Hronika
07.04.2021. 17:19
Tamara Marković Subota i Vojislav Tufegdžić

Da li štitimo državu ili ubice

brejking-shutterstock_60095113.jpg
Izvor: Foto: Shutterstock

Veljko Belivuk zvani Velja Nevolja pravosnažno je oslobođen krivice za pomaganje u ubistvu Vlastimira Miloševića, ali ovaj slučaj je posle Belivukovog hapšenja 4. februara ponovo otvoren i policija radi na prikupljanju novih dokaza koji bi mogli da rasvetle kako je u istrazi i sudskom postupku u ovom slučaju došlo do krucijalnih obrta, koji su i doveli do oslobađajuće presude. Ali i do ubice Miloševića. Novih dokaza, kažu u policiji, ima, ali je pitanje da li bi te nove činjenice, posle pravosnažne oslobađajuće presude mogle još jednom da dovedu Belivuka na optuženičku klupu budući da se za isto delo nikome ne može suditi dva puta. Pitanje je šta ako dokazi ukažu da je Belivuk bio ne pomagač u ubistvu, za šta je oslobođen, nego direktni izvršilac zločina na šinama. Isto ubistvo, ali dve različite optužbe, dva različita krivična dela.

Nekoliko advokata sa kojima je redakcija „Ekspresa“ razgovarala o ovome ima različita mišljenja. Jedni tvrde da svaki krivični postupak može da se ponovi usled novih činjenica, ali nikad na štetu okrivljenog.

„Nakon pravosnažne sudske odluke, okrivljenom, odnosno u ovom slučaju oslobođenom, ne može ponovo da se sudi u istom slučaju za teže krivično delo“, kaže za „Ekspres“ advokat Miro Bojić.

Međutim, ima i drugačijih mišljenja advokata, koji tvrde da bi upravo zbog razlike u kvalifikaciji krivičnog dela Belivuku moglo ponovo da se sudi ukoliko bi novi dokazi ukazali na njega kao direktnog izvršioca.

Goran Ilić, zamenik republičkog javnog tužioca, za „Ekspres“ daje konačno objašnjenje članom zakona: „Niko ne može da bude gonjen za delo za koje je pravosnažno oslobođen.“

„Ovaj član zakona se odnosi na delo, u ovom slučaju na ubistvo Miloševića, a ne na ulogu koju je optuženi imao u ovom delu“, kaže tužilac Ilić i navodi da bi u ovom slučaju, kao i u svakom drugom, eventualno mogla da se dokaže povreda zakona u vođenju postupka, ali čak i da se ona utvrdi to ne može da utiče na promenu donete presude.

Povezane vesti - Serijal državnih zločina

Bez obzira na zakonsku odredbu, prema kojoj se Belivuku ne može suditi ponovo za isto delo, policija je brojnim drugim istragama koje su sada pokrenute protiv njega došla i do određenih saznanja koja bi mogla da rasvetle ako ne njegovu krivicu, a ono bar kako je došlo do povrede zakona, odnosno do nestanka Belivukovog DNK traga, na osnovu kojeg je protiv njega bila podneta krivična prijava, a koji je zatim volšebno nestao kao deo dokaza za podizanje optužnice.

O kakvim saznanjima se radi, u policiji još zvanično niko ne priča, ali kažu da bi novi dokazi mogli da dovedu do nove krivične prijave protiv Belivuka. Za koje delo, još niko ne želi da nagovesti, ali navode da bi sa tim novim dokazima moglo konačno „sve da bude jasno“.

U svakom slučaju ubistvo Miloševića bilo je prvo u nizu za koje se vezivao Belivuk i njegov klan, ubistvo zbog kog je Belivuk u pritvoru proveo 15 meseci i posle kog je, sa uspostavljenim primatom u narko-podzemlju Beograda i Srbije, nastavljen serijal brutalnih zločina – ubistava i nestanaka svih koje je smatrao protivnicima i pretnjom za uspostavljeni tron među kriminalnim grupama.

