INTERVJU, IVAN GOLAC, FUDBALSKI STRUČNJAK: Večiti su škorpije koje bodu „orlove"

Uvek se setim utakmice iz 1962. godine Partizan - Crvena zvezda, ne iz razloga što je Partizan pobedio sa 5:0, nego što su 40 odsto od 60.000 gledalaca na toj utakmici činila deca između 10 i 15 godina. To su budući fudbaleri. E, to je ono što može da nam donese odlazak na Mondijal u Rusiju, da se deca vrate fudbalu. Imamo divnu talentovanu decu koju gubimo generacijski zbog neumeća, neznanja i katastrofalnih organizacija. Ali kad Andrija Živković ode iz Humske - a Partizan ne dobije ni dinar, ni evro, te se čak nađe pod pretnjom da agentima i menadžerima plati nekakve penale - kako to nazvati nego sulude stvari

Ispunio je obećanje dato na „Vembliju" 11. maja 1960. godine dok je s ocem gledao utakmicu Engleska - Jugoslavija. Kad je Džimi Grejvs minut pre kraja postigao izjednačujući gol (3:3), Ivan Golac je rekao: „Ovde moram da igram!"
I zaigrao je 18 godina kasnije u dresu Sautemptona kao prvi stranac u engleskom fudbalu. Kolevka će ga igrački pamtiti kao najboljeg beka na desnom krilu. Trenerski postament podigao je, ipak, malo severnije, u Škotskoj - prvo je s Partizanom na spektakularan način izbacio Seltik iz Kupa pobednika kupova (2:1 u Mostaru, 4:5 u Glazgovu), da bi s klupe malenog Dandi junajteda nekoliko godina kasnije rastužio i protestantski deo Glazgova pregazivši Rendžerse kao plitak potok.
Buntovnik s razlogom. Za sebe kaže da je rokenrol obojio do poslednje nijanse njegovu adolescenciju, a velikog uzora našao je u liku bubnjara Čarlija Votsa iz „Rolingstonsa" u vremenu skidanja njihove svirke po dedinjskim baštama. U fudbalu je nosio nadimak Robin Hud. Cena isterivanja pravde bila je visoka - upisao je svega jednu utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije. Za Partizan je odigrao 350 utakmica i osvojio dve titule prvaka države. Dakle, za priču sa Ivanom Golcem tema nikad ne manjka. Ipak, u predvečerje dolaska reprezentacije Velsa u Beograd, na kvalifikacioni meč za odlazak u Rusiji 2018, krećemo od mondijalskih presabiranja: pet mečeva - 11 bodova?
- Rezultati „orlova" su ispred igre, a možda je to ponekad i potrebno. Ipak, bilo bi divno da igre prate rezultate, i obrnuto. Moramo, međutim, imati na umu kakav nam je fudbal, na kakvom je nivou i koje mesto zauzima na svetskim listama prilikom rangiranja po kvalitetu. Kad se zna da se nismo kvalifikovali na prethodno Svetsko prvenstvo niti na Prvenstvo Evrope, dosadašnji kvalifikacioni bilans je više nego pozitivan.
Šta se novo oseća u reprezentaciji?
- Muslin je jako komunikativan, a uz to brine o igračima. Dosta je blizak fudbalerima, diše kao oni i oseća ih. Iskustvo koje je stekao igranjem i treniranjem daje rezultate. Ne može se u tom poslu bez iskustva, bez znanja. Izostanak tih elemenata nas dovodi do mnogih kolapsa, do dramatičnih situacija na svim reprezentativnim nivoima. Za iskustvo i znanje ne postoji zamena!
Koliko se razlikuje igrač Muslin od selektora Muslina?
- Bio je dobar igrač, baš onako tehničar. Osećao je igru jako dobro, znao divno da iznese loptu. Bio je vrlo važna poluga u igri Crvene zvezde. Prenosi te igračke karakteristike i na reprezentativce. E sad, potrebno je malo više vremena. Reprezentacija se ne stvara za šest meseci ili godinu dana. To je proces koji traje godinama. Nažalost, to je vezano za strukture koje odlučuju i u kojima se trasira put reprezentaciji. Za to se mora imati plan, znanje, umeće, iskustvo i hiljadu drugih stvari. I onda, bez obzira na to ko je selektor, imate utvrđen pravac i njime idete. Najbolji primer za to je Barselona. Velike stvari se događaju kad imate plan i program, i njima se vodite. Mi smo tu gde jesmo jer nemamo dugoročno trasiran put.
