Društvo
18.05.2016. 14:51
ekspres
TUŽNA SUDBINA VOJVODE PUTNIKA: Slavni vojskovođa od blagajnika saznao za smenu
Najdarovitiji srpski vojskovođa, koji je 56 godina nosio oficirsku uniformu, učestvovao je u šest ratova i potukao armije tri carevine. Umro je u Nici, a Srbija je dozvolila da njegovi posmrtni ostaci ostanu u drugoj zemlji devet godina
“Gospodine pukovniče, nemate mi šta čestitati. Poželite mi slavu vojvode Putnika”, lovorike koje je pobrao najdarovitiji vojskovođa male seljačke vojske na Balkanu poželeo je za sebe ministar oružanih snaga carske Rusije Polivanov kada mu je u drugoj godini Velikog rata srpski izaslanik u tadašnjem Petrogradu čestitao naimenovanje na visoku dužnost.
Istoričari su izračunali da je prvi ratni vojvoda Srbije oficirski mundir nosio 56 godina i ističu da je put do najvećih vojnih položaja prošao izuzetnom inteligencijom, neumornim radom i izvrsnim poznavanjemvojne teorije i prakse, a ne podilaženjem moćnicima.
Oficir koji obećava
Učestvovao je u šest ratova, a u tri je rukovodio vojskom koja je kod Kumanova i Bitolja porazila snage Otomanske imperije, na Bregalnici razbila Bugare, na Ceru i Kolubari pobedila i proterala Austrougare i tako se svrstala među najbolje armije svoga doba.
U njegovoj biografiji, između ostalog stoji da je dva puta bio načelnik Glavnog generalštaba i pet puta ministar vojni i načelnik Štaba Vrhovne komande Vojske Kraljevine Srbije u balkanskim i Prvom svetskom ratu.
U svojoj dvotomnoj knjizi o Putniku istoričar Savo Skoko navodi da njegov vojnički talenat zapazio Milojko Lešjanin, upravnik Atriljerijske škole, najviše vojne škole Kneževine Srbije u sedmoj deceniji XIX veka, u kojoj se sin kragujevačkog učitelja obreo posle završene osnovne škole i niže gimnazije u Kragujevcu i petog razreda više gimnazije u Beogradu.
“Budući oficir koji mnogo obećava i koji sve što radi i preduzima čini sa najvećom voljom i trudom za razumevanje”, napisao je Lešjanin u karakteristici pitomca Putnika.
Oznake prvog čina, kaplara, Putnik je prišio kao šesnaetogodišnjak 1863. Naredne godine je unapređen u podnarednika , a 1865. u narednika. Po završteku Atriljerijske škole, koju je od 23 pitomaca završio kao osmi u rangu, proizveden je u čin potporučnika. Njegovo prvo postavljenje je bilo na mestu komandira voda poljske baterije. Međutim, ovu dužnost nije obavljao, već je kao dobar crtač radio u Topografskom odeljenju Ministarstva vojnog.
Prvo vatreno krrštenje imao je u srpsko-turskom ratu 1876-1867. godine, a posle poraza srpske vojske od Bugara 1885. u dužnost mu je palo da reorganizuje do tada zanemarenu vojnu obaveštajnu službu. Na ovoj poziciji je ostao dve godine, pa je 1888. postavljen na mnogo odgovorniju funkciju - postao je načelnik Operativnog odlejenja Glavnog generalštaba. U godinama koje su sledile, uz ovu funkciju je vršio i dužnost dužnost pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba i profesora na Višoj vojnoj akademiji.
Zatvor zbog "prejakih reči"
Putnik je prezirao klimoglavce. Iako lojalan vladajućoj dinastiji, odbijao je da se ulaguje krunisanim glavama. Ta osobina će u jednom periodu presudno uticati na tok njegove karijere.
Prvu kaznu iskusio je 1891.godine, kada je posle jednogodišnjeg rada na mestu načelnika štaba Divizije stajaće vojske postavljen za komandanta Topličke okružne vojske, koja još nije bila formirana. Naredbu o premeštaju potpisali su knez Milan i ministar vojske. Smatrajući to degradacijom, napisao je žalbu u kojoj je, po oceni ministra vojske, na račun kneza upotrebio “prejake izraze” i zbog toga je kažnjen sa 15 dana zatvora.
Posle premeštaja napisao je žalbu u kojoj je, po oceni ministra vojske, na račun kneza upotrebio “prejake izraze” i zbog toga je kažnjen sa 15 dana zatvora.
Imao je hrabrost i dostojanstvo da istom knezu kaže kaže da neće ispuniti njegove želje ako se kose sa principima pravičnosti. Prema priči Putnikovih biografa, knez Milan je insistirao da jedan od ratnih heroja i njegov miljenik obavezno položi majorski ispit. Kao predsednik ispitne komisije Putnik je knezu odgovorio: ”Položiće ako bude znao”. Taj oficir je izašao na ispit, ali pošto nije za prelaznu ocenu savladao gradivo, Putnik ga je oborio.
