DUŠKA JOVANIĆ, TAJNA ISTORIJA: Tito (ni)je bio bolji

Ovde je reč o gospodinu koji je, u potrazi za rezervnom domovinom, bio ljubitelj Srba po profesiji. Baron Tomas Foran se posle Drugog svetskog rata družio sa kraljem Petrom II Karađorđevićem, onda kada su ga i Srbi bili potpuno zaboravili
Da bih saznala da je Broz možda ubio više Srba nego Nemaca, morala sam jedne zime da otputujem u Pariz. Irac sa tipičnom britanskom elegancijom, humorom i manirima, Tomas Foran poticao je iz porodice koja je imala posede u pokrajini Monster, na jugu ostrva. Kao padobranac 82. Vazduhoplovne divizije američke vojske, Foran je učestvovao u nekoliko misija u okupiranoj Francuskoj i tri puta bio ranjavan u borbama u Severnoj Africi, Italiji i Srednjoj Evropi. Godine 1944. postao je instruktor padobranstva u logoru za početnike Lido di Roma, koji je bio baza za vežbu savezničkih padobranaca. Tada je određen da obučava kralja Petra II Karađorđevića, a kada je kasnije imenovan za njegovog ađutanta, počeo je da se zagreva za jugoslovensku stvar.
Ova zvanična biografija Tomasa Forana, kako su tvrdili upućeni, sastavljena je u Vašingtonu, s ciljem da se sakriju identitet i prava uloga jednog od najvećih obaveštajaca Drugog svetskog rata. Međutim, bivši francuski diplomata i književnik-specijalista za skandale iz visokog društva na prilično grub način otkrio je veo misterije koja je pratila ličnost Tomasa Forana.
U svojoj knjizi „Tajne reči", Roze Perfit ga opisuje i doživljava kao Ramba koji je uspeo da u proleće 1941. godine, spustivši se padobranom iza nemačkih linija, oslobodi mladog jugoslovenskog kralja Petra II Karađoređevića, koga su bile zarobile Hitlerove jedinice.
Pre ove njegove senzacionalističke teorije, niko nije znao da je Bela kuća u okupiranu Jugoslaviju poslala neustrašivog američkog vojnika, koji je, makar u literaturi, izveo podvig dostojan legende.
Istorijska verzija onoga što su posleratne generacije učile u školi pod poglavljem „kraljevo bekstvo iz zemlje", delovala je daleko prozaičnije: mladi Petar je uspeo da napusti zemlju u isto vreme kada i njegova vlada posle bombardovanja 6. aprila 1941. Kralj je, kako je ceo svet verovao, najpre stigao u Grčku, odakle je zatim odleteo u Jerusalim.
Nepostojeći svetac
Činjenice očigledno nisu obavezivale Roze Perfita, čijem kontroverznom junaku, Tomasu Foranu je jugoslovenski kralj dodelio najveće odlikovanje i najvišu titulu domaćeg plemstva: titulu vojvode. Tako je za mnoge tajanstveni američki avanturista Tomas Foran postao vojvoda od Svetog Bara, što nije prestalo da golica znatiželju evropskih aristokratskih krugova i međunarodnog džet-seta.
Zlobnici, međutim, tvrde da je bilo ovako: jednog lenjog popodneva, kralj Petar i njegov ađutant, Tomas Foran, sedeli su nagnuti nad kartom Jugoslavije u dilemi koja bi titula bila dostojna Foranove odanosti. Verovatno nikada neće biti otkriveno jesu li do mesta Sveti Bar došli pomoću šestara ili jednostavnim zaokruživanjem olovkom. Uglavnom, bilo je rešeno da Tomas Foran od tog časa postane Duc de Saint Bar.
Grotesknost ove titule ogledala se u tome što se ime Svetog Bara ne nalazi nigde, ni u istorijama hrišćanstva, ni u kalendarima, osim možda u turističkim brošurama i kao mesto na mapi, na samoj obali Jadranskog mora, obeleženo kao St. Bar. Na njegovu nesreću, vojvoda, koji je završio međunarodne odnose na Sorboni, nikada nije naučio srpski, a nije se baš najbolje razumeo ni u našu geografiju, jer St. Bar nije ništa drugo do skraćenica od Stari Bar, što je ime luke u Crnoj Gori.
