KUNST RADI KUNSTA

Nakon petnaest godina Narodni muzej biće konačno otvoren sa sve repovima koje država Srbija vuče zbog brojnih dogovorenih pa odbačenih projekata. Jedan od takvih otvorenih slučajeva je i međunarodna arbitraža Srbije i austrijske firme „Kunsttrans“, koja od države potražuje više od 10 miliona evra na osnovu ugovora koji je možda bio štetan po državu Srbiju

Nakon punih 15 godina rekonstrukcije i opstrukcije, Narodni muzej u Beogradu konačno će biti otvoren 28. juna. Kao po tradiciji u Srba, baš na Vidovdan. Da li će nam taj vidovdanski momenat pomoći da konačno sagledamo šta se sve za ovih 15 godina dogodilo iza zatvorenih vrata Muzeja, ostaje da vidimo. Razlog tome nije neznatiželja novinara i javnosti, već gomila pogrešnih i po državu Srbiju štetnih odluka, vlasti i predstavnika te iste države Srbije.

Na omiljeno novinarsko pitanje „ko je kriv" teško je dati egzaktan odgovor, jer se za 15 godina koliko se Muzeje rekonstruiše promenilo čak osam ministara kulture, tri direktora Muzeja, dvojica arhitekata zadužena za projekat rekonstrukcije, pljuštale su i ostavke Upravnog odbora Narodnog muzeja zbog „nesaradnje" sa nadležnim ministarstvom, tužbe i pretnje... Razlozi za neslogu međ' strukom, kulturom i državom su stalna pomeranja ugovorenih rokova za završetak radova, odustajanje od ugovorenih projekata, promene planova za obnovu, čelnih ljudi u institucijama, brdo potrošenih državnih para...

I sada će konačno Muzej biti otvoren. Ovoga puta izgleda zaistinski. Muzej na kraju neće biti potpuno rekonstruisan kao što je prvobitno planirano te davne 2003, već restauriran, saniran i adaptiran. Što je isplanirano znatno kasnije, 2012. godine, i to nakon mnogo propalih planova i potrošenih para.

Istovremeno sa završetkom renoviranja privedena je kraju i međunarodna arbitraža koju je u Vašingtonu protiv Srbije povela austrijska kompanija „Kunsttrans", koja u stopostotnom vlasništvu u Beogradu poseduje istoimenu firmu „Kunsttrans Beograd". Prema saznanjima „Ekspresa", za koja do zaključenja ovog broja nismo dobili zvaničnu potvrdu Pravobranilaštva Srbije, poslednje ročište ovog arbitražnog postupka, koje se vodi u Vašingtonu, održano je prve nedelje maja. Sada se samo još čeka odluka arbitra o tome da li, ili tačnije, koliko para država Srbija treba da isplati kompaniji „Kunsttrans".

Sve je počelo 2006. kada beogradsko predstavništvo „Kunstrans“ sa Narodnim muzejom potpisuje ugovor o poslovnoj saradnji koja je između ostalog podrazumevala izgradnju modernog depoa za čuvanje umetničkih zbirki Narodnog muzeja, a sve dok traju radovi rekonstrukcije Muzeja. „Kunsttrans“ je bio u obavezi da obezbedi adekvatan prostor (depo), za koji bi opet Muzej plaćao mesečnu zakupninu u visini od 35.250 evra.

Firma „Kurstrans“ u Beogradu osnovana je 20. marta 2003. godine, da bi već sledeće godine (samo mesec dana nakon što tadašnja direktorka Muzeja Tatjana Cvjetićanin jula 2004. donosi rešenje kojim se za glavnog projektanta Muzeja imenuje Milan Rakočević) kupila depo od „Tehnoopreme-inženjering“ a.d., koji je, prema saopštenju „Kunstransa“, i ranije služio za deponovanje umetnina.

Objekat u blizini Krnjače upotrebnu dozvolu dobija 2007, kada je stručna komisija Narodnog muzeja i Ministarstva kulture konstatovala da uslovi u depou odgovaraju najvi­ šim propisanim standardima za smeštaj i čuvanje kulturnih dobara. Maja iste godine u Muzeju počinje pakovanje.

