INTERVJU, LEČIĆ: Đinđić je bio mnogo veći nacionalista nego svi drugi

Terazijska česma ostavila je dubok trag u mom životu, ali ne samo u mom. Ta česma je simbolična. Ona je Miloševa česma, pored hotela "Moskva", prekoputa hotela "Balkan", blizu palate Albanija, na Terazijama beogradskim. Ima te Terazije kao ravnotežu. Trebalo je, međutim, pronaći tada tu ravnotežu. Ravnotežu između pomahnitale autoritarne svesti i bunta slobode koji se valjao ulicama Srbije pre 25 godina.

Branislav Lečić se ne menja. Balzamovana spoljašnjost krije spoznaju stvarnosti zasnovanu na iskustvima plišane revolucije, 5. oktobra, ministarskih dana, istini o atentatu na premijera i drugim događajima koje nikada nije posmatrao već je u njima učestvovao ili barem pokušavao da učestvuje.

EKSPRES: Da li je mera sve?

- Mera nas spasava. Nije bezveze Sveti Sava rekao istok na zapadu i zapad na istoku za nas. Ovde je mera nešto što se najsporije i najteže stiče. Šekspir kaže "mera, to je sve", a Sterija Popović "sve sos mera" kroz "Kir Janju". Traženje te mere, te ravnoteže, to je u stvari naš uzani prolaz, sudbinski prolaz u budućnost...

EKSPRES: Revolucije na Balkanu su najčešće krvave, kako je uopšte došlo do toga da revolucija bude plišana, a vi da budete njen simbol?

- Obe stvari su spontane. Ja sam se neposredno pre tih dešavanja vratio sa Svete Gore. Uzeo sam u pozorištu dve godine neplaćeno. Otišao sam jer sam mnogo radio. Bukvalno sam bio u rudniku. Izašao sam jednog dana i pogledao, ne znam koje je godišnje doba... Onda sam rešio da ostavim sve i krenuo sam na put.Tragao sam za nekim mestima posvećenja onostranom. Obišao sam ta mesta koja su imala duhovni, a ne turistički ili istorijski pedigre. Ali, sve se to mešalo. Bio sam u Rusiji, u Beču, pa sam bio u Londonu, Amsterdamu, Parizu, pa se spustio na jug u Atinu, Solun. Bio sam i na Kipru i u Izraelu, u Jerusalimu. Onda sam se uputio na Svetu Goru. Izabrao sam grčki manastir Simonopetra, vrlo mali manastir. Sa 14, 15 monaha i bio sam iskušenik. Želeo sam da pravoslavnu veru, koja mi je poreklom data, upoznam s pozicije ćutanja. Da ne razumem reči, nego da osetim energiju. Tek tada sam svojom dušom i svojim emocijama prepoznao o čemu se radi.

EKSPRES: Sa Svete Gore stižete neposredno pre protesta?

- Tako je, dolazim u Beograd u kom je vladar poslao tenkove na narod. Moj bunt je bio veliki, on me je isterao na ulicu. Tako sam se zatekao na Terazijama te noći. Policija je bila svuda. Studenti su se probili, a svi mi smo se onda kao neka reka sa malim pritokama sastali na česmi. Ja sam samo imao potrebu da prisustvujem. Ali, šta se desilo? U trenutku kada smo se osuli zbog policije, koja je nadirala sa svih strana, neko je prepoznao ili osetio da bi bilo dobro da se taj megafon tutne u ruke nekome ko je poznat. Iznenadio sam se kada sam ugledao taj megafon u rukama. Nisam znao šta da pričam.
Nijednog jedinog teksta u mojoj glumačkoj karijeri se nisam setio. Počeo sam da govorim ono što osećam.

Foto: Nemanja Jovanović

Mera nas spasava. Nije bezveze Sveti Sava rekao istok na zapadu i zapad na istoku za nas. Ovde je mera nešto što se najsporije i najteže stiče

EKSPRES: Šta je ostalo od plišane revolucije?

- Ostala je svetlost. U jednom trenutku tog nekog boravka od četiri dana ili već koliko, ne znam, pojavilo se neko divno svetlo. Ništa više nije bilo isto. Bilo je mnogo svetlije. I osunčano nekom lepotom koja se posle manifestovala i u prvoj vladi Zorana Đinđića u kojoj sam postao ministar. Ta svetlost je bila, kako je neko posle pominjao, proizvod sklanjanja poklopca nad Srbijom.
Kao da smo bili u nekom loncu i da je neko najzad digao poklopac i mi vidimo ne ono imitarano nebo koje je našarano na poklopcu, nego smo ugledali pravo nebo. Ugledali smo da je moguće da budemo slobodni, da budemo svoji.

