Ključna odluka o Haradinaju

Optužnica za koju ga tereti srpsko tužilaštvo zasniva se na materijalnim dokazima i izjavama svedoka o događajima iz juna 1999. godine. Ovi zločini za koje se sumnja da ih je Haradinaj lično počinio ili naredio nisu bili deo optužnice koju je protiv njega podneo Haški tribunal
Verovatno je i Ramušu Haradinaju dosadilo da čami u Francuskoj, podjednako kao i nama u Srbiji. Mi bismo radije da on čami u nekom našem zatvoru, na primer, Centralnom zatvoru u Beogradu. Porodice pobijenih Srba i Albanaca, za koje se osnovano sumnja da ih je lično ubio ili pak njihovo ubistvo naredio Ramuš Haradinaj istog su mišljenja. On, razumljivo, nije baš rad takvom razvoju događaja, kao ni njegova uža i šira, u svakom slučaju mnogobrojna familija, saborci iz OVK, članovi njegove partije i oni Albanci iz klanova koji nisu u direktnom sukobu sa klanom Haradinaj. Sve u svemu, svima je dosadilo da sud u francuskom gradu Kolmaru odlaže po treći put odluku o izručenju Ramuša Haradinaja po zahtevu sudskih organa iz Beograda.
Da je toga dana 5. januara 2017. godine Ramuš Haradinaj kojim slučajem kupio kartu za Ženevu, verovatno ne bi došao u ovu situaciju. Ovako je sleteo u Bazel, i to na deo francuske teritorije pa se prilikom kontrole pasoša njegovo ime pojavilo pod potragom, odnosno tzv. crvenom poternicom koju su za njim raspisali preko Interpola srpski pravosudni organi. U zadnjem pojavljivanju pred sudom u francuskom gradu Kolmar, koji je teritorijalno zadužen za slučaj ekstradicije po zahtevu Srbije 2. marta ove godine odložio je konačnu odluku o izručenju za 6. april. Ramuš Haradinaj nije bio zadovoljan ovom odlukom.
- Ja sam politički talac. Sud je dao još mesec danas srpskim vlastima da dostave dodatne informacije. To je politička odluka, a ovo što se događa je neprijatno - rekao je Haradinaj medijima na francuskom jeziku ispred zgrade suda, i dodao: - Vi koji ste doneli ovu sramotnu odluku treba da se stidite. Nastaviću da se dalje borim protiv odluke!
U vreme dok je sud izricao svoju odluku o odlaganju, u sudnici su, pored Haradinaja, bili prisutni brojni njegovi članovi familije i poštovaoci. Na ovakav stav suda reagovali su ćutanjem, dok je ispred zgrade suda bio okupljen veliki broj njegovih pristalica koji su glasno negodovali uz povike OVK.
Mari Elen Klavano iz Apelacionog tužilaštva izjavila je da je shodno zahtevu Tužilaštva ostavljen dodatni rok srpskim pravosudnim organima da dostavi dodatne dokaze koji imaju veze sa zločinima koji se Ramušu Haradinaju stavljaju na teret.
Srpska ministarka pravde, Nela Kuburović je prošle nedelje izjavila da su naši pravosudni organi prikupili dovoljno dokaza protiv Haradinaja.
„Ministarstvo pravde je postupilo po svemu i ispunilo sve zahteve koje je dostavio sud u Kolmaru, i pre tri dana dostavili smo traženu dokumentaciju, čime smo odgovorili na sva postavljena pitanja. Verujem da je tražena dokumentacija već stigla pred francuske organe, tako da neće biti razloga da odbiju naš zahtev za izručenje s obzirom na to da smo postupili u skladu sa svim zahtevima", rekla je Kuburovićeva.
Jedna od spornih tačaka u slučaju Haradinaj je i dužina kazne, s obzirom na to da je u vreme izvršenja zločina protiv čovečnosti za koje se, između ostalih, tereti Haradinaj važila kazna od 20 godina zatvora, dok je kasnije taj propis izmenjen pa je sada moguće izreći kaznu do 40 godina zatvora.