Neidentifikovane ubice

Milošević je ubijen 30. januara 2017. godine. Pet dana kasnije, tačno 4. februara 2018. kao direktni izvršilac ovog slučaja uhapšen je Belivuk, a 4. maja i Marko Miljković, drugi osumnjičeni u ovom slučaju. Krivičnom prijavom obuhvaćen je i Mirko Kojić, koji je bekstvom uspeo da izbegne hapšenje.

Glavni dokaz Belivukove krivice bio je njegov biološki trag nađen na kapiji ulaza zgrade u Ulici 27. marta u centru Beograda, iz koje je Milošević kobnog jutra, po izlasku na ulicu i ubijen. Međutim, taj trag je volšebno nestao iz dokaznog materijala pa je optužnica protiv Belivuka podignuta samo za pomaganje u ubistvu i to na osnovu njegovih DNK tragova nađenih na dva automobila: „škode“ sa koje su ukradene tablice i „mazde 626“, koju su Miljković i Kojić kupili u Žabarima, i kojom su nikad identifikovane ubice i došle i pobegle sa mesta zločina. Optužnica za krivično delo pomaganje u ubistvu, koja je podneta protiv Belivuka, ali i njegovih saradnika Miljkovića i Kojića, bila je iznenađenje za javnost, koja je očekivala da se Belivuku sudi kao ubici, a onda je na suđenju, u martu 2018. godine, usledilo objašnjenje Milice Keckarević Marković, sudskog veštaka sa Biološkog fakulteta.

Ona je na suđenju rekla da je po pitanju traga nađenog na kapiji ulaza u zgradu u Ulici 27. marta došlo do greške u „usmenoj komunikaciji sa kriminalističkim tehničarima iz policije“, i da taj trag nikada nije postojao. A upravo je taj sporni trag bio ključni za podizanje krivične prijave.

U policiji danas tvrde da je krivična prijava kojom je Belivuk osumnjičen kao direktni izvršilac ubistva bila „tačna“ i sa ključnim dokazom, nađenim na kapiji ulaza, ali i da je taj trag volšebno nestao iz policije. Upravo oko toga se i vrti nova istraga: „Ko je, zašto i kako uništio ključni dokaz kojim je Belivuk trebalo da bude optužen i osuđen kao direktni izvršilac zločina?“

U svakom slučaju, na suđenju na kome je taj ključni trag proglašen „greškom“ raspravljalo se o još dva Belivukova DNK traga. Jednom, koji je nađen na „škodi“ sa koje su ukradene tablice i stavljene na kupljenu „mazdu“ koju su ubice koristile.

Povezane vesti - Gepek – poslednja adresa

Za advokate odbrane nije bilo sporno da DNK nađen na „škodi“ sa koje su uklonjene tablice pripada Belivuku, ali su zato na sve načine pokušavali da ospore da su njegovi tragovi i na „mazdi“ korišćenoj za ubistvo. Veštakinja je rekla da je DNK pronađen na bravici gepeka ovog automobila „mešani biološki trag“ što je značilo da, osim Belivukovog, postoji i DNK drugih osoba. Takav nalaz u potpunosti je išao naruku odbrani koja je insistirala na tome da je sa tim objašnjenjem mnogo manje sigurno da je na „mazdi“ Belivukov DNK. Sudski veštak Keckarević Marković na istom ročištu rekla je i da je na čauri, koja je nađena na mestu zločina, nađen trag nepoznate muške osobe, kao i da je jedan trag kontaminirao policajac tokom prikupljanja.

Na istom suđenju prikazani su i snimci sigurnosnih kamera iz Ulice 27. marta, a koje su veštačili veštaci iz Kriminalističko-tehničkog centra policije. Oni su na suđenju rekli da se na snimcima vidi ubica u tamnoj jakni i pantalonama na kojima je bila presavijena nogavica, ali da ubicu na osnovu snimka nije moguće identifikovati.

