INTERVJU, NEBOJŠA SAVIĆ, PREDSEDNIK SAVETA GUVERNERA RS: Javna preduzeća nisu socijalne ustanove

Dr Nebojša Savić, profesor na beogradskom Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA) i predsednik Saveta guvernera Narodne banke, uveren je da Srbija dobro napreduje u reformama i da se napredak u poslovnom ambijentu veoma dobro vidi na duing-biznis listi Svetske banke. Povod za razgovor je dolazak misije MMF-a u Srbiju i teme koje se ovih dana nalaze na stolu pregovarača u Beogradu, a posebno sudbina javnih preduzeća i velikih državnih kompanija za koje se traži strateško rešenje.
Misija MMF-a ponovo je u Beogradu i iz prvih kratkih saopštenja s razgovora vidi se pozitivna ocena dosadašnje primene sporazuma. Koliko smo zaista napredovali i u čemu smo napredovali?
- Kada govorimo o saradnji s Međunarodnim monetarnim fondom, treba imati u vidu da se mi nalazimo u trogodišnjem aranžmanu, da smo ušli u završnu treću godinu, da se iza nas nalaze dve veoma uspešne godine. To treba da predstavlja podsticaj da tokom treće godine radimo još bolje nego prethodne dve, i da se pripremimo za novi aranžman sa MMF-om. Šta će biti ubuduće? Naši rezultati u ostvarivanju programa s MMF-om su bolji nego što je taj fond očekivao na početku programa. To znači da se ekonomske politike u Srbiji sprovode sa uspehom, da su mere dale izuzetno dobar rezultat, koji se očitava pre svega u stopi inflacije, koja je od 2013. oborena sa 12,2 odsto i koja je prošle godine iznosila 1,6 odsto, zatim u fiskalnom deficitu, koji je na početku programa bio oko sedam odsto, a smanjen je u 2016. na 1,4 odsto. Tekući pokazatelji ukazuju na to da Srbija ostvaruje izuzetno uspešno ovaj program i da je to, prema mišljenju Fonda, jedan od najboljih programa s MMF-om u ovom trenutku u svetu. Iz tog ugla posmatrano, Svetska banka i MMF su vrlo jasno rekli da je ono što je u Srbiji ostvareno do sada izuzetno uspešno i da treba ići dalje s reformama. To, naravno, ne znači da ne postoje segmenti u programu koji zaostaju u realizaciji, i toga treba biti svestan. Oni postoje, i pre svega se vezuju za strukturne reforme i reforme javnog sektora i javnih preduzeća. Taj segment treba se intenzivno rešavati tokom 2017, koja je završna godina aranžmana. Ako se u tome uspe, onda će ovaj aranžman biti označen kao jedan od najbolje realizovanih programa neke zemlje s MMF-om.
Pomenuli ste javna preduzeća. Iako se predstavlja kao prioritet, to pitanje godinama, decenijama čak, ostaje nerešeno. U čemu je problem?
- Problem je u tome što su određene socijalne funkcije koncentrisane u tim preduzećima, a njima tu nije mesto. Ako biste sad zatvorili neko preduzeće, to bi značilo pet hiljada nezaposlenih, pa se to multiplikuje na njihove porodice, pa lokalni razvoj... S druge strane, u tim javnim preduzećima uglavnom su partijske strukture pa i s te strane postoje otpori u lokalu, kada ljudi kažu da će ostati bez posla. Moramo da razdvojimo socijalnu i ekonomsku funkciju, ali je sasvim izvesno da 2017. godina treba da predstavlja radikalan raskid s višedecenijskim nasleđem koje postoji u javnim preduzećima, jer ta javna preduzeća ili mogu da žive ili ne mogu da žive. Jedan od važnih preduslova za to je i razvoj institucija na koje treba da se izmesti socijalna funkcija kojoj nije mesto u javnim preduzećima.
Tu govorimo o Petrohemiji, Azotari...
- I Bor. Ako Srbija uspe da nađe rešenje za Bor, kao što je rešen slučaj sa Železarom, to će biti veliki uspeh. Rešavanje ovog višedecenijskog problema velikog srpskog gubitaša je od ogromnog značaja. Između ostalog, ta preduzeća nemaju kvalitetan menadžment, otvorena su ekspertska pitanja da li imaju odgovarajuću sirovinsku bazu, da li koriste raspoloživu tehnologiju, da li se proizvode proizvodi koje tržište traži itd.