EKSPRES: Nakon česme dobijate status disidenta koji je sam po sebi vrlo problematičan jer smo se u novijoj istoriji susretali sa disidentima različitih priroda?

- Reč je devalvirana, iako se ja i danas osećam disidentom. Ali reč je izgubila svoju snagu, vi se bavite rečima, ja se bavim rečima... Ja znam delotvornost reči. Povratak rečima, mislim snazi reči, podrazumeva duhovni preporod koji se, nažalost, u ovoj našoj sredini nije desio. I niko se ozbiljno tim ne bavi. Zato ja ne verujem nijednoj vladi. Ne verujem nijednoj partiji. Jer ja znam da je politika u ovoj zemlji instrumentalizovana voljom drugih koji su je spakovali na način da nijedna politička opcija nije ono za šta se predstavlja. Hoću da kažem da smo se već odavno ušemili u globalni sistem.
On je, pre svega, politički koordinisan. Nijedna politička partija ili vlada nema mogućnosti da vlada ukoliko nema saglasnost krupnih igrača koji vode ovaj svet. To je očigledno. Za slepca nije. A ja, izvinjavam se, nisam slep. Nažalost dobija se loš utisak da je demokratija izvozni prizvod kao deo sistema globalne kontrole. A šta ako je to tačno?!

EKSPRES: Nakon plišane revolucije dogodio se 5. oktobar. Vi ste ušli u vladu Zorana Đinđića. Gde je zapelo u toj noći između 5. i 6. oktobra?

- Desio se raskol između Đinđića i Koštunice. Zato jer je Koštunica bio iskompleksiran činjenicom da je u stvari Zoran Đinđić pravi lider, a on samo figura koja je onda omogućila da se stari likovi presvuku u novo ruho. I to je ta njegova politika prikupljanja poluga moći da bi parirao sistemu koji je nastajao. Činjenica da je u tome uspeo i sprečio mogućnost da ideja ozbiljne demokratske promene, kao novog načina razmišljanja i ponašanja, zavlada Srbijom. Sa namerom ili ne, više nije ni važno. Znate šta, kada o tome mislim, ne samo o tome nego i o političkoj situaciji u zemlji, shvatam do koje mere smo mi jedan zbunjen, razapet narod. Ako govorimo o nacionalnoj priči ona je sama po sebi osuđena na neku vrstu ekstremizma koji se, nažalost, poistovećuje sa Šešeljevom politikom. Čak imamo i tu malu obojenost vezanu za demokratski predznak DSS-a i Dveri koji hoće da vrate neke vrednosti, misleći da je to ulaznica u neki nacionalni osećaj bez jednog ozbiljnog uobličenja... Nacionalna priča nikada nije shvaćena na tako aktivan način kao kod Zorana Đinđića. On je uspeo da spoji demokratiju i nacionalni osećaj. On je bio mnogo veći nacionalista nego svi drugi. Znao je praktičnu primenu nacionalizma. Mi nemamo iskustva demokratije. Nismo uopšte izašli iz puberteta.

Gospodin Radulović tek treba da se dokaže. On je bio u Vučićevoj vladi. Ti svi "of pokreti" imaju to "dosta je bilo". To vam je u trgovini, u biznisu, kad targetirate svoje i onda pravite reklamu za njih. Znate da su vaši kupci

EKSPRES: Vi ste i danas deo DS-a. Kolika je odgovornost DS-a za stanje društva koje opisujete?

- Velika. DS je najveći grešnik. DS zajedno sa Tadićem na čelu, koji je u stvari to i omogućio odvajajući se u jedan dvorski kružok koji je automatski stvorio buržoaski osećaj, koji je jednostavno stran istinskoj demokratiji. Zoran je negovao demokratiju unutar same partije i nikada se nije ljutio na čoveka koji je imao suprotno mišljenje i koji se sa njim svađao.

EKSPRES: Da li je kraj Đinđićevog DS-a dogovor Tadić - Đilas po kom je bez unutarstranačkih izbora za predsednika inaugurisan Đilas?

- To je samo posledica.

