BELLA, CIAO!

 U Nemačkoj, koja je po mnogo čemu ispred nas, počev od ekonomije do uređenosti socijalnog sistema, u proseku svakog dana muškarac pokuša da ubije svoju sadašnju ili bivšu partnerku. U 147 takvih pokušaja prošle godine oni su uspeli. Srbi su, nažalost, skoro tri puta uspešniji u istoj disciplini

Ovo je prvi put.
Nije tako mislio.
Sama sam kriva.
Dobro je dok me nije udario.
Izvinio se.
Niko me ne bi shvatio.
Važno je da deca nisu ništa videla.
Porašće.
Zarašće.
Nije za ušivanje.
Nije za prijavljivanje.
Seks je bračna obaveza.
On me voli.

Priču o porodičnom nasilju moguće je početi strašnom i dramatičnom ispovesti osobe koja je nasilje preživela. Ili šturim izveštajem s mesta ubistva. Međutim, ovaj tekst neće početi tako. Ne zato što takve ispovesti nisu potresne i teške, ne zato što je neka važnija od druge, već zato što postoji nešto nemilosrdnije. Statistika. A brojke o porodičnom nasilju su neumoljive. Iako ovaj tip nasilja zavisi od mnogo faktora, sve zemlje sveta bore se s tim problemom, a u mnogim državama zabrinjavajuća tendencija je u porastu. U tom kontekstu, ni Srbija nije izuzetak. Ne treba živeti u zabludi da je ovo problem samo tranzicionih društava ili samo siromašnih. U pitanju je globalni fenomen!

Prema podacima Ujedinjenih nacija, najveći broj ubijenih u porodičnom nasilju je u Aziji, s obzirom na najveći broj stanovnika. Ipak, ono se najčešće dešava u Africi. Posebno je zanimljivo da dok su u nekom obliku nasilja (kriminal ili ratovi) četiri puta veće šanse da nastrada muškarac nego žena (prema podacima UN, od deset takvih ubistava, u osam slučajeva strada muškarac), red veličina u partnerskom odnosu je potpuno obrnuto proporcionalan. Od deset ubistava koje je počinio neki od partnera, osam žrtava su bile žene, a svega dve muškarci. Čak i u porodičnom nasilju, gde akteri nisu samo emotivni partneri, već i otac, majka, sestra, brat, duplo su veće šanse da nastrada žena. U tom obliku nasilja 64 odsto žrtava su žene, a 36 odsto muškarci. Samo u jednom danu, 1. oktobra 2018. godine, u 21 zemlji sveta ubijeno je čak 47 žena.

Zato i ne čudi kada neke od najjačih i najozbiljnijih država najave radikalnije sistemske mere obračunavanja sa ovim vidom nasilja. Tako je nedavno nemačka ministarka za pitanja porodice i ženskih prava Franciska Gifaj saopštila da će se suprotstaviti „nezamislivoj amplitudi porodičnog nasilja" s kojom se Nemačka suočava. Naime, u toj državi svaka tri dana jednu ženu ubije partner ili član porodice!

Navodeći jezive brojke za 2017. godinu, Gifajeva je izjavila da su slučajevi nasilja u porodici porasli skoro deset odsto tokom protekle tri godine, ali i da je to samo vrh ledenog brega jer samo malo broj žrtava zapravo prijavljuje zlostavljanje. A taj „mali" broj je gotovo 140.000 slučajeva prijavljenog nasilja u okviru partnerskog odnosa. Čak i u Nemačkoj, koja je po mnogo čemu ispred Srbije, počev od ekonomije do uređenosti socijalnog sistema, u proseku svakog dana muškarac pokuša da ubije svoju sadašnju ili bivšu partnerku. U 147 takvih pokušaja prošle godine oni su bili uspešni. Pritom, bilo je hiljada slučajeva silovanja, telesnih povreda, vređanja i seksualnog napada. Žene su bile žrtve u 82 odsto slučajeva. S druge strane, ubijena su 32 muškarca.

