KRIK PORAŽENOG NA VRHU MONT EVERESTA

U dnevniku čoveka koji se popeo na Mont Everest najmanje očekujete citat: „Konačno stojim na mestu iznad kojeg nema više! Ono što je trebalo da bude poklič pobednika više je ličilo na krik poraženog.“ Verujem da film jeste umetnost koja najbolje deluje u skrivenom, umetnost odsustva, a na poklon sam dobio materijal koji se u takvu poetiku savršeno uklopio

Film „Četiri godine u deset minuta“ je eksperimentalni arhivski dokumentarac Mladena Kovačevića, filmskog reditelja i autora već zapaženih i nagrađivanih filmova, o prvom osvajanju Mont Everesta jednog Srbina, Dragana Jaćimovića, čiji su dnevnič­ ki zapisi i video-arhiva tokom ekspedicije korišćeni kao gra­ đa za film. Naime, Dragan Jaćimović, prvi čovek iz Srbije koji je osvojio Mont Everest, svoju neprocenjivu arhivu poverio je baš Mladenu Kovačeviću, scenaristi i reditelju filma, koji je imao originalnu ideju za film i koju je i materijalizovao. Na kasetama koje su osamnaest godina skupljale prašinu otkriva se zagonetni filmski materijal.

Uz citate iz dnevnika protagoniste koji je iza kamere, sklapa se intimna slika jednog nesvakidašnjeg doživljaja. Od misti­ čnosti vanzemaljskih pejsaža, nedokučivih likova i situacija, preko suspensa pomeranja granica, do komičnosti egzistencijalističkog apsurda, jedan čovek beležio je svoj put u večnu slavu i nazad - u banalnost svakodnevice. Film traje 63 minuta, svetska premijera bila je 17. aprila na festivalu Visions du Reel u Nionu, u okviru tamo­ šnje takmičarske selekcije „Burning Lights“, gde je film osvojio Specijalnu nagradu žirija, dok je severnoamerička premijera bila početkom maja u takmičarskom delu programa festivala Hot Docs, najvećem severnoameričkom festivalu dokumentarnog filma. Uoči večerašnje premijere „Četiri godine u deset minuta“ na 11. Beldoksu, razgovarali smo s Mladenom o inspiraciji da realizuje taj film i uzbuđenju od reakcija samog Jaćimovića na to ostvarenje, kao i o dometima srpskih dokementaraca, podršci institucija, ali i o značaju nagrada, kao i o projektima na kojima uporedo radi.

Kakve reakcije publike očekujete na beogradskoj premijeri?

- Reakcije publike na filmskim festivalima uvek su pozitivne ako zanemarimo povremene ekscesne reakcije na politički kontroverzne filmove. Na domaćim premijerama filmovi su u još privilegovanoj poziciji. Okruženi ste kolegama, prijateljima, i podrška nikada ne izostane. Mene više zanima reakcija Dragana Jaćimovića, protagoniste filma. Posle 18 godina Dragan će biti u prilici da zajedno s publikom ponovo proživi centralni događaj u svom životu, i to onako kako sam ga ja predstavio, u jednoj vrlo specifičnoj filmskoj formi.

Zašto ste baš ovu temu odabrali za svoj film?

- Dragan me je zamolio da na hard-disk prebacim njegove lične mini DV kasete na kojima je zabeležio svoj uspon na Mont Everest pre 18 godina. Od prvih kadrova vanzemaljskih pejzaža i neobičnih likova, materijal me je zaintrigirao. Nekada prvi utisak prevari, ali što sam više gledao, bio sam sigurniji da ispred sebe imam ne­ što vrlo posebno, da postoji potencijal da od amaterskog materijala nastane film. Onda sam pročitao i Draganov dnevnik koji je pisao tokom uspona na Everest, i više nisam imao dilemu da li želim da snimim film. Bilo je potrebno samo da pronađem formu koja će što direktnije preneti svu kompleksnost iskustva kroz koje je Dragan prolazio. Jer ovo nije bila jednostavna sportska priča o trijumfu.