EKSPRES: Živimo u vremenu globalne popularnosti, antiestablišment pokreta. Tramp, Sanders, Siriza, Podemos, Most. Da li gospodin Radulović pripada tom korpusu?

- Gospodin Radulović tek treba da se dokaže. On je bio u Vučićevoj vladi. Ti svi "of pokreti" imaju to "dosta je bilo". To vam je u trgovini, u biznisu, kad targetirate svoje i onda pravite reklamu za njih. Znate da su vaši kupci. To, dakle, ima veze sa političkim marketingom i sa željom da se dohvati target zona koja bi mogla da vam omogući da uđete u politiku. Meni je zanimljivija priča u kome lokalci dobijaju. Grupa građana kandidovala svog, on pobedio. I to je nešto, to je ta neka direktna demokratija, primenjena demokratija u kojoj se ljudi međusobno znaju.
Na republičkom nivou demokratski izbori postajumarketinška farsa u kojoj pobeđuje ko se lepše predstavi i više zauzme medije jer ljudi ne znaju nikog lično, nego samo primaju marketinške utiske, a to je carstvo za vešte prevarante.
Najznačajnije po meni je to što je DS prešao cenzus i dobio šansu da se potpuno obnovi, ali sa novim ljudima koji imaju u sebi strast i energiju. Bez toga nema politike. Te energije, nažalost, danas nema.

EKSPRES: Da li to može da uradi gospodin Pajtić?

- Duboko sam ubeđen da mora. Nije pitanje da li može, mora.

EKSPRES: Da li vam odluka o izlasku na izbore u "više kolona" izgleda kao dobar izbor?

- Iz današnje perspektive? U nekom praktičnom smislu, kada smo obarali jedan autoritet kao što je bio Milošević, onda je imalo smisla udružiti babe i žabe. Zato što je taj protivteg trebalo da nadjača i prekine vladavinu jednog čoveka koji je kontrolisao sve.
Danas nije baš sasvim tako. Borba tek počinje. Slede novi izbori i to ubeđen sam opet pre roka.

Foto: Nemanja Jovanović

Zoran je uspeo da spoji demokratiju i nacionalni osećaj. On je bio mnogo veći nacionalista nego svi drugi

EKSPRES: Kakva je medijska slika Srbije danas, šta mislite o zabranjivanju medija?

- Srbija je u medijskom smislu okupirana. Sve je marketing. Ali loš. Jeftin. Mediji se nedeljama bave jednim ubistvom. Tako devalviraju žrtvu. Na šta to liči? Desio se čin, zločin. Mi samo treba da dobijemo rezultat. Da li ste uspeli da uhvatite počinioce ili niste. Ali svi su shvatili da je u virtuelnom svetu uslov opstanka stalna prisutnost. Ako nisi prisutan, nema te. Ta činjenica da te nema u virtuelnom svetu je za mnoge smrtna kazna. Jer to znači i opstanak na poziciji gde jeste, i neku vrstu uticaja. I materijalnog primanja sa strane. I mnogi se onda bore da tu virtuelnu stvarnost podrže. Ali ona je ipak samo virtuelna. I čovek koji nije u stanju da kaže "ne" virtuelnoj stvarnosti ne može da bude čovek. I taj je zavistan, duboko zavistan od svega. A nezavisnost se postiže time što odlučiš da ne zavisiš. Kažeš: "Ja ne zavisim i jeb........ se". To znači da si spreman na žrtvu. Koja je to žrtva? Da li manja primanja, da li gubitak posla. Ali ti braniš nešto u šta ti veruješ. I to te čini čovekom. Što se tiče zabrana, smatram da ima smisla zabraniti nešto što je lažno. što laže. To se da utvrditi sudski. Postoje institucije za to.

EKSPRES: Vi znate zašto sam vas ovo pitao. Vaš potpis je bio na zabrani "Nacionala"?

- To je bilo u vreme vanrednog stanja. U trenutku kad je ubijen premijer jedne države i kad je ustanovljeno da je postojala medijska priprema atentata. Ali nikako nisam za to da se mediji zabranjuju. To ne.

Srbija je u medijskom smislu okupirana. Sve je marketing. Ali loš. Jeftin. Mediji se nedeljama bave jednim ubistvom. Tako devalviraju žrtvu. Na šta to liči? Desio se čin, zločin. Mi samo treba da dobijemo rezultat. Da li ste uspeli da uhvatite počinioce ili niste

EKSPRES: Da li smo mi ispitali tu stvar? Da li se društvo suočilo sa činjenicama vezanim za medijsku pripremu, politički kontekst, političke posledice ubistva?

