OTETE KOSOVSKE MILIJARDE: Bezočno pljačkanje Srbije

Bilo da su u pitanju radikalne ili konzervativne procene, šteta koju je Srbija pretrpela zbog opljačkanih resursa, državne i privatne imovine na Kosovu, meri se stotinama milijardama evra

U modernoj istoriji sveta nema primera da je neka država tako bezočno opljačkana kao što se to dogodilo Srbiji na Kosovu. Uz blagoslov međunarodne zajednice, koja je u potpunosti zanemarila neprikosnoveno pravo svojine kao osnovu savremene civilizacije, oteti su državna i privatna imovina i prirodni resursi vredni stotine milijardi evra.
U jednom svom izveštaju, CIA navodi da, prema međunarodnim standardima, Kosovo vredi 500 (procenjene rezerve uglja, prirodnog gasa i metala), a ostatak Srbije s Vojvodinom tek oko 200 milijardi dolara. Američki stručnjaci procenili su da je Srbiji preostalo uglja za najviše 35 do 40 godina, dok ga na Kosovu ima za čak 16 vekova (prema jednoj drugoj proceni, Srbija ima uglja za 60, a Kosovo za 200 godina), dok je vrednost nalazišta sedam strateških ruda (olovo, cink, srebro, nikl, mangan, molibden i bor) procenjena na čak 1.000 milijardi dolara.
Iako su procene različite, ponekad i u domenu fantastike, da nije reč o pucnjima u prazno, dokazuju podaci Svetske banke. Nezavisna komisija za rudnike i minerale okupiranih teritorija, kojom je upravljao Unmik, u izveštaju Rajnera Hengstmana iz 2004. godine objavila je da je Svetska banka procenila mineralne rezerve Kosova na 13,5 milijardi evra. Najznačajnije mesto zauzima lignit, čije geološke rezerve iznose oko 15 milijardi tona, bilansne rezerve olova i cinka procenjene su na 51 milion tona (74,1 odsto bilansnih rezervi Srbije), rezerve nikla i kobalta na 19,9 miliona tona, a rezerve boksita na 1,7 miliona tona (potencijalna proizvodnja aluminijuma od 425.000 tona).
Svetska banka je procenila da su ležišta lignita i mrkog uglja na Kosovu i Metohiji dovoljna za proizvodnju struje u čitavom jednom veku, što se poklapa s procenama stručnjaka sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, koji su takođe procenili da je potencijal na Kosovu dovoljan za dve termoelektrane i proizvodnju struje za sto godina, što, prema proceni našeg Ministarstva energetike iz 2009, odgovara vrednosti od 100 milijardi evra.
Na osnovu ovih procena, plan Elektroprivrede Srbije bio je da do 2020. revitalizuje termoelektranu „Kosovo A", sagradi dva nova bloka na „Kosovu B" i sagradi „Kosovo C". Umesto realizacije tih investicija, danas nismo u stanju da isporučujemo struju čak ni srpskim enklavama, a na Kosovu je ostala imovina EPS-a vredna tri milijarde evra.
Istini za volju, a radi sprečavanja nepotrebne dogradnje ionako predimenzioniranog kosovskog mita, treba reći da lignita na Kosovu zaista ima mnogo (peto mesto u svetu), ali je slabog kvaliteta. Prema jednoj studiji SANU iz 2006. godine (autori Stevan Karamata, Dragana Životić, Rade Jelenković i Milan Bursać), zbog debljine jalovog pokrivača, koji mora da bude uklonjen pre otkopavanja lignita, samo 1,6 milijardi tona lignita u Kosovskom basenu je pogodno za eksploataciju.
Klark, Soros, Muja...
Situacija se pogoršava kako se ide ka jugu pokrajine, gde je debljina jalove prekrivke sve veća, a time i eksploatacija sve skuplja. U negativne faktore spadaju i visok sadržaj vlage i pepela i povišeni sadržaj toksičnih elemenata nikla i hroma koji se obogaćuju u dimovima termoelektrana. Autori studije zaključuju da kosovski lignit predstavlja značajnu, ali niskoprofitnu sirovinu za dobijanje električne energije, i to „isplativu samo uz minimalan transport ili na mestu", te da uslovi za rentabilnu eksploataciju postoje za više od pedesetak godina.
Sudeći po interesovanju za kosovska rudna bogatstva, međunarodne korporacije se baš i ne slažu sa Srpskom akademijom nauka. U bitku za eksploataciju kosovskih resursa uključili su se veliki svetski igrači: kompanija „Inviditi", na čijem je čelu stari srpski poznanik, penzionisani NATO general Vesli Klark, finansijski magnat Džordž Soros i kompanija „Albanski minerali", čiji je direktor Sahit Muja, „Avrupa minerals", američka globalna korporacija za istraživanje rudnog bogatstva, „Lidijan internešenel" (nekadašnji „Rio tinto"), usredsređen na istraživanja nalazišta u Orahovcu, gde je do sada pronađeno od 1,87 do čak osam grama zlata po toni uzorka, i mnogi drugi.
Klarkova firma zatražila je licencu za istraživanje rezervi kako bi proizvodila sintetičku naftu iz uglja, i to s planom proizvodnje od 100.000 barela nafte dnevno, dok su Soros i Muja, biznismen iz Njujorka težak dve milijarde evra, osim za ugalj, zainteresovani i za eksploataciju rudnika metala. Osim njih, za investiranje u nalazišta i eksploataciju prirodnih resursa Kosova zainteresovane su i nemačke, britanske, francuske i turske kompanije.