Nemci alarmiraju

Iako na prvi pogled mnogi pomisle da znatan udeo u brojkama imaju migranti ili pripadnici nekih nacionalnih manjina, u dve trećine slučajeva agresori su bili upravo Nemci, muškarci iz svih društvenih slojeva, starosti između 30 i 39 godina. U polovini slučajeva živeli su u zajedničkom domu sa žrtvom, a čest okidač je, naravno, alkohol. Brojke su se dramatično povećale u odnosu na prethodne godine, verovatno zbog proširene definicije nasilja u porodici, koja uključuje seksualni napad, podvođenje, prisilni brak i lišavanje slobode. Tim povodom i savezni predsednik Udruženja radnika Valfgang Štadler zatražio je da se nemačko društvo ujedini oko veće podrške povodom ovog problema.

- Tradicionalne ideje o muškosti i nasilju kao odlici maskuliniteta najzad odlaze na đubrište istorije. Skandalozno je to što sigurne kuće i utočišta za žene i dalje ne dobijaju stabilno i adekvatno finansiranje - rekao je Štadler, a prenosi „Dojče vele". U Nemačkoj ima oko 350 ženskih skloništa i 600 specijalnih savetovališta, koji godišnje pomognu ili zbrinu 30.000 žena. Postoji i telefonska linija koja pruža anonimne savete i pomoć na 17 jezika. Pošto je to očigledno nedovoljno, ministarka je najavila otvaranje novih objekata za pomoć i pokretanje nove kampanju za telefonsku liniju. Do 2020. godine za to će iz državnog budžeta biti izdvojeno dodatnih 35 miliona evra koji su namenjeni državnim i opštinskim programima protiv nasilja u porodici, dok se vlada obavezuje da će pomoći uz zakonske promene i edukacije lokalnih samouprava.

Dok Berlin pali alarm, Srbija kuburi s daleko većima problemom, i to s daleko manje infrastrukture utočišta i para iz državnog budžeta. Prema zvaničnim podacima, u Srbiji je samo tokom 2017. godine ubijeno 29 žena i dvoje dece. I taj crni rekord je već dosad premašen u ovoj godini, u kojoj je nastradala čak 31 žena. Kada se brojke iz Nemačke stave u kontekst broja stanovnika, a tamo ih je 82 miliona, računica pokazuje da bi kod nas za „nezamisliv porast nasilja" trebalo da godišnje bude ubijeno 12 žena, a naša statistika je dva i po puta crnja!
Iako srpske vlasti uveravaju da je od uvođenja Zakona o sprečavanju porodičnog nasilja, koji je donet 2016. godine, situacija u Srbiji nešto bolja, statistika je neumoljiva, a ni situacija na terenu nije znatno bolja, kaže koordinatorka sigurne kuće Vesna Stanojević.

- Ne vidi se neki napredak. Nema porasta nasilja, ali ne vidim ni njegovo smanjuje. Ne možemo govoriti o smanjenju nasilja kroz podatke o broju žena koje su prijavile nasilje ili kroz broj policijskih intervencija i broj nasilnika kojima je izrečena mera zabrane prilaska ako znamo da je samo ove godine ubijena 31 žena. Ako znamo to, onda sve ostalo pada u vodu, i to nam govori da ipak nismo uradili sve ono što smo možda mogli. Nije tu problem ni u volji ni u novcu, već u predrasudama. Pazite, Beograd nije Srbija. To što se ovde možda nešto menja ne možemo uzeti kao primer da je bolje nego što je bilo ako to ne važi za svaki pojedinačni grad u Srbiji. A u svim manjim mestima i dalje imamo slučajeve da institucije ne veruju ženi ili da pre stanu na stranu nasilnika koji je lokalni džek. U malim sredinama mnogo je veća verovatnoća da nasilnik poznaje i lekara i policajca i tužioca, koji su spremni da se nešto dogovore s njim ili da jednostavno ženu ne uzmu za ozbiljno. Te žene često ne dobiju ono što očekuju od prijavljivanja nasilja i brzo odustanu od svega. Dok god to ne budemo rešili, nećemo rešiti ništa drugo. Ako imamo slučajeve kad žrtva ode kod policijskog načelnika i on je pita: „Čija ste vi žena?" i doda „Nije to ništa, poslaću ja njega na razgovor", nigde nećemo stići - napominje Stanojevićeva.