U svakom slučaju, ovi dokazi su 11. maja 2018. doveli do toga da Belivuk, Miljković i Kojić budu oslobođeni za pomaganje u ubistvu.

Sudija Slavica Nikolić je na izricanju presude rekla da je optužnica podignuta na osnovu opravdane sumnje i da je posle svih dokaza koji su izvedeni sve ostalo na nivou opravdane sumnje da su okrivljeni možda imali veze sa izvršenjem ovog krivičnog dela, ali to nije dovoljno za presudu.

"Sud je utvrdio da je Veljko Belivuk nesporno imao kontakt sa ’škodom’ i ’mazdom’, kao i da nije sporno da su Kojić i Miljković bili u selu Žabari, u kome je kupljena ’mazda’, ali da nije dokazano da su optuženi znali da će ova vozila učestvovati u krivičnom delu."

"Upozoravam vas da ova odluka nije konačna i da budete dostupni sudu i da svaku promenu adrese prijavite“, rekla je oslobođenima Belivuku i Miljkoviću na kraju suđenja sudija Nikolić. Za to, međutim, nije bilo potrebe budući da je Belivuk direktno iz pritvora odveden u kućni pritvor po ranije izrečenoj presudi za učešće u premlaćivanju Miloša Vazure.

Odluka Apelacije

Na oslobađajuću presudu tužilac Aleksandar Isailović podneo je žalbu kojom je tražio ponavljanje suđenja, ali je Apelacioni sud u martu 2019. doneo odluku kojom je potvrdio prvostepenu presudu.

Povezane vesti - Čuvari tužilaca

Obrazloženje Apelacionog suda bilo je da „nijedan dokaz ne potvrđuje da je Belivuk imao bilo kakve veze sa kupovinom ’mazde’ niti da je znao za radnje koje su preduzimali Kojić i Miljković, kao ni da je postojao prethodni dogovor između njih da to vozilo kupi“.

„Takođe, ne postoji dokaz koji potvrđuje da su Miljković i Kojić imali saznanja da će Belivuk učestvovati u skidanju registarskih oznaka sa ’škode’ i stavljanju tih oznaka na ’mazdu’“, navedeno je u obrazloženju, u kome je rečeno i da „nije izveden ni bilo koji dokaz da se Kojić i Belivuk poznaju, kao i da su Miljković i Kojić ’mazdu’ čuvali na neutvrđenom mestu od oktobra meseca 2016. godine do 29. januara 2017, a takođe nije izveden bilo koji dokaz o eventualnom kontaktu ove dvojice okrivljenih sa Belivukom“.

Ime ubice koji je pucao u Miloševića, posle ovih presuda i dalje nije poznato. I upravo taj nerešeni deo i po zakonu drži otvorenu istragu ubistva Miloševića.

„Zbog toga policija i dalje može da radi na ovom slučaju. Belivuk ne može ponovo da bude optužen, ali se polako sklapaju kockice oko mnogih sumnji u ovom slučaju“, kaže izvor „Ekspresa“.

Ubistvo u ,,Nani“

On navodi i da je posebna stavka u celom slučaju to što su svi ključni kriminalistički tehničari, koji su radili na ovom slučaju, po naređenju „sa vrha“ sklonjeni i prebačeni na ista radna mesta, ali po drugim, perifernim policijskim stanicama. Najgore je prošao inspektor koji je i vodio slučaj ubistva Miloševića – zamenik načelnika Trećeg odeljenja beogradske policije Dejan Jović. A povod za direktni progon Jovića „nekome sa vrha namestio se“ ubrzo posle presude kojom je oslobođen Belivuk. Naime, 28. maja 2018. na Karaburmi je ubijen Dragoslav Miloradović Gale, kum Luke Bojovića, najvažnijeg beogradskog saradnika škaljarskog klana. Jović je, radeći na rasvetljavanju ovog slučaja, stupio u kontakt sa „operativnom vezom“, doušnikom iz sveta kriminala, i taj kontakt u skladu sa propisima prijavio nadređenom načelniku. Međutim, zbog tog prijavljenog kontakta, MUP je zatražio, a sud 19. juna 2018. doneo naredbu o praćenju i prisluškivanju Jovića.

