INTERNET ZAVISNOST: Fatalna strana weba

Najveće internet korporacije zapošljavaju najbolje inženjere, fizičare, sociologe, psihologe i naučnike u interdisciplinarnim oblastima, koji su plaćeni najviše na svetu. Logično je da se zapitamo kako zarađuju ako su im usluge besplatne i kakve su njihove namere i uticaj na decu

Kao mali, bio je povučen i nesiguran u socijalnim kontaktima. Kao sedamnaestogodišnjak počeo je da vidno dobija na težini, proređuje kontakte s društvom iz škole i provodi sve više vremena na internetu. Najpre je slušao muziku i gledao filmove. Onda je otkrio svet igrica i turnira (takmičenja na svetskom nivou), nije izlazio s drugovima kada ga oni pozovu, sve više se gojio... Nekako je završio srednju školu i upisao fakultet, za koji nije bio zainteresovan. Postajalo mu je sve teže da se natera da izađe iz kuće, ode na predavanja ili izađe sa ono malo prijatelja koji ga još nisu zaboravili. Novo društvo nije tražio, studije je napustio. Posle dve godine života svedenog na spavanje, hranjenje i igranje igrica, roditelji su ga naterali da pođe kod psihijatra, koji ga je uputio na psihologa. Sam nikada ne bi potražio pomoć. U toku kognitivno-bihejvioralne terapije, uz ostalo, vežbao je socijalne veštine u realnim odnosima. Na primer, psiholog mu da zadatak da u kafiću priđe nekoj devojci i upozna se s njom. Ovo je, ukratko, iskustvo jednog bivšeg internet zavisnika koji je tokom lečenja shvatio da je socijalna anksioznost, s kojom nije umeo da se izbori, jedini uzrok njegovog bega iz realnog u virtuelni svet.
Rad na utvrđivanju uzroka pokazao je da, tokom njegovog odrastanja, roditelji zbog poslovnih obaveza često nisu bili kod kuće, da je doživeo nekoliko neprijatnih situacija s vršnjacima, zbog čega je postao povučen i nesiguran, a u adolescenciji socijalno anksiozan. Kako u njegovom slučaju nije posredi duboka psihopatologija (npr. nije bio zlostavljan), izlečio se za samo godinu dana. Njegov lekar ističe da je podatke dao Ekspresu uz saglasnost bivšeg pacijenta.
Era informaciono-komunikacionih tehnologija uveliko uzima danak i u Srbiji. Ljudi i ne osete kad, gubeći slobodu, od korisnika usluga postanu roba na tržištu. U mišolovci najlakše završe mladi zbog uverenosti da su superiorni u ovoj sferi i manjka životnog iskustva. Baš zato su oni glavna meta korporacija koje - pod velom besplatnih internet usluga - zgrću enormne profite. Istovremeno psiholozi,koji nastoje da od onlajn cunamija sačuvaju emotivni, kognitivni, fizički i svaki drugi oblik zdravlja građana, vode neproglašeni rat i protiv svojih kolega koje rade u takvim korporacijama.
Praktično je nemoguće naći mlade koji ne koriste internet, kaže dr Đorđe Krivokapić sa beogradskog Fakulteta organizacionih nauka, jer već od devete godine polovina naše dece ima jedan, a druga polovina dva ili više uređaja. Samo deset odsto dece u Srbiji nema sopstveni uređaj za pristup internetu.
„Iako naša deca u proseku počinju da koriste internet sa osam godina, u poslednje vreme ga sve više koriste i bebe zahvaljujući sadržajima s 'Jutjuba' koji se mogu intuitivno konzumirati", dodaje dr Krivokapić. „Četiri od pet mladih koristi društvene mreže, većina je zainteresovana za muziku, dok su četvrtini mladih atraktivne onlajn igrice. U manjem obimu, mladi internet koriste za informisanje i obrazovanje. Postoji veliki kontrast: deca smatraju da poznaju internet bolje od roditelja, a roditelji su sigurni da bolje poznaju internet od dece. Međutim, roditelji bolje poznaju opštiju stranu interneta, a deca su više u toku s posebnim aplikacijama, zajednicama i pravilima internet kulture u kojoj provode najviše vremena. Prema podacima iz 2015, mladi u Srbiji koriste internet prosečno tri i po sata dnevno, ali je prošle godine taj prosek značajno porastao."
Roditelji su najviše zabrinuti za pristup dece nedozvoljenim i neprikladnim sadržajima koji mogu biti štetni za njihov moralni i društveni razvoj. Potom brinu zbog digitalnog nasilja, a treća briga su seksualni sadržaji. Dok kod nas to još nije prisutno, u svetu značajno raste briga za dečju privatnost i reputaciju, objašnjava dr Krivokapić, po čijem mišljenju se time otvara pitanje kako funkcioniše internet kao ekonomski sistem i ekonomija unutar njega. I kakvu sve štetu nanosi mladima.

