PLATI I DIŠI DUBOKO

Zagađivači u Srbiji u zaštitu vazduha moraju da ulože 2,3 milijarde €. A gde će javna preduzeća naći novac i da li će im u tome pomoći građani kroz veće račune? Postavlja se i pitanje da li je opravdana izgradnja novih termoelektrana na ugalj u našoj zemlji s obzirom na to da je tržište za izvoz električne energije u EU ograničeno

Vazduh će koštati. I to debelo. A plaćaće ga samo oni koji ga udišu. I to je još jedna zamka EU kojoj s pravom ne odgovora srpski vazduh. Zato i traže da ga prečistimo. Srbija je negativni rekorder po emisijama zagađujućih čestica kad se uzme u obzir broj stanovnika u zemlji. Naivno smo mislili da, pošto nemamo razvijenu industriju kojom se hvalila bivša SFRJ, nećemo plaćati danak smoga i čađi. Ali kako se pokazalo, pre samo 18 godina smo bili u proseku zemalja Centralne Evrope, a sada smo daleko ispod praga dozvoljenih vrednosti. Najzaslužniji za loš kvalitet vazduha su sektori energetike, industrije i saobraćaja, ali su ubedljivo najveći zagađivači preduzeća u državnom vlasništvu, među kojima su EPS, RTB Bor, Azotara, Petrohemija, Topionica sumporne kiseline, Železara Smederevo, Valjaonice bakra, NIS, gradske toplane... Čak 226 postrojenja u Srbiji mora da smanji štetne emisije i uskladi propise sa evropskim standardima. U suprotnom, preti im zatvaranje. Kako saznajemo, država će tražiti od Brisela produženje roka za ispravljanje grešaka, a grube su procene da ćemo pozitivan odgovor, odnosno grejs period od tri do četiri godine do biti za 30 do 40 postrojenja.

Ako se Evropa i smiluje, našu zemlju čekaju ozbiljni troškovi koji će samo rasti ukoliko se u budžetu već za sledeću godinu ne isplaniraju ozbiljna ulaganja u životnu sredinu. Prema poslednjim procenama Fiskalnog saveta, u zaštitu vazduha potrebno je uložiti 2,3 milijarde evra u narednih 10 do 15 godina, odnosno oko 153 miliona evra godišnje. Tako samo EPS mora da udvostruči ulaganja i za 10 godina za te namene izdvoji oko 650 miliona evra, dok gradske toplane, posebno one koje koriste ugalj i mazut, treba da ulože oko 550 miliona evra u rekonstrukciju postrojenja (prelazak na prirodni gas, biomasu ili komunalni otpad) i proširenje toplovodne mreže. Fiskalni savet navodi da država i Srbijagas treba da investiraju oko milijardu evra u završetak gasifikacije i omoguće veću upotrebu prirodnog gasa u sektoru grejanja u delovima zemlje koji još nisu pokriveni distributivnom mrežom. Konačno, svođenje zagađenja vazduha iz gradskih saobraćajnih preduzeća na prihvatljiv nivo zahteva investicije od oko 100 miliona evra. To se najvećim delom odnosi na GSP Beograd. A gde će javna preduzeća naći novac za skupe obaveze? Da li većim računima za struju, grejanje i prevoz?

Državo, gde si?

- Država snosi veliki deo odgovornosti jer još nije uspostavila potpuno funkcionalan sistem za praćenje, kontrolu i sprečavanje zagađivanja vazduha. Da u Srbiji manjka strateške opredeljenosti ka čistom vazduhu, potvrđuje činjenica da u obilju raznih strateških dokumenata koji su doneseni u prethodnom periodu još uvek nedostaje nacionalna strategija zaštite vazduha. Posle otvaranja perspektive članstva Srbije u EU ubrzan je proces usklađivanja domaćih zakona u toj oblasti sa evropskom regulativom, ali i dalje nisu izgrađeni institucionalni, administrativni i tehnički kapaciteti koji bi na papiru dobre zakone sprovodili u praksi, pa su rezultati izostali. Otklanjanje svih uočenih sistemskih nedostataka koji su u prethodnom periodu bili prepreka većem napretku koštalo bi budžet ugrubo 50 do 100 miliona evra u srednjem roku.

Smatramo da to nije veliki trošak za uspostavljanje sistema koji bi omogućio veći stepen zaštite vazduha i stvorio preduslove za smanjenje rizika kojem su građani trenutno izloženi - navodi se u izveštaju Fiskalnog saveta.

Pomoćnik ministra za zaštitu životne sredine Aleksandar Vesić ističe za „Ekspres“ da javna preduzeća moraju sama da obezbede sredstva za poboljšanje kvaliteta vazduha, a ministarstvo i država treba da rade na ulaganjima u monitoring.

Zagađivači i dalje rade po principu „plati-zagađuj“. Taj novac ulazi u budžet Republike Srbije, ali Ministarstvo za zaštitu životne sredine dobija samo deo novca. Nekada su se ta sredstva slivala u Fond za zaštitu životne sredine, koji je ukinut 2012. godine. Tako smo prošle godine prihodovali oko 9,5 milijardi dinara od ekoloških taksa, a vraćena nam je samo četvrtina tog novca. Pored toga, država mora da sufinansira projekte u kojima se koriste sredstva iz evropskih IPA fondova. Sredstva su dostupna, ali moramo imati novac za sufinansiranje - naglašava Vesić.