Dok je bio „na merama“ Jović je preuzeo novi slučaj – ubistvo advokata Dragoslava Miše Ognjanovića izvršeno 28. jula na Novom Beogradu, a zatim 2. decembra 2018. i ubistvo Vladimira Popovića Popa. Jovićev rad na rasvetljavanju ovih slučajeva, kako se tek sada ispostavlja, bio je okidač za njegovo hapšenje izvedeno 16 dana kasnije, i to u akciji Sektora unutrašnje kontrole. Jović nije uhapšen ni zbog jednog dela za koje je praćen i prisluškivan, već zbog sumnje da je kolegu iz PS Zvezdara pozvao sa molbom da ne tuku muškarca koji je po prijavi za nasilje u porodici trebalo da se javi kod njih na razgovor. Jović je posle ove optužbe suspendovan, u pritvoru je proveo mesec dana, a u sudskom postupku koji je usledio je oslobođen. Apelacioni sud je oslobađajuću presudu potvrdio u maju prošle godine, a Jović je 3. jula preminuo od posledica infekcije korona virusom.

Među porukama kojima su se kolege opraštale od njega posebno je bila upečatljiva rečenica: „Zlotvora više nema.“
Sva ova tri ubistva – advokata Ognjanovića, Miloradovića i Popovića danas su označena kao državne „likvidacije“.

A razotkrivanje prvih državnih likvidacija u Srbiji je počelo razotkrivanjem direktne saradnje nekadašnje Savezne državne bezbednosti i kriminalaca i to u slučaju ubistva Andrije Lakonića u beogradskom noćnom klubu „Nana“, u proleće ‘90. godine. Tada je počeo i otvoreni sukob između savezne i republičke policije, koji je kulminirao dve godine kasnije upadom srpske policije u zgradu Saveznog MUP-a. To je bio odgovor Srbije na činjenicu da je savezna policija tada još postojeće Jugoslavije sarađivala direktno s beogradskim policajcima, angažujući preko njih kriminalce za svoje potrebe.

„U ’Nani’ je Lakonića ubio Darko Ašanin. I u ovom slučaju je postojaloa sumnja da su dokazi s mesta ubistva sklonjeni. Ašanin i Vesko Vukotić su za Savezni DB u inostranstvu navodno radili neke poslove, pa je Savezni DB nastojao da im ubistvo Lakonića jednostavno oprosti, preko čega republička policija nije htela da pređe. Pojavili su se i policajci fascinirani svim tim glupostima. Kriminalci su imali veliki interes da se povežu s njima, jer su ih ovi čuvali od odlaska u zatvor. Dolazio je kod mene i kolega iz gradske policije koji ih je držao na vezi: ’Uhapsili ste ga, daj, pusti ga, nije to tako teško delo, znači nam puno…’ Nisam hteo da popustim. Zašto bih onda uopšte radio svoj posao?“, ispričao je svojevremeno Mile Novaković, kasnije načelnik Uprave kriminalističke policije Srbije.

Lakonić je ubijen u beogradskom klubu „Nana“ 24. marta 1990. godine. Okolnosti ubistva, bez ključne informacije o tome ko je usmrtio Lakonića, bile su poznate još iste noći. U separeu, u društvu nekoliko devojaka, sedeli su Ašanin, Veselin Vukotić i Lakonić. Nakon verbalnog sukoba između Vukotića i Lakonića čuli su se pucnji, a Lakonić je pao mrtav. Za slučaj su istog trenutka posebno interesovanje pokazali brojni funkcioneri policije. Mnogi su i došli na mesto zločina tokom uviđaja.

