ĆUTI, TRPI, MRZI: Porodična idila, ili raj za nasilnike

U Beogradu je prošle, 2018. godine odlukom Centra za socijalni rad čak 174 dece oduzeto iz biološke porodice, odnosno od roditelja koji su nesavesno izvršavali svoja prava i dužnosti, preciznije zanemarivali ili zlostavljali decu. U tom istom periodu za roditelje 124 dece na teritoriji prestonice doneta je mera korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskih prava i obaveza. Statističkih podataka o broju oduzete dece na nivou cele Srbije nema, ali se pretpostavlja da godišnje oko 1.000 dece nakon izuzimanja iz biološke porodice završi kod rođaka, u hraniteljskim porodicima ili domovima za nezbrinutu decu.

Više od 350 žena u poslednjih deset godina u Srbiji je ubijeno u porodičnom nasilju, najčešće od ruku svojih supružnika. Toliko mrtvih, toliko naslovnih strana, donošenje Porodičnog zakona i dugogodišnje angažovanje velikog broja nevladinih organizacija bilo je potrebno da konačno patrijarhalna Srbija počne da prihvata stav da nasilje nad ženama nije Bogom dano pravo muškarca, već krivično delo, i to ozbiljno krivično delo, na koje ni sredina, ni policija, ni sudstvo više nisu niti smeju da budu slepi.

Nasilje nad decom, nažalost, u Srbiji je i dalje tabu tema, o kojoj se, od svih kriminalnih aktivnosti, a ovo je brutalnije i od organizovanog kriminala, najmanje govori. Nasilje nad decom i dalje se u Srbiji krije u porodičnim ćoškovima. Sve dok dete zbog batina ne završi u bolnici, ne pobegne od kuće zbog seksualnog zlostavljanja ili ne bude ubijeno.

Pravo na vaspitne packe nad decom je pravo kojeg bi se retko koji roditelj, naravno za dobrobit svoje dece, odrekao.
Ali šta kada te packe prerastu u ozbiljno nasilje, zlostavljanje, fizičko i psihičko, šta kada dete nema kome da se požali ili kada strahuje da prijavi nasilje jer mu roditelj preti odlaskom u dom? I najvažnije, zašto u većini slučajeva kada otac zlostavlja dete ili decu majka ćuti i trpi, iako je ona prva koja bi trebalo i koja bi morala da reaguje.

Preuzimanje agresije da bi spasli majku

Psihoterapeut Jelena Stanković za "Ekspres" kaže da vaspitne packe imaju određenu svrhu do treće godine života deteta, naravno uz obavezno objašnjenje detetu zašto ih je dobilo. Posle treće godine života ni vaspitne packe, a kamoli batine nisu deo zdravog vaspitanja i smatraju se nedopuštenim.

"Ako dete svakodnevno ili vrlo često dobija batine, onda se to sigurno smatra nasiljem. Od fizičkog zlostavljanja, daleko opasnije je psihičko zlostavljanje koje kod dece ostavlja mnogo veće i teže traume. Nažalost, psihičko zlostavljanje sredina često ne primećuje, niti na njega reaguje. A zašto majke često ćute nad nasiljem koje otac ispoljava nad njihovom decom? Zato što majka uvek procenjuje šta je najbolje u datoj situaciji, i nažalost, često je njena procena da je "bolje i bezbednije da ćuti". S druge strane, deca sama često ćute i preuzimaju očevu agresiju na sebe da bi majku spasli batina. Kada deca ojačaju, u svakoj takvoj porodici neminovno dođe do situacije da dete stane ispred roditelja, koji zamahne rukom na suprugu... I tada često nastaje haos i slom porodice jer deca su kao sunđer, oni imaju nesvesni mehanizam da preuzimaju agresiju na sebe kako bi spasli majku batina", kaže Stankovićeva.
Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće u Beogradu, kaže da je pod krovom ove organizacije trenutno smešteno 20 dece, koja su primljena sa svojim majkama. Majkama koje su u Sigurnu kuću pobegle od nasilja svojih muževa.

"Deca koja su trenutno u Sugurnoj kući nisu bila izložena nasilju. Njihove majke jesu, ali za 19 godina koliko postoji Sigurna kuća, ovde je bilo smešteno bezbroj dece koja su takođe bila izložena nasilju u porodicu, u svakom slučaju od oca ili očuha. I naravno da se uvek postavi pitanje zašto majka nije odmah reagovala na to nasilje, zašto nije pozvala policiju i prijavila muža, zašto nije pokupila decu i pobegla od kuće? E to zašto ima hiljadu različitih odgovora, jer je svaka porodica priča za sebe. Ono što je bitno reći jeste da je u svakom takvom slučaju žrtva tog nasilja i sama žena, što nesumnjivo dovodi i do promena njene svesti, njene sposobnosti odlučivanja. I zato ima hiljadu različitih slučajeva. Nažalost, vrlo često su slučajevi u kojima je posle razgovora sa psihologom utvrđeno da su žene ćutale na batinanje svoje dece jer su na taj način muževljevu agresiju sa sebe preusmeravale na decu. Znači, ćutale su da one ne bi bile prebijene. Ćutale su da bi deca dobila batine umesto njih. Ali glavni razlog u svakom od ovih slučajeva je taj što te žene nemaju kuda i nemaju gde. One jednostavno nemaju izbor. Ne mogu da se spakuju i odu, i zato prelaze i preko batina koje one dobijaju i preko batina koje dobijaju deca. One jednostavno veruju da nisu sposobne da samostalno brinu o svojoj deci i da im je lakše da roditeljsku brigu podele sa mužem, ma kakav da je on nasilnik", kaže Stanojevićeva.

