SLEDI LI NOVI SUNOVRAT: Zašto Sergej Milinković-Savić ne igra za Srbiju?

Sportska štampa u Italiji tvrdi da je Sergej najbolji i najtalentovaniji vezista u Evropi i pitaju se zašto ga nema na spisku Slavoljuba Muslina

Neki kažu da su dovoljna i dva remija iz dve preostale utakmice pa da se srpski „orlovi" kao prvi u grupi, a bez poraza u kvalifikacijama, direktno plasiraju na predstojeći šampionat fudbalske planete u bratskoj Rusiji. Međutim, šta ako i u ovim kvalifikacijam nepredvidivi Vels dobije oba preostala meča ili... Računica je mnogo, a najbolji način da se eliminiše kombinatorika moćne, a jezivo egzaktne matematike sa svim njenim malim i velikim zagradama jeste da Muslinovi ratnici u dve preostale utakmice zabeleže bar jednu pobedu. Bilo bi sjajno da se to dogodi već u Beču i da srpska reprezentacija u prestonici Austrije proslavi, fer i sportski, odlazak na SP.
Austrijanci na predstojećem meču imaju ulogu autsajdera, ali i dijagnozu ranjenog lava. Pre kvalifikacija, maštali su da kao generacija dostignu slavu one iz 1954, kada se u Beču i šire slavila bronza sa SP u fudbalu. Nisu uspeli. Melem na ranu, kako reprezentativaca tako i navijača „Osterajha", mogao bi da bude eventualni trijumf nad Srbijom. Upravo ovo je ono zarad čega pred duel u Beču strepi Muslin, ali i onaj objektivni deo srpske fudbalske populacije do čije svesti dopire i jasno saznanje da Austrijanci, uprkos svemu, imaju u ovom momentu tim s prilično velikim koeficijentom vrednosti.
Najgora opcija za fudbalsku Srbiju, koja je kroz ove kvalifikacije potvrdila da je izašla iz vremena velike kreativne krize i dekadentnosti, bila bi da, ne daj bože, Austrijanci pobede do sada nepobedive „orlove", koji bi u toj varijanti protiv Gruzije, stegnuti i sa omčom oko vrata, trebalo da trasiraju put do Rusije. A Gruzini nisu mačji kašalj. Nisu ni evropska top ekipa, ali su zato reprezentacija koja igra dosta disciplinovano i izuzetno tvrdo. Na skorašnjoj utakmici protiv Velsa su to na najbolji način demonstrirali. I još nešto: Gruzini pripadaju ekipama koje pružaju maksimum čak i u situacijama kad nemaju šansu da se plasiraju u završnicu nekog od velikih takmičenja.

Foto: Pedja Milosavljevic/Starsport

Gospodin Muslin
Slavoljub Muslin u ovom trenutku ništa ne obećava. Ni sebi ni naciji. Bar ne glasno. Zna koliko je urađeno i koliko je još potrebno da se cela priča uvije u zlatan celofan i kvalifikacije završe trijumfalno. Za razliku od nekih prethodnika, koji su u ovakvim situacijama dizali nos do neba, parajući oblake i iritirajući fudbalsku naciju, Muslin gospodstveno ćuti i radi. Šta i kako radi, uz dužno poštovanje, saopštava ili prepričava jedino u razgovoru s kolegama iz struke, i to iza zatvorenih vrata. Dakle, onima koji mogu da ga razumeju na pravi način. Pre par dana, na skupu trenerske organizacije Srbije u Staroj Pazovi, u otvorenom dijalogu, između ostalog do detalja je trenerima srpskih superligaša objašnjavao sve ono šta je radio i šta radi s reprezentacijom u kvalifikacijama za SP. Počev od toga zašto preferira sistem 3-5-1-1 ili 3-5-2, što mu mnogi i sada zameraju, pa sve do najsitnijih pojedinosti o tome zašto igra taj i taj fudbaler na tom i tom mestu.
Ovaj i ovakav potez, apsolutno neočekivan i jednako iznenađujuć, vredan je svake pohvale jer pre Muslina niko od velikih selektora koji su zarađivali mnogo više novca nego on ovu vrstu dijaloga nije ni u mislima darovao srpskim stručnjacima. Naravno, bilo bi nekorektno saopštavati detalje priče, ali oni su manje bitni od suštine onoga što je Muslin na ovaj sofisticiran način saopštio srpskoj sportskoj javnosti i stručnjacima, koji, opet, ne kriju profesionalnu radost što ih je konačno ispoštovao jedan selektor i što su im sada neke stvari mnogo jasnije. Počev od toga zašto Muslin često menja roster tima, zbog čega je na ovoj ili onoj poziciji taj i taj igrač, zašto taktiku prilagođava ne samo vrednostima svoje ekipe već i onome što može rival, kako uspeva da motiviše igrače i napravi atmosferu u sastavu i oko njega... Ono čime su stručnjaci srpskih superligaša zapravo bili fascinirani jeste njihov zajednički zaključak, koji se svodi na to da Muslin, odnosno njegova reprezentacija „zna da igra na rezultat, da već sad ima prepoznatljiv stil igre, zatim jasno preciziran sistem i igrače za taj i takav stil, takođe i sistem igre s glavom i repom, ideju i znanje, odnosno uigranu varijantu kako se u tim situacijama napada, odnosno brani, ko šta radi na terenu"... Spoznali su možda i ono jako bitno, a to je kako je i kojim alatima Muslin uspeo da kod igrača rasplamsa onu emotivnu inteligenciju, koja je u njima, u nekim prošlim vremenima, na neki način suzbijana i ubijana. Bilo je i pitanja zašto su neki igrači reprezentativci, odnosno zašto neki nisu, i čime se Muslin rukovodio kod izbora igrača.

