Publici ne treba podilaziti, treba je izazivati

Pre nego što čovek počne da se zaista bavi ovim poslom, oseća jednu čistotu i žudnju za njim, neukaljanu rutinom, novcem, realnošću iza scene. Želim da zauvek sačuvam trunku te ljubavi. Da svaki put kad budem na ivici da je zaboravim, doživim nešto što će me podsetiti zašto sam tu

Prva asocijacija na Hanu Selimović mi je idilična scena iz filma „Neposlušni" u kojoj s Mladenom Soviljem vozi bicikl po vojvođanskim ravnicama. Prilično netipična asocijacija na nekoga sa prezimenom Selimović. Prezime koje su nosili poznati novinar Bojan i čuveni pisac Meša, inače Hanini otac i deda-stric. Nasledstvo koje ona ne želi da troši. „Moje prezime mi nalaže da se ponašam dostojanstveno i u skladu sa onim što se od mene očekuje." Selimovićeva ima dostojanstven stav prema ulogama koje tumači, beskompromisan odnos prema teatru, spada u red onih koji se ne boje da glasno prokomentarišu ono što vide, a u javnosti se pojavljuje samo kada ima šta da kaže. A koliko se promenila od kada je, pre deset godina, prvi put zakoračila na scenu Narodnog pozorišta i da li je ostala izbirljiva ili je postala fleksibilnija, otkrila nam je u razgovoru za naš list.
- Nadam se da su te promene tek početak. Želim da se stalno menjam. Čovek koji se ne menja je mrtav čovek. Ali jednu stvar bih volela da zadržim zauvek. Pre nego što čovek počne da se zaista bavi ovim poslom, oseća jednu čistotu i žudnju za njim, neukaljanu rutinom, novcem, realnošću iza scene. Želim da zauvek sačuvam trunku te ljubavi. Da svaki put kad budem na ivici da je zaboravim, doživim nešto što će me podsetiti zašto sam tu.

Tri puta ste polagali prijemni za Akademiju. Da li to govori o Vašoj upornosti i istrajnosti ili o tome da sebe ne vidite ni u jednoj drugoj profesiji?
- Govori i o tome što ste spomenuli, ali i o otvaranju mog profesionalnog puta sa preprekama na samom startu, što mi je sa ove distance, mogu reći, dobro došlo jer su prepreke nastavljale da se nižu. Jedini problem je to što su ti prvi padovi došli u krhkim godinama, u kojima su moja ličnost, samopouzdanje, vera u izbor bili uzdrmani na način koji me nije tada odgovorio od ove profesije, ali me je u nastavku osudio na jedno čudno osećanje da stalno iznova moram da se dokazujem.

Kako preživeti od glume u Srbiji ako niste uvek spremni na kompromise?
- To je rebus koji i sama u hodu odgonetam. Kada ste takozvani slobodni umetnik, stvari su daleko komplikovanije nego što bi sama sintagma mogla da poruči. Sloboda i umetnost su u načelu skladni i uzvišeni pojmovi. Ipak, iza toga se krije jedna prilično bedna pozicija u kojoj, ako želite da budete umetnik, morate imati slobodu da birate, ako nemate sigurnu egzistenciju, nemate slobodu, što znači da ste prinuđeni da se zbog novca bavite sadržajima koji vas ne zanimaju, a to vas pak primorava da kažete sebi „ma, daj to je samo posao", a čim se tešite maksimom da je to samo posao, onda se više ne radi o umetnosti, tako da u principu niste niti slobodni niti umetnik. Ili to ili se borite za sopstvena načela i osećanje sveta. U tom slučaju smete da se osećate i slobodnim i umetnikom, ali živite od danas do sutra, bez prava na planiranje života, stabilnost, konačnu samostalnost i prelazak iz života deteta u život odrasle osobe, nemate takozvani institucionalno podoban karakter i stalno se mučite osećanjem (ne)pripadnosti. Tako da se, rekla bih, od glume ne živi. Više se preživljava da bi se čovek uopšte bavio glumom.

Čini se da su najveće uloge, po pravilu, rezervisane za muškarce.
- Živimo i dalje u duboko šovinističkom društvu. Odgovorno tvrdim da i u umetničkim krugovima, u kojima bi ravnopravnost morala da bude polazišna tačka, žene mnogo teže žive svoj profesionalni put nego muškarci. Pitanje broja uloga pisanih za muškarce je samo ilustracija činjenice šta se sve nalazi iza toga. A iza se nalazi dubok nesklad. Pametna žena je kvazi-intelektualka, žena koja ukazuje na probleme u radu je problematična i teška, lepa žena je kurva, manje lepa žena je ružna i nije za glumicu, mlada žena sa stavom je arogantna, zrela žena sa stavom je u klimaksu, uspešna žena je uspešna jer je u vezi sa muškarcem koji joj to omogućava, žena svesna sebe je umišljena i neskromna, hrabra žena je besramnica koja misli samo na ličnu korist, slaba žena je pogodan materijal za ruganje... Ne živim u iluziji da nacionalizam, šovinizam, fašizam, diskriminacija, govor mržnje nisu naša svakodnevica. Ali kada ih čovek oseti u pozorištu, gde naivno misli da bi trebalo da bude zaštićen, tada zapravo shvati u kakvom društvu živi.

Nagrade Vas ipak nisu mimoilazile. Upisali ste se i među dobitnike Sterijine nagrade za ulogu Sene Zolj u predstavi „Otac na službenom putu". Smatrate li da je bilo i boljih uloga, a da su nagrade izostale?
- Ne, ne mislim da su mi nagrade izmicale. Dobijala sam ih uglavnom u skladu sa sopstvenim osećanjem dobrog rezultata i važnosti nekog radnog učinka. U tom smislu su bile lepa i važna potvrda.