Šta Vas je motivisalo da se upustite u stvaranje ovog filma?

- Draganovi snimci i citati iz njegovih dnevnika nastali su u izuzetnim okolnostima, ali bez autorske namere, i imaju vrlo poseban i autentičan kvalitet koji potvrđuje da je retko šta poetičnije od jednostavnosti realizma. Ipak, slojevitost i nedokučivost Draganovog intimnog doživljaja svega što je proživljavao bile su glavna inspiracija za nastajanje ovog filma. U dnevniku čoveka koji je se popeo na Mont Everest najmanje očekujete citat: „Konač­ no stojim na mestu iznad kojeg nema više! Ono što je trebalo da bude poklič pobednika više je ličilo na krik poraženog.“ Bio sam svestan od samog početka da nikada nećemo u potpunosti razumeti sve što je Dragan pro­ živeo, možda neće ni on. U tom smislu i kriptičnost ovakve filmske forme nametnula se kao jedina koja ne banalizuje posebnost jednog takvog iskustva. Verujem da film jeste umetnost koja najbolje deluje u skrivenom, umetnost odsustva, i onda sam na poklon dobio materijal koji se u takvu poetiku savr­ šeno uklopio. Ne mogu da zamislim bolju motivaciju za snimanje filma.

Kako je tekla realizacija filma?

- Stilski koncept i struktura nastali su na papiru kombinovanjem Draganovih ličnih snimaka i dnevnika. Konačnu formu, kao i svaki film, i ovaj je dobio u montaži. Tek tokom procesa montaže možete da budete sigurni da li ispred sebe imate film koji je oživeo, koji će komunicirati s publikom. To je posebno neizvesno kada je forma eksperimentalna, kao što je ovde bio slučaj. To je prijatna neizvesnost u kojoj uživate tokom celog procesa, posebno kada sara­ đujete s montažerkom kao što je Jelena Maksimović.

Kakva je bila saradnja s glavnim junakom filma, kakvi su Vaši utisci o alpinisti Draganu Jaćimoviću?

- Dragan je sjajan pripovedač, ali uvek ostaje osećaj da ima mnogo toga što vam o sebi nije rekao niti će vam ikada reći. Ne volim da mistifikujem, ali sam svestan da svaki čovek poseduje kompleksnost koju je nemoguće do kraja razumeti i ispričati, i Draganovo iskustvo takvu egzistencijalističku kompleksnost čoveka čini još očglednijom. I pored svoje otvorenosti, velikodušnosti, Dragan je za mene ostao zagonetna lič­ nost. Međutim, dok sam radio film, za mene je postojao samo Dragan kao filmski junak, planinar koji je pre 18 godina pažljivo i skromno kamerom beležio svoj put ka Mont Everestu i koji je s nesvakidašnjom iskreno­ šću pisao svoj dnevnik. Film je nastao u ograničenju arhivskog materijala i dnevnika, i neke direktne saradnje s Draganom tokom realizacije filma nije bilo. A imam čast da ga smatram prijateljem, što je podrazumevalo njegovo poverenje.

Koliko Vama znači ovaj film i kakav odnos imate prema svojim filmovima kada izađu pred publiku?

- Film „Četiri godine u deset minuta“ pojavio se kao prvi u nizu filmova na kojima trenutno radim i koji mi zaista jesu značajni. I pored uspeha, velikih festivala, nagrada, nisam neki ljubitelj svojih prethodnih filmova. Pravio sam kompromise koji mi nisu bili nametnuti. Sada pravim filmove jednostavnije, iskrenije. Prestao sam da razmišljam o reakcijama tokom procesa rada na filmu, i u procesu uživam kao nikada ranije. Međutim, sada, kada je film završen, ne verujem da ću imati poseban odnos prema njemu. Filmovi na kojima radim se uvek preklapaju, i posle premijere prestajem da razmišljam o filmu koji je gotov i koncentri­ šem se na sledeći.