Da li je Dušan Tadić najbolje selektorsko ostvarenje? Ofanzivni vezista Sautemptona odigrao je pet mečeva u kvalifikacijama i direktno bio zaslužan za 11 od 12 postignutih golova - četiri pogotka i sedam asistencija. Takav učinak nema niko u Evropi.
- Tadić je igrač kome je potrebna sloboda. Muslin je to prepoznao, i to mu je i dao. To je jako važno za funkcionisanje celog tima. Imate igrače kojima je sloboda neophodna u igri i oni su tada najkreativniji. Kad dobiju obavezu, onda gube imaginaciju. Imali smo takvih igrača sijaest koji su bili sjajni u neobaveznoj igri, ali su u ispunjavanju jasnih defanzivnih zadataka bili drugačiji. Doduše, u profesionalnom svetu ne postoji slobodna igra. To je ono što nismo uspeli da shvatimo decenijama. Igrao sam s najvećima i najboljima, te znam šta znači odgovornost i šta znači obavezna igra. Tadić i Mitrović su jedan, rekao bih, kockarski Muslinov potez. U biti, igrača koji ne igra standardno vrlo je neozbiljno stavljati u tim. Zašto? Zato što onda devalvirate reprezentaciju. Muslinu se njihovo ubacivanje višestruko isplatilo. Ta dvojica igrača su nam praktično i rešila sve te utakmice. Podsećam, u njima nismo dominirali, a došli smo u poziciju da možemo ozbiljno, s punim pravom, da se nadamo plasmanu na Svetsko prvenstvo u Rusiji.
Vels će na stadionu „Rajko Mitić" biti osetno oslabljen. Ne igraju Bejl i Tejlor. Može li to da bude opasnost za „orlove"?
- Može sigurno. Eto, to je razlika koja postoji u profesionalnijim i odgovornijim sistemima od našeg. Nebitno je ko igra na terenu. Nije reprezentacija jedan ili dva igrača. Kod nas je, ako neko zafali, već samo po sebi tragedija, izgubili smo unapred, tražimo alibi i šta sve ne. Kod njih to ne postoji. Štaviše, onaj ko dođe na mesto Bejla i Tejlora, daće 250 odsto svojih mogućnosti. Oni standardni daju ono što se od njih očekuje, ali njihove zamene hoće da se nametnu i dokažu selektoru da bi postali deo reprezentacije. Uvek sam govorio da je najboljih 11 na terenu. Uopšte nije važno ko! Normalno, treneri žele najbolje, ali ako je reprezentacija spala na žalopojke zato što ne igra jedan ili dva igrača, onda je to katastrofa. Onda to nisu ozbiljni klubovi, a ni reprezentacija!
U kojoj meri su „crveni zmajevi" reprezenti izvornog ostrvskog fudbala?
- Velšani se malo razlikuju od, recimo, Engleza, Škota ili Iraca. Možda su po igri najbliži južnim Ircima. Ovi drugi su svi dosta agresivniji. Ipak, mora se konstatovati da su svi odstupili od te svoje goropadnosti. Ovo što se događa na Ostrvu danas i ono što ja znam, a zbog čega sam i zavoleo engleski fudbal - apsolutno nema ništa zajedničko. Ono je bila igra agresije, tempa, snage, tehnike, dinamike, dostojanstva, znanja, umeća... Mogli su tako da igraju jer su imali pravu tehniku. To je kad u sprintu primite loptu i dodate je precizno. Nije tehnika kad je u mestu primite. Možemo mi koji smo ovladali tehničkim veštinama to i danas da uradimo, ali samo ako nismo u pokretu. Tako da se mnogo one ostrvske fudbalske prepoznatljivosti utopilo u nove trendove. Apelujem već duže i tamo i ovde da vratimo fudbalu dostojanstvo. Veliki je, nažalost, broj fudbalera koji ne pripadaju igri gajenoj u prošlosti. Da situacija bude još nepovoljnija, s velikim brojem stranaca mladi igrači nemaju prostor i šansu da se dokazuju. Tako da su gotovo sve nacionalne selekcije u velikom problemu, ali Englezi najviše stradaju.

