Istrage isparile u dimu

Najvažnija karakteristika srpskog crnog tržišta cigareta 90-ih godina jeste to što su pravo na trgovinu političari doživeli kao ličnu mogućnost da raspodele koncesije u uskom krugu svojih pristalica. Šaroliko društvo činili su “ugledni” privrednici, visoki policijski funkcioneri, doušnici tajnih i javnih službi, političari i članovi njihovih porodica, kao i kriminalci kojima se država na taj način odužila za usluge koje su joj pružali.

Visoki funkcioneri su od kriminalističke policije tražili sprovođenje aktivnosti protiv nelegalnog prometa, dok su istovremeno preko Državne bezbednosti i pogranične policije, koja je bila pod njenom kontrolom, organizovali da u zemlju ulaze šleperi sa cigaretama određenih firmi ili pojedinaca bez evidentiranja na granici i plaćanja dažbina.

Kertesove naredbe

U vreme sankcija uvoz bilo koje vrste robe u zemlju, uključujući cigarete, smatran je izvanrednim uspehom državnog rukovodstva. Ipak, UKP je tokom 90-ih rukovodstvu MUP-a dostavila više pisanih analiza i informacija o švercu cigareta koji izlazi iz okvira “državnog interesa”. Sve one su do 1997. godine završavale u fioci tadašnjeg zamenika ministra policije Radovana Stojičića Badže. Do njegovog ubistva u aprilu 1997. ništa ozbiljnije nije se preduzimalo na tom planu.

Kriminalističkoj policiji je u to vreme još veću prepreku predstavljala nemogućnost pribavljanja bilo kakve dokumentacije iz Savezne uprave carina. Njen direktor Mihalj Kertes pismeno je naložio svim upravnicima carinarnica da nijedan dokument ili podatak iz Carine ne mogu dostaviti policiji bez njegovog ličnog odobrenja. Pošto je Kertes ignorisao zahteve koji su mu dostavljani, policija je bila odsečena od svih zvaničnih podataka o uvozu cigareta.

Mihalj Kertes, Foto: TANJUG/ ZORAN ZESTIC

Meteorsko napredovanje prvog srpskog general-pukovnika policije Radovana Stojičića Badže značilo je da su učinkom njegovog rukovođenja bili veoma zadovoljni oni koji su ga na to mesto postavili. A on je bio izbor predsednika Slobodana Miloševića. Vremenom je Stojičić počeo da ulazi u veoma čudne aranžmane s viđenijim beogradskim kriminalcima. S tim informacijama Milošević je bio upoznat, ali mu je bilo mnogo važnije što je Badža uspešno održavao disciplinu u uniformisanom sastavu policije, koji je bio spreman da suzbija ulične proteste građana.

U vreme intenzivnog istraživanja Badžinog ubistva, on se nije direktno dovodio u vezu sa švercom cigareta. Međutim, nekoliko godina kasnije, 17. januara 2002. godine, pred Anketnim odborom saveznog parlamenta koji je ispitivao okolnosti ubistva ministra odbrane Pavla Bulatovića, general Branko Đurić, tada već bivši šef beogradske policije, dao je čuvenu izjavu: “Badžu su ubile cigarete”. Tu Đurićevu tezu potvrdio je i bivši šef DB Radomir Marković koji je na svedočenje pred odborom doveden iz Centralnog zatvora. On je tu tezu proširio na još jednog aktera. “Stanko Subotić Cane je alfa i omega trgovine cigaretama. On i pokojni Stojičić bili su poluga preko koje je funkcionisala ta trgovina “, rekao je tom prilikom Marković.

Posle Badžinog ubistva okolnosti su naizgled počele da se menjaju. Čim se Vlajko Stojiljković, posle otvorene konfrontacije sa rukovodstvom DB, malo konsolidovao na mestu novog ministra policije, tražio je od kriminalističke policije detaljne informacije o švercu cigareta koji je u međuvremenu eskalirao. Ilegalan promet je tada, prema grubim procenama, zadovoljavao oko 90 odsto potreba srpskog tržišta i bio jedan od najozbiljnijih oblika kriminala.