Slučaj Milinković-Savić
Ono što možda naciju najviše zanima jeste pitanje zašto i dalje među „orlovima" nema Sergeja Milinković-Savića, napadača Lacija i po oceni Italijana, i ne samo njih, trenutno jednog od tri najbolja igrača na toj poziciji u celoj Italiji, poziciji koja je inače deficitarna na kompletnoj fudbalskoj planeti. Takođe i fudbalera koji je na meti velikih klubova, pre svih Juventusa, fudbalera čiji bi transfer iz Lacija u neki drugi klub u Italiji ili Evropi možda mogao da bude rekordan kad su u pitanju srpski asovi. I ne samo oni. Javno se čak priča da je na evropskoj fudbalskoj berzi cena ovog momka oko 70 miliona evra.
Muslin je i ovog puta mudro odgovorio da se Milinković-Savić ne uklapa u njegov sistem. I tačka.
Nešto slično događalo se i pre mnogo godina s rukometnom reprezentacijom tadašnje Jugoslavije, koja se pripremala za Olimpijske igre 1972. u Minhenu. Selektor Štencl, uz objašnjenje „da ne pripada filozofiji igre koju gradi", nije pozvao pod zastavu moćnog Žagmeštra iz zagrebačkog Medveščaka, koji je po opštem mišljenju tog trenutka bio najbolji rukometaš sveta. Epilog - rukometaši Jugoslavije postali su olimpijski šampioni, Štencl je pokupio zasluge za mudar potez, a da se sve nije dogodilo kako jeste, sigurno je da bi bio - razapet na krst.
I Muslina trenutno čuvaju u fotelji selektora - rezultati. A ako njih ne bude do kraja kvalifikacija, što je u nepredvidivom fudbalu sasvim (ne)moguće, aktiviraće se „slučaj Savić-Milinković". Saznaće se i mnoge druge stvari, počev od one da Muslin „i nije neki trener", da zapravo „u 15-godišnjoj karijeri i nije napravio ništa osim onih titula sa Zvezdom, a zna se kako su osvojene", „da je ciketan čije se ekipe samo brane", da bi sigurno putovali u Rusiju „da se igrao sistem 4-4-2, koji tobože odgovara mentalitetu i karakteru naših fudbalera", da bi priča bila drugačija „da je uz reprezentaciju od početka bio Ljajić", da se, uprkos svemu, „morala dati šansa Milinković-Saviću jer samo lud trener u tim ne stavlja tako moćnog igrača", itd. Bio bi to zapravo trenutak likovanja onih koji pouzdano i sad znaju koliko zapravo Muslin zna više od njih samih. Zavist je, priznaćete, čudna rabota.