„U prvoj polovini 2005. Narodni muzej se zainteresovao da art depo ‘Kunstransa’ bude iskorišćen za smeštaj kulturnih dobara iz njihovog depoa, za vreme rekonstrukcije. Pregovori o eventualnoj saradnji započeli su u avgustu 2005. Nakon pregovora i priprema koje su trajale više od godinu dana, ‘Kunstrans’ je zaključio ugovor sa Narodnim muzejom maja 2006. uz punu podršku i nadzor Ministarstva kulture. Tako­ đe, Vlada Srbije je u julu 2006. donela zaključak kojim podr­ žava zaključenje ugovora i naložila nadležnim ministarstvima da pri pripremi budžeta svake godine planiraju finansiranje ovog ugovora. Saradnja sa Ministarstvom, pa i Vladom RS bila je potpuno korektna sve vreme od početka izvođenja radova na adaptaciji do konačnog prijema radova (mart-decembar 2007). ‘Kunstransu’ je krajem 2006. čak ponuđeno od Ministarstva kulture da se plati zakupnina za celu 2007. unapred“, navodi se u saopštenju firme „Kunstrans“ na njihovom zvaničnom sajtu.

U ugovoru, koji je dostupan na internetu, članom 2 „Kunsttrans“ se obavezao da najkasnije u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ugovora „obezbedi za predaju prostor za smeštaj kulturnih dobara povr­ šine od oko 804 kvadrata (korisne površine oko 1.300 kvadrata). Rok od šest meseci iz prethodnog stava teče u okviru kalendarskih meseci u kojima se uobičajeno odvijaju građevinski radovi (građevinska sezona)“.

Posebno je zanimljiv i član 16 ovog ugovora u kom se navodi da ugovor stupa na snagu „kada Vlada RS ili drugi nadležni organ RS izda garanciju za ispunjenje obaveza Narodnog muzeja. U suprotnom, kako se navodi, ukoliko ona ne bude izdata u roku od 90 dana od dana potpisivanja ugovora, ‘Kunstrans’ ima pravo jednostrano da raskine ovaj ugovor i da od Narodnog muzeja zahteva naknadu svih troškova koje je predujmio za izradu glavnog projekta, kao i ostalih troškova koji su nastali na teret firme povodom pripreme predmetnog prostora...“

Osim toga, član 7 kaže da dokument „traje do okončanja radova na rekonstrukciji i adaptaciji zgrade Narodnog muzeja, a najkraće do kraja 2011. „Dakle, načelni pregovori počinju avgusta 2005, rekonstrukcija depoa počinje marta 2006, a samo mesec i po dana kasnije, tačnije 15. maja 2006. sklopljen je Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji Muzeja i „Kunstransa“. Sve to u vreme ministrovanja Dragana Kojadinovića. Radovi se ipak završavaju tek krajem 2007. zbog, kako su objasnili iz „Kunstransa“, birokratskih usporavanja. Međutim, tu dolazi do potpunog preokreta. Umetnička dela nikada nisu preseljena u depo u Krnjači, jer za tu proceduru nikada nije stigla saglasnost Ministarstva kulture. Naime, ekspertiza Ministarstva, na čijem se čelu već tada nalazi Nebojša Bradić, utvrdila je da je ugovor s „Kunstransom“ nepovoljan za državu Srbiju. Va­ žno je napomenuti da su u vreme sklapanja ugovora i tada­ šnje Ministarstvo kulture i Privredna komora Srbije proglasili ovu firmu kao jedinu specijalizovanu za prevoz i skladištenje kulturnih dobara, dok ekspertiza navodno utvrđuje da Kunstrans“ ipak nije bio jedini koji je mogao da obezbedi deponovanje i čuvanje kulturnog blaga. Zbog toga se zaključuje da je narušen Zakon o javnim nabavkama. E tek tada počinje prava šizofrenija, kada Ministarstvo kulture najavljuje podnošenje tužbe protiv Narodnog muzeja i „Kunstransa“ i zahteva poništenje ugovora.