Povezane vesti - Šleperima do vrha vlasti

Ključni faktori ilegalnog prometa bili su domaći proizvođači i uvoznici cigareta. Najveće količine uvozila su preduzeća “Tref” iz Beograda i “Mia” sa Uba. Kada je reč o proizvođačima, iz fabrika u Nišu, Vranju i Gnjilanu samo 10 odsto proizvodnje plasirano je na legalno tržište. Cigaretama koje su proizvodili odmah nakon prelaska fabričke kapije se gubio svaki trag, kao i onima koje su navodno uvezene radi plasmana preko mreže fri-šopova na ulazu u zemlju.

Stanko Subotić Cane

U jesen 1997. godine podneta je krivična prijava protiv Stanka Subotića, vlasnika preduzeća „Mia“, a u proleće 1998. protiv Petra Matića, tada vlasnika preduzeća „FIK marketing“ iz Beograda. Prijave su podnete zbog sumnje da su utajili porez, odnosno zloupotrebili ovlašćenja u privredi, kako se tada definisalo. Osumnjičeni su da su prilikom uvoza cigareta koje su plasirali u fri-šopove umanjili dobit svojih preduzeća, ali ne i za šverc jer za to nije bilo dokaza. Prijave nisu okončane osuđujućom presudom. Subotić je odmah sve svoje poslovne aktivnosti prebacio u Crnu Goru i više se nije vraćao u Srbiju, gde je protiv njega bila na snazi poternica sve do oktobra 2000. godine. Petar Matić je izvesno vreme proveo u pritvoru.

Krivična prijava protiv Smiljka Kostića, direktora DIN-a, podneta je 1998. zbog zloupotrebe položaja i nesavesnog poslovanja, pošto je niška fabrika cigareta finansijski značajno oštećena. Osuđen je samo za nesavesno poslovanja, i to na kaznu kojom je pokriveno vreme koje je proveo u pritvoru.

Problem o kojem se u to vreme malo znalo bio je s cigaretama koje su uvozila preduzeća. Njihove pošiljke ulazile su u zemlju preko redovnih graničnih prelaza, ali bez ikakve kontrole i evidentiranja, tako da o tim transportima nije ostajao nikakav trag u dokumentaciji.

Sledeći po značaju bio je problem cigareta koje su bile upućivane u Republiku Srpsku, Srpsku Krajinu, ili u neku od susednih zemalja, a zapravo završavale na ovdašnjem ilegalnom tržištu. U podacima koji su dostavljeni Stojiljkoviću posebno je apostrofirana ilegalna distribucija cigareta koja je vršena iz poslovnih prostorija Fudbalskog kluba Obilić, u vlasništvu Željka Ražnatovića Arkana. Uz sve to, veliki značaj imalo je unošenje cigareta koje su masovno kupovane u fri-šopovima i stizale preko poštanskih pošiljaka iz Crne Gore. Samo na taj način na ilegalno srpsko tržište plasirano je mesečno oko 150 tona raznih vrsta cigareta. Iz Crne Gore je dnevno poštom dopremano oko 500 paketa sa po 50 boksova cigareta.

Markov kum

Sve to nije bilo dovoljno novom ministru da išta značajno učini, sem da nastavi s pritiskom na policajce da proganjaju ulične preprodavce. Za to vreme, pojedinci iz vlasti počeli su da prepoznaju opasnost koja je dolazila od onih koji su gomilali profit iz ovog posla, ali nisu pružali otvorenu podršku režimu. Oni su se vešto vezivali za važne pojedince u vlasti koji su im obezbeđivali punu zaštitu i put do statusa “uspešnih privrednika”, ali su pravili iste takve kontakte i u opozicionim partijama. Nemali broj ljudi iz kategorije “uspešnih” gravitirao je i oko tajne policije pod agendom “saradnika službe”. Protiv njih se nikada ništa nije moglo preduzeti.

