MEDIJSKI RAT U SRBIJI: Tabloidni Dan mrmota

Najnoviji medijski rat u Srbiji izbacio je u prednje dvorište mnogo prljavog veša, upro prst u mnoga bezakonja, na koja ne reaguju ni medijska udruženja, ni politička elita, niti država

Opet, tu oko nas, besni rat tabloida. Nije prvi put, ciklično nas ubija. To je naš politički i društveni Dan mrmota. „Kurir" se po ko zna koji put presvlači pošto mu nije dozvoljeno da baš „sva džungla" bude njegova i da u njoj važe samo „kurirski" zakoni. Svako čas „Kurir" bi da bude „lider pobune" protiv režima Aleksandra Vučića, glavni stub oko kojeg će se sviti celokupna opozicija. Ali nešto mu ne ide.
Nije ovo priča o Aleksandru Rodiću i njegovom ničim izazvanom novinarskom i političkom delanju. Nije mu verovati, evo i primera iz intervjua „Ekspresu": Sreten Jocić upozorio je Rodića da niko nije dobro prošao ko se družio sa određenim osobama. Vlasnik „Kurira" iz tog konteksta izvali jednu rečenicu i mudro zaključuje kako je to pretnja smrću?! Ai da ponovimo, nije ovo priča o Aleksandru Rodiću, reč je o medijima u Srbiji danas, koji su, ma koliko to bilo neprijatno, naše pravo lice - slika i prilika političke Srbije. Da bi ta slika bila što jasnija, razgovarali smo sa uglednim srpskim novinarima Milanom Miloševićem i Ljiljanom Smajlović, kolumnistima nedeljnika „Vreme", odnosno „Nedeljnika". Ali pre njih, uradili smo mini-anketu s trojicom manijakalnih gutača dnevne štampe na temu kako oni vide sukob „Informera", RTV „Pinka", „Srpskog telegrafa" i „Kurira".
Nikola R., ekonomista iz Beograda, kaže da se taj rat ponavlja. „Pomiriće se Rodić s vlastima, opet će pisati sve što vlastima odgovara. Opet će nekim medijima, ne samo 'Kuriru' nego i još dvema privatnim TV kućama, država gledati kroz prste. Ne samo za porez nego i za štošta drugo."
Ratko J., matematičar i programer iz Beograda, smatra da je „Kurir" iza sebe porušio sve mostove i da mu nema povratka na staro. „Mediji jesu moćni, ali zakon mora da važi za sve. Porez treba da plaćaju svi, pa i 'Kurir', a ova politička igra Zorana Zaeva, bekstvo u Grčku i navodno ugrožen život, potez je očajnika. Smešno je što Rodić hoće da bude Ćuruvija."
Stevan N., građevinski inženjer iz Beograda, kaže da „veoma brine za državu koju može da ugrozi vlasnik 'Kurira', ali i za pamet opozicije koju on može da okupi oko sebe. Međutim, za brigu je i to što ova vlast često svojima dozvoljava mnogo toga što ne važi za druge. Direktori javnih preduzeća su Boga opljačkali pa nikom ništa. Oni su zaštićeni partijski vojnici. Pa, i 'Kuriru' je do juče mnogo šta bilo dozvoljeno. Ali danas više ne."
Moje neslaganje sa ovim i inim mišljenjima po pitanju „kurirskih" i sličnih pojava u aktuelnoj političkoj Srbiji vraćam na tumačenje dr Miše Đurkovića, filozofa i vrsnog poznavaoca političke i pravne teorije. „Liberalna društva najpre su napravila državu, pa su gradila sve ostalo. Uspostavili su državne mehanizme uokvirene čvrstim zakonima, pa im demokratija dođe kao normalan proizvod pravne države", kaže Đurković.
Drugim rečima, da smo imali pravnu državu, našli bismo Miloševićeve pare na Kipru, odmah bismo prepoznali da su momci iz DOS-a, uz izuzetke, sitne barabe, a država im ne bi dozvolila da rade to što su radili, rešili bismo odavno slučaj ubistva gardista na Topčideru, direktori javnih preduzeća bili bi uspešni privrednici, a i ne bismo imali slučaj Savamale...
Novi medijski rat u javni govor opet je vratio maloumne dijagnoze da su tabloidi uništili civilizovan dijalog i „pravo novinarstvo", uz ono već oveštalo da su tabloidi organizovali ubistvo premijera. Kad bi sve pomenuto bilo tačno, SAD (gde su tabloidi izmišljeni) propale bi davno, a tek Ujedinjeno Kraljevstvo, gde važi nepisano pravilo: to se nije dogodilo ako nisu tabloidi objavili.
Kolega Milan Milošević podseća na engleski cinizam vezan za tabloidnu štampu sazdan u poruci: „Nemojte se ljutiti na lava što hoće da vas pojede", što je zapravo definicija moći tabloida i njenog oporog ukusa. Tabloidima se niko ne ponosi, oni su deo ili proizvod ljudske podsvesti, njena tamna strana. „Pitanje je da li domaći, pa i inostrani tabloidi više uživaju u voajerstvu koje nosi njihov posao ili u odmazdi nad žrtvom. Uostalom, u srednjem veku kazna vešanjem izazivala je veliku pažnju i privlačila je masu radoznalaca. Posle vešanja, egzaltirana masa je pravila orgije uz alkohol i seks. Prepoznajete li u svemu oko nas baš tu, tamnu stranu naše podsvesti", pita Milan Milošević.