Ima dosta oprečnih mišljenja povodom toga?
- Ja nisam stručnjak za to da kažem ima li dovoljno koncentrata rude ili nema. Ali to zaista treba da se uradi i da se dođe do vrlo jasne priče. Kad se radi o tim velikim preduzećima, neprestano se javlja ista priča: dajte nam još 300 miliona da uradimo još to, i s novom tehnologijom, pa ćemo onda izaći na zelenu granu.
I tih 300 miliona nestane?
- Tako je. Ostanu dugovi, a ništa od datih obećanja se ne ostvaruje. Treba konzervativno i nepristrasno, ekonomski i tehnološki sagledati svaki problem i zato je potreban strani partner koji zaista ima znanje koje vodi realnim tržišnim perspektivama.
Sada nam nešto ne ide pronalaženje partnera za Bor?
- Videćemo šta će na kraju biti. Određeni razgovori se vode. Postoji strani konsultant koji radi na tome, koji ima iskustvo s takvim kapacitetima, videćemo.
Kada je o partnerima reč, u kom smeru da gledamo, ka istoku ili ka zapadu?
- Obično se detalji pregovaranja ne iznose dok ne bude sve zaključeno, ali 2017. bi trebalo da bude godina u kojoj će se te stvari rešiti ako hoćemo da idemo dalje, pogotovo kada je Bor u pitanju.
Pomenuli ste problem nedostatka kvalifikovanog menadžmenta, a jedna od stvari o kojoj se priča s MMF-om je i reforma obrazovanja. Da li se ti razgovori odnose i na popravljanje naše menadžerske strukture?
- Reforma obrazovanja je najvažniji projekat koji Srbija treba da sprovede u sledećem periodu. Kad pogledamo unazad, vidimo da se stalno bavimo obrazovanjem, stalno govorimo da je obrazovanje jako važno, a nikako da sprovedemo tu reformu. U reformi obrazovanja je ključno, kako se to stručno kaže, da ishodi, odnosno veštine koje studenti, đaci dobijaju tokom svog obrazovanja budu prilagođeni potrebama ovog društva, ove privrede i ovog tržišta. Mi sada imamo veliku razliku između potreba za znanjem i veštinama i onoga što naš obrazovni sistem produkuje. Da biste mogli da se prilagođavate tržištu rada, morate da počnete da prilagođavate obrazovni sistem mnogo ranije. Vi ćete, ako sada napravite promene u obrazovanju, tek za deset godina dobiti rezultat tih promena.
A onda morate da imate analizu šta ćete kroz deset godina raditi.
- Upravo se o tome radi. Naš obrazovni sistem nije dovoljno prilagođen tim potrebama, da ne kažem uopšte. Dešava se da imate, čak i u profesijama koje se traže, zastarele programe koji nisu prilagođeni potrebama tržišta rada. Da budem konkretan i kritičan prema svojoj profesiji. Vi danas imate na Birou za nezaposlene diplomirane ekonomiste i istovremeno imate ogroman zahtev privatnih firmi za kvalitetnim ekonomistima. Paradoks je u tome što izlazni profili ne odgovaraju potrebama poslodavaca.

Da se vratimo na MMF. Jedna od tema je i reforma poreske politike. Bilo je reči, između ostalog, i o smanjenju poreza na plate. Šta se dešava s tim, koliko je to realno, koliko je to moguće?
- Kad govorimo iz ugla biznisa u Srbiji, stvaranja poslovne klime i privlačenja stranih investitora, kada govorimo o stranim investitorima, to nisu samo strani investitori po pasošu. Često se pod pojmom strani investitori pojavljuju naši ljudi koji finansiraju projekte iz inostranstva. Govorimo praktično o investicionoj klimi, bez obzira na to da li je neko domaći ili strani investitor. Suština je u sledećem: mi imamo danas dva poreska instrumenta koji su važni. Jedan je porez na plate, drugi je porez na dobit. Porez na plate je iznosio 60-70 odsto pa je pre nekoliko godina umanjen i sada je oko 62 odsto. To je, poredeći s drugim zemljama, visoko oporezivanje i destimulativno za svakog poslodavca i investitora. Dobro bi bilo da se smanje ti porezi, ali moramo i tu da budemo oprezni. Smanjivanjem prihoda na toj strani državnih finansija, ako ne smanjimo rashode na drugoj strani, imaćemo deficit sve do trenutka dok ne nađemo dodatne izvore prihoda koji će ovo smanjenje kompenzovati. Tu je problem, kako premostiti to.
