DECA KOJU SU POJELI MENADŽERI: Fudbal u malom prstu, a mozga nigde

Malo ko u Evropi može da se pohvali s dve supertalentovane mlade reprezentativne selekcije kao Srbija fudbalskim reprezentacijama sa Evropskog prvenstva u Litvaniji 2013. i sa Svetskog prvenstva na Novom Zelandu 2015. Gde i kako su nestali ti momci?

Ne tako davne 2013, oni su u svom uzrastu bili šampioni Evrope. U istoriju evropskog i srpskog fudbala upisana su tada za sva vremena sledeća imena: Predrag Rajković, Stefan Čupić, Petar Golubović, Slobodan Urošević, Nikola Antić, Aleksandar Filipović, Miloš Veljković, Sergej Milinković-Savić, Dejan Meleg, Marko Pavlovski, Andrija Luković, Mijat Gaćinović, Milan Vojvodić, Nemanja Maksimović, Ognjen Ožegović, Uroš Đurđević, Aleksandar Mitrović i Aleksandar Čavrić. Selektor reprezentacije na šampionatu Starog kontinenta igranom u Litvaniji bio je Ljubinko Drulović.

Dve godine kasnije, na šampionatu sveta na Novom Zelandu, oreol večnosti obeležio je fudbalski vek i delo srpskih reprezentativaca imena i prezimena: Predrag Rajković, Vanja Milinković-Savić, Filip Manojlović, Milan Gajić, Stefan Milošević, Vukašin Jovanović, Miladin Stevanović, Radovan Pankov, Saša Zdjelar, Nemanja Maksimović, Mijat Gaćinović, Sergej Milinković-Savić, Marko Grujić, Filip Janković, Andrija Živković, Ivan Šaponjić, Staniša Mandić, Stefan Ilić. U ulozi selektora bio je Veljko Paunović.

Posle toga, Srbija je (po)verovala da ima dva supertalentovana stručnjaka i fudbalere za velika dela, da će u budućnosti, kada klinci stasaju, imati i seniorsku selekciju kadru da na evropskim i svetskim šampionatima napravi čuda, odnosno reprezentaciju kojoj će nebo biti granica. Takođe i jedanaestoricu sposobnih da po rezultatu nadmaše selekciju ondašnje Jugoslavije, koja je 1930. u Urugvaju bila treća na svetu, ili onaj čuveni sastav, takođe Jugoslavije, čije je rezultate Srbija nasledila, a koji je 1968. bio vicešampion Evrope u Italiji.

Od fudbalera koji su osvojili Evropu i svet, istina u različitim uzrasnim kategorijama, nacionalni tim Srbije nikada nije bio sastavljen. I nikada neće biti. U A selekciji našlo se mesta samo za njih pet-šest. Zbog svega ima i onih u fudbalskoj Srbiji koji se glasno pitaju ko je i zašto bisere bacio pred svinje, odnosno zašto „Litvanci" i „Novozelanđani" nikada nisu dosegli fudbalske visine koje im je sudbina namenila.

Gde su, šta rade?
Gde su danas, šta rade, za koga igraju momci o čijim su fudbalskim vrednostima stručnjaci iz cele Evrope i sveta pričali biranim rečima? I kakva im je zapravo fudbalska sudbina? Oni čije je veliko delo vezano za 2013, odnosno 2015, bukvalno su se rasuli po svetu. Golmani Predrag Rajković i Filip Manojlović su u Izraelu. Prvi nosi dres Makabija iz Tel Aviva, drugi je ispred mreže Hetafea. Vanja Milinković-Savić, posle propalog ugovora s londonskim Čelsijem, trenutno je u Italiji, u Torinu. Gajić prima platu u francuskom Bordou, Nemanja Antonov se iz švajcarskog Grashopersa vratio u naš Partizan. Supertalentovani Miloš Veljković nije dobio šansu da se dokaže u Totenhemu, ali zato sada s uspehom nosi dres nemačkog ligaša Verdera. Srđan Babić je napunio kasu Vojvodine kada je prešao u španski Real Sosijedad, da bi se sada vratio u Srbiju i ponovo obukao crveno-beli dres, ali Zvezdin ovaj put. Vukašin Jovanović, centralni bek Crvene zvezde, prvo je odlepršao u Sankt Peterburg, odakle se preselio u Bordo. Marko Grujić je uz podosta halabuke stigao do Liverpula, ali kod Klopa se baš i nije naigrao.