„Podrazumeva se da je pre zaključenja ugovora Narodni muzej morao da se obrati Upravi za javne nabavke, što je i učinjeno. Dobijeno je odobrenje da se ugovor zaključi neposrednom pogodbom bez javne nabavke, s obzirom na to da ne postoji nijedno domaće pravno lice koje se bavi tom delatnošću osim „Kunstrans Beograd“. Međutim, odjednom su se pojavili neki novi ljudi iz Ministarstva kulture i drugih ministarstava, koji su prvo zabranili Muzeju da započne rekonstrukciju, pretili „Kunstransu“ da će poništiti ugovor, pa čak i nudili da država kupi depo. Ukoliko Vlada RS smatra da je ugovor nevažeći zbog nedostataka u proceduri javne nabavke, to znači da država hoće da raskine ugovor zato što sama sebi nije sprovela propisanu proceduru. Takav razlog za poništaj ugovora neće osloboditi državu da plati svu štetu koju bi „Kunstrans“ i ostala lica pretrpela ukoliko bi zaista ugovor bio raskinut“, navodi se u saopštenju firme.

Istovremeno, ekspertski tim Ministarstva kulture celokupan projekat rekonstrukcije Muzeja arhitekte Milana Rakočevića proglašava neracionalnim i avgusta 2010. raspisuje konkurs za novi projekat, a „Kunstransu“ odbija da plati dogovorenu zakupninu i preseli zbirke. Slike najvećim delom ostaju u Muzeju, a deo zbirke se prenosi u Trezor Ministarstva finansija. Upućeni, koji pak o tome ne žele da govore javno u medijima, pričaju da slike u Muzeju godinama stoje u prilično lo­ šim uslovima. Od tog trenutka počinju dugogodišnji sudski sporovi pred domaćim sudovima, nakon čega „Kunstrans“ podnosi zahtev za međunarodnu arbitra­žu u Vašingtonu.

Kako saznajemo, država je u nekoliko navrata pokušala da se „dogovori“ sa „Kunstransom“ o vansudskom poravnanju i nastavku saradnje, pa je održano i nekoliko krugova formalnog pomirenja. Međutim, ništa od toga nije urodilo plodom, zbog čega je i pokrenuta međunarodna arbitraža između Srbije i Austrije o zaštiti investicija, u kojoj su potraživanja firme „Kunstrans“ više od deset miliona evra. Međutim, to se do danas nije dogodilo zbog čega nam samo preostaje da sačekamo konačnu odluku arbitara. Istovremeno, prema nezvaničnim saznanjima „Ekspresa“, upravo je država poslednjih nekoliko meseci uradila seriju ekspertiza u depou u Krnjači kako bi, kao što kažu upućeni, zapušila usta svima koji pričaju da je depo loše rešenje. To dovodi do potpunog apsurda ove kompletne priče, jer faktički država koja je raskinula ugovor zbog lošeg depoa, sada pokušava da dokaže da je on dobar i da ga treba otkupiti.

To je i moguće budući da pokretanjem međunarodne arbitraže Ministarstvo i Muzej više nisu deo kompletnog procesa. Istovremeno Ministarstvo kulture je u nekoliko navrata slalo signale o mogućoj kupovini „Kunstransovog“ depoa.

Upravo ta priča aktuelizovana je prošle godine na sednici skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje Skupštine Srbije, kada je predsednica parlamenta Maja Gojković upitala ministra Vladana Vukosavljevića koliko je uspeo da uđe u suštinu ovog pravnog spora koja se odnosi na neisplaćenih 300.000 evra, plus kamate i troškovi postupka.

- U proteklih deset godina već je rečeno mnogo. Time ne želimo da se bavimo, jer Srbiji nedostaju depoi za muzeje, Narodnu biblioteku Srbije, arhive Srbije i Beograda. Činjenica je da preko Dunava postoji depo „Kunstransa“. Ne želim da ulazim u pravno pitanje, ali sam svojevremeno kao gradski sekretar za kulturu ohrabrio direktore gradskih muzeja i arhiva da procene kvalitet tog objekta i njegovih smeštajnih kapaciteta i oni su mu dali visoku ocenu. Ipak cena od 35.000 evra je neprihvatljiv iznos. Ukoliko direktori republičkih institucija procene da su uslovi zadovoljavaju­ ći, pokušaćemo da se prekine sa arbitražom, pronađe razuman dogovor bilo o kupovini, bilo o lizingu, bilo o zakupu ili delu zakupa. Međutim, to zavisi od kabineta premijera, ministra finansija ili javnog pravobranioca - rekao je Vukosavljević.

Direktor firme „Kunstrans Beograd“ Đorđe Branković za „Ekspres“ kaže da ne može mnogo da govori o ovom slučaju budući da arbitraža i dalje traje, ali da su oni uvek spremni na saradnju sa državom koja ima smisla.