Koja bi bila suštinska specifičnost ovog filma u odnosu na Vaš dosadašnji opus?

- Ne možemo baš pričati o opusu, daleko smo još od toga. Ali suštinska razlika jeste da je ovo prvi film koji sam pravio od arhivskog materijala. Sve dok imate konkretnu viziju kakav film želite da napravite, postupak je sličan, ali kada radite sa arhivama, ne morate da se suo­ čavate sa svojim sirovim materijalom, manje ste pristrasni, i samim tim proces je rasterećeniji. Takođe, ovaj film je eksperimentalniji od prethodnih.

Kako pronalazite teme za svoje filmove?

- Nisam siguran kako na to pitanje da odgovorim. Nemam osećaj ni da ih tražim niti da ih pronalazim. Teme su svuda oko nas. Najbolji filmovi nastaju od najjednostavnijih premisa. Čak i ako teme filmova koje trenutno radim deluju spektakularno, cilj mi je da završeni filmovi budu što jednostavniji, što običniji.

U kojoj meri putovanja i upoznavanje različitih kultura doprinose Vašoj profesiji?

- Neki autori prave filmove samo o njima bliskom okruženju, ili čak o sebi samima. Meni više odgovara da otkrivam neke nove univerzume. Na kraju je svejedno da li se oni nalaze u Srbiji ili na drugom kraju planete, na isti način sam vođen radoznalošću, možda i nekom naivnom potrebom za avanturom, a mesta i ljudi postaju mi bliski tokom procesa snimanja. Otkrivam ih na sličan način kao što ih publika otkriva kada gleda završen film. Na kraju, trudim se da filmove pravim iz perspektive svakodnevice svojih likova, da realizam mesta dominira u svakom kadru.

Imate li uzore među autorima domaćih i stranih dokumentarnih filmova?

- Teško mi je da pričam o uzorima. Odgovor na to pitanje bio je mnogo jednostavniji kada sam tek počinjao da otkrivam istoriju filma i neke tada zanimljive aktuelne autore. Sada se plašim da bi odgovor bio eluzivan i dosadan, s mnogo amandmana. Ako bih bio primoran da odgovorim, onda su to u ovom trenutku uglavnom azijski autori, od kojih nijedan nije posvećen konvencionalnom dokumentarnom filmu: Ozu, Naruse, Hsiao-Hsien, Jia Zhangke, Weerasethakul, Wang Bing.

Šta je to što pravi selekciju filmova koje ćete gledati?

- Na izbor filma utiče op­ šte raspoloženje koje obele­ ži određeni period života, ali i neke svakodnevne trivijalnosti. Kada sam umoran, ne želim da gledam filmove od kojih dosta očekujem, tada sam sklon da pogledam film koji će me u najboljem slučaju zabaviti ili da bar zadovoljim radoznalost. Trenutno uživam u filmu onako kako nisam već dugo, i to dosta ima veze s mojim pristupom filmovima koje snimam. Radim to iskrenije, bez kompromisa, tako da i uživam u gledanju filmova u kojima je isti takav iskren pristup očigledan. Kada u takvim filmovima, gde je svaki kadar kao najintimnija misao autora, sadržaj precizno pronađe svoju ideosinkretičku formu u kojoj sve oživi, srećan sam kao malo dete.

Ko su Vaši favoriti na ovogodišnjem, 11. Beldoksu, filmovi eminentnih autora ili dela neafirmisanih autora koji osvajaju svojim temama?

- Selektor Marko Grba ima vrlo sofisticiran filmski ukus i ove godine ćemo gledati neke fantastične filmove kakvi se retko prikazuju na festivalima dokumentarnog filma - koji su skloniji tematskim filmovima koji se bave ljudskim pravima, političkim kontroverzama, filmovima koji su formalno konvencionani, komercijalni, i lakše mogu da nađu svoje mesto na televiziji. Daleko manje su prisutni pravi autorski filmovi kao što su dokumentarci Agnes Varde, Migela Gomeza, Žan-Marija Strauba, kakve ćemo moći da gledamo ove godine na Beldoksu.