Iako plemićke titule po pravilu imaju neku svoju tajnu istoriju, Tomasa Forana ništa nije moglo obeshrabriti u osvajanju najviših vrhova evropske aristokratije. Idealan teren za delovanje našao je u redovima nosilaca čuvenog suverenskog odreda, vojnog i bolničkog reda, veoma bliskog Vatikanu, čija su milosrdna dela uživala poštovanje i slavu širom sveta, dok je titula malteškog viteza bila posebno cenjena u aristokratskim krugovima.
U čuvenoj Via Kondoti u Rimu, jednoj od najluksuznijih pešačkih zona ovog grada, nalazi se ambasada Malteških vitezova. Kapija, stražari, crvena zastava sa belim krstom i izglancana mesingana tabla sa natpisom „Eksteritorijalni posed" - sve su to obeležja jedne geografski nepostojeće zemlje, koju praktično čini suvereni red Malteških vitezova, stvoren, kako oni koji pripadaju ovom odabranom društvu vole da kažu, kao humanitarna organizacija.
Istorijski, red je nastao kao pokret za oslobođenje Hristovog groba u Jerusalimu od najezde nevernika. Seleći se iz jednog mesta u drugo, obišao je gotovo ceo svet, boraveći i na Malti, odakle potiče i njegov današnji naziv, da bi se na kraju ustoličio u Rimu.

Iako po pravilu svako može postati član porodice, kako objašnjavaju, Malteški vitezovi nisu u mogućnosti da u svoj red primaju one koji nisu dovoljno bogati, mada ne postoji precizno propisana suma koju bi potencijalni vitez morao da priloži.
Na kraju se ispostavilo da je za pristupnicu dovoljno imati plemićku titulu, četiri svedoka dostojna uvažavanja i finansijski prilog vredan pažnje.
Vitez prevare
Tomas Foran je ispunjavao sve uslove još od 1968. Pogotovo što je, kako su „otkrili" oni koji nisu bili oduševljeni njegovom ulogom u dinastiji Karađorđević, u San Marinu za 10.000 dolara kupio titulu barona, koju je samo priključio vojvodskoj i zatražio od Malteškog reda da mu dozvoli pristup.
Jedna od najmisterioznijih ličnosti u vezi sa Malteškim vitezovima, bio je izvesni Ivan Marković, za kojeg su najveći američki mafijaški bosovi verovali da je takva faca da su bili spremni da mu za svoje viteške titule plate i milione dolara. On sam im se predstavljao kao ambasador za specijalne misije sa kancelarijom u njujorškom hotelu „Plaza", hvaleći se kako je u malteškog viteza proizveo i legendarnog Frenka Sinatru.
Jedina nevolja je bila u tome što Ivan Marković nije bio u vezi sa hospitalijerskim, već sa hohštaplerskim redom koji je izmislio samozvani veliki majstor Arnaldo Petruči.
Iako danas izgleda da malteški vitez bukvalno može postati svako, ipak narod koji i dalje veruje u zavere, postavlja pitanje stvarne uloge te misteriozne družine.
Kada smo se sreli u Parizu, Tomas Foran se intenzivno družio sa španskim kraljem Huanom Karlosom, redovno viđao sa engleskim princom Čarlsom i bio najbolji prijatelj kraljeva bez kraljevstva. Nosio je isključivo engleske košulje i blejzere šivene po meri, vozio „rols", letovao u Nici u kući baronice Mišel de Beuli i bio neizostavni gost svih važnijih žurki i koktela. Kao što se od njega i očekivalo, odveo me je na ručak u polo-klub, sakriven u najlepšem delu Bulonjske šume. Sve se uklapalo, osim što mi se učinilo malo neobično što je u njegovom otmenom stanu u Nejiu, rezidencijalnoj četvrti Pariza, bilo više portreta članova porodice Karađorđević nego njegovih najbližih rođaka.

