MRTVA USTA GOVORE

Naša sećanja ostavljaju jasne i jedinstvene tragove na mozgu, a naučnici su sad otkrili da je te zapise moguće i dekodirati, čak i posle smrti

Zamislite koliko ubistava ili nerešenih misterija bi moglo da bude rešeno kada bi konačno mrtva usta progovorila! Naučnici su danas na korak do tog otkrića jer su utvrdili da naša sećanja ostavljaju jasne i jedinstvene genetske oznake u našim mozgovima. Do tog fantastič­ nog otkrića došli su istraživa­ či sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, koji navode da bi ovi genetski markeri mogli da budu korišćeni za otklju­ čavanje sećanja, čak i nakon što osoba premine, piše „Dejli mejl“, a prenosi B92.

„U pitanju je fascinantan pristup, mada biste morali da stignete na mesto zločina vrlo brzo, s obzirom na to da proteini počinju da se razlažu nekoliko minuta nakon smrti“, izjavio je doktor Kli Varburton sa Univerziteta u Bristolu za „Nju sajentist“. „Ova metoda vam verovatno ne bi pružila više informacija od dobrog forenzičara, ali ne bih bio iznenađen ako bi se snimio film o tome“, dodao je Varburton.

Naučnici su želeli da otkriju kako mozak skladišti sećanja u novim vezama između neurona. Poznato je da se ovaj proces odvija tako što mozak koristi nove proteine, koje kontrolišu geni. Istraživači su ustanovili da različita iskustva stvaraju različite promene u genskoj aktivnosti u mozgovima miševa. Da bi to potvrdili, naučnici su podvrgli laboratorijske miševe različitim pozitivnim i negativnim iskustvima, poput davanja poslastice, elektrošokova, male količine kokaina i namernog razbolevanja.

Miševi bi sat vremena nakon toga bili uspavani, a tim bi zatim proučavao ekspresiju gena u sedam različitih oblasti mozga za koje se zna da se koriste prilikom formiranja memorije, uključujući hipokampus i amigdalu. Nau­ čnici su samo na osnovu prou­ čavanja mozgova miševa i njihove genske ekspresije mogli da kažu koja grupa je bila povrgnuta kojem tretmanu.

Štaviše, razlika je bila toliko jasna da su pogađanja naučnika bila tačna u više od 90 odsto slučajeva. Ustanovljeno je da životinje skladi­ šte dobra i loša sećanja na različite načine, ali da između njih postoje generalne slič­ nosti. Čini se da genska aktivnost dostiže vrhunac sat vremena nakon formiranja memorije. Uprkos tome što je istraživanje bilo uspešno samo na miševima, istraživa­ či se nadaju da će moći da primene istu tehniku na živim životinjama i, eventualno, ljudima.

One se mogu koristiti za razumevanje prirode formativnih događaja u životu životinje.

„U pitanju su nijanse - mo­ žemo izdvojiti čitav spektar različitih iskustava“, rekao je dr Citri za „Nju sajentist“.

„Svako sećanje koje se tumači ima jedinstveni unos u mozgu u smislu gena koji su uključeni da ga kodiraju.“ Čini se da je oko sat vremena nakon što se sećanje dogodilo trenutak kada su geni najaktivniji.

Iako su ova istraživanja rađena uspešno na mrtvim miševima, istraživači se nadaju da će primeniti tehniku na životinjama i, na kraju, na ljudima.

Teodor Berger, profesor neurobiologije i medicinskog inženjeringa na Univerzitetu u Južnoj Karolini, kaže da je važnost ovih otkrića svetskih razmera.

- Nekoliko delova mozga je proučeno dovoljno da možemo razviti ne samo matematičke već i silikonske modele i videti kako oni funkcionišu. Možemo identifikovati dugoročna sećanja preko određenih kodova i reći evo ih ovde, a to je velika stvar - podvlači Berger.

Kako nastaju sećanja?

Počevši od pedesetih godina prošlog veka, proučavanja čuvenog pacijenta koji je bolovao od amnezije Henrija Molaisona otkrila su da je hipokampus neophodan za formiranje novih dugotrajnih sećanja. Molaison, čiji je hipokampus bio oštećen tokom operacije koja je imala za cilj da kontroliše epileptične napade, više nije bio u stanju da čuva nove uspomene. Međutim, on je i dalje mogao da prizove neke uspomene koje su formirane pre operacije. Ovo je sugerisalo da se dugotrajna sećanja na određene događaje nalaze izvan hipokampusa. Naučnici smatraju da se ova sećanja nalaze u neokorteksu, delu mozga koji je, takođe, odgovoran za funkcije kao što su pažnja i planiranje.