Foto: Pedja Milosavljevic/Starsport

Kežman protiv selektora
Istina, postoji i obećanje da će se, bez obzira na ishod kvalifikacija, posle svega oglasiti i menadžer Milinković-Savića, legendarni Mateja Kežman, koji Muslinu, priča se u fudbalskim krugovima, ne može da oprosti što pod zastavu ne poziva njegovog pulena. Da po Milinković-Savića stvar bude gora, iz mlade reprezentacije odstranjen je i njegov brat, drugi golman Torina, Vanja Milinković-Savić, uz objašnjenje da je na pripremama ispoljio neposlušnost jer je zakasnio na doručak. Fudbalska javnost oštro reagovala pitajući se čemu toliko rigorozna kazna, ne shvatajući da je taj sitan propust mladog golmana bio samo dobar razlog da mu se selektor Đorović zahvali na uslugama.
Suština je da niko u srpskom fudbalu, a i znatno šire, ne spori fudbalske kvalitete braće Milinković-Savić. Navodno, u pitanju su neke duge stvari bez kojih je u ozbiljnoj fudbalskoj zemlji nemoguće biti ozbiljan reprezentativac. Bolje upoznati u celu situaciju kazuju da mnogo toga nije onako kako na prvi pogled izgleda i da ipak postoje (ne)opravdani razlozi zašto sve ovo, kao zla kob i neverovatna sudbina, prati Milinković-Saviće. Navodno, sve je posledica događanja u vremenu kada su ova dva fudbalski supertalentovana dečaka odrastala. Potiču iz sportskog braka (otac fudbaler, majka košarkašica), koji nije dugo potrajao jer je oca zadesio porok kojem se ni mnogo jači karakteri nisu na pravi način suprotstavili, pa su deca, dva hiperaktivna dečaka, uglavnom bili majčina briga. Šta se senioru Milinkoviću sve događalo, zašto je dozvolio da se raspadne brak (kum na venčanju bio je proslavljeni fudbalski as Slaviša Jokanović, danas trener u Engleskoj), kakve je probleme imao navodno s posuđivanjem novca i onima od kojih je isti posuđivao za siguricu, tajnu čuvaju zidovi novosadskog kafića „Dojava", gde je tata provodio dobar deo vremena. U međuvremenu, dečaci su stasali u male fudbalske asove potvrđujući svoju vrednost na međunarodnoj sceni, uz neskriveno interesovanje velikih inostranih klubova da ih što pre angažuju. Najbolja preporuka bila im je titula juniorskih svetskih šampiona u dresu Srbije s nadmetanja na dalekom Novom Zelandu.
Vanja Milinković-Savić je, podsećanja radi, vrlo mlad potpisao ugovor s londonskim Čelsijem uz sjajnu klauzulu da karijeru nastavi u Novom Sadu i da i dalje brani za Vojvodinu uz ugovornu obavezu londonskih plavaca da na račun Novosađana uplate 10.000 funti za svaku prvenstvenu utakmicu na kojoj talentovani Milinković-Savić bude u timu. Mislilo se da je to posao veka, ali avaj! Ostala je priča da je mladi golman već posle nekoliko mečeva vraćen na klupu za rezerve jer mu navodno nije padalo na pamet da prlja dres ni na utakmici ni na treningu, pa je propala priča o njegovom brzom napredovanju, ali i opcija da novosadski klub na taj način dodatno zarađuje. Da li je i ovo možda primer nedostatka sportske kulture, o čemu je svojevremeno pričao Zdenjek Zeman dok je s klupe predvodio beogradsku Crvenu zvezdu?
Vanja je danas golman koji konkuriše za sastav prvog tima Torina, kluba u kojem je trener Siniša Mihajlović. Sergej igra za rimski Lacio. S njim i bez njega Lacio nije isti tim jer Sergej igra u životnoj formi. Kako se ponašaju u Italiji, da li i u kojoj meri ispoljavaju ono što se zove nedisciplina ili su i vrhunski profesionalci, saznaće se vrlo brzo, ali da naš fudbal, odnosno naši fudbaleri imaju problem s ovim segmentom fudbalske kulture - imaju. U srpski fudbal se nedavno vratio fudbaler za koga stručnjaci tvrde da je jedini koji po talentu, u perspektivi, može da nasledi slavu Deje (Savićević) i Piksija (Stojković). Koliko je fudbalski kao igrač bio moćan, postoji i priča s potpisom legendarnog rimskog asa Frančeska Totija, koji je upravo u tom srpskom dečaku, tada 16-godišnjaku sa sjajnim profesionalnim ugovorom, video svog naslednika i fudbalera kome će kad krene u penziju predati svoju legendarnu „desetku". Od svega je ostala samo priča jer se dečak već trećeg dana na jutarnjem treningu Rome pojavio namirisan alkoholom. Bilo je i drugih događaja neprimerenih za lepo vaspitanog momka iz Beograda koji planira da postane ozbiljan profesionalac. Na njegovu sreću, trenutno je ponovo u Srbiji, igra sjajno u jednom velikom klubu, a od samog sebe i loših navika koje, kažu, još nije iskorenio do kraja - čuvaju ga 24 časa dnevno klupski telohranitelji. I to u trenutku kad je na dobrom putu da konačno fudbalski prepozna sebe u sebi.