Kompletna pomoć

Ne treba ni govoriti o sistemu pomoći žrtvama nasilja u Srbiji, posebno kada uzmemo u obzir dva najslikovitija nesrećna slučaja kada su žene i dete u razmaku od svega nekoliko dana ubijeni bukvalno ispred centra za socijalni rad. Ljudi kojima se žena, žrtva nasilja obrati za pomoć kažu da je najvažnije prvo napraviti bezbednosni plan. Naime, za ženu je najopasniji sam trenutak kada muškarcu saopštava da će ga napustiti ili kada je to već učinila. Upravo tada se dešava najveći broj ubistava. Pre prijavljivanja, ukoliko je moguće, žena bi trebalo da svoja dokumenta stavi na sigurno mesto, u slučaju napada da ne razgovara telefonom pred njim, nego da izađe u hodnik ili kod komšinice i pozove policiju. Potrebno je skloniti se na nepoznatu lokaciju pa tek onda prijaviti nasilje. Polako i neprimetno pakovati svoje i dečje stvari, naći izgovor za izlazak napolje, a samo najbližima saopštiti mesto boravka. Važno je za ženu i da ne ide na mesta na koja je išla ranije, da uzme bolovanje na poslu, jer to je prvo mesto na kojem će je napadač tražiti.

U tom smislu bilo bi najbolje ugledati se na Austriju, gde se na godišnjem nivou izrekne oko 10.000 mera udaljavanja nasilnika iz kuće na 14 dana, a imaju skoro isti broj stanovnika kao Srbija. Važno je napomenuti da se u slučaju određivanja te kratkotrajne mere u Austriji žrtva ne pita da li se slaže ili ne da se nasilnik udalji. Austrijanci su takođe osnovali krizne centre za pomoć, koji odmah nakon izdavanje ove mere kontaktiraju sa žrtvom, dok ondašnje ministarstvo pravde snosi troškove pravne pomoći, plaća advokata koji će žrtvu zastupati na sudu ukoliko ona želi produženje mera i pruža psiho-socijalnu podršku.

Koordinatorka sigurne kuće Vesna Stanojević tvrdi da finansiranje njihove organizacije obezbeđuje Grad Beograd i da je to stabilno, ali da ne zna kakav je slučaj sa ostalim lokalnim samoupravama. Naime, beogradska sigurna kuća ima dovoljno profesionalnih terapeuta, advokata, osoba koje rade na telefonskoj liniji 24 sata i zaposlenih koji su u samoj kući sa žrtvama tako da one nikada ne ostanu same.
- Svih ovih godina smo se trudili da primamo žene za rad sa ženama žrtvama nasilja koje su ne samo obučene za taj posao već i koje imaju osećaj empatiju i razumevanje. Žrtvama nasilja je neophodno da imaju osećaj da ih neko razume i da im veruje. Često se tu pominju nekakve laži, kojima, navodno, žene pribegavaju. Ja to nikada nisam videla. Ko bi manipulisao svojom patnjom i problemima? Možda to postoji u drugim centrima, ali se ja s tim nisam sretala - objašnjava Stanojevićeva.
Druga strana medalje je nasilje nad muškarcima, o kojem se daleko manje govori. Nevladine organizacije specijalizovane za ovaj problem ne dobijaju donacije, centri za socijalni rad gotovo nikada ne shvataju ozbiljno takav slučaj, a policija zbog toga retko izlazi na teren. Možda čak i više nego u slučaju žena, patrijarhalno i konzervativno društvo nasilje nad muškarcima doživljava kao sramotu koja se jednostavno prećutkuje. A ono se dešava. U proseku žene u Srbiji ubiju oko 20 muškaraca godišnje, pa je tako od januara 2010. do aprila 2015. ubijeno čak 98 muževa, očeva ili sinova u Srbiji. Zvanična statistika za poslednje tri godine nije poznata, a odgovore na ova pitanja nismo dobili od Ministarstva unutrašnjih poslova do zaključenja broja.

Važan korak

Dušan Stojković, zamenik predsednika NVO „Muška sigurnost - sigurnost za sve", koja je 2009. osnovala prvu sigurnu kuću za muškarce u našoj zemlji, objasnio je svojevremeno da je i sam bio žrtva nasilja bivše supruge i njenih ćerki iz prvog braka. Batinale su ga bejzbol palicom, gazile i šutirale. Tom prilikom i on je supruzi naneo lakše telesne povrede. Međutim, sud je poverovao ženi, koja ga je optužila za zlostavljanje. Posle pritvora, osuđen je na uslovnu osudu i zabranu prilaska svojoj kući.