Još jedan od problema vezan za oporezivanje plata jeste poslovanje u sivoj zoni. Veliki broj poslodavaca plaća zaposlenima minimalac, a ostatak daje u gotovini. Da li bi smanjenje poreza na zarade stimulisalo poslodavce da preko računa uplaćuju punu zaradu zaposlenih?
- Kada se vode javne finansije, morate biti sigurni da će se to desiti, jer ako se ne desi, vi ulazite u deficit. To znači da nećete moći da izmirite penzije, da nećete moći da izmirite zdravstveni sektor itd.
Dakle, treba objasniti ljudima da je to za njihovo dobro?
- Tako je, to je poreska kultura. Sad se vodi jedna akcija u tom pravcu. Nema garancija da će smanjivanje poreza na zarade istovremeno značiti i da će se smanjiti siva ekonomija, odnosno povećati formalni sektor. Pretpostavka je da hoće, ali u našem ambijentu ne možemo to sa sigurnošću reći. To je stvar mentaliteta, poslovne kulture, organizacione kulture u firmi, poreske kontrole. To je jako dobar proces koji bi otvorio razvoj privatnog sektora, za nove investicije, za legalizaciju sive ekonomije, to je proces, ne može sve odjednom. Šezdeset dva odsto je relativno visoka stopa i treba da se smanji, ali to ne sme generisati nov deficit.
Na koliko? Koji je evropski okvir?
- Da kažemo 40. Zavisno od zemlje. Govorimo o smanjenju od jedne trećine, to je ozbiljno smanjenje. To bi moglo da deluje podsticajno u pravcu razvoja biznisa. Drugi poreski instrument koji bi trebalo da bude smanjen jeste porez na dobit, ranije je bio 10 odsto, pa je povećan na 15 odsto, opet zbog toga što je morala da se pravi ravnoteža, ali u budućnosti bi trebalo da bude vraćen na 10 odsto. Ali, opet naglašavam, sve je to proces za koji treba stvoriti klimu. Vi danas imate na Kopaoniku, u jeku sezone, situaciju da je ogroman broj restorana radio na sivo.
Poslodavci se žale i na visoke namete, koji se razlikuju od opštine do opštine, negde su izuzetno visoki.
- Postoje stvari na kojima treba dalje raditi kada je reč o uslovima poslovanja u Srbiji. Ali moramo reći jedno. Najrelevantniji pokazatelj u tom pogledu je duing-biznis lista Svetske banke. Srbija je napravila ogromne, gigantske korake u unapređenju poslovne klime, i to se vidi po ovim rezultatima koje smo ostvarili prošle godine u toj anketi. Očekuje se da će u ovoj godini biti dalje poboljšanje. I dalje u tom segmentu imamo neobjašnjive stvari, neke procedure. Na primer, vezano za brojila za struju. Tu su neke četiri procedure koje treba obaviti. To su besmislice. Srbija je razapeta između tradicionalnog, da morate pet puta da odete na šalter i da uvek nešto fali, pa dođi još jedanput, i jednog novog elektronskog sistema koji savršeno funkcioniše u Estoniji, koja je elektronska država, E-država, kako je zovu, u kojoj sve možete da završite elektronski, da ne gubite vreme, da ne odsustvujete s posla. Nama predstoji taj ozbiljan proces unapređenja javne uprave, gde su već učinjeni važni početni koraci.
Generalno, što se tiče stranih investitora, prema njihovim ocenama, Srbija je prilično pogodna za investicije. Oni naročito hvale subvencije za zapošljavanje ljudi. Te subvencije su bile podložne kritikama. Kakav je Vaš stav?