Ministar Stojiljković je bio svestan da ne može da menja koncept selektivnog pristupa suzbijanju kriminala, niti je to bilo uopšte moguće. Njegov najvažniji zadatak je bio da niko ne ugrožava interese porodice Milošević i predsednikovog najužeg okruženja. Primera radi, kriminalistička policija je neposredno posle bombardovanja 1999. došla do podataka da je Borivoje Tanić, poznatiji kao Bora Pekar, kum Marka Miloševića, preko svog preduzeća uvezao dva šlepera cigareta. Šleperi su stavljeni pod carinski nadzor jer preduzeće nije izmirilo carinske i poreske dažbine. Ipak, Bora Pekar je oba šlepera jednostavno uzeo iz carinskog magacina i prodao cigarete.

On je u to vreme bio čovek sa specijalnim ovlašćenjem Mihalja Kertesa, a zaduženje mu je bilo da prati “pojavu šverca” i o tome neposredno obaveštava Kertesa! Iako nije bio radnik Carine, imao je službenu legitimaciju SUC-a broj 2410, koja mu je izdata po nalogu Kertesa 11. novembra 1998. Ali to nije bilo sve, jer je Bora Pekar raspolagao i službenim automobilom Carine s kojim je mogao da se pojavi na bilo kom graničnom prelazu. Putne troškove je plaćala Carina. Zbog svega toga nikom od carinika nije ni palo na pamet da ga spreči u odvoženju kamiona iz carinskog magacina.

Po saznanju da je uvezao cigarete ne plativši carinu, policija je za njim raspisala poternicu. Nekoliko nedelja kasnije uhapšen je prilikom ulaska u zemlju. Već u toku noći nastala je velika gužva kada je za to saznao ministar policije. Odmah je naložio da se Bora Pekar pusti, što je i učinjeno. Ujutru je pozvao načelnika UKP-a, generala Dragana Ilića i rekao mu da skrene pažnju beogradskoj policiji da “čoveka više ne uznemiravaju i da se ta potraga obustavi”.

Nekoliko meseci kasnije Bora Pekar je ponovo uhapšen, a besni ministar policije je pozvao u svoju kancelariju generala Ilića, njegovog pomoćnika Miodraga Vukovića i načelnika Odeljenja za suzbijanje privrednog kriminala u beogradskoj policiji Zorana Đokića. Posle neprijatnog ćutanja im je rekao:

“Imam podatke da neko od vas, verovatno po zadatku neke strane službe, radi protiv predsednika. Vi znate šta to znači!” Na pitanje o čemu se zaista radi, izgovorio je:

Uloga hrvatske tajne službe

“Kako ne znate? Zašto ste opet uhapsili Boru Pekara? Znate da je to Markov kum. Hapšenje Markovog kuma je direktan udar i diskreditacija porodice Milošević i predsednika. Ja sam rekao da Marko radi pošteno, ali ga mnogi napadaju. Hoće da ga diskredituju, a vi im u tome pomažete. Ja to neću dozvoliti?”

Ipak, početkom proleća 2001. na Novom Beogradu Tanić je uhapšen s ličnom kartom na tuđe ime i pištoljem bez dozvole. Priveden je istražnom sudiji Trećeg opštinskog suda i za ona dva šlepera cigareta, pa je proveo izvesno vreme u pritvoru.

Povezane vesti - Potraga za novcem

Nedugo posle oktobarskih promena 2000. godine usledile su regulativne mere koje su ilegalno tržište svele u podnošljive okvire. Bio je to jedan od prvih ozbiljnijih uspeha Đinđićeve vlade. U prvoj polovini 2001. bitku za dominaciju na ilegalnom tržištu zamenila je bitka za osvajanje srpskog legalnog tržišta cigareta između najvećih svetskih i regionalnih proizvođača. Dolazak renomiranih proizvođača označio je kraj desetogodišnjeg šverca.