Roditelj treba da potraži stručnu pomoć kako da bolje pristupi detetu koje neće da ode kod psihologa i poriče da ima problem. Negiranje može da traje godinama

Opasne baze podataka

„Roditelji deci kupuju uređaje koji se koriste za pristup internet servisima, ali to ne znači da su deca pretplaćena ili da dobijaju internet servise zajedno sa uređajem", naglašava dr Krivokapić. „Uređaji su kao poštansko sanduče. Deca dobijaju mogućnost da preko pošte razmenjuju razne poruke sa ostatkom sveta, tu mogu da im stignu video-igrice i različiti sadržaji. Uređaj omogućava komunikaciju, ali ne daje punu inteligenciju. Trenutno pet najvećih kompanija na svetu su tehnološke: 'Fejsbuk', 'Gugl', 'Epl','Majkrosoft' i 'Amazon'. 'Epl' jedini proizvodi uređaje, ostali pružaju usluge. 'Fejsbuk' i 'Gugl' su imperije vodilje usluga, koje u najvećoj meri pružaju usluge naizgled besplatno. Svima. Na tom talasu njihov biznis model pokušavaju da prate ostale nove kompanije. Sve one zapošljavaju na svetu najbolje inženjere, fizičare, sociologe, psihologe i naučnike u interdisciplinarnim oblastima, koji su plaćeni najbolje na svetu i žive u San Francisku, najskupljem gradu na svetu. Logično je da se zapitamo kako zarađuju ako su im usluge besplatne i kakav je njihov uticaj na decu."
Ključna enigma je u čemu se sastoji štetan uticaj tehnologije na savremeno društvo i moralni razvoj mladih. Najpre, reč je o štetnim sadržajima koji dolaze do dece. Kad je reč o pornografiji, govoru mržnje i nizu drugih stvari, krivični zakon, javne politike i obrazovni sistem imaju jasna rešenja šta je dozvoljeno i poželjno, a šta kažnjivo i nepoželjno. Dr Krivokapić upozorava na preveliku količinu podataka koju deca daju o sebi internet korporacijama - za njihove baze podataka, posebno tokom adolescencije; ti podaci su do te mere dragoceni da će imati veliku vrednost kada deca odrastu, kad neko bude trebalo da ih zaposli ili s njima izađe na sastanak, zaključi ugovor... Ne postoji samo kreditni rejting u bankarstvu, već različite vrste rejtinga, a identiteti koji se stvaraju tokom adolescencije teško će se promeniti kasnije „kao što ćete bankarski sistem teško naterati da zaboravi da ste tokom dve godine bili u bankrotu", pojašnjava naš sagovornik.
„Te kompanije angažuju vrhunske svetske stručnjake čiji je jedini posao da dovuku nove korisnike na internet platformu i da ih tamo zadrže", veli dr Krivokapić. „Neko ko sa devet godina samostalno koristi telefon ne može da izađe na kraj s najboljim stručnjacima na svetu. Pitanje zavisnosti od interneta tretiram kao prekomerno korišćenje, gde najbogatije kompanije ulažu brojne resurse kako ne bi dozvolile da napustimo njihove virtualne prostore, pa izgleda da je situacija prilično loša. Mi kao društvo, roditelji i vaspitači ipak imamo fizički kontakt i poverenje, što treba iskoristiti za pomoć deci da se što bolje snađu u takvom okruženju, jer će situacija biti sve gora. Biće sve više sadržaja koji će sa onlajn prelaziti u fizičko okruženje, npr. tobogani u parku biće povezani sa internetom. Spojiće se digitalni i fizički svet. Potrebno je obrazovati roditelje i nastavnike da rade s decom u kući i školi, da podignu njihove kapacitete razumevanja kako taj sistem funkcioniše, da shvate da li smo potrošači ili roba, i da osposobimo decu za novi svet koji dolazi jer neće moći da pobegnu od digitalnih tehnologija."