- Moj stav će biti nijansiran. Ako posmatramo striktno teorijski, a ja predajem teoriju konkurentnosti, ona kaže da ne treba koristiti subvencije zbog toga što treba napraviti dobar projekat koji je samoodrživ i stvar će ići sama od sebe. I to sigurno važi za najveće privrede sveta. Ali ću odmah u zagradi staviti i to da te najrazvijenije zemlje sveta, uprkos takvoj priči, takođe daju subvencije. Kada dođemo na naš teren, onda je pitanje šta raditi u toj situaciji. Vi možete da zauzmete stav da ne treba davati subvencije i ja bih rekao, teorijski, to je potpuno jasno. Ali vi imate konkurentno okruženje, druge lokacije, druge zemlje koje nude odgovarajući poslovni ambijent. Isto tako žele da tog investitora dovedu kod sebe. To je sada ona pragmatična dnevna situacija. I oni nude subvencije. Sad vi možete da kažete, ja neću da dajem subvencije, ali drugi će dati subvencije i onda će ti investitori otići u te druge zemlje. Gde je u stvari rešenje? Mislim da u ovom trenutku, s obzirom na okolnosti i stav drugih zemalja u okruženju koje daju subvencije, mi ne treba da budemo slepi i da kažemo OK, ne treba davati subvencije. Šta treba da radimo? Treba da unapređujemo dalje naše uslove poslovanja, da budemo što bolje rangirani na onim međunarodnim listama koje su relevantne, kao što je duing-biznis lista, uslovi poslovanja, indeks konkurentnosti itd., i da jednog dana dođemo do veoma privlačnog poslovnog okruženja.

I da subvencije ne budu presudne da neko dođe?
- Upravo to. Da poboljšavamo naš poslovni ambijent. Opet je to proces, da toliko poboljšavamo svoj poslovni ambijent da oni kažu: OK, mi ćemo u nekoj zemlji dobiti subvencije, ali nemamo ovakav poslovni ambijent. U Srbiji imamo bolji poslovni ambijent. Makedonija, naš sused, nalazi se na rang-listi zemalja u samom svetskom vrhu po uslovima poslovanja. O tome se malo zna, ali uprkos tome, investicije nisu tamo pohrlile i oni daju subvenciju iako su u svetskom vrhu jer je ovo region s brojnim rizicima.
Zbog čega?
- U pitanju su političke okolnosti u regionu. Zato je za Srbiju važna stabilnost. Da bi strani kapital došao ovde, da bismo se dalje razvijali, da bi se otvarale nove firme i domaći kapital bio spreman da ovde potraži svoje utočište. Politička stabilnost, s jedne strane, i uslovi poslovanja, s druge strane.
Česti izbori ne doprinose političkoj stabilnosti.
- Tako je, i dobro je da se četiri naredne godine posvete ovim procesima o kojima govorim.
Jedan od ciljeva koji je dogovoren s MMF-om jeste rast BDP-a od nekih četiri odsto. Koliko je realno očekivati taj rast u ovoj godini?
- Mi možemo da očekujemo u sledećim godinama rast koji će biti 4-5 odsto ako okolnosti budu jako dobre. Ne kažem da će biti, nego ako budu, možemo da očekujemo i viši rast. Za Srbiju je jako važno da u kontinuitetu ima stope rasta od četiri do pet odsto. Ako ostvari više stope rasta, onda još bolje. Zašto je to važno? Mi imamo visok teret javnog duga, koji je preko 70 odsto. Mi bi trebalo da ga svedemo da bude ispod 60 odsto iako je neko nekad potpuno nesmotreno propisao da ne treba da pređe 45, a kriterijumi Evropske unije su 60. Mi treba da ga oborimo ispod 60 odsto. Može da bude i niži, utoliko bolje. Cela priča treba da ide u tom pravcu da se mi po svim pravilima konvergiramo ka onome što EU postavlja kao svoj zahtev. I da naša privreda ide u tom pravcu. Ta stopa rasta će nam otvarati prostor da lakše servisiramo javni dug. Tu je ta veza sa otvaranjem novih radnih mesta. Stopa rasta je za nas presudna zbog zapošljavanja i tereta javnog duga.
Rast je u prethodnoj godini bio oko 2,7 odsto.
- Videćemo konačne podatke, on bi mogao da bude i oko tri odsto, između 3,5-4 odsto ove godine, i bilo bi veoma povoljno da dođemo do pet odsto na dugi rok. Za to je svakako važno da raspoloživi resursi budu usmereni u nove inovativne proizvode i da se preusmere od gubitaša ka onima koji generišu profit. Za ovo je potreban veoma intenzivan rast privatnog sektora.
Neke procene su bile da će i plate u javnom sektoru rasti u 2017. Koliko je to moguće, koliki je rast moguć i šta će MMF reći na to?