Haradinaj je lično naredio formiranje zatvora u junu 1999. godine u podrumu đakovičkog hotela „Paštrik", u kome je silovano, mučeno i ubijeno više civila srpske i albanske nacionalnosti

„Postavlja se pitanje koji je krivični zakon važio u vreme izvršenja dela koja se stavljaju Ramušu Haradinaju na teret, odnosno da li postoji blaži zakon koji se treba primeniti tako da smo dostavili izvode svih odredbi koje su važile od 1999. do danas, kako Krivičnog zakonika, tako i Zakona o krivičnom postupku a nadležni organi će da ocene šta će u konkretnom slučaju da primene", rekla je Nela Kuburović.
Srpska javnost još uvek vrlo malo zna o zločinima koji se Ramušu Haradinaju stavljaju na teret. Da bismo to razumeli, moramo se malo pozabaviti likom i delom Ramuša Haradinaja. Rođen je 1968. godine u selu Glođane, opština Dečani. Sa nepunu 21 godinu, i već dobro zadojen mržnjom prema Srbima i državi Srbiji kao većina mladih Albanaca sa Kosova, krajem osamdesetih godina odlazi u Švajcarsku. Tamo provodi narednih sedam godina baveći se poslovima koji su vrlo često bili na ivici zakona. Zvanično se bavio poslovima obezbeđenja klubova u Bazelu, ali je već tada švajcarska kantonalna policija zabeležila i njegove aktivnosti s one strane zakona, kao i veze sa Narodnim pokretom Kosova, organizacijom koja je bila poznata kao teroristička. Sedam godina kasnije, 1996. godine, kada dolazi do formiranja začetaka Oslobodilačke vojske Kosova, Ramuš Haradinaj zajedno sa braćom Ljuom i Dautom odlazi na obuku u kampove koje organizuju u gradovima Kukeš i Tropoja na severu Albanije. Tamo pod budnim okom instruktora iz albanske vojske i stranih plaćenih savetnika prolaze diverzantsku obuku i obuku u komandovanju. Prvi zadaci su im bili ubacivanje oružja i vojne opreme iz Albanije na Kosovo. U jednoj od takvih misija krajem 1997. godine Haradinaji upadaju u zasedu. Ljuo je poginuo, a Ramuš je teže ranjen. Međutim, relativno brzo se oporavio i već početkom 1998. godine sa eskalacijom sukoba na Kosovu postaje komandant operativne zone Dukađini, odnosno Metohije. U svojoj knjizi koju je objavio i koja nosi naziv „Priča o ratu i slobodi", zabeležio je: „Stalno smo napadali srpske snage. Na svakom mestu. Danju i noću. Bez skrivanja. Svakog dana smo ubijali srpske policajce..."

Srpske vlasti podnele su ukupno 108 krivičnih prijava protiv Haradinaja, uglavnom za ubistva. Mete nisu bili samo srpski policajci i građani srpske nacionalnosti već i Albanci lojalni državi Srbiji. Prema njima su pripadnici OVK pod komandom Haradinaja, a optužnica kaže i on sam, bili podjednako okrutni. Jasno je da se Haradinaju na teret stavljaju brojni zločini od 1998. godine do 1999. godine. Međutim, optužnica koju je srpsko tužilaštvo podiglo protiv Hradinaja, i zbog koje je zadržan na aerodromu u Bazelu, uglavnom se odnosi na događaje iz juna 1999. godine, odnosno na period posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma kada više na prostoru Kosova i Metohije nije bilo srpske policije i vojske, već samo civila, prema kojima su sprovedene neverovatne odmazde i nečuvena zverstva, naročito u zoni u kojoj je komandovao Ramuš Haradinaj. Nekoliko je događaja vezano za taj period koji ga u velikoj meri terete da je sam počinio ili naredio masovno ubistva. Postoje dokazi da je Ramuš Haradinaj negde oko 10. juna 1999. godine u hotelu „Paštrik" u Đakovici, tačnije u podrumu hotela, napravio zatvor za Srbe u koje je zatočio nekoliko desetina građana srpske nacionalnosti iz Đakovice koji nisu uspeli da se sa vojskom i policijom evakuišu put Srbije. Nekoliko dana su Srbi mučeni u neljudskim uslovima, a potom su streljani. Takođe, u noći između 13. i 14. juna odvedeni su do obale reke Erenik u blizini klanice Agimi, gde su ih po naredbi Ramuša Haradinaja streljali. Takođe, u istoj noći po naredbi pomenutog, pripadnici njegove pratnje su silovali Bedriju Šalju, koji je bio Albanac lojalan srpskim vlastima. Najveći masakr za koji postoje indicije da ga je lično naredio i sproveo Haradinaj je ubistvo srpskih svatova 12. juna 1999. godine. Kolona albanskih svatova je presretnuta na putu Đakovica-Prizren i dvadesetak njih je odvedeno u već pomenuti podrum hotela „Paštrik", gde je , prema navodima optužnice, lično Ramuš Haradinaj silovao mladu, a zatim se zajedno sa svojim vojnicima iživljavao i mučio zarobljene Albance. Tako su njegovi saradnici odsekli uvo jednom zarobljenom civilu a zatim naterali ostale zarobljenike da ga pojedu. Nakon nekoliko sati besomučnog iživljavnja, deo ljudi su poklali a deo streljali. Preživela je samo mlada.