Zašto je dokumentarni film važan lokalno, a zašto globalno?

- Film je značajan, i dokumentarni i igrani, ne pravim razliku. Takozvani umetnički film jeste značajniji od komercijalnog, koji robuje narativnim formulama i izrabljenim zanatskim postulatima, i osim u tehnološkom smislu, manje je relevantan za vreme u kojem nastaje, a pitanja koja postavlja i odgovori koje nudi uglavnom su na ivici banalnosti. U tom smislu dokumentarni film je značajan onoliko koliko je film značajan, koliko je umetnost značajna. Moja montažerka Jelena Maksimović često kaže da film može da vam promeni život. Nisam siguran da se u potpunosti slažem, ali mi prija kako to zvuči.

Kako ocenjujete srpsku scenu dokumentarnog filma? Pridaje li joj se dovoljno pa­ žnje, važnosti i finansijske podrške?

- Srpski dokumentarni film sve je bolji, i to me raduje. Postoji jedna stilska raznovrsnost, i u poslednjih nekoliko godina filmovi iz Srbije osvajali su značajne nagrade, od IDFA do FID Marselle, bili su u selekcijama Toronta, Lokarna, Berlina... Za jednu malu kinematografiju to jesu nadljudski uspesi. I malo pomalo, srpski film sve je prepoznatljiviji u svetu, i ti uspesi više nikoga ne iznenađuju. I domaće institucionalne pažnje i podrške sve je više. Mislim da u narednom periodu možemo da očekujemo mnogo dobrih filmova.

U Nionu ste ove godine bili sa svoja tri projekta: „Unplugged“ u retrospektivi, „Četiri godine u deset minuta“ u takmičarskom programu i „Sre­ ćna nova, Iju“ na pičingu u okviru FOCUS Serbia. Da li ste ispunili svoja očekivanja?

- „Unplugged“ je prikazan u Nionu ponovo posle pet godine, i bilo je neobično iskustvo vratiti se na isti festival sa istim filmom, i to filmom koji je bio i ostao miljenik publike, a kojim ja nikada nisam bio zadovoljan. „Srećna nova, Iju“ je osvojio nagradu Vision su est za najbolji projekat u okviru FOCUS programa, a „Četiri godine u deset minuta“ Specijalnu nagradu žirija u selekciji „Burning lights“. I pre same premijere, imali smo sreće da se na festivalu dosta pričalo o „Četiri godine u deset minuta“, sala je bila puna, a reakcije sjajne. Tu su bili i programeri drugih značajnih festivala i već su usledili pozivi.

Kakve utiske nosite s festivala Visions du Reel u Nionu, kao i iz Kanade?

- Hot Docs je najveći severnoamerički festival dokumentarnog filma. Iako je to festival posvećen prvenstveno konvencionalnijem filmu, velika je čast biti pozvan u takmičarsku selekciju, i premijera je pro­ šla odlično. A Visions du Reel je možda i najznačajniji festival posvećen umetničkom dokumentarnom filmu koji je meni blizak, i uvek je pravo zadovoljstvo prikazati film publici koja razume i voli takvu vrstu filma.

Šta za Vas znače nagrade, i koliko zahvaljujući njima postajete vidljiviji?

- Nemam dilemu da su nagrade rezultat spleta okolnosti koji nije uvek samo posledica kvaliteta filma. Jedan festivalski žiri, premoren posle 10 ili 20 pogledanih filmova, često u kasnim večernjim časovima mora hitno da donese nekakvu odluku. Takva odluka je nekada u vašu korist, a nekada nije, ali svakako joj ne treba pridavati preveliki značaj. Uvek sam smatrao da je selekcija u takmičarsku kategoriju dovoljan uspeh kada znate da veliki festivali dobijaju od tri hiljade do pet hiljada filmova svake godine. Naravno, nagrade osiguravaju dug i bogat festivalski život filma, što je svakako bitno.

