio je auto, dok su deca natečenih stomaka trčala oko nas proseći novac...

Mnogi zidovi bili su prekriveni grafitima, većina ih je izražavala mržnju prema SAD: „Idi kući, gringo“, „Prestani da sereš u kanal“, „Ujka Sem, robovlasnik“... Raštrkani među tim natpisima nalazili su se plakati Omara Torihosa.

„A sada druga strana.“

 Pod purpurnim nebom, odvezao nas je u Zonu kanala. Ma koliko da sam mislio da sam spreman, nije bilo tako. Nisam mogao da poverujem u obilje koje sam video – ogromne bele zgrade, uredno potkresani travnjaci, raskošne kuće, tereni za golf, prodavnice, pozorište.

„Sve što vidite vlasništvo je SAD. Sva trgovina, radnje, berbernice, kozmetički saloni, restorani, sve je izuzeto iz panamskih zakona, poreza. Ima sedam terena za golf sa 18 rupa, američki sudovi i škole. To je zaista država u državi.“

 „Kakva uvreda!“, rekao sam. „Da“, složio se. „Ta reč sasvim odgovara situaciji. Tamo“, pokazujući prema gradu, „prihodi po glavi stanovnika iznose manje od 1000 dolara godišnje.“

„Šta možemo da preduzmemo?“

Odmahnuo je glavom. „Prosto ne znam, ali u jedno sam siguran: Torihos se trudi. Možda će mu to doći glave, ali siguran sam da daje sve od sebe. On je čovek koji bi umro boreći se za svoj narod.“

Poziv je stigao sasvim neočekivano. Jednog jutra u vreme te iste posete 1972. godine sedeo sam u kancelariji kada je neki čovek lagano pokucao na otvorena vrata. Pozvao sam ga da uđe, predstavio se kao generalov šofer i rekao mi da je došao da me povede do jednog od generalovih bungalova.

Sat kasnije sedeo sam za stolom nasuprot generala Omara Torihosa. Bio je ležerno obučen u tipičnom panamskom stilu: nosio je široke pantalone zemljane boje i košulju kratkih rukava, zakopčanu napred, svetloplavu s diskretnom zelenom šarom. Bio je visok, atletski građen i privlačan. Delovao je iznenađujuće opušteno za čoveka na kome počiva tolika odgovornost.

Raspitivao se o mojim nedavnim putovanjima po Indoneziji, Gvatemali i Iranu. Fascinirale su ga te tri zemlje, ali se činilo da ga posebno intrigira iranski šah Mohamed Reza Pahlavi. Šah je došao na vlast 1941. godine pošto su Sovjeti i Britanci zbacili njegovog oca s vlasti, optuživši ga da sarađuje sa Hitlerom.

„Možete li da zamislite“, pitao je Torihos, „da učestvujete u zaveri i svrgnete s vlasti sopstvenog oca?“ Panamski šef države bio je dobro upoznat sa istorijom te daleke zemlje. Torihos je znao, kao i većina sveta, da je CIA bila ta koja je označila premijera Mosadeka kao komunistu i vratila šaha na vlast...

Pitao sam ga otkud toliko zna o Iranu?

„To me interesuje“, odgovorio je. „Nemam naročito visoko mišljenje o šahovoj politici – o njegovoj spremnosti da otme ocu vlast i postane marioneta CIA-e, ali čini se da radi dobre stvari za svoju zemlju. Možda i naučim nešto od njega. Ako preživi.“

„Mislite da neće?“

„Ima moćne neprijatelje.“

Torihos mi uputi ciničan pogled. „Njegovu tajnu policiju, SAVAK, prati reputacija da su nemilosrdne siledžije. Tako se ne stiču prijatelji. Neće još dugo izdržati.“ Zastao je, zakolutao očima. „Telohranitelji? Imam ih i ja par.“ Mahnuo je ka vratima. „Zar mislite da će me oni spasti ako vaša država odluči da me se otarasi?“

Pitao sam ga da li zaista veruje da je to moguće?

Podigao je obrve tako da sam se osećao glupo, što sam postavio takvo pitanje.

„Kanal pripada nama. To je mnogo krupnije od Arbenza i ’Junajted fruta’. Hakobo Arbenz, kandidat koji je obećao reforme, izabran je za predsednika Gvatemale na izborima koji su širom sveta uzdizani kao primer demokratskih procesa. U to vreme, manje od tri odsto Gvatemalaca posedovalo je 70 odsto zemlje... Siromašni srednji sloj širom Latinske Amerike odobravao je Arbenzu. On je za mene lično bio heroj. Ali mi smo goreli od neizvesnosti. Znali smo da se ’Junajted frut’ protivi tim merama, budući da je bio jedan od najvećih i najsvirepijih posednika u Gvatemali. Posedovao je i velike plantaže u Kolumbiji, Kostariki, na Kubi, Jamajci, u Nikaragvi i ovde u Panami. Nisu mogli sebi da priušte da nam Arbenza usadi svakojake ideje u glavu.“

Znao sam šta je usledilo: „Junajted frut“ pokrenuo je ogromnu kampanju u SAD, koja je trebalo da ubedi javnost i Kongres da je Arbenz učesnik ruske zavere i da je Gvatemala sovjetski satelit. CIA je 1954. godine organizovala državni udar. Američki piloti bombardovali su Gvatemala siti i demokratski izabrani Arbenz zbačen je s vlasti. Zamenio ga je pukovnik Karlos Kastiljo, beskrupulozni desničarski diktator.