U javni govor opet su vraćene maloumne dijagnoze da su tabloidi uništili civilizovan dijalog i pravo novinarstvo“, uz ono već oveštalo da su tabloidi organizovali ubistvo premijera

Moć novina, posebno tabloidnih, adekvatno ilustruje podatak da je članovima porote, dok traje sudski proces, zabranjeno čitanje štampe. U tim ekstremnim okolnostima štampa, prvenstveno tabloidna, pomera racionalno rasuđivanje. Kod nas taj nivo rasuđivanja nije poželjan, a u javnoj političkoj upotrebi mediji se tretiraju kao kuga ili kao buzdovan. Politička elita će blatiti prljave ili strejt medije ako su ukazali na njihova nedolična dela, a uzeće ih kao buzdovan i mlatiti uz njihovu moć po političkim protivnicima dok nam se ne smuči.
Milan Milošević kaže da to nije više specifikum samo ovih prostora. „I na Zapadu su te granice pomerene. Pa, zar 'Njujork tajms' i 'Gardijan', da ne pominjemo tabloide i Si-En-En, nisu podržavali bombardovanje Srbije bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN ili napad na Irak zato što Sadam Husein 'raspolaže moćnim hemijskim oružjem'? Učestvovali su oni dobrano u velikim nečasnim rabotama, to smo bar osetili na sopstvenoj koži. Dugo smo verovali da su ona dvojica novinara iz afere 'Votergejt' pravi primer istraživačkog novinarstva, da bi se ispostavilo da im je indirektno informacije dostavljao direktor CIA jer nije bio baš zadovoljan svojim statusom i pozicijom. A što se tiče tabloidne štampe u Srbiji, nije ona baš proizvod ovog vremena. Treba se vratiti u vreme kad su Pera Todorović ili Krste Cicvarić, koji su pre skoro stotinu godina u Srbiji pravili tabloide", podseća Milan Milošević.
Slobodni i nezavisni mediji ne postoje. Oni su, kao i demokratija, varijabilna roba, namenski se koristi od prilike do prilike. Sve se svodi na definiciju da novine prave udruženja, a udruženja prave novine. Nije nimalo utešno to što nas pamćenje podseća da kontrola medija nije svojstvena isključivo aktuelnoj vlasti u Srbiji. Svugde u svetu je prisutna ta želja. Uostalom, jedan uvaženi profesor Univerziteta Merilend u Baltimoru izrekao je onu čuvenu rečenicu: „Mediji u SAD su slobodni, a slobodni su i da budu pristrasni", što mnogo štošta dokazuje. Uostalom, podsetimo da je u Brozovoj SFRJ bilo mnogo šta poludozvoljeno ili poluzabranjeno, ali najstrože su bili zabranjeni: proizvodnja otrova, eksploziva i privatni mediji.

Ljiljana Smajlović, bivša glavna urednica "Politike", iz minulih i poznatih razloga i okolnosti ima vidno direktan stav prema najnovijim događajima označenim kao "Novi medijski tabloidni rat u Srbiji". U tome, sasvim neočekivano, vidi i dobru stranu neprijatnih događaja.
"Jedan sasvim mali deo mene raduje se gužvi oko 'Kurira'. Nalazim dva razloga za optimizam. Ništa ne može da zameni štampane medije čim se ovolika politička tuča vodi samo zbog jednog lista. A nije mi mrsko ni saznanje da ni najagresivniji među tabloidima nemaju moć da sruše Vladu i izaberu predsednika - pa čak ni da mu pokvare inauguraciju", kaže Ljiljana Smajlović.
Ona podseća da s ovim nemilosrdnim medijskim sukobima Srbija nije baš ništa posebno i podseća na najnovija događanja u Londonu: "Nešto slično smo gledali i u Velikoj Britaniji, gde nije samo Tereza Mej izgubila izbore. Još veći poraz doživeli su desničarski tabloidi, koji Džeremija Korbina treću godinu zaredom tuku svime što im dođe pod ruke. Operacija demonizacija svejedno nije uspela".