- Nismo. Tragedija je što nemamo snagu ni moć, ni otvorenost, ni hrabrost da se sa tim suočimo. Uopšte ne navijajući na stranu da li je Zoran bio ispravan ili ne. Imam subjektivno mišljenje, možda nemam objektivno. Ali mislim da je društvu potrebno objektivno mišljenje. Kada se napravi jedan takav presedan da državni aparat ubije premijera, to je pobuna. To je u suštini državni udar. Prosto je neverovatno da postoje prepreke koje onemogućavaju razobličavanje političke pozadine ubistva. A znate zašto postoje? Jer bi politička pozadina otkrila konstelaciju odnosa koji i danas vladaju u Srbiji. Znači, naša želja za demokratijom je razapeta između želje da demokratija kao takva omogući otvaranje prostora za uticaj Zapada na ovu našu sredinu. A autoritarna priča otvara prostor za istočni uticaj na našu sredinu. I onda mi ne znamo kako u svojoj političkoj bici da pomirimo ta dva kraja, a da ostanemo svoji. Da u isto vreme budemo i demokratski, a da zadržimo neke svoje vrednosti u smislu preživljavanja u okruženju koje nije blagonaklono i demokratsko. Znači, epicentar se nalazi na terazijama i u meri o kojoj ja govorim. E, ali ne odgovara Amerikancima da mi imamo pravu demokratiju. Niti odgovara istočnjacima da mi imamo pravu demokratiju, zato što to znači udaljavanje od njih i od njihovog uticaja. Zato mi imamo virtuelnu politiku.

EKSPRES: Kad smo kod takvog shvatanja politike, šta mislite kako bi izgledala Srbija da smo imali ovih 13 godina Zorana Đinđića?

- To je teško zamisliti zato što je on bio brz čovek. Nestrpljiv. Sada mislim ga je ta brzina i ubila. On je želeo da, kako je govorio, od Srbije kao neuspešne firme napravi uspešnu. Zoran je, dakle, znao da je upešna ekonomija dobra politička strategija. Prepoznao je jednu vrlo jasnu stvar da će, što se više para ovde unese, što se više ekonomski oživi sredina, svi problemi postati manji i rešivi. Dokle god nema života, u onom praktičnom smislu, znači da ne mogu da zaradim za sebe, da mlad čovek ne može da nađe posao, svi su nezadovoljni. Zato je Zoran hteo da napravi ekonomsko uspešnu zemlju, koja će samo tako sačuvati svoju kulturu, tradiciju identitet, koja će samo kao ekonomski jaka moći uspešno da rešava svoje unutrašnje i spoljašnje probleme. Nešto poput južno-azijski ekonomskih zmajeva koji su baš zbog jake ekonomije uspeli da sačuvaju svoju tradiciju uklopivši se u globalizam. Samo takva Srbija može tražiti svoje mesto o u konkurenciji sa drugim narodima i drugim državama u Evropi. Jedan Đoković po mnogo čemu je primer tog modela. On stalno liči na jednog solunca. Taj profil ima, tu strukturu lica. Govorim o soluncu kao o simbolu epohe u kojoj smo se borili za ljudske duhovne vrednosti i dali veliku žrtvu. Kako trajati, kako sačuvati taj duh. Kako biti pobednik. Kako u suštini znati da ispoštuješ sve druge, a da nisi ušao u egotrip.

Ali, ja sam arhaičan tip. Mene zanima dubina, ona najmanja nit korena. Ja sa njom komuniciram. To je ta škola kojoj ja pripadam

EKSPRES: Kako gledate to da se išlo u kolonama na dan Đinđićeve smrti?