Zlata na tone, trezor prazan
Zemlja smo talenata, ali i fudbalska nacija koja (ne)svesno uništava ono što bi druge zemlje zaključale u trezor kao neprocenjivu vrednost. Zbog toga niko ne sme da optuži Slovoljuba Muslina, ali može i mora da kritikuje one ljude iz FSS-a koji se bave strukom pre svega zbog nedostatka razmišljanja i programa šta i kako dalje, odnosno šta nas kao fudbalsku naciju čeka za nekoliko godina. Istina, posle onog veličanstvenog trijumfa Veljkove (Paunović) dece na Novom Zelandu, pričale su se bajke o budućnosti srpskog fudbala. Ta deca više nisu zajedno i teško da će ikada ponovo biti. Raštrkani su po belom svetu. Neki i ne igraju, a oni koji su na terenu, istinska su vrednost u svojim timovima. Baš oni bi trebalo da budu okosnica A tima Srbije posle Rusije 2018. Jer iz sadašnje Muslinove selekcije mnogi, hteli to ili ne, moraju u fudbalsku penziju. Ko će ih naslediti? Da li smo unapred na propast osudili one koji bi trebalo da ih naslede?
Ne tako davno imali smo i problem s našom decom koja su rođena i žive u inostranstvu, a koja su silno želela da nose dres reprezentacije Srbije. Taj nacionalni zanos i naglašeno rodoljublje brzo se izgubilo posle, moramo priznati, lošeg iskustva koje su iz reprezentacije zemlje koju toliko vole poneli Ergić, Kuzmanović, Subotić... Infantilnost nekih njihovih saigrača oterala ih je prvo u nerazumevanje samih sebe, a zatim i u izolovanost, zahvaljujući kojoj na pripreme i okupljanja nisu dolazili sa osmehom. Kao narodu, sudbina nam je očigledno dodelila prokletstvo koje u svetu imaju trenutno samo Irci - više ih je u rasejanju nego u domovini. Biće, dakle, još dece koja bi rado obukla dres „orlova", a da li će među „orlovima" biti dobre volje i strpljenja za saigrače koji imaju isti nacionalni koren, a različito vaspitanje - ostaje da se vidi. Najgore bi bilo da ta deca zarad nedostatka dobre volje, logistike, psihološkog momenta i različitosti u vaspitanju obuku dres naših rivala. I da sutra Srbi pobeđuju Srbe - i u fudbalu!

Srbi na tribinama
Biće 6. oktobra i u austrijskom timu Srba. Biće, na sreću reprezentativaca, i mnogo Srba na tribinama. Možda i više nego Austrijanaca. I dobro je da bude tako jer Muslin pred ovaj meč odluke ima personalnih problema, zarad kojih će podrška s tribina onima na zelenom tepihu mnogo značiti. Nikola Maksimović neće biti u timu zbog crvenog kartona protiv Irske, u konkurenciji neće biti ni povređenih Spajića i Zorana Tošića. Sitnih problema s povredom ima i Jagoš Vuković, baš kao i Stefan Mitrović. Svi veruju da će za igru biti spreman Filip Kostić, koji je, čini se, uspeo da zaleči povredu zbog koje je Slavoljub Muslin bio vidno neraspoložen. Ali sve te nedaće ne bi smele da budu prepreka na putu do Rusije. Za ozbiljnu reprezentaciju i reprezentativce, a to Muslinov tim jeste, sve ovo bi trebalo da bude motiv više da se već u Beču čekiraju karte za Moskvu naredne godine. Ili se možda varamo? Možda i ovaj tim ima sindrom nekih sastava iz prošlih vremena. Konkretno onog koji je na SP pre mnogo godina vodio Ilija Petković kad je atmosfera u timu, zbog prenaglašenog ega pojedinaca, dostigla usijanje pa su se čak vadili noževi.
Ipak, i pred dva poslednja susreta u kvalifikacijama atmosfera pozitivnog usijanja unutar tima više bi nego dobro došla. Uostalom, ovaj iskusni tim, koji s klupe predvodi Muslin, vrlo dobro zna da sve ono što ih čeka 6. i 9. oktobra nije samo veliki fudbalski trenutak već i tačka na proces koji traje skoro dve godine. Proces koji ne sme da se završi neuspehom jer je na kraju ovog leta Srbija shvatila jednu veliku istinu - bez fudbala život bi bio jedna velika greška.