„Arbenz je bio žrtva atentata“, nastavio je Torihos, „političkog atentata koji je bio usmeren i na njegov karakter. Kako je vaš narod mogao da proguta sve to smeće koje mu je CIA servirala? Mene se neće otarasiti tako lako. Ovde se vojska sastoji od mojih ljudi. Neće im biti dovoljan politički atentat.“ Nasmešio se.

„Moraće samo CIA da me ubije!“

Sedeli smo nekoliko trenutaka u tišini, obojica udubljeni u sopstvene misli. Torihos je prvi progovorio.

„Da li znate ko je vlasnik ’Junajted fruta’?“

„’Zapata oil’, preduzeće Džordža Buša, našeg ambasadora u UN“, rekoh.

„Ambiciozan čovek.“ Nagnuo se ka meni i stišao glas. „A sada ću imati posla sa njegovim pajtašima u ’Behtelu’.“

Ovo me je iznenadilo. „Behtel“ je bio najmoćnija svetska inženjerska firma koja je često sarađivala na projektima sa „Mejnom“. U slučaju velikog plana koji je trebalo da se sprovede u Panami, pretpostavio sam da su nam oni najveći konkurenti.

„Kako to mislite?“

„Razmatrali smo mogućnost izgradnje novog kanala u nivou mora, bez prevodnica, koji može da primi veće brodove. Japanci bi možda bili zainteresovani za ulaganje.“

„Oni su najveći klijenti kanala.“

„Tačno. Naravno, ukoliko bi Japanci obezbedili novac, oni bi radili i izgradnju.“

Tada sam shvatio. „Behtel“ će ostati praznih ruku.

„Najunosniji građevinski poduhvat ovog doba. ’Behtel’ vrvi od Niksonovih, Fordovih i Bušovih pajtaša.“

Osećao sam se veoma neprijatno zbog ovog razgovora. Ja sam jedan od onih koji održavaju sistem koji general toliko prezire i siguran sam da i on to zna. Činilo se da je moj posao, ubeđivanje generala da prihvati međunarodnu pozajmicu u zamenu za angažovanje američkih inženjerskih i građevinskih preduzeća, naišao na nepremostivu prepreku. Rešio sam da se direktno suočim sa tim.

„Generale, zašto ste me pozvali ovamo?“

Bacio je pogled na sat i nasmešio se: „Da, vreme je da pređemo na naš posao. Panami treba vaša pomoć. Meni treba vaša pomoć.“

Bio sam zapanjen. „Moja pomoć? Šta ja mogu da učinim za vas?“

„Uzećemo kanal natrag. Ali to nije dovoljno. Moramo takođe da poslužimo kao uzor. Moramo da pokažemo da brinemo o svojim siromašnim ljudima i da dokažemo, izvan svake sumnje, da našu odlučnost u borbi za nezavisnost ne nameću ni Rusija, ni Kina, ni Kuba. Moramo da dokažemo svetu da je Panama razumna država koja se ne bori protiv SAD, već za prava siromašnih.“

Prekrstio je noge. „Da bismo to postigli, moramo da izgradimo ekonomsku osnovu kakve nema na ovoj hemisferi. Struja je potrebna, da, ali struja koja dopire i do najugroženijih slojeva i koja je subvencionisana. Isto važi za saobraćaj i komunikacije, a naročito za poljoprivredu. Takav poduhvat zahteva novac, novac Svetske banke i Međunarodne banke za razvoj.“

Opet se nagnuo prema meni, fiksirajući me pogledom. „Jasno mi je da vaša preduzeća žele više posla i obično ga i dobijaju naduvavanjem veličine projekata – širim auto-putevima, većim elektranama, dubljim lukama. Međutim, ovaj put situacija je drugačija. Pružite mi ono što je najbolje za moj narod i daću vam posla koliko želite.“

Njegov predlog bio je neočekivan i istovremeno me je šokirao i uzbudio. Svakako se suprotstavljao svemu što sam naučio u „Mejnu“. Bez sumnje je znao da je igra stranih ulagača prevara – morao je da zna. Ta igra je postojala samo da bi se oni obogatili, a njegova zemlja zarobila u dugovima... Da bi države Latinske Amerike bile veće sluge Vašingtona i Volstrita...

Pogledao sam čoveka s druge strane niskog stola, čoveka koji je bio svestan da zbog kanala poseduje posebnu i jedinstvenu moć koja ga stavlja u tako neizvesnu poziciju. Već je utvrdio svoj položaj vođe među predstavnicima manje razvijenih zemalja. Ako je on, kao i Arbenz, bio odlučan da zauzme takav stav, ceo svet će ga gledati. Kako će postupiti Vašington, američka vlada?

Istorija Latinske Amerike pretrpana je mrtvim herojima!

Znao sam i da gledam u čoveka koji je izazvao svoja opravdanja kojima sam objašnjava svoje postupke. „Omarov ideal je sloboda; još nije izumljena bomba koja može da uništi ideal!“

Pre nego što sam otišao, potpisali smo sporazum da će „Mejn“ dobiti ugovor za plan projekata, a da ću se ja pobrinuti da se sve odvija u skladu s Torihosovim naredbama.

(Nastavak sledi)