Kosovski lignit predstavlja značajnu, ali niskoprofitnu sirovinu za dobijanje električne energije, „isplativu samo uz minimalan transport ili na mestu"

U periodu od 1961. do 1990. godine, Srbija je u Kosovo i Metohiju uložila 17,6 milijardi dolara ili oko 600 miliona dolara godišnje. Počev od 1966, u Jugoslaviji se za razvoj nedovoljno razvijenih područja godišnje izdvajalo jedan i po do dva odsto društvenog proizvoda, a najveći deo tih para usmeravan je upravo na Kosovo. U godinama neposredno pred raspad SFRJ, čak 48 odsto sredstava izdvojenih za nerazvijene odlazilo je na KiM, a najviše je ulagano u energetiku i obojenu metalurgiju. Papirološki, situacija je jasna - Fond za razvoj Republike Srbije je u imovini Kosova sa 55 do 65 procenata, a 20 procenata je društveni kapital, koji je pripadao zaposlenima.
Dakle, ne bi trebalo da bude problema da se utvrdi, na primer, ko je većinski vlasnik 1.358 objekata na Kosovu koji pripadaju preduzećima iz Srbije. Ali, nažalost, nije tako. U okvirima za pregovore sa EU piše da zgrade i imovina državnih preduzeća koja do 2008. nisu ušla u proces privatizacije pripadaju Kosovu, a sva druga preduzeća pripadaju Srbiji. Problem je, međutim, što je ostao mali broj takvih preduzeća, jednako kao i zemljišta.
Kriminalna privatizacija
Od 1.088.699 hektara zemljišta na koje su Srbi imali tapiju po katastarskim knjigama, više od 80 odsto uzurpirali su Albanci, dok je većina preduzeća prodata u kriminalnom procesu privatizacije čiji su temelji postavljeni Uredbom o privatizaciji koju je aprila 2005. proglasio Soren Jesen Petersen, tadašnji šef Unmika. Tim dokumentom, verovali ili ne, propisano je da nije neophodno da se utvrdi poreklo vlasništva, već se to može uraditi i posle prodaje, sudskim putem.
Privatizaciju društvene imovine zatečene na Kosovu, Unmik je poverio Kosovskoj poverilačkoj agenciji (KPA). Tako je KPA postala vlasnik 720 društvenih i svih šest javnih preduzeća (Aerodrom Priština, Preduzeće za regionalno grejanje u Đakovici i Prištini, Kosovska energetska korporacija, Pošta i telekomunikacije Kosova, železnica, preduzeća za vodosnabdevanje, kanalizaciju i navodnjavanje). Primenjen je model brze privatizacije, poznat kao „spin of". Od postojećeg preduzeća, formirano je novo, svi dugovi i obaveze ostavljeni su starom preduzeću, a prodavano je samo novo preduzeće. Prihod od prodaje deljen je u srazmeri 20 odsto zaposlenima, a ostalih 80 odsto ostaje KPA, navodno, kao fondu odakle se namiruju poverioci. O meri obeštećenja poverilaca odlučuje rukovodstvo KPA direktnom pogodbom, a nezadovoljni svoja prava mogu da traže preko Međunarodnog odeljenja Vrhovnog suda Kosova. Dakle, primenjen je klasičan sistem „kadija te tuži, kadija ti sudi", bez ikakvog učešća države Srbije i apsolutno na štetu srpskih preduzeća kao najvećih vlasnika privrednih kapaciteta na KiM.