Tadić i Mitrović su jedan, rekao bih, kockarski Muslinov potez. Selektoru i „orlovima" se njihovo ubacivanje višestruko isplatilo. Oni su nas doveli na prag Svetskog prvenstva

Pred revanš protiv Seltika, u prvom kolu KPK-a 1989. u Glazgovu, rekli ste igračima Partizana: „Izađite i pregazite ih kao boraniju!" U poslednje vreme naši klubovi su evropsku scenu napuštali s gorkim saznanjem da fudbal igraju svi. Kako bi danas zvučala ta Vaše poruka?
- Slično je bilo kad smo s Dandi junajtedom igrali na „Ajbroksu". Nekih pet-šest meseci pre nego što ćemo ih pobediti u kupu i tako uzeti prvi trofej u istoriji kluba, nakon poraza (1:3) u prvenstvu, s konferencije za štampu poslao sam poruku da jedva čekamo naredni susret: „Pregazićemo vas kao plitak potok." To je bilo gore nego zemljotres od 29 stepeni. Štampa, radio, televizija, eksplozija. Ko sam ja da kažem da ćemo mi pobediti jedan Glazgov Rendžers, koji je bio prava mašinerija u to vreme. Jako je interesantno kako to sve kreira milostivi Gospod Bog: izlazim na dva minuta pred početak tog finala kupa s Rendžersom, 55.000 navijača mi zviždi pakleno, sedam na klupu levo od centra, počinje utakmica, 21. sekund - 1:0 za nas, 15. minut - 2:0 za nas, 21. minut - 3:0. I utakmica se završila tim rezultatom. I tada sam održao najkraću konferenciju u istoriji fudbala. Na konstataciju: sve što ste obećali, ispunili ste, izjavio sam: „Zato ubuduće slušajte!" Okrenem se i izađem.
Kako biste poslali „orlove" na meč koji može imati presudan značaj u borbi za odlazak u Rusiju 2018?
- Momci, samo pozitivno. Po prirodi sam čovek koji poštuje svakoga. Kad je, međutim, reč o terenu, mom radnom mestu, onda ni prema kome nemam respekt! Apsolutno ni prema kome i nikada! I tako je bilo kroz igrački, ali i trenerski vek. I biće uvek. Prema tome, „orlovi" izletite na teren, igramo kod kuće i postoji samo jedna ekipa - to smo mi! Protivnik me ni najmanje ne bi interesovao. Važno je kako ćemo mi raditi i šta ćemo uraditi. Kako ćemo poštovati ono što je dogovoreno. Znači, pozitivno, s jednim ciljem i samo jednim razmišljanjem - da smo bolji od Velsa!
Utisak je da se vraća kult reprezentacije. Svojevremeno ste izjavili da ste bili najponosniji kad ste debitovali za „plave" 1976. godine protiv Alžira (2:1). Koliko je značajna ta promena pristupa?
- Odmah da kažem da je veličanstven i divan osećaj igrati za državnu reprezentaciju. Nažalost, kod nas se to s vremenom potpuno izgubilo. Pojedinci su postali važniji od reprezentacije. To je prosto van zdrave pameti. Jednostavno, niste imali ništa što je funkcionisalo, pa su stvarani brojni problemi. Pravimo legende za godinu-dve dana, što je potpuno defektan način razmišljanja i ponašanja. Zna se ko su legende i kako se stvaraju, odnosno koliki je vek potreban da bi se to dogodilo. Želja za igranjem u reprezentaciji Srbije ponovo je sve prisutnija, što je i jedino normalno. To je jedan lep put i divan način koji vam garantuje uzvišeno stanje koje će vas odvesti tamo gde ste sanjali da budete i gde vam se pruža hiljadu mogućnosti. Za mene je to jedan izuzetno pozitivan znak i raduje me jer je garancija da se sutra može dogoditi ono čemu zajednički težimo.
S druge strane, može li se nekome dogoditi kao Vama s tadašnjim jugoslovenskim selektorom Antom Mladinićem da na pitanje zašto nema Golca u reprezentaciji, kaže: „Previše zna za jednog beka."
- To su razočaravajuće stvari. Nisam bio deprimiran zbog takve izjave jer sam znao koliko mogu i koliko vredim. Pojašnjenje selektorove izjave moglo je da bude: trebalo je da ne znate ili malo da znate za određene pozicije u timu pa da budete deo nečega. Ovo o čemu danas diskutujemo o srpskom fudbalu su samo posledice. Uzroci su se već tada mogli prepoznati. Oni su počeli i gomilali se. Uvek sam bio za to da najbolji igraju u mojoj ekipi ili u reprezentaciji. To je šlag i kruna tog igračkog odnosa i kvaliteta. To je nekad problematično. Mene je, recimo, koštalo izostanka sa Svetskog prvenstva u Španiji 1982. Odbio sam godinu ranije da igram u Splitu u meču između selekcije stranaca i reprezentacije Jugoslavije. Rekao sam baš Miljanu (Miljanić prim.a.) da igram deset i po meseci godišnje u nizu, pa neka igraju ovi što su se odmarali tih deset i po meseci.