NOVA INFLACIJA U SRBIJI: Trenera sve više, fudbala nigde

Ima i drugih primera, manje ili više lepih, odnosno poučnih. Kapiten zlatnih „orlića" Marko Pavlovski se fudbalski gotovo izgubio. Nekadašnji mladi as OFK Beograda po povratku iz Litvanije zarad potreba kluba prodat je u portugalski Porto. Činilo se da je to dobra priča i za klub i za njega, ali... Više je igrao za drugi nego za prvi tim nekadašnjeg klupskog šampiona Evrope, zatim se nakratko preselio u Belgiju, jednu sezonu igrao je i u Splitu, da bi posle svega ponovo stigao u Beograd i obukao dres Voždovca. Sada čeka šansu da zaigra.

I Dejan Meleg je bio jedan od bisera mlađih reprezentativnih selekcija, velika nada Vojvodine. Klub ga je za mali novac prepustio Holanđanima, preciznije Ajaksu. U Holandiji je igrao za drugi tim nekada velikog kluba, zatim je bio i na pozajmici u Kamburu, da bi se na kraju vratio u Vojvodinu. Sjajne igre preporučile su ga turskom Kajzersporu, čiji dres trenutno nosi, ali nije u planovima selektora srpskog A nacionalnog tima.

I Petar Golubović je za primer. Nekadašnjeg apsolutno talentovanog desnog beka Drulovićevog tima je OFK Beograd za milion evra prodao Romi, koja ga je prosledila na pozajmicu Novari, zatim i Pistojezu. Trenutno je opet u Novari, ali...

Zanimljivo je i ovo podsećanje. U godini trijumfa na Novom Zelandu čak tri srpska igrača bila su na spisku od 40 kandidata za nagradu „Zlatni dečko", koju italijanski list  „Tutosport" dodeljuje svake godine najtalentovanijem fudbaleru na svetu. Najbliži trofeju koji nije osvojio bio je tada napadač Astane Nemanja Maksimović, strelac onog čudesnog gola u finalu protiv Brazila. Andrija Živković i Sergej Milinković-Savić su takođe bili među 10 prvoplasiranih. Gde su danas?

Žiletov blesak
U Partizanu, otkako postoji, nikada 19-godišnji fudbaler nije bio prva zvezda tima. A onda se dogodio Andrija Živković. Omaleni vezista, veliki po talentu, obezbedio je počasno mesto u istoriji slavnog kluba, poznatog upravo po brzoj afirmaciji darovitih igrača.
Čast da tako mladi, poput Andrije, budu prva imena velikana iz Humske nisu imali ni oni za koje se, čim su prohodali na travnatom pravougaoniku, znalo da će biti mnogo više od jugoslovenske/srpske fudbalske konfekcije. Legendarni Miloš Milutinović, po nadimku „plava čigra", a po igračkom umeću najbolji mladi fudbaler Evrope pedesetih godina prošlog veka, kao 19-godišnjak nije bio najbolji u svom Partizanu jer su crno-beli dres nosili legendarni Bobek i još neki mnogo moćni fudbaleri. Čak ni neko od čuvenih Matekalovih beba, najslavnije generacije crno-belih, višestrukih prvaka Jugoslavije i finalista Kupa evropskih šampiona, nije bio toliko dominantan u svojoj generaciji koliko je to u jednom trenutku bio Živković u svojoj. Partizanov vunderkind bio je i retko talentovani Zoran - Čava Dimitrijević. Kao 19-godišnjak doživeo je da ga porede i s Milošem. U sastavu crno-belih ipak je bio daleko od broja jedan. Baš kao i njegov saigrač Dragan Mance, nezaboravni golgeter i ljubimac navijača.
Ni Saša Ilić, još jedan biser iz Humske i rekorder po broju utakmica u istoriji crno-belih, nije imao Žiletov blesak. On je u 19. godini tek debitovao u sastavu u kojem su tog trenutka perjanice bili Mirković, Nađ i Ćirić.
Živković je, kad se pojavio, bio blistavo sutra Partizana i srpskog fudbala. A onda su se u Srbiji, zemlji fudbalskih čuda, dogodile čarke između Andrijinog oca i Partizana. Jedna blistava karijera u nagoveštaju je stopirana. U priču su se umešali i mnogi drugi, Živković je izbačen iz tima po nalogu klupskih rukovodilaca, izostali su njegovi driblinzi i golovi za navijače Partizana, sujete su narasle do neba... Živković je bez pozdrava, a posle ničim zaslužene pauze koja je pretila da unakazi njegovu karijeru, napustio crno-bele. Sada se polako vraća na stazu slave, ali u dresu Benfike. Da li će opet i kada biti onaj neuhvatljivi Živković, pokazaće vreme. Do tada A selekcija Srbije, za koju je već debitovao, ostaće mu samo želja, baš kao i učešće na SP u Rusiji.
I on je bio neko za koga se verovalo da će u fudbalu sve osvojiti. Sjajno je počeo, bio je poput Živkovića u Partizanu, najmlađi debitant u dresu Crvene zvezde, i to u evropskim takmičenjima. Reč je o plavokosom, a ipak zaboravljenom Filipu Jankoviću, čija je karijera i pored neverovatnog talenta krenula nizbrdicom, čini se, u trenutku kad je nestrpljiv i ničim izazvan napustio crveno-bele.
Iz Beograda s Topčiderskog brda preselio se u italijansku Parmu, za koju nije odigrao nijedan meč. Pokušao je na drugom mestu, u drugom klubu. Prihvatio je da ode na pozajmicu u Kataniju, ali ni tamo nije potvrdio raskošni talenat. Tonuo je sve niže, preselio se u Sloveniju, obukao prvo dres Domžala, a zatim i Radomlja, ali ni u toj zemlji nije mnogo pokazao. Sreća mu se osmehnula u italijanskoj Ekstramaduri, trećeligašu čiji dres trenutno nosi. Moguće je da za ovog 22-godišnjeg momka dolaze bolji dani. A moguće je i da će trofej s Novog Zelanda biti jedino podsećanje na fudbalski pupoljak koji nikada nije procvetao.