Međutim, neki nisu bili spremni da poštuju pravila. U velikoj kampanji nekih hrvatskih i domaćih medija, iza koje je stajala hrvatska obaveštajna služba, Đinđić nije bio glavna meta, ali je postao kolateralna šteta. U obračunima duvanskih švercerskih lobija na Balkanu, guranje Đinđića u isti koš s tadašnjim crnogorskim premijerom Milom Đukanovićem bilo je dovoljno da se zavođenje reda na srpskom duvanskom tržištu odloži na neko vreme. Zato je u drugoj polovini 2001. ilegalno tržište u Srbiji ponovo oživelo.

U strukturi svih zaplena u tom periodu najveće količine su bile cigarete Tvornice duhana iz Rovinja i cigareta “monte karlo” iz proizvodnog programa JTI. Prisustvo hrvatskog TDR-a je i bio razlog kampanje koju su pokrenuli hrvatski mediji i hrvatska obaveštajna služba u proleće 2001.

Foto: Shutterstock

Međutim, prisustvo “monte karla” u neuobičajenom obimu ukazalo je na kompleksnija dešavanja na srpskoj švercerskoj, ali i političkoj sceni, a odnosi se i na angažovanje londonske agencije FIA. Ta britanska agencija je prethodno imala ozbiljne skandale vezane za interese duvanskih kompanija. Međutim, FIA je u Srbiji predstavljena kao agencija za drugu vrstu posla.

Već 2. februara 2001. s tom agencijom zaključen je konsultantski ugovor o navodnom traganju za novcem koji je Milošević izneo iz zemlje. Niko od ljudi koju su u javnosti istupali u ime te agencije nije znao da kaže čije je to FIA račune ranije pronašla. Zahvaljujući tom ugovoru, britanska agencija ozvaničila je svoje prisustvo u Srbiji i otvorila vrata svih državnih institucija. Međutim, umesto da rade posao koji je bio ugovoren sa guvernerom NBJ, istražitelji FIA počeli su da prikupljaju podatke o švercu cigareta.

O dvostrukom aranžmanu FIA u početku se uopšte nije znalo. Sve je postalo jasno u drugoj polovini 2001. kada je počeo sukob između JTI i nekih domaćih i stranih preduzeća oko distribucije cigareta “monte karlo” na srpskom i tržištima u okruženju. FIA je na kraju bila prinuđena da prizna da, pored ugovora koji ima sa NBJ, istovremeno ima mnogo ozbiljniji ugovor sa JTI, zbog čega je zapravo i prisutna u Srbiji. Londonska agencija je tako javno potvrdila sumnje da u Beogradu nije zbog traganja za Miloševićevim novcem, već da radi posao za koji je kvalifikovana - lobiranje za duvanske kompanije.

Dokazi iz inostranstva

Kada je izmenjen Zakonik o krivičnom postupku, Mihalj Kertes je saslušan kao osumnjičeni u prisustvu branioca i tužioca, pri čemu je detaljno ponovio ono što je još 2001. godine ispričao o švercu cigareta. Ubrzo je sakupljen bogat fond podataka koji su ukazivali na aktere šverca tokom 90-ih iz bezbednosnih, paravojnih, privrednih i političkih struktura. Tako je počela akcija nazvana “Mreža”.

Godina 1996. uzeta je kao početna jer su za gonjenje zbog poreske utaje i krijumčarenja bile zaprećene kazne od osam godina zatvora, što znači da  relativna zastarelost nastupa protekom 10 godina od izvršenja dela. Time što je kao početna uzeta 1996. niko nije bio pošteđen, jer su svi koji su to radili ranije, bili aktivni i 1996. godine. Početak 2006. je bio poslednji rok da se procesuiraju najveći učesnici ovog ilegalnog biznisa.