- Đinđićeva žrtva jeste politički potencijal. On je kao političar ušao u legendu svojom žrtvom. Politička oligarhija gleda na to kao na određeni energetski potencijal koji treba upotrebiti, iskoristiti. I to koristi i Vučić, koriste svi. Interesantna u tom kontekstu je priča o krađi njegovih ideja. Reč je o trivijalnom pristupu jer niko od tih koji su mu krali ideje nije ukapirao suštinu. Da bi promenio Srbiju moraš da budeš ozbiljno iskren. I ozbiljno nameran. Nije to igra. Nije Đinđić jedini tvorac tih ideja. Tačnije rečeno, on je samo naslednik jednog plemenitog nadahnuća da Srbija bude uspešna i svoja. To je, duboko sam ubeđen, jedini način da preživi. Zoran je svojim praktičnim ponašanjem te ideje sprovodio, tako da je nedostojno da se mašiš tih ideja, a da posao ne uradiš. Pogotovo posle njegove smrti... Ako si ozbiljan da to uradiš kao političar i imaš tu moć, onda i stvarno sprovedi u delo pa da te cenim više od njega. Bilo koga ko to uspe. A to da se zaklanjamo iza njega i time trgujemo, to je jeftino. Pre svega nečasno. Čovek je mrtav.

EKSPRES: Jednom ste rekli da ne gledate svoje filmove. Kako gledate na svoj dosadašnji politički angažman?

- Moram da priznam da se ja u stvari ne bavim politikom. Ja nisam deo te kockarske igre. Ja se bavim suštinom. Opstankom Srbije i njenog ljudskog lika.

EKSPRES: Zašto glumci vole da skrenu ka politici. Koja je to fora?

- Ja što se tiče glumaca to ne znam. Nikada sebe nisam video kao glumca. Sebe vidim kao ličnost koja ima ime Branislav Lečić. To je jedini klub kome ja pripadam. Gluma je sredstvo, nikada mi nije bila cilj. Svaki put kada izučavam određenu temu kroz komad, kada se bavim određenim likom, ja u stvari ulazim u prirodu ljudskog postojanja. Ja ne glumim, ja govorim istinu. To je moja profesija. Možda sam i pretenciozan, ali ja u to verujem - kao dete.

EKSPRES: Pre 30 godina smo u seriji "Sivi dom" upoznali Crnog. Gde je Crni danas?

Foto: Nemanja Jovanović

- On je i danas taj vrisak koji se rodio na snimanju. Taj krik. On se i danas čuje. I ne postoji sila koja može da ga uguši taj krik, da uguši potrebu za slobodom. I to je meni poruka za ceo život. Ako je to tako, neko pročitao i voli Crnog zbog toga, onda smo svi Crni.

Ako bi scenario bio dobar igrao bih Arkana, što da ne. Njegov lik je prilično zanimljiv za objašnjenje tog perioda u Srbiji. I političkog i svakog drugog

EKSPRES: Kako objašnjavate to da današnja omladina nema taj bunt?

- Te generacije, ne samo tu, nego svuda se u svetu vaspitavaju i uče da ne komuniciraju sa svojom bazom u suštini, nego da budu na površini. Da traže utočišta u virtuelnim stvarima. Pre svega preko društvenih mreža i takvih ispoljavanja, što ne znači nezanimljiv svet, što ne znači da ih ne ispunjava pogotovo ako je neko u tome rođen. Ali, ja sam arhaičan tip. Mene zanima dubina, ona najmanja nit korena. Ja sa njom komuniciram. To je ta škola kojoj ja pripadam. Ispovedam je kroz Lekart, pred studentima. Pokušavam svima da objasnim da sloboda traži prisustvo. Traži razgovore i razmenu. Opasno je kada mi to ne znamo jer je suština važnija od sopstvenog odraza. To je prepoznatljivo. Neprepoznatljivo je samo ako se svi dogovore da tako rade. Onda mora doći do revolucije, do krika Crnog koji će da kaže istinu. Zato ne bežite od suštine i nema kompromisa sa suštinom. A suština je da je život velika vrednost. Da je život izazov. Da je težak i da boli u p... m... Ali jedino ako ga prihvatiš imaš osećaj da živiš.

EKSPRES: U našem prošlom broju Duško Kovačević je rekao da je pozorište izgubilo na značaju zbog toga što su osvojene neke slobode. Da li vi mislite da je to tako?

- To je privremeno stanje. S tim se ne mogu pomiriti, niti hoću. A neće se ni publika pomiriti. Zašto? Pozorište je ogledalo stvarnosti, ali je i vatra koja rađa prisustvo duha. Pozorište je isto tako potrebno kao i škola, kao i crkva. I zato svuda kada se i naša i svaka enklava negde okupi prvo što naprave vrlo često je škola, zato što hoće da im se deca školuju i da sačuvaju jezik i da nauče taj neki novi. Sledeća stvar je crkva, da ih duhovno okupi. I treća stvar je pozorište, koje znači da se uklapanjem u društveni sistem preko ovoga čuva kontakt sa maticom, sa izvorom. I da se na neki način komunicira sa novopridošlim.