- Ne bih da se bavim prognozama koje su u sferi kreiranja obećanja pa da se obećanje onda možda i ne ispuni. Hajde da 2017. godinu realizujemo bolje nego što smo realizovali 2015. i 2016. Ako ostvarimo bolji rezultat od onoga što je dogovoreno s MMF-om, doći ćemo u poziciju da možemo o tome da razgovaramo. Ali ne bih da sada na početku godine raspravljamo šta ćemo podeliti na kraju godine, a još ne znamo kakav smo rezultat ostvarili.
Inače, aranžman s MMF-om je uvek tema kritičara, koji kažu, mi možemo da nađemo novac i rešenje na nekoj drugoj strani. Pritom misle na Kinu.
- MMF je Srbiji potreban iz nekoliko razloga. Prvi i osnovni razlog je poverenje investitora u ovu lokaciju kao mesto gde treba investirati. Ako MMF-a nema, a Srbija pripada grupi zemalja koje nemaju preferirani status od stranih investitora, nama je potrebno da neko s velikim kredibilitetom u svetu kaže: da, ovo što se u Srbiji radi su prave reforme. Mi sad imamo tu poziciju i činjenica je da je došlo dosta stranih investitora i da je prošla godina završena sa stranim direktnim investicijama od 1,9 milijardi evra, što je dobar rezultat, ali on može da bude i bolji. Da bi on bio bolji, mora neko kome će investitori verovati da kaže: OK, ovo je mesto gde vredi investirati. I nama je, između ostalog, za to potreban MMF. Kvalitetne strane direktne investicije neće dolaziti u zemlje koje nemaju podršku MMF-a. Šta se desilo u poslednje dve-tri godine: strani direktni investitori koji dolaze u Srbiju su strani direktni investitori koji ovde zasnivaju izvoznu proizvodnju. U periodu pre ovoga to su bili strani direktni investitori koji su kupovali domaće tržište. Hoće ovde da dođu pivare jer im je skup transport piva pa im je bolje da ovde kupe postojeće pivare i da prave ovde pivo s malim transportnim troškovima. Hoće da kupe cementare jer je skup transport cementa iz Francuske ili druge zemlje u Srbiju, i to je bila kupovina domaćeg tržišta. Mi sada imamo povoljnost, strani direktni investitori koji dolaze u poslednje dve-tri godine su izvozno orijentisani. Ako mi ne bismo imali podršku MMF-a, onda ne bismo imali njihovu analizu i reviziju u kojoj oni kažu: procesi se u Srbiji sprovode odlično, postignuti su maksimalni rezultati, čak i više od onoga što je dogovoreno, i mi kažemo da je ovo zemlja koja je duboko ušla u reforme. E, to je suština zašto je potreban MMF. Podvlačim ovo jer se to često ne razume. Mi ne uzimamo pare od MMF-a, mi imamo aranžman iz predostrožnosti gde zbog toga što se kvalitetno sprovodi program, MMF nama stavlja određenu kvotu na raspolaganje, ali mi je ne koristimo. Drugi deo odgovora je vezan za to da li nam MMF nameće nešto što mi ne bismo radili? I da i ne. Na primer nameće nam da smanjimo javnu potrošnju, zbog koje smo se zaduživali, i to je dobro jer je još pre dolaska MMF-a krenuo taj proces. Drugo, da li nam je potrebna reforma javnih preduzeća na kojoj insistiraju - jeste, potrebna je. Oni se zalažu da uradimo ono što i mi kažemo da treba da uradimo. Da li su nam rekli da je naša inflacija bila visoka? Pa jeste 12,2 odsto u januaru 2013. godine, pa je oborena. Je li tačno da je bio visok fiskalni deficit - osam odsto? Pa jeste, danas je 1,4 odsto.
Da li je potreban onda MMF da nam to kaže ili to možemo sami da uradimo?
- Potreban je, reći ću vam zašto. Zbog ogromnog iskustva i znanja koje nosi MMF primenjujući razne programe širom sveta. Mislim da, kada nam istekne ovaj aranžman, koji ćemo bez sumnje uspešno realizovati, treba da uđemo u novi, opet iz predostrožnosti. Nisu nam potrebna sredstva, ali ćemo moći da koristimo njihova znanja, iskustva koja su dragocena i istovremeno da obezbedimo održivost ovoga što je započeto u ovom tekućem aranžmanu. To bi nam omogućilo ostvarivanje onoga što u suštini svi želimo - rast zaposlenosti uz trajno održivi rast, što se svodi na ona najvažnije za građane, rast životnog standarda.