Sačuvala sam tvitove američkog profesora Erika Gordija, koji se i kod nas proslavio pričom o tome kako je turbo-folk bio Miloševićevo tajno oružje. Ovaj veteran demonizacije je u nekim ovdašnjim akademskim krugovima i sada važan igrač, kaže Smajlović

Srpska politička i ina javnost, čak i dva medijska udruženja, sukob "Informera", RTV "Pinka", "Srpskog telegrafa" i "Kurira" posmatra iz glavne lože, seiri i raduje se svom prljavom vešu koji je izbačen u "prednje dvorište" da ga svi vide. Za divno čudo, pita se doskorašnji glodur najstarijih dnevnih novina na Balkanu, kako je moguće da svi ovo posmatraju baš kao da to nema nikakve veze sa nama. I podseća:
"Sa najvećim ogorčenjem pamtim kako se tobož liberalniji deo naše javnosti držao dok je 'Politika' sama vodila bitku protiv pokušaja neprijateljskog preuzimanja od strane 'Kurira'. Hladno i ravnodušno, ali je u toj ravnodušnosti bilo i nekog teško prikrivanog radovanja tuđoj nesreći. Neki su otvoreno likovali."
Ljiljana Smajlović je pedantni profesionalac. Za "Ekspres" ekskluzivno iznosi malu senzaciju: "Sačuvala sam tvitove američkog profesora Erika Gordija, koji se i kod nas proslavio sa pričom o tome kako je turbo-folk bio Miloševićevo tajno oružje. Ovaj veteran demonizacije u nekim je ovdašnjim akademskim krugovima i sada važan igrač, jer spada među one koji nadgledaju naučne projekte koji se donacijama sprovode u Srbiji. Evo njegovih tvitova: 'Politika' je 'Informer' u fraku; Najstariji i najsenilniji dnevni list na Balkanu; 'Politika' je simbol odvratne uređivačke politike jednog naroda..."
U pravu je Ljiljana Smajlović, kad ljudi pod šifrom "liberalni intelektualci", ma šta to značilo, u nemanju ličnog identiteta i svesti o značaju "Politike" kao važnog državnog i nacionalnog znamenja priklanjaju se demonizaciji pomenutog profesora Erika Gordija.
"Slutim da su još neke kolege i 'liberalni intelektualci' toliko mrzeli 'Politiku', simbol svega što mrze u vezi sa Srbijom, da bi se možda radovali i da ju je 'Kurir' pojeo. O tome sa mučninom u stomaku razmišljam dok sa strane posmatram novu bitku vlasnika 'Kurira'. Taj fenomen smatram bizarnijim čak i od najnovije izjave vlasnika 'Kurira' da je pokušajem otimanja 'Politike' samo hteo da je spase," zaključuje Ljiljana Smajlović.
U najnovijem ratu tabloida saznali smo mnogo toga što je bilo zapretano iza zavese "važnog i odgovornog medijskog posla". Neće biti dobro ako se sve ovo završi velikim pomirenjem vlasti i kolega s ratnim sekirama, kao što se to ranije događalo. Valjda je došlo vreme i kraj te srpske političke i ine prakse u kojoj su kratkoročni politički interesi važniji od zakona i suštine pa je sve ćutke zaboravljano. Bilo bi veoma važno da država konačno počne da uvodi praksu poštovanja zakona. Od nečega mora da se počne, da svi plaćaju porez bez obzira na svoju "preveliku važnost i uticaj".
U pravu je Ljiljana Smajlović, sve što se događa oko nas, od politike sitnijih i krupnih događanja, od izbora do vlasti koja služi ili ne služi narodu, mnogo je važno i trebalo bi da bude briga svih nas. To se svakako odnosi i na medije, ne samo šta pišu, nego i da li su društveno odgovorni. Nije dovoljno saznanje i značaj opšte pouke za sve što se događa oko nas, a koja glasi - narod je odgovoran za sve što nam se događa, lepo ili ružno. To je zaklon koji podrazumeva naknadnu pamet, mudrost kad sve bude kasno.
To svakako nije opravdanje i održivo objašnjenje aktuelnog stanja u našem medijskom prostoru. Mada, priznali to mi ili ne - ono apsolutno liči na nas. Vreme je da se menjamo.