Kroz mušku sigurnu kuću u Ćupriji do 2012. prošlo je više od 100 ljudi, a novije podatke nismo uspeli da dobijemo od te organizacije. Javljali su im se muškarci iz svih delova Srbije, ali i iz Crne Gore i s Kosmeta. Bilo je neobrazovanih i obrazovanih, poljoprivrednika i profesora univerziteta. Obratio im se čak i jedan poslanik, jedan zamenik ministra, pa čak i jedan sveštenik iz Svilajnca.

- Muškarci trpe nasilje dugi niz godina jer se stide da priznaju da su žrtve. Retko sami prijavljuju nasilje. Umesto njih to najčešće čine njihove sestre i majke. Među žrtvama ima različitih obrazovnih i socijalnih profila, ljudi iz ruralnih i urbanih sredina, a zajedničko im je da su najčešće stariji od 40 godina. Do nasilja obično dođe kada se porodica već skući i deca porastu pa osete ili ekonomsko blagostanje ili bedu - objasnio je za „Novosti" Trifunović.
S druge strane, Stanojevićeva za „Ekspres" tvrdi da je u Srbiji zanemarljiv broj muškaraca koji su žrtve porodičnog nasilja.

- U svojoj praksi nisam videla pretučenog muškarca. Psihička tortura je nešto drugo. A tu vrstu maltretiranja muškarci uvek mogu da prekinu ili raščiste. Ima tu i ljubomore, praćenja i kontrole, kao u mnogim vezama, ali on uvek može iz tog odnosa da ode. Žena ne može na silu da ga zadrži, a ženu muškarac može da zadrži ili je izbaci na ulicu golu i bosu, što se neretko dešava. Zato te dve stvari nisu za poređenje. Ne kažem da takvo nasilje ne postoji, ali svaki muškarac u krajnjoj liniji to može da prekine. Međutim, nekima i odgovara da se pohvale da su mnogo bitni i imaju ženu koja ih tako mnogo voli pa je zato ljubomorna. A na kraju ona bude u grobu, a on u zatvoru, na odsluženju neke kratke zatvorske kazne. Sve je to vrlo komplikovano - zaključuje Stanojevićeva.
Da se makar za dlaku menja situacija i stanje svesti, ali i pravosuđa o ovom problemu, ukazuje nedavni primer iz Hrvatske. Tamo je proletos u senci žestokih polemika i podele javnosti o Istanbulskoj konvenciji u Županijskom sudu u Zagrebu donesena jedna presuda koja ima ogromnu važnost za zaštitu žena od nasilja. Naime, sudija Sanja Mazalin osudila je dvadesetogodišnjeg Davida Komšića za ubistvo svoje tada već bivše i trudne devojke Kristine Krupljan (18), koju je izbo nožem 88 puta. Iako je odbrana nastojala da mu, kao tek punoletnom licu, bude izrečena maloletnička kazna, ubica je ipak osuđen kao odrasla osoba. Sudija Mazalin tada je izjavila da je zabrinjavajuće što „Komšić nijednog trenutka nije pokazao žaljenje ni kajanje" i poručila:
„Tragedija je što je to počinio jedan mlad čovek. A tragično je i što živimo u društvu koje u velikoj meri toleriše takvo nasilje. A nikakvo nasilje ne sme se tolerisati."

Ubistva u brojkama*
* 137 žena u proseku svakog dana širom sveta ubiju partneri ili članovi porodice
* 87.000 žena ubijeno je samo tokom 2017. godine od ruke njihovih najbližih. Od toga, oko 30.000 žena ubili su supruzi ili partneri, a njih 20.000 rođaci
* 50.000 žena u proseku godišnje izgubi život kao žrtva porodičnog nasilja, što je statistički nešto više od jedne žene na svakih 100.000 stanovnika
* Izvor: Izveštaj Kancelarije za drogu i kriminal Ujedinjenih nacija za 2018. godinu

Karta sveta
* Afrika 19.000 (3,1 na 100.000)
* Severna i Južna Amerika 8.000 (1,6)
* Australija i Okeanija 300 (1,3)
* Azija 20.000 (0,9)
* Evropa 3.000 (0,7)