Haradinaj je 12. juna 1999. godine u Đakovici lično silovao maloletnu albansku devojčicu čije je roditelje optužio da su bili saradnici srpskih vlasti

Takođe, Ramuš Haradinaj je u podrum hotela „Paštrik" 12. juna zatočio maloletnu albansku devojčicu koja je bila iz porodice koju je optužio da je sarađivala sa Srbima. Nesrećno dete je prvo on lično silovao tog 12. juna oko 18 časova, da bi je kasnije, neprekidno 40 sati, silovali njegovi vojnici sve do jutra 14. juna.
Protiv Ramuša Haradinaja je Haški tribunal 2005. godine podigao optužnicu, ali je onda zbog nedostatka dokaza, uslovno rečeno oslobođen optužbi 2008. godine. Sudsko veće je tom prilikom konstatovalo da su svedoci optužbe bili pod velikim pritiskom i da je to očigledno uticalo na njihove iskaze. Ovaj eufemizam sudskog veća krije strašan podatak, a to je da je najmanje petnaest ljudi koji su bili svedoci Haradinajevih zločina ubijeno pod čudnim okolnostima. Imenom i prezimenom - Ismet Musaj ubijen je 2001. neposredno pred početak suđenja grupi za „slučaj Dukađini" u Prištini, Sadik Murići, zaštićeni svedok, ubijen je 2002. iz vatrenog oružja u Peći, Veselj Murići, zaštićeni svedok, ubijen je 2002. iz vatrenog oružja, Bekim Mustafa i Avni Eljazaj ubijeni su 2002. vatrenim oružjem, Smailj Hardaraj ubijen je 17. februara 2002. iz vatrenog oružja u zasedi u mestu Vitomirica kod Peći, Tahir Zemaj (ubijeni i sin Enis i brat Hasan) ubijen je 4. januara 2003. u zasedi vatrenim oružjem u Peći, Iljir Seljimaj i supruga njegovog brata Ferida ubijeni su u zasedi vatrenim oružjem u Peći, Sabahete Toljaj i Isuf Hakljaj, pripadnici KPS, ubijeni su u zasedi 24. novembra 2003, Sadik Musaj ubijen je 1. februara 2005, Sinan Musaj nestao je 14. juna 2005. za vreme sukoba na Kosovu i Metohiji kao pripadnik FARK, Đeljadin Musaj ubijen je 16. juna 2005. vatrenim oružjem u zasedi kod benzinske pumpe „Molika" u selu Raljic kod Peći, Kujtim Beriša stradao je 17. jula 2007. u Podgorici u saobraćajnoj nesreći.
Bitna okolnost koja donekle ide na ruku srpskim vlastima u slučaju pred Apelacionim sudom u Kolmaru, koji odlučuje o ekstradiciji Haradinaja, jeste činjenica da optužnica na koju se oni oslanjaju nema mnogo veze sa optužnicom koju je protiv njega svojevremeno podigla Karla del Ponte i koja se u velikoj meri bazirala na zločinima počinjenim 1998. godine i pre juna 1999. godine. Sadašnja optužnica je bazirana na drugim događajima i okolnostima, druga lica su oštećena, i potkrepljena je izjavama svedoka i materijalnim dokazima. Za ove zločine on nikada nije odgovarao. Sud u Francuskoj trebalo bi da ima lak posao ukoliko zanemarimo proceduralne stvari i nejasnoće tehničke prirode. Osim ako se ponovo 6. aprila ne umeša politika. U tom slučaju sve je moguće, pa čak i da Haradinaj ne odgovara za zločine za koje se sumnja da ih je počinio.