Dešavanja u danima posle ubistva otkrila su da je do obračuna među poznanicima, do tada bi se moglo reći i prijateljima, došlo zbog nesuglasica oko poslova obavljanih u „interesu države“. Ašaninovo ime prvi put se u ovdašnjim medijima pojavilo mesec dana posle likvidacije Envera Hadrija u Briselu. U medijima se spekulisalo da je Andrija Lakonić zajedno sa Ašaninom i Vukotićem učestvovao u toj likvidaciji počinjenoj samo mesec dana ranije.

Policijski striptiz

O tome je, prema jednima, Lakonić počeo previše da priča i da se hvali među kriminalcima, što se nikako nije dopalo njegovim prijateljima. Drugi tvrde da ga je učešće u Hadrijevom ubistvu psihički slomilo i da je to nameravao nekome da prizna, te je likvidiran kada je tu svoju odluku saopštio partnerima. Obe verzije motiva Lakonićevog ubistva ne ostavljaju prostor sumnji da je pomenuta trojka u dužem periodu po nalogu tajne policije u inostranstvu obavljala prljave poslove, od zastrašivanja, do premlaćivanja i ubistava političkih emigranata aktivnih u borbi protiv tadašnje Jugoslavije.

Slučaj je začinila neposredna umešanost inspektora beogradske policije Miroslava Bižića. U večeri ubistva se tokom uviđaja i on pojavio u „Nani“. Kasnije se spekulisalo da je upravo Bižić sklonio pištolj kojim je počinjeno ubistvo i omogućio Vukotiću da pobegne iz zemlje. Za ubistvo je optužen Ašanin, ali je u oktobru iste godine oslobođen. Zbog sumnje da je umešan u zločin istraga je vođena i protiv Vukotića koji je bio u bekstvu. Raspisana je poternica, ali Vukotić nikada nije optužen jer je istraga u međuvremenu prekinuta.

Sudija Okružnog suda Vladan Vukčević koji je vodio proces izjavio je godinama kasnije da protiv Ašanina nije bilo nikakvih kriminalističko-tehničkih dokaza, zbog čega je i doneo oslobađajuću presudu. Međutim, s više strana se čulo da je na Vukčevića vršen pritisak, što je on zvanično negirao, rekavši da tajna policija na njega nije vršila pritisak ni u vezi sa vođenjem postupka niti sa donošenjem presude, kao i da „očiglednih“ opstrukcija slučaja nije bilo:

„Bižić je zbog izvlačenja Vukotića optužen za zloupotrebu položaja i zbog te optužbe na suđenju je ispitivana veza tajne policije i kriminala, zbog čega su se kao svedoci pojavili neki pripadnici tajne policije. Ubistvo Lakonića izazvalo je veliko interesovanje visokih policijskih zvaničnika koji su odmah došli na uviđaj. I Bižić je neovlašćeno prisustvovao uviđaju, ali nije mogao da bude osuđen za zloupotrebu položaja jer nisu bile utvrđene granice njegovih službenih ovlašćenja. On je proglašen krivim samo za oslobađanje lica iz zatvora. Posle su po medijima stvarane razne spekulacije, naročito kad mi je iz sudske garaže ukraden automobil, navodno zbog osvete.“

Ipak, po okončanju procesa Vukčević je napustio sudijski posao, otišao u advokaturu i ubrzo postao advokat upravo Darka Ašanina.

Suđenje za ubistvo Lakonića obelodanilo je postojanje tesne veze tajne policije i visoko rangiranih kriminalaca. Burne reakcije usledile su kada je u postupku utvrđeno da je inspektor Bižić pomogao Vukotiću da posle ubistva pobegne iz zemlje.