Čudo od Sergeja
I priča, odnosno fudbalska sudbina Sergeja Milinković-Savića zbunjuje. Za momka se znalo da je čudo od igrača. Otišao je iz Vojvodine u Genk, iz Genka se preselio u rimski Lacio. Danas je jedan od najboljih ako ne i najbolji fudbaler sredine terena u Italiji i Evropi, Italijani o njemu pričaju fudbalske bajke, o fudbalskom umeću dečaka koji je kupljen za malo novca i koji već ove zime može svoj klub učiniti bogatim. Rimljani, navodno, za Milinković-Savića traže sto miliona evra, što znači da nedostaje još jedan miliončić pa da eventualni transfer našeg mladog asa bude jednak onom koji je slavni Real platio za Bejla. Za umeće Milinković-Savića ozbiljno se raspituju italijanski Juventus, Čelsi i Mančester junajted, ali i mnogi drugi evropski velikani. Međutim, i tako moćan, fudbalski neprocenjiv, Sergej nije uspeo da zadobije poverenje selektora Srbije u kvalifikacijama za SP u Rusiji. Naslednici Muslina, na sreću fudbalske Srbije, ne misle isto kao Muslin, što znači da će mladi as biti jedna od perjanica srpske reprezentacije na predstojećem fudbalskom planetarnom samitu u mnogoljudnoj Rusiji.
- Mislim da se nepotrebno diže panika oko dečaka koji imaju svoj prirodni razvojni put - tvrdi Mitar Mrkela, sportski direktor crveno-belih i čovek koji je s uspehom radio u FSS-u u vreme najvećih uspeha naših mlađih reprezentativnih selekcija. - U A selekciju su stigli oni koji su to zaslužili. Mislim na Rajkovića, Maksimovića, Veljkovića, Gaćinovića i, naravno, Mitrovića, koji je od svih najstandardniji u A timu. Sad su se najboljoj selekciji priključili Sergej Milinković-Savić i Miloš Grujić, a sutra će tu čast verovatno imati i Živković.