Bili ste Robin Hud jugoslovenskog fudbala. Platili ste cenu nepozivanjem u reprezentaciju, mada Vas je Majk Šenon, legendarni igrač Sautemptona, ocenio kao najboljeg beka na krilu. Da li se isplatilo boriti?
- Ništa ne bih ne menjao u svojoj karijeri. Jednom me je moj veliki prijatelj i sjajan novinar Mile Kos upitao: Ivice - tako me zvao - da li postoji neka žal zbog onoga što u životu nisi postigao? Kažem, ostala je gorčina što nisam igrao više za reprezentaciju jer smatram da sam zasluživao. A on na to odgovori vrlo mudro, filozofski: nemoj da ti bude žao jer ti si postigao više nego mnogi od njih koji su odigrali na desetine utakmica u reprezentaciji. To je istina. Da sam po odlasku u Sautempton uzeo englesko državljanstvo, igrao bih 1982. Svetsko prvenstvo. Za Engleze.
Imamo dosta igrača sa ostrvskim iskustvom. Matić, Tadić, Mitrović, Kolarov, Ivanović, Stojković, Tošić i Nastasić. Koliko to može biti adut „orlova"?
- To mnogo znači. U krajnjem slučaju, oni provode dosta vremena s reprezentativcima Velsa, znaju kako treniraju, koje su im vrline, a koje mane, jednom rečju - kako dišu. To je vrlo važno. To može protiv „zmajeva" mnogo da pomogne Muslinu. Kamo sreće da imamo još više igrača na Ostrvu. Realno imate dve-tri lige u Evrope, a eto toliko je naših igrača baš u onoj najjačoj.
Šta znači izboriti plasman na Svetski šampionat?
- Apsolutni imperativ je da naša reprezentacija bude učesnik Svetskog i Evropskog prvenstva, te Olimpijskih igara. To su tri najveće priredbe koje postoje na planeti, i to ne samo kad je fudbal u pitanju. To bi donelo jako snažan impuls popularizacije našeg inače posrnulog fudbala na svim nivoima i u mnogim segmentima. Omladina bi se vratila. Nju smo izgubili kroz sve odnose godinama, pa i decenijama. Najbolja ilustracija stanja su stadioni koji zvrje prazni, pusti, bez dece. A kako je bilo nekada? Uvek se setim utakmice iz 1962. godine Partizan - Crvena zvezda, ne iz razloga što je Partizan pobedio sa 5:0, nego što su 40 odsto od 60.000 gledalaca na toj utakmici činila deca između 10 i 15 godina. To su budući fudbaleri. E, to je ono što može da nam donese odlazak na Mondijal u Rusiju, da se deca vrate fudbalu. Fudbalski savez mora da bude mnogo zreliji i mudriji, da animira decu kako bi ova lepa igra u Srbiji oživela i dobila novi zamah. Bili smo uz Argentinu i Brazil, čak i ispred njih, najveći izvoznici fudbalera na planeti. Imamo divnu talentovanu decu, koju gubimo generacijski zbog neumeća, neznanja i katastrofalnih organizacija.
Koliko naš klupski fudbal, pre svih Crvena zvezda i Partizan, otvorenim svađama i pretnjama rade protiv interesa reprezentacije, koja je u svim zemljama točak razvoja?
- To radimo kao škorpije - sami protiv sebe! Škorpija će ubosti i sebe samo da ne bi na drugu stranu prešao onaj ko je tamo krenuo. Biće mu saputnik pa će ga ubosti. Generalno, savez - kao i državu i klubove - moraju da vode domaćini, patriote. Oni koji vole svoju zemlju, porodicu. Oni koji imaju kriterijume, karakter, moral i hiljadu drugih stvari koje prate dobrog domaćina. Mi to radimo jako nedomaćinski. Kad Andrija Živković ode iz Humske - a Partizan ne dobije ni dinar, ni evro, te se čak nađe pod pretnjom da agentima i menadžerima plati nekakve penale - kako to nazvati nego sulude stvari.