Policija je pretražila stanove koje su koristili Lakonić, Ašanin i Vukotić, otkrivši da je svako od njih posedovao po nekoliko pasoša s lažnim imenima. Sve pasoše su im izdale jugoslovenske vlasti, a ustanovljeno je da je inspektor Bižić neposredno koordinisao saradnju kriminalaca i tadašnjeg Saveznog DB-a. Na sudu je rekao da je Vukotićev poslodavac bio direktno SDB. Bižić je prošao sa uslovnom kaznom od pet meseci, ali je po isteku tog roka, zbog svega što je „Slučaj ’Nana’“ otkrio, praktično bio prisiljen da napusti policiju.

Otac pokojnog Lakonića na suđenju je pred sudijom Vukčevićem izjavio: „U junu ‘89. sin mi je rekao da radi za SDB Jugoslavije. Da je za tu službu išao u inostranstvo, u Švajcarsku, Austriju i... treće zemlje se ne sećam. Imao je dva ili tri pasoša. O kakvim se poslovima radi ne želim da kažem pred publikom. Mogu samo sudiji u četiri oka.“

Tok suđenja je na neki način predstavljao prebacivanje odgovornosti za saradnju s kriminalcima između beogradske policije i SDB Jugoslavije. Štampa je suđenje nazvala „policijskim striptizom“. Raško Đukić, nekadašnji načelnik Odseka za potrage u gradskog policiji, bio je očajan: „Ovo je suđenje policiji i operativnom radu. Ono će naneti štetu i policiji i državi, i neko zbog toga mora da odgovara.“

Suđenje za ubistvo u „Nani“ imalo je i političke posledice. Bižićevo svedočenje dovelo je do strukturnih promena u organizaciji jugoslovenske policije i tajnih službi, a MUP Srbije, koji je u saradnji kriminalaca i Saveznog DB-a bio mimoiđen, dobio je veća ovlašćenja.

Četiri godine posle oslobađajuće presude za ubistvo u „Nani“, Ašanin je uhapšen u Grčkoj zbog tvrdnji da je kao likvidator SDB-a ubio Envera Hadrija. I Belgija i Nemačka su zahtevale da im Grčka izruči Ašanina zbog optužbe za učešće u ubistvu ovog albanskog političkog emigranta 25. februara 1990. u Briselu.

Grčevita borba da ga se domognu, a s druge strane upornost Jugoslavije da ga vrati u zemlju, doveli su Grčku u nezavidan položaj pred političkim saveznicima. Sve je okončano na neočekivan način. Jugoslavija je, po saznanju da Ašanina traže Belgijanci i Nemci, takođe uputila Grčkoj zahtev za Ašaninovo izručenje zbog krivičnog dela počinjenog u Srbiji. O kakvom navodnom delu se radilo niko nije mogao da se seti. Suštinski je bilo nevažno, jer se znalo da je izmišljeno. Po povratku u zemlju početkom 1995. godine Ašanin je, na osnovu naloga ovdašnjeg suda, prvo prebačen u istražni zatvor, ubrzo potom u bolnicu, odakle je nakon završetka lečenja pušten na slobodu.

Istraga nije ni bilo

Darko Ašanin ubijen je 30. juna 1998. godine u bašti svog restorana na beogradskom Dedinju hicima ispaljenim iz automatskog oružja, navodno iz snajpera, što nikada nije zvanično potvrđeno. Počinilac nije otkriven niti je istraga zločina zavredela interesovanje kakvo je bilo uobičajeno u sličnim slučajevima.

„Istraga Ašaninovog ubistva nije ni rađena“, tvrdi policijski inspektor iz tog perioda. „Iz vrha policije nisu stizali zahtevi da se na slučaju intenzivno radi, tako da se sve što je učinjeno zapravo svelo na konstatovanje materijalnih činjenica pronađenih na mestu ubistva.“