Jeste li bili u situaciji da prihvatate uloge koje Vam možda i nisu bile po meri?
- Uloga nikada nije samo ono što piše na papiru. Uloga je uvek ono što se desi u međuvremenu od prve probe do poslednjeg igranja. U tom smislu, odgovor je ne. Svaka mi je bila značajno iskustvo.

Koliko su Vas likovi koje spremate, a kasnije i tumačite menjali kao osobu?
- Suviše je to opširna tema za jedan intervju. Mogla bih satima da pričam šta sam sve spoznala i naučila.

Vidite li sebe u inostranstvu? Maštate li o Holivudu kao većina glumaca?
- Mislim, da, ali kada mislim o tome, mislim kao o eskapizmu. Ne kao o ultimativnom cilju do kojeg mi je moja zemlja usputna stanica. Zapravo, u trenucima kada osetim da me moja zemlja gura napolje, poželim da pobegnem i da se bavim ovim poslom u nekim boljim uslovima.

Da li namerno izbegavate televiziju ili jednostavno nije bilo uloga za Vas?
- Da, izbegavala sam je s namerom. Sadržaj koji je doskora bio standard TV formata nisam doživljavala kao nešto što me je uzbuđivalo ili izazivalo. Publika u Srbiji je već dugo potcenjena, i daje joj se premalo ako mene pitate. Dramski program se pretvorio u razonodu, razbibrigu ili senzacionalizam. Prestao je biti namenjen edukaciji, postavljanju standarda u svakom smislu, prestao je da teži izvrsnosti. Ipak, stvari su se u poslednje vreme izmenile, i to me raduje.

Smatrate li da se repertoar, kako pozorišni, filmski, tako i televizijski, formira prema afinitetima publike ili je publika ta koja će prihvatiti sve što joj se servira?
- To je pitanje poput onog: šta je starije, kokoška ili jaje. Mislim da u oba smera postoji objašnjenje koje je istinito i validno. Ali ja sam sklona da verujem da publici ne treba podilaziti, već da publika treba da se izaziva. Nažalost, često je slučaj takav da se publici servira malo jer se ona zapravo veoma potcenjuje. To je, po mom mišljenju, duboko pogrešan, tržišni i stupidan način gledanja na umetnost.

Preti li pozorištu ista sudbina kao i bioskopima?
- Suviše je dugo pozorište živo da bi naprosto nestalo. Ali u ovom Bermudskom trouglu u kojem živimo dobre stvari zaista nestaju, tako da me ni to ne bi čudilo.

Izjavili ste da je okupiranje bioskopa „Zvezda" bio Vaš oproštaj od vere u kolektivne pobune. Kako uticati na okruženje?
- Stalnim smenama defetizma i vere u borbu, te ponašanjem u skladu s tim smenama.

Čuje li se u današnje vreme dovoljno glas umetnika?
- Mislim da živimo u vremenu kakofonije, u kojem se mnogo glasova istovremeno čuje, neprirodnim intenzitetom. Ljudi se razlikuju po tome koje glasove u toj šumi odluče da slušaju.

Ko su pripadnici kulturne elite u Srbiji i da li je uopšte imamo?
- Ne volim reč elita, pa se ne bavim time ko joj pripada. Ljudi su u kulturi ili talentovani ili netalentovani.

Koje ste profesionalne ciljeve postavili ispred sebe, kojim ulogama težite?
- Ne želim nikada da se uljuljkam i postanem konformista. Želim da budem spokojna, ali ne i umrtvljena. Cilj mi je da budem zdrava, stabilna žena koja ne gubi strast prema profesiji, koja zna šta su lepote i tereti koje ova profesija nosi, koja zna da su društvena pitanja neodvojivi deo glumačkog posla, koja svoj javni prostor koristi pametno i odgovorno. Ako budem bila takva, uloge koje mi dolaze će sve biti baš one koje treba da dobijem.

U pozorištu se osećam i kao domaćin i kao uljez

Kakva su Vam iskustva sa Riječkim narodnim pozorištem. Da li ste se osećali kao stranac ili je teatar razbio sve barijere?
- Nikad se u pozorištu ne osećam kao stranac. I ujedno uvek se osećam kao stranac. To nije pitanje geografije, niti naciona, već neke čudne mešavine osećanja u kojoj se u svakom pozorištu na svetu uvek osećam jednako kao domaćin i uljez. Možda je baš u toj čudnoj kombinaciji neka nulta pozicija umetnika. A što se tiče same Rijeke, svi moji tamošnji saradnici su divni ljudi i kolege, zaista, nikada nisam osetila da tamo nisam dobrodošla. Naprotiv.

Konačno i na televiziji

Gledali smo je u filmovima „Beli, beli svet", „Tamarin segment", „Neposlušni", „Apsurdni eksperiment", „Ime: Dobrica, prezime: Nepoznato", „Poljupci", kao i u predstavama „Figarova ženidba i razvod", „Nova Stradija", „Otac na službenom putu", „Višnjik", „Ivanov", „Carstvo mraka", ali veoma retko na TV ekranima. Međutim, ponuda da tumači ulogu inspektorke Divne u seriji „Besa" pomogla joj je da promeni stav kako treba izbegavati televiziju.
- Spadam u glumce koji s nelagodom sebe gledaju na ekranu. Ali uopšte govoreći, zadovoljna sam time kako izgleda serija. Čini mi se da jednim specifičnim pristupom radu, dramaturgijom, glumom, fotografijom i režijom ovaj projekat jeste korak dalje u odnosu na naše prilike - izjavila je Hana Selimović.