Petar Drugi se nadao susretu sa Titom, ali nije imao iluzija o ishodu. Shvatio je da je Titov cilj komunistički režim

- Vašeg kralja Petra upoznao sam tokom Drugog svetskog rata. Za Jugoslaviju sam bio i porodično vezan. Moj ujak se borio u Prvom svetskom ratu, u intendanskom korpusu. Bio je u savezničkoj misiji u Solunu i tako napravio prvi kontakt sa srpskom kraljevskom porodicom. Međutim, ja sam kralja sreo tokom rata, prilikom vojnih vežbi. Kao padobranac, našao sam se na Siciliji, gde smo imali poligon za obučavanje. Uvežbavali smo jugoslovenske padobrance koji su se tokom rata spuštali na teritoriju pod kontrolom generala Mihailovića. Posle oslobođenja Rima, juna 1944. u kome sam i ja učestvovao, tamo je stigao kralj Petar. Imao je zakazan sastanak sa Subašićem, a nadao se i susretu sa Titom. Tokom tog boravka, posetio je i kamp za obuku padobranaca, gde smo se i upoznali. Bio je to početak našeg prijateljstva koje će trajati sve do njegove smrti. Poslednji put sam ga video dve nedelje pre nego što je umro.
- Kakav utisak je ostavio na Vas?
- Bio je vrlo zabrinut, što je sasvim prirodno. Govorimo o '44. godini, kada su se Britanci već bili odlučili da napuste Dražu Mihailovića i podrže Tita. Tako je bilo u praksi, iako je u teoriji još postojala mogućnost da će se četnički i partizanski pokret otpora ujediniti. Kralj je zato i došao u nadi da će se sresti s Titom, tu ili na ostrvu Vis, gde je on smestio svoj štab. Ipak, mislim da nije imao nikakvih iluzija o ishodu tog susreta, jer je shvatio da je Titov cilj da uspostavi komunistički režim u Jugoslaviji, ne vodeći računa o volji naroda.

Pošto su Britanci, tačnije Čerčil, rešili da podrže Tita, dokazano je da je on tada prekinuo svaku aktivnost protiv Nemaca. Njegova zamisao je bila da održi svoju armiju netaknutom za ono što je smatrao glavnom borbom, a to je pobeda nad nacionalnim snagama generala Mihailovića. U Berlinu su svojevremeno objavljeni i podaci iz nemačke arhive koji potvrđuju da su Titove partizanske snage ubile ili ranile 20.000 Nemaca u periodu između 1941. i 1945, što je prilično skromna cifra ako se uzme u obzir da je istovremeno stradalo na desetine hiljada Srba koji su pripadali četničkom pokretu. Za sve to vreme Tito je koristio oružje koje su mu poslali Britanci i Amerikanci protiv nacionalnih snaga generala Draže. Te skromne cifre su na neki način rušile mit o Titu kao velikom partizanskom ratniku.
Lukavi Tito
- Da li ste se nekad susreli sa Ficrojem Meklejnom?
- Nisam ga lično sreo, ali jesam mnoge druge koji su bili u misiji u Bosni i koji su ga dobro poznavali. Stupio sam s njima u kontakt 1958. kada sam pisao prvu knjigu „Jugoslavija i Drugi svetski rat" i kasnije 1970. završavajući rukopis „Petar II, kralj Jugoslavije". Od suštinske važnosti je to da su sve evropske zemlje koje su tokom Drugog svetskog rata oslobodili Angloamerikanci postale nezavisne demokratske zemlje, a sve one koje su oslobodili Rusi, postale sateliti SSSR-a. Da je bilo drugačije, Jugoslavija bi ostala ustavna monarhija.
- Zašto su se, po Vašem mišljenju, Englezi opredelili za Tita?
- Tito je dobio propagandni rat. Bio je vrlo lukav i nije ga bilo briga šta će se dogoditi Mihailoviću. Takođe je shvatio da Jugoslavija neće moći da bude oslobođena samo uz pomoć pokreta otpora, baš kao što je to bio slučaj i sa Francuskom. Za razliku od Tita, Draža Mihailović je organizovao mnoge sabotaže, jer je smatrao da su od suštinskog značaja, ali je bio i zabrinut zbog odmazdi. Svaki put kada je u Srbiji bio ubijen nemački oficir, streljano je sto Srba, što je Dražu uznemiravalo, dok Tito za to nije mario.
- Svi znamo da je u celom tom slučaju glavnu ulogu odigrao engleski obaveštajac Ficroj Meklejn. Da li Vam ga je kralj Petar spominjao?