Putnik nije bio servilan ni prema kralju Aleksandru Obrenoviću. Čak je odbijao da se druži sa familijom svoje žene koja bila u prisnim odnosima sa dinastijom. Takvo njegovo ponašanje Milan i Aleksandar su smatrali antidinastičkim, pa je posle nekoliko smena sa visokih dužnosti i premeštaja na niže položaje Putnik sam zatražio penziju u koju je otišao 1896. godine.
Karađorđevići ga vraćaju
Nakon majskog prevrata 1903. Godine, tačnije tri dana nakon dolaska kralja Petra I Karađorđevića na srpsku presto, Putnik je reaktiviran i odmah postavljen za načelnika Glavnog generalštaba.
Naglašavjući da je na ovu funkciju došao u vreme kada se srpska vojska našla na rubu haosa i anarhije, Savo Skoko u svojoj knjizi o slavnom srpskom vojskovođi piše: ”Putnik je za nekoliko godina uspeo da konsoliduje njene redove, odstrani iz nje razoran uticaj untrašnjih međupartijskih trvenja, opremi je savremenim naoružanjem, saobrazi vojna pravila sa svojstvima tog naoružanja, i specifičnim srpkim uslovima, lično obuči više generacija generalštabnih oficira, uzdigne rezervno oficirski I podoficirski kadar svih rodova, prilagodi obuku trupa zahtevima vojne veštine, zamenjujući kasarnski dril praktičnom obukom trupa. Jednom rečju, da vojsku jedne zaostale seljačke zemlje osposobi da se uspešno nosi sa najsavremenije opremljenim i obučenim armijama velikih sila”.
Prvi vojvoda među generalima
Kada je posle završene Kumanovske u Prvom balkanskom ratu kralj Petar 2.novembra došao u Skoplje, odmah je potpisao ukaze u unapređenju viših oficira. Jednim od kraljevih ukaza general Radomir Putnik je je unapređen u čin vojvode. Skoko piše da su neki vojni istoričari i neposredni učesnici Kumanovske bitke posle rata dovodili u pitanje Putnikove zasluge za pobedonosni ishod. Oni su tvrdili da je tom prilikom izostala rukovodeća uloga Vrhovne komande, da je bitku dobio “srpski opanak” i niže starešine, te izneli čitav niz zamerki na račun vojvode i Vrhovne komande.
Osvrćući se na ove kritike, general Petar Tomac je primetio: "Sigurno je samo da je tu vojsku koja je (Kumanovsku) bitku dobila organizovao vojvoda Putnik i tako je rasporedio da je težinom svoje nadmoći morala smrviti Turke, ma u kakvoj kombinaciji se oni pred nju postavili i ma šta uradili, i da su imali dvostruku jačinu”.
Pod njegovim rukovodstvom srpska vojska je izvojevala pobedu i nad Bugarima u Drugom balkanskom ratu.
Iz banje u zarobljeništvo
Austrougarski aultimatum Srbiji Putnika je zatekao u banji u Glajhenbergu i on je na poziv srpske vlade odmah krenuo za Beograd. Međutim, njegov put je prekinut u Budimpšeti gde je bio izložen šikaniranju i uvredama i sa ćerkom koja ga je pratila zatvoren u oficirski dom kao “ratni zarobljenik”. Ubrzo je pušten, a prema svedočenju jednog visokog srpskog oficira, to je učinjeno na intervenciju ruske, francuske i britanske diplomatije.
Austrougarski general se pohvalio: Predložio sam caru oslobađanje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik, nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj”. Ubrzo je shvatio koliko se prevario...
U svojoj knizi Skoko navodi reči austrougarskog generala Alfreda Krausa koji tvrdi da je Putnik oslobođen iz drugih razloga: “Vrhovni komandant srpske vojske Putnik lečio se u Glajhenbergu. Kada je objavljen rat Srbiji, Putnik se nalazio na povratku za Srbiju. U Budimpešti je bio zatvoren. Tada se pronela vest da je Putnik oslobođen. Ovaj neshvatljiva vest izazvala je u najširim krugovima Austrougarske monarhije najveće čuđenje. Sutradan je došao u ratnu školu načelnik Glavnog generalštaba Konrad. Ja sam izrazio svoje neraspoloženje zbog oslobađanja Putnika. Na to mi je načelnik Generalštaba odgovorio: Ja sam predložio caru oslobađanje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari , neobrazovani Putnik, nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj”.
Koliko je bila pogrešna procena načelnika bečkog Generalštaba pokazaće sjajne pobede srpske vojske na Ceru i Kolubari i tri neuspeha nemačkog feldmaršala Augusta fon Mekenzena da stegne obruč i uništi srpsku armiju.
Pitao za platu, saznao za smenu
Poslednja zapovest koju je kao načelnik Štaba Vrhovne komande 25. novembra 1915. godine izdao u Prizrenu bila je naredba o povlačenju srpske vojske preko Crne Gore i severne Albanije na Jadransko more.