Već 2004, kada je praktično okončana “Mreža”, u potpunosti su razjašnjene pozicije gotovo svih najvažnijih učesnika i pokrovitelja tog posla. Sa 19 policijskih službi drugih zemalja uspostavljena je saradnja i razmenjeni podaci, uključujući regionalnu kancelariju američkog FBI u Beču. Više od 100 zahteva upućeno je nacionalnim biroima Interpola od kojih je na većinu dobijen odgovor. Dve države su i same vršile policijske obrade nad jednim brojem naših krijumčara koji su delovali i na njihovoj teritoriji. Razmenjeni podaci s drugim policijama su se gotovo u potpunosti podudarili. Čak su dobijeni i podaci za koje nisu poslati zahtevi, a na osnovu kojih se, na primer, ušlo u trag celom brodskom tovaru cigareta koji je sa Kipra, preko Bugarske, prokrijumčaren u Srbiju krajem 1999. Na tom primeru je dokazano kako su koordinisali šverceri, carinici, špediteri, policajci i političari.

U januaru 2004. istražitelji su počeli dogovore s predstavnicima Republičkog tužilaštva, Specijalnog tužilaštva, Okružnog tužilaštva u Novom Sadu i Četvrtog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu. Saglasili su se da su za okončanje svih provera potrebna još najviše dva do tri meseca. Toliko je trebalo vremena da se tehnički preciziraju detalji oko mesta zasnivanja sudske nadležnosti, jer je svaka od grupa delovala na području gotovo cele Srbije.

Kod tri najveće i jedne manje grupe radilo se o klasičnom krijumčarenju u koje su bili uključeni predstavnici raznih državnih struktura, od tajne i javne policije, carine, do političara najvišeg ranga. Kod devet drugih preduzeća radilo se o izbegavanju plaćanja poreskih obaveza. I ti akteri su imali podršku u vlasti.

Povezane vesti - Kome manjak, tom i višak

Kao učesnici u ilegalnim transakcijama, pored 41 fizičkog lica, identifikovano je ukupno 16 domaćih preduzeća i 27 ofšor kompanija čiji su vlasnici mahom bili naši državljani. Sve transakcije obavljane su preko devet stranih i domaćih banaka u kojima je identifikovano 17 računa na koje je uplaćivan novac iz krijumčarenja cigareta. Potom je deo tog novca prebacivan na privatne račune naših državljana u inostranstvu ili je podizan u gotovini. Pošto je potvrde o tim transakcijama moguće pribaviti samo nakon pokretanja krivičnog postupka preko međunarodne pravne pomoći, u tom momentu se nije moglo razmišljati o blokadi ili zapleni novca s tih računa. Iznos pomenutih transakcija od 1995. do 2003. bio je blizu 800 miliona evra, a to se moglo nesporno i dokumentovati. U tu sumu nije uračunat novac koji je u gotovini iznet iz zemlje. Deo novca od krijumčarenja cigareta vratio se u Srbiju preko privatizacije pojedinih preduzeća. Policija je identifikovala sedam takvih slučajeva. Identifikovano je i sedam pojedinaca koji su raspolagali ličnom imovinom vrednijom od milion evra, stečenom direktno od šverca.

U Republičkom javnom tužilaštvu u Beogradu 30. aprila 2004. održane su konsultacije policijskog tima s prvim zamenikom republičkog tužioca i još dvoje zamenika. Na osnovu uvida u dokaze, zaključeno je da su oni dovoljni za pokretanje krivičnog postupka protiv više od 30 lica.

Međutim, izveštaj o švercu cigareta podnet u Skupštini Srbije nije bio prihvaćen. Najveće iznenađenje bilo je što su, pre glasanja o usvajanju izveštaja, iz sale izašli članovi odbora iz redova Demokratske stranke. Šta je navelo poslanike DS da pomognu u odbacivanju izveštaja o radu policije, nikome nije bilo jasno. Oni koji su ostali u sali, pet poslanika Srpske radikalne stranke, glasali su za usvajanje izveštaja, dok su protiv bila četiri poslanika Demokratske stranke Srbije i jedan poslanik Socijalističke partije Srbije.

Nakon svega je bilo jasno da je interes nekih političara bio da se akcija “Mreža” nikada ne realizuje do kraja. Dokumentacija ove akcije sadržavala je ukupno 1.202 stavke i više od 20.000 dokumenata. Najznačajniji akteri koji su tom akcijom bili obuhvaćeni nikada se nisu pojavili pred sudom.