Da je u međuvremenu malo toga urađeno u polju zaštite vazduha, pokazuju i poražavajući podaci Svetske zdravstvene organizacije i Instituta „Batut“ da godišnje u Srbiji zbog zagađenja vazduha prerano umre više od 5.400 ljudi. U drugom istraživanju Alijanse za zdravlje i životnu sredinu (HEAL) iz 2016. navodi se da postojeće termoelektrane na ugalj u Srbiji stvaraju zdravstvene troškove u ukupnoj vrednosti između 600 i 1.7 milijardi evra stanovnicima i vladama u regionu. HEAL ističe da bi Srbija, u kojoj se trenutno nalazi šest termoelektrana na ugalj sa instaliranim kapacitetom od 4,3 gigavata, mogla da dobije šest novih projekata s kapacitetom od 2,2 GW. To bi značilo da će naša zemlja nastaviti da se oslanja na energiju koja proizvodi najveće zagađenje. Nove termoelektrane mogle bi povećati troškove lečenja stanovništva do maksimalno 185 miliona evra godišnje. Iako bi one radile po mnogo strožim standardima u vezi sa emitovanjem štetnih čestica, narodi zapadnog Balkana bi, ipak, na lekove i doktore godišnje izdvajali između 26 i 76 miliona evra.

Savetnik za zdravlje i energetiku iz HEAL Srđan Kukolj objašnjava za „Ekspres“ da su direktive EU za industrijske emisije štetnih supstanci na zapadnom Balkanu, i u Srbiji, jasne.

- One podrazumevaju smanjenje emisije sumpor-dioksida (SO2) 90 odsto, azot-oksida (NOx) 67 procenata i finih čestica (PM) 94 odsto. Fokus u 2018. bi trebalo da bude na kontroli zagađenosti SO2, pri čemu bi većina elektrana na ugalj u regiji trebalo da postigne smanjenje emisije štetnih supstanci za više od 80 odsto. Nažalost, poslednji podaci iz 2016. pokazuju da se emisije u termoelektranama u Srbiji povećavaju na čak 377.000 tona, dok su one u 2015. iznosile 299.000 tona. Srbija mora da se okrene obnovljivim izvorima energije, da polako počne zatvaranje svih postrojenja na ugalj, kao i da u potpunosti odustane od izgradnje novih termoelektrana. Najavljeni projekti izgradnje novih termoelektrana nemaju smisla s tačke gledišta poboljšavanja zdravlja, a možda nisu ni isplativi. Ako se kapacitet proširuje da bi se zadovoljili zahtevi za izvoz, ta pretpostavka se mora pažljivo revidirati. Najnovija evropska dostignuća na polju električne energije ukazuju da postoji ograničeno tržište za izvezenu električnu energiju u EU - napominje Kukolj, dodajući da nacrt Zakona o klimatskim promenama Srbije ne predviđa aktivnosti koje se odnose na smanjenje uticaja zagađenog vazduha na zdravlje stanovnika Srbije.

- U susret pristupanju Uniji, Srbija mora da uskladi zakonske okvire koji će odrediti na koji način će se izvršiti tranzicija energetskog sektora, odnosno kako će se upotreba uglja zameniti obnovljivim izvorima energije. Ministarstvo zdravlja mora da ima značajnu ulogu u promociji zdravije životne sredine, a Ministarstvo zaštite životne sredine da predvodi proces. Takođe, građani moraju da se aktivno uključe u stvaranje zakonskog okvira. Tako bi se pravovremeno radilo na tome da se spreči dalje povećanje broja prevremenih smrtnih slučajeva koji su posledica prekomernog zagađenja vazduha.

Kako Kukolj podvlači, ulaganja kineskih investitora u izgradnju novih postrojenja u Srbiji za proizvodnju električne energije, a koja će koristiti ugalj kao pogonsko gorivo, prestavljaju novu pretnju za zdravlje građana.

- Prema poslednjim saznanjima, Srbija će ugostiti pet novih postrojenja čija izgradnja će biti podržana inostranim i domaćim finansijskim sredstvima. Vlade mnogih zemalja povećavaju ulaganja u obnovljive izvore energije dok zemlje zapadnog Balkana, pa samim tim i Srbija, i dalje ulažu u postrojenja na ugalj. U Srbiji su termoelektrane proizvodile više od 96 posto nacionalnih emisija SO2 i bile su izvor za više od pola emisija NO2 2013. godine. Srbija ima najveći sistem proizvodnje električne energije u regionu s nekih 66 procenata električne energije proizvedene iz lignita, oblika uglja koji proizvodi najveće zagađenje. Ako se planovi za buduća postrojenja na ugalj u potpunosti ostvare, dodatni troškovi zdravstvenog sektora bi mogli iznositi do 185 miliona evra godišnje - predviđa on.

Isti ko i svi

Na drugoj strani, u izveštaju Agencije za životnu sredinu za 2017. godinu, u koji smo imali uvid, navodi se da je najčešće bilo prisutno zagađenje suspendovanim česticama PM10, kao i PM2.5, što je, kako tvrde, pojava karakteristična ne samo u Srbiji već i u svetu. - Kvalitet vazduha u Užicu, Kragujevcu i Valjevu svrstan je u treću kategoriju kvaliteta vazduha (prekomerno zagađen), kao i Niš. Subotica, Kraljevo i Pančevo imali su visoke godišnje koncentracije, što je takođe uslovilo treću kategoriju kvaliteta vazduha, dok je i Beograd bio prekomerno zagađen. Ugljenmonoksid i benzen nisu bili uzrok prekomernom zagađenju vazduha ni u jednom gradu. Ovakav nivo pojave zagađujućih materija u Srbiji nije iznenađenje, a promena tokom poslednjih nekoliko godina manifestuje se u smanjenju zagađenja u Boru, koji je ranije zbog godišnjih vrednosti sumpor-dioksida bio prekomerno zagađen - zaključuju iz SEPA. A mi zaključujemo: Udahni duboko i zatvori usta. Drži dah koliko god je moguće, a kad ti baš prigusti, diši na nos, manje su šanse da ćeš progutati otrovni oblak.