- Izražavali smo dobru volju prethodnih godina. Nažalost, morali smo da se obratimo arbitraži kako bismo zaštitili poslovne interese i bar nekako nadoknadili poslovnu štetu. Ipak, mislim da najveća šteta nije učinjena nama već kulturi Srbije, Narodnom muzeju i ostalim muzejima kojima je uskraćena mogućnost zaštite kulturnih dobara po najvećim svetskim standardima. Da ironija bude veća, na­ ši stručnjaci znaju šta su najvi­ ši standardi i oni su ih i zahtevali prilikom davanja projektnog zadatka za opremanje našeg depoa još 2006. Arbitraža je još uvek u toku, mi se nadamo nekakvom rešenju što pre kako bismo mogli neopterećeni da nastavimo pozitivnu saradnju - poručuje Branković.

Iz Ministarstva kulture poručuju da su se „kustosi, konzervatori i restauratori Narodnog muzeja profesionalno starali o predmetima iz zbirki Muzeja obavljajući svoj posao na najvi­ šem mogućem nivou“.

- Deo fonda Narodnog muzeja je tokom građevinskih radova privremeno smešten u trezor Narodne banke Srbije i depoe Narodne biblioteke Srbije, dok je najveći broj predmeta čuvan u Muzeju. Takvo rešenje je podrazumevalo dodatne poslove kao npr. izgradnju privremenih zidova kako bi kulturna dobra bila bezbedna i izolovana od građevinskih radova. Objekat Narodnog muzeja je 1903. sagrađen za potrebe banke i zato su namenski izgrađeni trezori. Narodni muzej je početkom pedesetih godina dobio tu zgradu na korišćenje i trezori su postali muzejski depoi. U tom smislu može se reći da kulturna dobra u depoima nisu bila ni na koji način ugrožena - kažu za „Ekspres“ u Ministarstvu kulture.

Sa druge strane, Kojadinović, koji je u svojstvu svedoka bio i pozvan na arbitražu po predlogu „Kunstransa“, za „Ekspres“ kaže da sada nije vreme da se priča o tom slučaju.

- Pošto sada ide konačno otvaranje Muzeja, te priče šta je bilo i šta je trebalo da bude ne treba sada opet pokretati. Sada je najvažnije da se Muzej otvara posle toliko godina i da je ura­ đeno ono što je bilo moguće da se uradi. Imali smo varijantu da se problem reši za narednih 200 godina i varijantu da se reši za narednih 20 ili 30 godina. Sticajem okolnosti, otišlo se na ovu drugu varijantu. To je to, šta da se radi. Posle mnogih gluposti, koje su urađene nakon što sam ja bio ministar, urađeno je ono što se moglo uraditi - ističe Kojadinović, koji je inače svojevremeno izjavio da je „Kunstransov“ depo u Beogradu bolji od onog bečkog.

Manević: Krive su arhitekte!

Istoričar arhitekture Zoran Manević za „Ekspres“ kaže da, iako se neshvatljivo duga rekonstrukcija Narodnog muzeja obično stavlja u greh vlastima, glavni krivci su „veoma poznate i cenjene arhitekte“. - Počelo je sa arhitektom Milanom Rakočevićem, dekanom Arhitektonskog fakulteta, koji je uz pomoć DS i nestručne predsednice UO Muzeja, na osnovu gotovo anonimnog konkursa, provukao svoju ideju o rekonstrukciji. Vlast je rekla da „para ima“, UO Muzeja se divio kompjuterizovanim crtežima i 3D animacijama. I onda su, odjednom, svi shvatili da para nema i da je arhitekta legalno, iz budžeta, iz naših džepova, za svoje nerealne ideje izvukao ravno milion evra. Rušenju Rakočevićevog projekta doprineo je novi predsednik UO Muzeja, rival sa Arhitektonskog fakulteta, Brana Mitrović. Umesto da sada, kao stručno lice, zaključi da se zgrada Uprave fondova sa početka dvadesetog veka, na koju je nalepljena druga zgrada početkom tridesetih godina, ne može prepravljati, Mitrović je van svakog stručnog morala, iz ličnog interesa, izmislio novi konkurs, sada javni i skupi konkurs - navodi Manević i dodaje da je na novom konkursu nagradu očekivano osvojio Vladimir Lojanica i to „uz podršku oca, akademika Milana Lojanice i „čika“ Brane Mitrovića“, kaže Manević