Povezane vesti - KAKO SMO DOŠLI DOVDE? Agresija kao model života

Kad majka laže policiju

U policiji za "Ekspres" kažu da je bilo slučajeva kada su deca prijavljivala očeve za nasilje u porodici, a da je onda, po dolasku patrole, majka bila ta koja je tvrdila da deca lažu i da nije bilo nikakvog nasilja u njihovoj kući.

"Najčešći slučajevi su kada majka ne može da slaže da su deca dobila batine jer se vide modrice i otoci, ali pravda muža rečima da su deca bila nevaljala, da otac mora da ih vaspita. I kada krene postupak, vidite da ona zaista sebe ubeđuje u tu priču o vaspitanju batinama, da time opravdavaju svaki postupak svog supruga. Vidite decu koja gledaju u majku očekujući njenu podršku, očekujući istinu, a onda se snužde i ćute kada ona počne da laže braneći muža i svaljujući krivicu na decu", kažu u MUP-u.

Vesna Stanojević kaže da je nasilje nad decom često glavni okidač da majka smogne snage i prijavi nasilnika.

"To su žene koje su godinama trpela nasilje, koje su to krile od svoje dece koliko god su mogle, i trpele. Ali kada suprug nasrne i na decu, kada i oni postanu njegove žrtve, e tada one skupe hrabrost da odu i dođu u Sigurnu kuću, da prijave muža, da počnu samostalni život", kaže Stanojevićeva.

Skoro svaka od ovih žena pobegne ili uz asistenciju policije ili krijući od muža, familije, komšiluka.

Povezane vesti - NE, ZNAČI NE! Eskalacija napada na žene i devojčice u Južnoj Africi

Jedna od takvih žena je prošle godine pobegla od kuće dan nakon što je njen suprug prvi put digao ruku i na njihovu ćerku. Sa njom je i pobegla u Sigurnu kuću. Na njenu žalost, sin, koji je u momentu njihovog bekstva bio u školi, ostao je kod oca. Sada za starateljstvo nad njima vodi sudsku bitku.

Deca ćute zbog sramote

Psiholog u Sigurnoj kući Nevenka Jovanović za "Ekspres" kaže i da žene, koje su žrtve nasilja, često relativno kasno napuštaju muževe nasilnike, tek kada to ostavi traga i na njih i na decu, koji su ili svedoci ili i sami žrtve tog nasilja.

"U situacijama kada žena ostavlja muža nasilnika, deca različito reaguju, čak i deca unutar jedne porodice i dešava se da ona nema njihovu podršku. Tu podršku dobija tek kada deca postanu dovoljno velika da shvate svu težinu nasilja. Žene se često suočavaju i sa situacijom da se deca, pogotovo muška, čak i na manjem uzrastu identifikuju sa ocem nasilnikom, i usvajaju njegov model ponašanja, i onda je problem prevaspitati takvo dete, jer je njemu otac, samo zato što mu je otac, najveći i najbitniju uzor. S druge strane, većina dece se u situacijama kada su svedoci ili žrtve nasilja povlače u sebe, što takođe usložnjava problem, jer kad progovore, a to je uglavnom kasno, teško je bilo šta uraditi", kaže Jovanovićeva. Ona navodi i da deca imaju mogućnost da svoje probleme kažu školskom psihologu, ali da se to u realnom životu retko dešava.

"Deca ćute zbog osećanja sramote. Ćute jer u porodici postoji prećutan dogovor da se stvari iz kuće ne iznose van. Zato škole vrše stalne apele za borbu protiv nasilja u porodici. Postoje SOS telefoni na kojima oni anonimno mogu da govore o svojim problemima, i to postoji upravo zato da bi deca, koja jesu žrtve nasilja, shvatila da to nije njihova sramota, da oni ne treba i ne smeju sebe da stigmatizuju", kaže Jovanovićeva.

Oduzimanje roditeljskog prava

U beogradskom Centru za socijalni rad objašnjavaju da roditelji koji nesavesno izvršavaju svoja prava i dužnosti, koji zanemaruju ili zlostavljaju dete mogu biti potpuno ili delimično lišeni roditeljskog prava.

"Centar za socijalni rad kao organ starateljstva u skladu sa Porodičnim zakonom reaguje na osnovu prijava, bilo anonimnih, potpisanih, elektronskih, ili telefonskih, koje mogu da dostave svi koji posumnjaju na zanemarivanje ili zlostavljanje dece. Ukoliko centru za socijalni rad stigne prijava za zanemarivanje dece, obaveza je stručnih radnika da preduzmu mere iz svoje nadležnosti, znači da odredimo prioritete postupanja na osnovu sadržaja prijave", kažu u Centru za socijalni rad.