Čileanci
Mitar Mrkela, uz priču da ne mogu baš svi iz zlatnih srpskih selekcija dostići zlatne fudbalske visine u karijeri, podseća na još jedan trenutak iz prošlosti.
- Onaj sjajni tim jugoslovenskih juniora iz Čilea, o kojem se s pravom pričaju bajke, imao je sličan razvojni put. Posle osvojene titule svetskog šampiona, tadašnji selektor A tima Ivica Osim je u Italiju na SP, tri godine kasnije, poveo samo trojicu. Bili su to Prosinečki, Boban i Jarni. Međutim, nisu oni jedini iz te generacije imali blistavu karijeru. Setite se do kojih je visina stigao Šuker ili Mijatović, koliko je uspešan bio Petrič, i da ne nabrajam dalje.
Mrkela kazuje još jednu istinu kada su u pitanju selekcije koje su osetile zadovoljstvo velikog trijumfa.
- To su fudbaleri kojima se mora verovati. Ono što ih već sada krasi i što će ih krasiti do kraja karijere jeste karakter pobednika. Većina njih se i definitivno posvetila fudbalu, što znači da su spremi na odricanja, ali i na veliki rad, bez kojeg se danas ne može daleko dogurati. Neki su imali sreću da izaberu dobar klub u inostranstvu, neki opet to zadovoljstvo nisu imali, ali veliki talenat i još veći rad moraju se kad-tad nagraditi. A oni su još u poziciji da ne moraju da brinu jer ono najbolje vreme im tek predstoji.
Utisak je da se o igračima dve trofejne generacije ipak ne vodi dovoljno računa, da krovna fudbalska organizacija nije pripremila program afirmacije tih igrača, ne samo kao pojedinaca već i kao dela najbolje selekcije. Svi oni su zapravo bili samo dobar izvor zarade za klubove u kojima su stasali ili igrali pre osvojenih evropskih i svetskih titula, titula koje su inspirisale klupske rukovodioce da bezglavo i što pre prodaju ono što imaju, makar i u bescenje. Otuda je i zanimljiva konstatacija Ivana Gudelja, hrvatskog i nekadašnjeg jugoslovenskog reprezentativca...

Talenti u magli
- Mi u Hrvatskoj bismo vrištali od sreće i zadovoljstva da, kao vi, imamo „Novozelanđane" ili „Litvance". Niste ni svesni šta bismo učinili da od njih napravimo tim za najveća dela. A vi, šta ste vi uradili? Utisak je da ste tu supertalentovanu decu olako izgubili, gurnuli u drugi plan.
Moguće je i da je tako, moguće je i da su se srpski klubovi, baš kao i stručnjaci, ogrešili o neke dečake. Konkretno o Milinković-Savića.
- Teška je reč „ogrešiti se" - tvrdi Mitar Mrkela. - Ja odlično znam koliko je Milinković-Savić moćan igrač, pratio sam ga kroz sve selekcije, i jasno je koliko vredi. Sada je u fazi kada se za njega može reći da je stasao i kao igrač i kao ličnost. Zato i tvrdim da će biti vrhunski igrač, fudbalski as posebnog kova.
Odrastao je pre drugih, odrastanje čeka i neke druge iz dve trofejne selekcije.
- Fudbalska budućnost ove zemlje je lepa. Ovaj prostor je poseban, jedan od najtalentovanijih u svetu kad je fudbal u pitanju. Ne, nije ovo moja proizvoljna ocena, već je to mišljenje izvedeno iz vrlo obimne i precizne evropske studije koja je, koristeći vrlo sofisticirane naučne metode, došla do zaključka da smo po fudbalskom talentu možda i vodeća nacija Evrope - kazuje Mitar Mrkela.
Ima još nešto što sami sa sobom ne možemo ili nećemo da raščistimo, a to je da li su nam u mlađim selekcijama bitni evropski i svetski trofeji ili je u službi opcija s ciljem da, što bi zapravo morao da bude krajnji rezultat, u A tim stigne što više kvalitetnih fudbalera.
- Kad ostvarimo jedno, postavlja se pitanje šta je sa onim drugim. Kad selekcije ne stignu do trofeja, onda kreću (ne)opravdane kritike, i tako ukrug, bez želje da konačno jednom definišemo šta nam je primarni cilj - kategoričan je Mrkela.
U međuvremenu, fudbalsku Srbiju čeka ispit na SP u Rusiji. Strasti su se uzburkale, mnogo toga poprimilo je obrise sportu neprimerenog ponašanja. Uprkos svemu, ostaje nada da će novi srpski selektor, ma ko to bio, imati sluha za fudbalsko umeće dečaka iz Litvanije i onih sa Novog Zelanda, i da će oni, ako ne u Rusiji, a ono odmah posle Rusije biti neka nova reprezentacija Srbije. Ili tim koji će, ako to bude bilo potrebno, a strateški opredeljeno, žrtvovati i jedne kvalifikacije kako bi postali vrednost s dužim rokom upotrebe. Tim pre što polako stasavaju i neki drugi opako talentovani dečaci poput Nemanje Radonjića, koji bi u tandemu s Milinković-Savićem mogao da proslavi ime Srbije na fudbalskim meridijanima širom sveta. Mogao bi...