Kosovski gigant „Feronikl", u čiju je izgradnju Vlada Srbije uložila 300 miliona evra, prodat je za desetostruko nižu cenu

Već na prvih devet tendera, održanih do kraja 2006, prodato je 145 preduzeća za ukupno 148 miliona evra. Kupci, isključivo Albanci, nimalo se nisu obazirali na potraživanja koja su prema privatizovanim preduzećima imali fondovi i banke iz Srbije, Vojvodine i Crne Gore.
Do sada je ukupno prodato oko 300 preduzeća u društvenom vlasništvu, a na račun KPA uplaćeno je tek nešto više od 280 miliona evra, što znači da je prosečna cena prodatih firmi manja od milion evra, daleko ispod realne cene. Tako je nekad čuveni kosovski gigant „Feronikl", u čiju je izgradnju Vlada Srbije uložila 300 miliona dolara, prodat kompaniji „Alferon", registrovanoj u Engleskoj, za desetostruko manju sumu. Isto se dogodilo i sa Pećkom pivarom, koju je juna 2006. za 11,1 milion evra, što je višestruko niže od realne tržišne vrednosti, kupio albanski biznismen Ekrem Luka.
Pljačka pod okriljem UN
Ova neviđena pljačka odvija se pod okriljem Ujedinjenih nacija, iako Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti nije predviđeno bilo kakvo učešće UN u promeni svojinskih prava na Kosovu i Metohiji. Suprotno opredeljenju da se stečena svojinska prava države, pravnih i fizičkih lica ne mogu menjati bez njihovog izričitog pristanka, Unmik je samovoljno i protivno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti uzurpirao svojinska prava i vlasništvo nad nepokretnostima i preduzećima.
Tako je veliki deo imovine srpskih firmi „privatizovan" pod maskom navodnog „zakupa na 99 godina", a takva privatizacija nije legalna i ne bi smela da proizvede bilo kakve pravne posledice po državu Srbiju. Tim pre što je Srbija, kao većinski vlasnik, sve vreme otplaćivala kosovski spoljni dug, koji je iznosio 1,7 milijardi evra. Ali, nažalost, po sistemu „sila boga ne moli", našoj državi preostalo je samo da svoja vlasnička prava zatraži preko Vrhovnog suda Kosova. Do sada se tom sudu obratilo oko 200 preduzeća iz Srbije, ali oni u ovoj divljačkoj privatizaciji nemaju nikakva prava, kako tvrde Unmik i kosovske vlasti. Ipak, u Privrednoj komori Srbije smatraju da se bez borbe ne treba odreći prava na imovinu vrednu više od 200 milijardi evra, te da država od relevantnih međunarodnih institucija mora da zahteva da se proces privatizacije na Kosovu poništi.
Evidentno je da je jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova i Metohije državi Srbiji uskraćeno pravo raspolaganja poljoprivrednim i građevinskim zemljištem, šumama, rudnim i mineralnim bogatstvima, službenim, poslovnim i stambenim zgradama. Šteta se, bez obzira na to da li su u pitanju radikalne ili nešto konzervativnije procene, meri stotinama milijardama evra. Iako u politici prema KiM svih vlada posle 2000. godine, pa i ove sadašnje, ima dosta populističkog cinculiranja, pa i nadrealnog razmišljanja koje više zadire u domen „nebeske Srbije" nego u kakvu-takvu opipljivu budućnost, veliko je pitanje šta u sadašnjoj konstelaciji snaga Srbija uopšte može da učini da makar ublaži ovu golemu štetu.
Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Republike Srbije Marko Đurić poručio je nedavno da je odluka privremenih institucija vlasti u Prištini o prisvajanju imovine Srbije protivpravna, protivustavna, protivzakonita i ništavna jer ne proizvodi pravne posledice. Srbija je većinski vlasnik 155 preduzeća u pokrajini, čija je imovina vredna više od 200 milijardi dolara, poručio je Đurić i dodao: „Imamo papir za svaki šraf, za svaku mašinu, za svaki kvadratni metar, svaki komad naše imovine." Ali slabašna je vrednost tih papira kad ih brutalna sila većeg dela međunarodne zajednice ne priznaje kao validne. Oni mogu biti naši aduti samo u promenjenom odnosu snaga u svetu, u kojem oni koji su na našoj strani neće tu podršku olako prodavati zarad zajedničkih interesa ili kompromisa sa onima koji su nas opljačkali.

POTRAGA ZA RETKIM METALIMA
Postoje indicije da je glavna meta međunarodnih korporacija na Kosovu zapravo potraga za retkim metalima (indijum, kadmijum, germanijum, talijum i galijum) koji se koriste u industriji visokih tehnologija. Potragu obavlja specijalno dizajnirana letelica za niske letove, koja širom Kosova sakuplja geofizičke podatke, registruje magnetna polja i radiometriju gama zraka. Istraživanje zajednički sprovode stručnjaci Finskog instituta za geofizička istraživanja i Britanskog instituta za geološka istraživanja.

Rudno bogatstvo Kosova
Lignit 14.700.000.000 t
Olovo i cink 51.000.000 t
Nikl i kobalt 19.900.000 t
Magnezit 8.000.000 t
Boksit 1.700.000 t
Retki metali* /
*Nije poznato kolike su rezerve

Imovina Srbije na Kosovu
Nepokretnosti 220 mlrd. EUR
Zemljište 50 mlrd. EUR
EPS 3 mlrd. EUR
Aerodrom Slatina 95 mil. EUR