Posle toga Putnik je sasvim klonuo. Pošto nije mogao ni da hoda ni da jaše, njega su vojnici u specijalno izrađenoj nosiljci preneli preko albanskih vrleti do Skadra. Tamo se 8. decembra obratio pismom regent Aleksandru Karađorđeviću i zatražio petomesečno odsustvo, novčanu pomoć od 25.000 dinara u zlatu i obezbeđenje puta, kao i odobrenje da ga prati njegov lični lekar. Istog dana kralj je udovoljio njegovoj molbi. ”Tako se", navodi Skoko, "vojvoda Putnik rastao s vojskom u koju je ugradio svoju mladost, znanje, ogromnu energiju, ceo život”.
Januara 1916. prevezen je na Krf gde je ostao sve do odlaska na lečenje u Francusku.
Na ovom grčkom ostrvu je počeo da se opravlja, ali je bilo upadljivo da ga ni posle dolaska Vlade i Vrhovne komande na ovo grčko ostrvo niko ne posećuje.
"Sve praštam i sve zaboravljam. Samo me boli to što su me sa položaja uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to će me boleti do groba”
Ubrzo je saznao, istina na neobičan način, šta je po sredi. Kada mu je u februaru 1916. blagajnik Vrhovne komande doneo dve zaostale plate, vojvoda ga je više u šali pitao zašto mu nije isplatio i dodatak koji mu je pripadao kao načelniku Vrhovne komande. ”Iznenađeni blaganik se brzo pribrao i objasnio Putniku da on više nije načelnik štaba Vrhovne komande, jer je na tu dužnost postavljen general Petar Bojović", navodi Skoko.
Koliko je takav odnos pogodio starog vojvodu svedoče njegove reču izgovorene pred smrt u prisustvu prijatelja i poznanika. ”Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali, sve praštam i sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu, Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli - i boleće me do groba”.
Zaboravljen u podrumu na ruskom groblju
Po savetu lekara vojvoda Putnik je preko Italije otišao nalečenje u Nicu, koja mu je priredila zvaničan doček i dala mu za smeštaj malu vilu. Odatle je od države zatražio novčanu pomoć za banjsko lečenje, uz napomenu da će vratiti po završetku rata. Nije poznato kakav je bio odgovor srpskih vlasti, jer je Putnik umro 17. maja 1917. godine. Sahranjen je uz najveće počasti, ali kovčeg sa njegovim posmrtnim ostacima nije pokopan, već je spušten u podrum kapele na ruskom groblju u ovom francuskom gradu.
Kada je utihnulo oružje na bojištima Velikog rata, bilo je jasno da su vladajući krugovi, u kojoj je bilo dosta Putnikovih ratnih drugova i poznanika novostvorene države, zaboravili na slavnog vojskovođu. Nadležni organi nimalo se nisu obazirali na zahteve Putnikove porodice, apele ratnih veterana, kao ni na opomene i upozorenja francuskih vlasti, pa je kovčeg i dalje stajao u podrumu ruske crkve.
Javnost i preživeli ratnici su digli glas. ”Politika” je, svojevremeno, citirala i reči dvojice francuskih generala koji su u našem poslanstvu u Parizu rekli: “Ili ga prenesite u svoju zemlju i sahranite, ili dajte da ga mi, Francuzi, sahranimo!”. Tadašnji “Trgovački glasnik” se oglasio na istu temu i tekst ovako završio: ”Sramota je ovo i žalost naša.” Protestima se pridružio i Arčibald Rajs, konstatujući da "komandant srpske pobedničke vojske počiva daleko od otadžbine, zaboravljen od današnje frivolne i egoistične generacije”.
Pod takvim pritiskom, konačno su početkom novembra 1926. vlasti prebacile u Beograd posmrtne ostake vojvode Putnika i još nekoliko srpskih visokih zvaničnika koji su umrli u inostranstvu za vreme Prvog svetskog rata. Putnikov kovčeg spušten je u raku na Novom groblju, a vojvodi je podignuta spomen-kapela na kojoj piše: ”Vojvodi Putniku - zahvalna otadžbina”.
VELIČANSTVO, NE MOŽETE NA FRONT
Dok se srpska vojska grčevito pokušavala da zaustavi austrougarsku ofanzivu u novembru 1914. godine i izbegne poraz, stari kralj Petar je došao u štab Vrhovne komande i rekao Putniku da hoće da ide na front.
Putnik mu je otvoreno rekao:
- Veličanstvo, ne možete da idete na front.
- A zašto?, upitao je začuđeno kralj.
- Zato što ćete tamo čuti da vojnici psuju Vas, Pašića i mene, i zato ne možete ići, odgovorio je Putnik.
Kralj je uvažio Putnikove razloge i vratio se.
POTPORUČNIK IMA ZDRAVIJI STOMAK
Za vreme balkanskih ratova Putnik je naložio da dnevnica potporučnika i vojvode buda ista - tri danara. Kada su oficiri iz njegovog okruženja primetili da on kao vojvoda treba da ima veću dnevnicu od potporučnika, Putnik im je odgovorio:
- E, ali je zato potporučnikov stomak zdraviji od moga, te traži više.
} else {
Komentari