EKSPRES: U predstavi "Rođendan gospodina Nušića" igrate Nušića na njegov 60. rođendan. Koliko vam je blizak Nušić?

- Blizak mi je zato što je u godinama koje sublimiraju život. Ja sam u tim godinama. Ja sublimiram svoj život na način da, kako da kažem, vrtim trake koje sam snimio i pokušavam da nađem zajednički imenitelj. Sve to teče paralelno, ti u stvari treba da pronađeš tu tačku terazija. Tek kada pronađeš tu tačku, kada nađeš meru, počinješ ozbiljno da vidiš. Zato što si do tada opterećen učestvovanjem.

EKSPRES: A drugi likovi koje ste igrali i koje igrate, koliko je njih u vama, a koliko vas u njima?

- Odmah ću vam reći. Nikada nisam, otkad se bavim glumom, igrao nikog drugog osim sebe. Nemam potrebu da igram nijednu drugu ličnost. Čak mislim da je to nepristojno. Ne postoje likovi. To su samo odrazi. Mi ne možemo ništa da uradimo nego da protumačimo sebe.
Ali zbog strukture napisanog (scenario, drama) vi kao publika to doživljavate kao lik. Ja bih pre rekao da šaljem poruku o razumevanju čoveka.

EKSPRES: Gde bi danas bio magistar iz "Ni na nebu ni na zemlji" da ga Igla nije sredio?

- Pa po svemu sudeći u inostranstvu.

EKSPRES: Gde su sada drugari glavnog lika iz "Bulevara revolucije"?

- Najveći deo u grobovima, jedan deo u zatvoru.

EKSPRES: Nema ih u politici?

- Ima jedan deo, ali o njima se ne govori. Oni su u policiji i u politici.

EKSPRES: Ovo što mi danas živimo neki karakterišu kao rijaliti Srbiju. Da li je to naša stvarnost?

- Tako samo konstatujemo realnost Srbije u kojoj su na svim nacionalnim televizijama rijaliti programi. I to koliko jeftini. To znači kapitulaciju države i kapitulaciju duha. Ja neću da učestvujem u tom cirkusu.

EKSPRES: A "Bravo šou"?

- To je komedija, kratka forma, skeč sa Sekom Sabljić. Kada je to počelo da biva nešto neukusno, ja sam rekao: "Dvojka". Možda je to neko doživeo na drugi način. Moguće. Mislim da je to zbog Pinka, njegovog okvira.

EKSPRES: Da treba da igrate nekoga iz poslednjih 30 godina, ko bi vama bio izazov i želja?

- Odgovoriću vam ono što sam odgovorio Arkanu kada je hteo da ga ja igram u filmu. Da bismo razgovarali Arkan me je sa svojim pukovnikom Šucom bukvalno oteo i ja sam mu rekao: "Znaš šta, ti si živ, tvoj život je interesantan za film, ali mislim da ti treba da igraš sebe. To ćeš ti najbolje uraditi." On je odgovorio: "Da, ali ti si glumac, ti to znaš bolje od mene." Pošto me je doveo u taj škripac, kažem: "OK, ali vidi, jedino što od tebe tražim je da pročitam scenario i kažem da ili ne. To sam uvek radio. Ne vidim razloga da sada pravim kompromis." Matirao sam ga zato što je trebalo pisati scenario. I prošla su tri, četiri meseca i Arkan je ubijen. Ali, na primer, ako bi scenario bio dobar igrao bih Arkana, što da ne. Njegov lik je prilično zanimljiv za objašnjenje tog perioda u Srbiji. I političkog i svakog drugog. Naravno, tu je Zoran Đinđić.

 

PITALICE

Dačić ili Milošević?

- Dačić mi je simpatičniji.

Sanda Ivić-Rašković ili Koštunica?

- Sanda.

Pajtić ili Tadić?

- Pajtić.

Vučić ili Šešelj?

- E, tu već.... Šešelj je..... On je nekako već lik za sebe. On kao da je iz stripa. Da. On je sam po sebi već sa onim svojim odnosom prema Hagu interesantan. Vučić je još uvek na testu. Vučić je sa svim osobinama koje ima, sa svim onim što radi kod mene apsolutno ona rendgenu.

Jeremić ili Jovanović?

- Jeremić.

 d.getElementsByTagName('head').appendChild(s);