Posebna patologija

Na društveno odgovorno poslovanje kompanija ne možemo se previše osloniti jer je korporativni interes, siguran je dr Krivokapić, u direktnom sukobu s pitanjem naše slobode i ljudskih prava. Problem za našu državu je to što kompanije koje je pomenuo nemaju nikakvu vezu sa Srbijom, kancelarije su im na drugom kraju sveta i ne obaziru se na lokalne propise malih zemalja. U otklanjanju zdravstvene štete indukovane internetom valja imati u vidu da,ukoliko je posredi zavisnost mladih - to nije od interneta, već od usluga, od komunikacije, od onlajn zajednice, od čitavog niza društveno-psiholoških aspekata koji se samo ispoljavaju u novom tehnološkom okruženju, zaključuje dr Krivokapić.
S tom ocenom saglasan je prof. dr Darko Hinić sa Univerziteta u Kragujevcu. Navodi da je pojam „internet zavisnost" sporan i kod nas i u svetu. Psiholozi već dugo polemišu oko naziva ove pojave zbog dijagnostike od koje zavise procedure lečenja. Jedna struja smatra da ovde nema zavisnosti zato što izostaje unošenje supstance (što imamo kod narko-zavisnika), ali ne negiraju postojanje problema. Za drugu struju uopšte ne postoji zavisnost od interneta, niti je onlajn „življenje" poremećaj, već je internet instrument za olakšavanje drugog problema, sakrivenog u pozadini, za kojim valja tragati, kao što su anksioznost, socijalna anksioznost, depresivnost - pa se zato traži onlajn opuštanje, zabava, pomoć za rešavanje problema ili uteha od ljudi sa sličnim problemima.Treća struja smatra da je posredi vid kompulzivnog poremećaja nagona i impulsa, što je domen psihijatrije.
„Da izbegnemo tu polemiku u kojoj se gubi dragoceno vreme i krenemo ka rešavanju problema, koristim termin 'disfunkcionalna upotreba interneta' (DUI)", objašnjava prof. Hinić. „Iza nje se kriju poremećaji poput patološkog kockanja, zavisnosti od pornografskih sadržaja ili drugih oblika seksualnih devijacija koji se ne realizuju u javnosti, već preko interneta jer internet obezbeđuje anonimnost. Tu su i neki drugi kompulzivni poremećaji, npr. onlajn kupovina kao redak poremećaj, ali i mnogo češći poput prekomernog igranja igrica."
Zabluda je da se problem sastoji samo u broju sati provedenih onlajn, apostrofira prof. Hinić. Problem je kad boravak na internetu remeti dnevne obaveze i odnose tih ljudi s drugim ljudima u realnosti, s porodicom, prijateljima, decom, poslodavcem... DUI nije u funkciji zdravog života, šteti čoveku, što znači da problem postoji i da se ne može poricati. Istraživanja prof. Hinića od 2000. godine pokazuju da se veoma često nailazi na neku patologiju ili nezadovoljstvo (npr. fizičkim izgledom) ili spoljni uticaj pre nego što osoba počne s prekomernim onlajn životom. Ali kad se skriveni uzrok prelomi preko interneta, on dobija nove karakteristike, ukazuje prof. Hinić.
„Kad je neko uznemiren u društvu i zato ode da igra igrice ili na društvene mreže i kontaktira s više ljudi, on dobije neku vrstu olakšanja, utehe, razumevanja, a pre svega sigurnosti, jer izlaže sebe koliko hoće i onome čemu hoće", kaže prof. Hinić. „Iako naizgled rešava socijalnu anksioznost kao bazičan problem, istovremeno u porodičnim odnosima stvara probleme koji možda nisu postojali. Roditelji primećuju da dete lošije izgleda, da se ugojilo, počinju da brinu, onda da razgovaraju s detetom, ali se to shvata kao pritisak i nastaju konflikti u kući. Dakle, reč je o nekoj vrsti poremećaja u kojem se zbog načina i količine upotrebe interneta stvaraju problemi ili sebi ili okolini, što je karakteristika svih poremećaja, kako god da se zovu."