- Kralj je bio u stalnom kontaktu sa Čerčilom, pa se upoznao i sa Meklejnom. Mislim da je, kada su se sreli, već bio svestan promene u britanskom stavu, jer ga je Čerčil bio pozvao na njegovo seosko imanje u Čekersu. Tokom te posete rekao mu je da je veoma zabrinut, jer je od Meklejna čuo da Mihailovićeve snage sarađuju sa Nemcima. Pouzdano tvrdim da Ficroj Meklejn nije bio u Srbiji sve do pred sam kraja rata. Kako je onda mogao da zna šta se tamo dešava?! Neverovatno. Boravio je u Bosni i na dalmatinskom primorju. Odluka da se napusti Mihailović, po mom mišljenju, bila je katastrofalna.
- Veruje se da je ono što je Meklejn predstavljao za Tita, to ste Vi bili za kralja Petra?
- Vremenom smo se veoma zbližili, pogotovo dok je on živeo na jugu Francuske. Poštovao sam ga i osećao veliku naklonost prema njemu. Želeo sam da uradim sve što je u mojoj moći kako bih mu pomogao. Kao što je govorio njegov brat, princ Tomislav, bio je spreman da sa sebe skine košulju i pokloni je „bratu" Srbinu. Voleo je da bude okružen svojim narodom. Čim bi upoznao nekog Srbina, zvao bi me telefonom: „Tome, možemo li zajedno da dođemo kod tebe?" Bio je izuzetno prijatan, topao, blagonaklon, nimalo prepotentan, uobražen, niti izveštačen. Lep čovek, vitak i uglađen.

Čak su i komunisti priznali kralju Petru Drugom da je pomagao svoje Jugoslovene

Sećam se jedne večeri kada nas je španski ambasador pozvao u rezidenciju na večeru. Kralj je odseo u hotelu u Aveniji Montenj. Francuzi su uvek iz predostrožnosti slali dva policajca da ga štite, zbog ubistva njegovog oca u Marselju. Ali, on se na to nije obazirao. „Hajde da se zajedno prošetamo, biće nam prijatnije", rekao mi je. Zaista je bio spontan, sa vrlo izraženim smislom za humor. Ono malo para što je imao trošio je da pomogne srpskim zajednicama u Americi, Engleskoj i Australiji. Dušu bi vam dao. Prirodno, bio je i veoma razočaran što su ga Britanci i drugi saveznici izneverili tokom rata. Jedno vreme je živeo i u Monte Karlu zahvaljujući ljubaznosti princa Renijea, koji mu je dozvolio da otvori i kraljevsku kancelariju. Interesantno je i da španska vlada nije priznavala Titov režim. Za njih je Petar II i dalje bio suvereni kralj Jugoslavije. To je bio jedinstven slučaj, jer nijedna druga zemlja u Evropi nije nikada tako postupila. Frankov režim je odbio da prizna Tita, pošto su se on i njegovi borili za vreme građanskog rata u Španiji protiv Frankovih nacionalističkih snaga. Tek je Huan Karlos priznao režim u Jugoslaviji. Do tada se kralj Petar po Španiji kretao u uniformi. Pošto nikada nije abdicirao, njegova prava i legitimitet tamo nisu bili sporni.
- Da li je verovao da će se jednog dana, ipak, vratiti u Beograd?
- Možda se nadao da će se to desiti, ali ne mislim da je bilo ko u to stvarno verovao. S druge strane, malo ko je verovao da će Berlinski zid pasti, pa se to dogodilo. Tužni deo priče je što kralj Petar nije dočekao krah komunizma. Kažem, bili smo vrlo bliski. Često me je posećivao. Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim je da mi je toliko puta rekao kako nikada ne bi mogao da prihvati pakt o pristupanju Nemcima, jer bi to bilo u suprotnošću sa čašću srpske države.
- Kakav je bio njegov privatni život? Priča se da je umro kao najveći kolekcionar razglednica iz Jugoslavije?