IMA LI SRBIJA TUŽILAŠTVO?
Najnoviji medijski rat izbacio je na površinu sijaset teških optužbi, od otvorenog priznanja urednika "Srpskog telegrafa" kao i nekih biznismena da su po nalogu vlasnika "Kurira" Aleksandra Rodića reketirali privrednike i političare. Neki privrednici, poput vlasnika "Farmakoma" Miroslava Bogićevića, u TV emisiji priznaje da je morao da plati reket vlasniku "Kurira", teške su i alarmantne optužbe. One u najmanju ruku upiru prst u sve medijske poslenike da se služimo istim sredstvima mafijaške iznude, terora i maltretiranja.
Nije tajna da su neki novinari i urednici nekih tabloida skloni pomenutim radnjama, nije tajna da direktori ozbiljnih medija prave "marketinške dilove" sa uticajnim političarima i na taj način su svoje novine i televizije pretvorili u poslovne a ne medijske centre. Naši političari odavno su već skloni tim dilovima, kupuju zaštitu koju im direktori medija nude, sve za povoljne marketinške ugovore.
Iz pomenutih razloga pitamo ima li u Srbiji tužilaštva, ministarstva policije, ministarstva zaduženog za medije? Zbog čega Vlada Srbije ćuti na sve pomenuto?
"Ekspres" je zvao nadležne u Okružnom tužilaštvu, tačnije gospođu Tatjanu Sekulić. Postavili smo pitanje - zbog čega Tužilaštvo ne reaguje i ima li nameru da reaguje na sve pomenute optužbe javno iznete o reketu i drugim oblicima bezakonja iznetim u javnost. Podsetili smo gospođu Sekulić da je posao tužilaštva da reaguje čim do njega dođe glas o ozbiljnim kriminalnim radnjama. Rekli smo, ako izrečene optužbe nisu tačne, onda su akteri krivi za ozbiljno uznemiravanje javnosti.
Gospođa Sekulić je odgovorila: "Ne može Tužilaštvo ovako direktno da odgovori na postavljena pitanja, pošaljite nam mejl na tu i tu adresu, mi će mo odgovoriti veoma brzo."
Razgovor smo vodili u ponedeljak, 19. juna, oko podne. Odgovor nismo dobili do srede, 21. juna. Iskreno, nismo ga ni očekivali.

Novinski posao je ozbiljan i odgovoran poziv. U neka srećnija vremena je bio i adekvatno društveno vrednovan. Kad se pomene značaj našeg posla često se setim jednog teksta iz "Politike" između dva rata, koji sam kao mlad novinar našao u novinskoj dokumentaciji "Borbe". Našao sam izveštaj dopisnika "Politike" iz Sarajeva o novogodišnjem prijemu u Graskoj vijećnici, koju je priredio vrhbosanski ban. Izveštaj dosta detaljno opisuje prijem i zvanice, ali u skromnom i skoro skrivenom antrfileu piše da je prijemu prisustvovao dopisnik "Politike" kojem je po društvenom statusu pripalo da dođe odenut u najsvečanije odelo s frakom i cilindrom.
Setio sam se ove "sitnice" čitajući izveštaj "Kurira" koji javlja da je njegov vlasnik Aleksandar Rodić u Zagrebu posetio sedište "Adrija medija grupe", gde je izrazio svoje zadovoljstvo zbog uspešne saradnje beogradske medijske kuće i zagrebačke ekspoziture, sve u okviru zajedničkog posla sa vatikanskim medijskim magnatom "Štirija". Sama fotografija i ne bi bila vredna pažnje da se na njoj između ostalih jasno ne vidi i fra Ivan Tolj. Gospodin Tolj pripada redu franjevaca, župnik je u Gornjim Močilima (BiH) a inače je glavni zastupnik Vatikana u upravi "Štirije". Katolička crkva je preko svoje dve fondacije ili udruženja vlasnik austrijskog medijskog koncerna, otuda valjda i ovaj franjevac u menadžmentu. Inače, deo hrvatskih medija označava pomenutog sveštenika kao čoveka koji se bavi nekom vrstom medijskog reketa. Svaka sličnost, ako je ima, nije namerna.
Kako staviti u istu ravan novogodišnji prijem u Sarajevu, gde dopisniku "Politike" po društvenom statusu pripadaju frak i cilindar i sirotog Aleksandra u Zagrebu u pomenutom koloritu?