Zašto se odlazi u tzv. onlajn življenje? Najčešće zbog problema lične prirode, psihološkog ili problema u socijalnim odnosima. Psihološki su npr. stidljivost, povučenost, teško uspostavljanje socijalnih odnosa. Psihopatološki razlozi su depresivnost, kompulzivnosti ili struktura ličnosti.
„Kod mladih nije reč o strukturi ličnosti, tu su posredi situacione krize ili otežani socijalni odnosi, nezadovoljstvo u porodici, nezadovoljstvo životom, pa čak i dosada", analizira prof. Hinić. „Nisu uvek uzroci u porodici baza problema, to može da bude i vršnjačka grupa, a naša praksa dokazuje da je uvek sadejstvo više faktora, od kojih je jedan dominantan. Uz olakšan pristup internetu, tu su naivnost i radoznalost mladih, kao i nemanje vremena ljudi u okruženju da obrate pažnju na njih."

Posledice i fizičke i psihičke

Disfunkcionalna upotreba interneta može dovesti do kliničkog oblika poremećaja kad se onlajn življenje, indukovano nekim tegobama, do te mere negativno odrazi na osnovni uzrok da se s njegovim novim simptomima ne može izboriti bez stručne pomoći.
„Novi simptomi su fizički, kao što su problemi s vidom, nesvesticom, telesnom težinom", navodi prof. Hinić. „Javljaju se bolovi u leđima ili blagi tremor ruku zbog dugotrajnog sedenja koje nije prirodni položaj tela. Tu su problemi sa snom i spavanjem, kao i osećaj fizičke nervoze, uznemirenosti koja se manifestuje kada padne server ili je internet uskraćen. Zato neki govore da je ovo zavisnost jer simptomi podsećaju na apstinencijalnu krizu kod narkomanije. Osim fizičkih, počinju kognitivni problemi: potpuna zaokupiranost aktivnostima na netu, samo o tome se razmišlja u školi (npr. kako da se pređe na novi nivo igrice) i na poslu (npr. četovanje). Ozbiljniji kognitivni problemi sastoje se u donekle iskrivljenoj percepciji realnosti, koja ne obuhvata halucinaciju, već poistovećivanje onlajn i stvarnog sveta. U stranoj stručnoj literaturi navedeno je da je, zbog nevraćenog mača pozajmljenog u nekoj igrici, dete ubilo vršnjaka zato što je taj mač doživelo kao deo sopstvenog ja. Na društvenim mrežama se kognitivni problemi ogledaju kroz kreiranje profila s lažnim identitetom i tuđim fotografijama (ket fišing) radi realizacije nekih delova sopstvene ličnosti ili novih ličnosti, uživljavanja u neku drugu ulogu...Recimo, ako osoba ima homoseksualne težnje koje mora da krije u realnom životu, preko lažnog profila je zaštićena. Najzad, promene u kliničkoj slici se u sferi emocija ogledaju u besu prema roditeljima, nervozi kad je internet uskraćen itd."
Osoba može sasvim prestati da izlazi iz kuće, naručivati hranu ili završavati ostale obaveze preko interneta. Čak i kad izađe iz kuće, preko mobilnog telefona konstantno onlajn komunicira. Prof. Hinić naglašava da je prateća pojava zapuštanje lične higijene, garderobe, urednosti prostora u kojem se živi. To je najteži oblik DUI, ali mlado biće ima osećaj da radi nešto što se ne odobrava pa počinje da krije broj sati provedenih na internetu i šta tamo zapravo radi. Deca kriju od roditelja, a stariji od bračnih partnera.
„Česte su i zamene realnih socijalnih odnosa sa onlajn odnosima", poručuje prof. Hinić. „Bukvalno se iskrivi percepcija realnosti, oseća se ljubav prema nikad uživo viđenoj osobi, pa čak i ako se ispostavi da ta osoba nije onakva kakvom se predstavlja. Internet privlači zbog slobode delovanja: u svoja četiri zida, na svom uređaju, možete da radite šta hoćete, što u realnom životu ne može niko. Kako im pomoći? Tako što ćemo upoznati simptome u službi mentalnog zdravlja ili preko ovakvih tekstova. Kad prepoznamo simptome, treba pričati sa članom porodice koji ih ima, pokazati zainteresovanost za ono što rade na internetu da bismo razumeli šta ih privlači, o čemu je reč i koliko je daleko to otišlo. Ali bez osude i kritike, prvi cilj je uspostavljanje kontakta. Ovo je težak korak jer često iza svega stoje problematični odnosi u porodici ili bazično nerazumevanje. Da su ukućani adekvatno komunicirali na početku, do ovoga najverovatnije ne bi ni došlo, imali bi uvid u detetove probleme."
Kod kliničkih simptoma,sugeriše prof. Hinić, najbolje je da roditelj potraži stručnu pomoć kako da bolje pristupi detetu koje neće da ode kod psihologa i negira da ima problem. Negacija može da traje dugo, i godinama, zato što do propadanja dolazi bitno sporije nego kod narkomanije. Rizična grupa su adolescenti i rano mladalačko doba, zaključno s početkom 30-ih godina, a najefikasnija je kognitivno-bihejvioralna terapija.
„Istina je da smo manje svesni ovog problema u odnosu na razvijene zemlje", zaključuje prof. Hinić. „Svakako smo i profesionalno slabije obučeni da reagujemo. Imamo mali broj stručnjaka s praksom u ovoj oblasti, a specijalista još manje. Neophodna je profesionalna edukacija da bi stručna pomoć bila kvalitetnija. Takođe, nužno je podići društvenu svest o postojanju ovog problema. Potrebno je i da država preko interneta pruža stvarnu pomoć, a ne da se time bave nestručne osobe."
Deo naučne zajednice, tvrdi se, izbegava da DUI ozvaniči kao poseban psihološki poremećaj ponašanja jer bi to uvećalo troškove osiguravajućih društava i zdravstvenih fondova zbog priliva novih pacijenata. Ako uz to imamo u vidu godišnji obrt IKT, onda su u sukobu, zapravo, etika i finansije.