- Život prognanog monaha je sam po sebi vrlo tužan. A kralj Petar, pre svega, nije imao novca. Čak su mu i komunisti priznali da je i pored toga pomagao svoje Jugoslovene. Jedino što je tačno od onoga što se pričalo o njegovom privatnom životu je da je imao nesrećan brak. Kraljicu Aleksandru sam dobro poznavao. Oni jednostavno nisu bili jedno za drugo. Petar je želeo miran život, a nju su, kao jedinicu i posmrče grčkog kralja, razmazile baka i majka. Nisu se slagali i imali su mnogo problema. Šteta. U početku je to bila velika ljubav. Nekako u to vreme, u Parizu smo zajedno otišli na večeru kod čuvenog „Maksima". Sa mnom je bila i moja intimna prijateljica, kontesa od Belmona. Kraljica je sedela između Petra i mene. Sećam se da mi je tada rekla: „Tome, čak i posle deset godina, predstavlja mi zadovoljstvo da budem u njegovoj blizini". Priznala je to iskreno. Jedino što možda nije bila dovoljno zrela za probleme koji su usledili.
- Svi su pričali samo o tome kako se naš razočarani kralj propio?
- Ne znam ništa o tome. Kada smo bili u društvu, popio bi piće, kao i svi drugi. Nije umro od pića, nego od slomljenog srca. Do poslednjeg dana se nadao da će se neke stvari promeniti. Dve nedelje pre smrti, odleteo sam u Kaliforniju da ga posetim. Zatekao sam divnog doktora Jovana Berkića, koji je bio kraljev sekretar u Francuskoj još od '45. Petar je bio u veoma lošem stanju: mršav i izmučen rakom. Toliko sam se potresao, da sam čim sam izašao iz sobe, zaplakao. Nisam bio nenaviknut na užase. Gledao sam svojevremeno ljude koji su preživeli zloglasni Dahau. Kralj je baš tako izgledao, kao neko ko je prošao kroz pakao. „Rekao sam ti da će Tom doći", uspeo je da izusti doktoru Berkiću. Bio sam dirnut što me je očekivao. Ostao sam pored njega, sve dok ga dva dežurna Srbina nisu iznela u baštu da uhvati još malo sunca.
- Kakva je bila uloga fatalne Mici Lou, koja je opisivana kao opaka žena koja je sahranila dvojicu Karađorđevića: Petra i Andreja?
- Mici je bila vrlo atraktivna i privlačna žena, kao i većina srpskih dama. Sreo sam je tada u bolnici, mada smo se poznavali odranije. Često sam s kraljem razgovarao o njoj. Bila je vrlo pažljiva prema njemu, pogotovo što je njen muž Kinez bio poznati lekar. Ali, kao ličnost bila je vrlo jaka, što mnogo toga objašnjava. Tog dana kada je umro, istog časa mi je telefonirala da mi javi šta se dogodilo. Dala je sve od sebe u to vreme. Posle se udala za princa Andreja Karađorđevića, koga je upoznala na kraljevoj sahrani.
- Gde je nestala kraljeva arhiva?
- O tome je brigu vodio general Milićević, koji je bio na čelu kraljevskog ureda. Kada smo čuli da se razboleo, princ Aleksandar i ja smo mu pisali, čak smo molili i doktora Berkića da stupi u kontakt s njim, ali ni posle nekoliko meseci nismo dobili nikakav odgovor. Neko mi je rekao da je nešto dostavljeno princu Andreju, ali je verovatnije da je arhiva rasturena ili volšebno nestala.
- Godinama se šuškalo da Vaša titula vojvode u najmanju ruku ima vodviljski prizvuk?
- Kada pažljivo pročitate knjigu o evropskom plemstvu, čiji sam Vam primerak poklonio, naći ćete da je titulu Duc de Saint Bar dodeljivala još kraljevska kuća dveju Sicilija. Petar II je to samo potvrdio. Belim orlom u zaglavljima pisma koje mi je zvanično uputio.
Izlazeći jedne decembarske večeri iz tog začaranog pariskog stana sa tapaciranim crvenim zidovima, zavrtelo mi se u glavi: zašto je taj famozni Amerikanac irskog porekla uveo u red Malteških vitezova i kralja Petra II i princa Aleksandra Karađorđevića, odveo ih kod pape u Vatikan i decenijama bio njihova senka? Možda i zato da ostanu dovoljno daleko od prestola.
Posle sam godinama verovala kako sam možda ipak bila u gostima kod nekog novog barona Minhauzena, sve dok nisam naletela na njegov nekrolog u „Njujork tajmsu".