Na kojim projektima radite i kojim temama želite da se bavite u doglednoj buduć­nosti?

- Film „Četiri godine u deset minuta“ je nastao skoro usput, između većih, produkcijski zahtevnijih projekata kojima se bavimo tokom poslednje dve godine. To su dokumentarni filmovi „Srećna Nova, Iju“ o svakodnevici kineskih radnika u gradu Ijuu, gde se nalazi više od 600 fabrika koje proizvode novogodišnje ukrase za ceo svet, i „Beginnings“, film koji se snima po celom svetu, gde se nesvakidašnje i dramski izuzetno napete priče prekidaju naglo i neočekivano pred kraj prvog čina. Uvodno snimanje filma „Srećna nova, Iju“ bilo je prošle godine, a sledeće nedelje, odmah posle Beldoksa, odlazimo u Kinu i počinjemo glavno snimanje, koje će trajati četiri nedelje, razbacane tokom leta i jeseni. Imam sre­ će da sve manje moram da razmišljam o produkcijskoj kompleksnosti projekata i da taj aspekt u potpunosti prepustim izuzetnoj producentkinji Ivi Plemić i producentima iz Švedske i Francuske, s kojima sarađujem na svim aktuelnim projektima.

Čemu još stremite?

- Privilegovan sam da mogu da pravim filmove, i samo želim da nastavim u tom pravcu. I koliko god je to moguće, da živim dalje od javnosti, da uživam u porodici, sve te neke uobičajene, neoriginalne stvari.

Zemljotres na Himalajima

Šta Vas privlači planinarenju, do kojih vrhova ste stigli?

- Na planinarenju sam bio dva puta u životu, prvi put na Prenju u Bosni, i sledeći put na Himalajima, kada sam snimao uspon prve ženske ekspedicije na Tarpu Čuli. Ta priča biće deo filma „Beginnings“, koji će biti završen 2020. Iako sam neizmerno uživao, planinarenjem se ne bavim, a glavni razlog je što nemam vremena. Neposredno pre toga sam upoznao Dragana Jaćimovića, i da nije njega sumnjam da bih ikada otišao na Himalaje, a bez našeg poznanstva ni film „Četiri godine u deset minuta“ nikada ne bi nastao. Inače, te 2015. Himalaje je pogodio zemljotres od 8 Rihtera, a ja sam se tada zajedno sa svojim snimateljem nalazio na jednoj od himalajskih padina s cepinom nevešto zabijenim u tlo. Zbog izmena terena koje su nastale posle zemljotesa, ceo sledeći dan bili smo izgubljeni na glečeru. To zvuči mnogo strašnije nego što je zaista bilo, i moj doživljaj ostao je na ivici nadrealnog iskustva, zabavna kafanska priča.

Snimam igrani film u Severnoj Koreji

Imate li želju da snimite dugometražni igrani film?

- Pripremamo igrani film „Koryo“, koji je trenutno u fazi razvoja. Inspirisan je dnevnicima dve sestre koje su 1987. provele dva meseca zarobljene u hotelu u centru Pjongjanga čekajući svog oca koji je radio u Severnoj Koreji. Zbog mog trenutnog pristupa filmu, u kojem se sve više gubi granica između igranog i dokumentarnog, film će se i snimati u Severnoj Koreji, gde su glavne lokacije ostale neizmenjene od osamdesetih godina prošlog veka. Jedna od dve devojčice, junakinje filma, jeste moja bliska prijateljica, filmska producentkinja koja se posle mnogo godina vratila u Srbiju i jedno veče mi ispričala svoj doživljaj iz Severne Koreje. Ne sećam se kada sam na taj način bio fasciniran nekom pričom, bogatstvom i realističnošću svakog detalja. I pre nego što sam pročitao dnevnike, bio sam siguran da je njena priča idealan predložak za igrani film kakav želim da snimim.