POTROŠAČ I PROIZVOD USLUGA

U osnovi IKT je biznis model fokusiran da korisnik provede što više vremena na internet platformi i ostavi što više podataka o sebi, jer su vreme i podaci resursi koji se pretvaraju u novac, konstatuje dr Đorđe Krivokapić.Tako su „Gugl" i pomenute kompanije tokom 2015. godine inkasirale oko 200 milijardi dolara.
„Veliki broj stvari se primarno odvija onlajn, što je pokazala i tek završena izborna kampanja koja je imala obe dimenzije", kaže dr Krivokapić. „Dve trećine srpske populacije su zaključile ugovor sa ogromnim brojem korporacija tako što su pri otvaranju naloga odobrile opciju 'prihvatam' na čitav niz formulara. Niko nije gledao da li ti ugovori imaju tri ili 33 stranice, a kamoli šta u njima piše. A upravo ti ugovori su omogućili da kompanije prikupljaju velike količine podatke o nama, da ih obrađuju radi karakterizacije naše ličnosti, a tu informaciju iskoristili za različite vrste biznis modela, pre svega za oglašavanje kao motor ove industrije. Mi ne razumemo da smo u stvari ne samo potrošač već i proizvod usluga. Da bi stekle novac, te kompanije zapravo prodaju naše vreme na internetu i podatke o nama svima koji žele da nam nešto prodaju. Mi smo kao neke ovce za šišanje kojima je ponuđen besplatan servis za šišanje, bez svesti da smo proizvođači novog resursa (potrošnje i pažnje), a na kraju ipak trošimo svoj novac."
Na najvećem udaru komercijalnih sadržaja su deca jer garantuju dugoročnu zaradu. Ona su veliki potrošači u Engleskoj, ali i u celoj EU: veliki deo ličnog budžeta deca koriste na različite proizvode na internetu. „Decu tretiraju kao robu koju možete dovesti na internet platformu i prodati usluge, tj. 'prodaćete' ih kompanijama kao potrošače", veli prof. Krivokapić i ukazuje na paradoks da na internetu deca stvaraju sadržaje za decu. Na za njih najpopularnijoj mreži „Jutjub" najpre gledaju crtane filmove, a od osme godine snimaju video-klipove jer hoće da budu jutjuberi kad odrastu.Deca koja gledaju te klipove ne znaju da se u njima ciljano javljaju određeni proizvodi da bi postali popularni - a da jutjuberi to naplaćuju hiljadama evra.