Inspektor Miroslav Bižić usmrćen je hicima ispaljenim u leđa dve godine pre smaknuća Ašanina, 21. maja 1996. na stepeništu ispred starog Tržnog centra „Merkator“ na Novom Beogradu. Bilo je to samo nekoliko meseci pošto je napustio policiju i osnovao detektivsku agenciju. Jedan od njegovih kolega ispričao je da je po odlasku iz službe prvo započeo posao sa Ašaninom koji je imao dobro uhodan posao sa svojom fabrikom u Krnješevcima. Ipak, vrlo brzo počinje samostalan posao, a specijalnost njegove agencije bilo je pronalaženje i vraćanje vlasnicima automobila koji su se tada dnevno krali u desetinama. S obzirom na poznanstva s kriminalcima iz perioda dok je bio u policiji, pretpostavlja se da je lako dolazio do informacija koja je grupa ukrala koji automobil.

Ni u istrazi njegovog ubistva se nije daleko otišlo. Ubica nije otkriven, motiv zločina nije utvrđen. Zbog, kako je to definisao jedan od beogradskih inspektora, „simboličnog truda policije da rasvetli ubistvo“, ostale su sumnje da je motiv likvidacije mogao da bude ne to što se „zaneo u novom poslu i prešao granicu“, već što je predstavljao ključnu kariku i veoma neprijatnog svedoka svega što su u prethodnoj deceniji činili i brojni kriminalci i tajna policija.

Preskočen NKTC

U policiji kažu da je jako sumnjivo što je u slučaju istrage ubistva Vlastimira Miloševića angažovan Biološki fakultet za veštačenje tragova na mestu zločina.
„MUP ima svoj Nacionalni kriminalističko-tehnički centar, koji je i tehnički i kadrovski potpuno opremljen za sva veštačenja, i nije bilo nikakve potrebe da se angažuju veštaci sa strane“, kažu u policiji.

Rekonstrukcija zločina

Prema optužnici, nepoznati saizvršioci u ubistvu Miloševića su „mazdu“ dovezli u Đušinu ulicu, u neposrednoj blizini ulaza u zgradu u kojoj je živeo Milošević gde su čekali ubicu, koji je Miloševića dočekao u ulazu te zgrade. Ubica je u Miloševića ispalio 10 metaka iz „škorpiona“ sa prigušivačem, ali je ovaj uspeo da istrči iz zgrade na ulicu. Dok je bežao, pao je pored tramvajskih šina zbog naglog izliva krvi. Osoba koja je prethodno pucala na njega ga je sustigla i ispalila mu još šest metaka u glavu. Nakon što je ubica došao do Đušine ulice, gde su ga čekali pomagači, odvezli su se do Danteove ulice u kojoj su dan kasnije, oko 20 časova, zapalili vozilo.

Kumovske veze

Marko Miljković i ubijeni Milošević bili su kumovi, a prema iskazu Miloševićeve supruge, posvađali su se jer je Milošević, koji se bavio obezbeđenjem beogradskih kafana, otkrio da ga Miljković potkrada, kao i zbog Miljkovićevih veza sa Aleksandrom Stankovićem, zvanim Sale Mutavi, sa kojim je Milošević bio u lošim odnosima.

Belivukova odbrana

Veljko Belivuk je u iskazu tužiocu Aleksandru Isailoviću rekao da je ubijenog Miloševića poznavao od 2012. godine, kada je počeo da radi kao obezbeđenje na splavu „Fristajler“, gde je prethodno radio Milošević. Belivuk je rekao da je u leto 2014. godine na splavu na kom je radio Milošević, prilikom odlaska glumca Stivena Sigala, došlo do tuče u kojoj je Belivukov drug Uroš Ljubojević dobio batine. Belivuk je tvrdio da nije prisustvovao tuči, kao i da su pregledom snimaka sa splava videli da Milošević nije tukao Ljubojevića, već da je pokušao da razdvoji učesnike tuče. Nakon toga prekinuli su kontakt jer nisu hteli da se odreknu svojih drugova. Kada je uhapšen zbog učestvovanja u ubistvu Miloševića, Belivuk je bio upravo u društvu Ljubojevića.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
-8°C
24.01.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve