EKSPRES INTERVJU, DRAGAN MARŠIĆANIN: Iza Đinđićevog ubistva stoji - niko!

Dragan Maršićanin, aktuelni potpredsednik DSS, a tokom 5. oktobra sekretar stranke, skoro sa vrata nas je upitao zašto se bavimo ovom temom. Kaže, ispričano je sve što može da se zna. A razgovor sa većinom učesnika pokazao je da ima mnogo detalja o kojima javnost zna potpuno oprečne "istine". Koja je prava ili bliža pravoj do nekih narednih revolucija ili otvaranja dosijea, verovatno, nećemo saznati.
Maršićanin ubrzo sam potvrđuje da postoje brojne spekulacije oko ovog istorijski važnog događaja, koje zamagljuju pravu sliku o danu kada je gorela Skupština.
Šta je najnetačnija stvar koju ste čuli o 5. oktobru?
- To je besmislica koja se i danas često ponavlja da je to bila revolucija, čak neko govori i o puču. Ni po čemu nije to bila. To je bio dan kada je narod odbranio pobedu na predsedničkim izborima 24. septembra, uz relativno male incidente, ako se uzmu u obzir prilike koje su dovele do bunta građana.
A koliko daleko su ljudi bili spremni da idu tog dana?
- Građani su bili spremni da idu do kraja iako niko nije znao kako će se sve završiti, jer postojao je strah kako će Milošević da reaguje. Postoje brojne spekulacije i o tome kako je došlo do toga da policija i vojska ne reaguju. Uglavnom se svode na to da je posle razgovora sa Đinđićem i Bebom Popovićem, Legija doneo odluku da JSO ne izlazi protiv naroda. Tog dana oko 16 časova sam dobio telefonski poziv od Bebe, da prenesem Koštunici da "crvene beretke" neće reagovati. To je bila srećna okolnost, jer je pitanje kako bi se sve završilo. Očigledno je i vojni vrh shvatio da su se promenile međunarodne okolnosti, a to su sigurno znali i tako što je dobar deo DOS bio u bliskim vezama sa stranim službama... Verovatno se nikada neće ni saznati koliki je bio njihov uticaj na pripremi čitave atmosfere.
Hoćete da otkrijete o kome se radi?
- Ne, neću. Đinđić mislim da ne spada među njih. Pa ceo DOS je, osim DSS, dobijao novac iz inostranstva za svoje aktivnosti. O tom je svedočio i Montgomeri. Naravno da su aktivnosti finansijski pomognute spolja doprinele da se građani opredele da izađu na izbore i glasaju za promene.
Samo DSS nije dobio pare?
- Apsolutno. Da li je neko pojedinačno iz DOS-a dobio pare - ne znam, ali DOS kao celina jeste, izuzev DSS. Kako su raspodeljivali, pitaj Boga... Mi nismo hteli u tome da učestvujemo, a predsednička kampanja je finansirana isključivo novcem DSS što je za današnje pojmove neverovatno malo, tačnije 230.000 nemačkih maraka. Celu predsedničku Vojinu kampanju je finansirala DSS, to potvrđuju i zvanični američki izvori.

Pa ceo DOS je, osim DSS, dobijao novac iz inostranstva za svoje aktivnosti. O tome je svedočio i Montgomeri

Šta se tih godina promenilo u međunarodnim odnosima?
- Od devedesetih godina, odnos SAD i EU se menjao prema režimu Miloševića. Bio je i mirotvorac i „balkanski kasapin". Nakon bombardovanja, a NATO agresija je izvršena da bi se na Kosovu instalirao NATO, otvorila se potreba da se ubrza politički proces u Srbiji i dolazak vlasti sa kojom bi se lakše sarađivalo na ostvarivanju zapadnih interesa. Oni su procenjivali da u većini stranka DOS, i tu nisu pogrešili, ima boljeg partnera za ostvarenje svojih ciljeva od Miloševića. Ali iz tog kruga nije bilo kandidata koji bi pobedio Miloševića, jer je biračko telo tražilo nekoga ko će biti pobornik demokratije ali i da je dokazani patriota, nacionalista u najplemenitijem značenju te reči. Tome je odgovarao samo Koštunica.
Ko je doneo tu odluku? Đinđić?
- DOS, a razmišljalo se o brojnim kandidatima. Ne mogu da tvrdim ko je sve bio u igri, jer nisam tada učestvovao na tim užim sastancima pojedinih lidera DOS-a.
Kažu da se uveče, pred onaj čuveni govor 5. oktobra, Koštunica izgubio na sat vremena, pitali su se s kim je na sastanku...
- Nije se izgubio, nego je bio u stranci gde je dobijao informacije sa terena. Nije se nigde izgubio, možda se samo nije javljao na telefon. Onda se sa donje strane stare zgrade Narodne skupštine, iz Narodnog fronta, popeo do gradske skupštine i na balkonu održao govor. U gradskoj skupštini je bilo svega i svačega, od oduševljenih građana, stranačkih prvaka, do ljudi za koje se ispostavilo da su kasnije učestvovali u ubistvu Zorana Đinđića, oružja koje je oteto iz stanice milicije u Majke Jevrosime... To je bila gungula.
Koga ste videli od ljudi koji su posle učestvovali u ubistvu Đinđića?
- Ne znam ja te ljude...
Kako je moguće da niko nije znao ko su ti ljudi i ko je Legija?
- Svi su znali da je vođa "crvenih beretki" i kriminalac. Cela država je znala, mislim na državne organe, a pritom ste imali u DOS-u i ljude iz vrha ranije vlasti, poput Čovića, koji je sve znao. Kao i Duško Mihajlović. Ali ja nisam znao ko je Spasojević, ko je Kum i Šiptar. To sam na slikama posle video. Tada su mi bili samo mračni tipovi. Ni pre ni posle ih nisam video uživo. Ali ih je bilo 15 ili 20 za koje se znalo da nisu iz sveta politike i da nisu policija i vojska.
Zašto odmah posle preuzimanja vlasti nije promenjen Ustav?
- Promenjen je onog trenutka kada su se za to stvorili uslovi. Nije moglo odmah, jer ste imali jednu rovitu situaciju. Trebalo je da se smire ti jakobinci i da se marginalizuju, da se stvari smire i da se promene sprovode na demokratski način. Zaboravlja se da je pobeda 24. septembra ostvarena samo na predsedničkim izborima, a da DOS nije pobedio na izborima za Saveznu skupštinu istog tog dana. Tako imate legitimnu Miloševićevu republičku vladu i činjenicu da je Milošević izgubio predsedničke izbore. Ne možete u takvim okolnostima da se ponašate kao pobednik, a da poraženima simbolično ili praktično sečete glavu. Nije bio mali broj onih koji su se zalagali za sprovođenje revolucionarne pravde, revanšizam. Prilike u državi je trebalo stabilozivati i rešenje je nađeno u prelaznoj vladi i raspisivanju parlamentarnih izbora, izbora na kojima je ostvarena pobeda koalicije DOS.

U gradskoj skupštini je bilo svega i svačega, od ljudi koji su posle neposredno učestvovali u ubistvu Đinđića, do oružja koje je oteto iz Majke Jevrosime. To je bila gungula

Je l' to razlog nesuglasica između DS i DSS, i konkretno između Đinđića i Koštunice?
- Đinđić je bio negde u sredini, jer nije bio nerazuman čovek. Iako je bio za radikalne i brze promene, bio je čovek koji je okrenut Zapadu, što je u krajnjoj liniji bio i Koštunica, s tim što Đinđić, za razliku od konzervativnijeg Koštunice, nije pridavao značaj očuvanju ranije postignutog, a vrednog čuvanja i zalagao se za radikalne promene, nekada, mora da se kaže, i mimo Ustava i zakona. Ipak, i to je bilo u razumnoj meri, ako makijavelizam može da ima razumnu meru. Koštunica je zahtevao da se u promene ide postupno, uz puno poštovanje Ustava i zakona. To su bile razlike u shvatanju politike, ali Đinđić ipak nije bio Živković, Čeda ili Batić, koji su bili za revolucionarne mere. Za razliku od mnogih u DOS, Đinđić je rekao Koštunici da sam odluči o tome da li će ići u drugi krug izbora, za šta se zalagao dobar deo DOS, provocirajući sukobe.
Sa ove distance, da li vam je 5. oktobar pozitivan događaj?
- Apsolutno da. Kada činite nešto dobro, ne znate kojim tokom će stvari u kasnijim godinama da se odvijaju i to sa tzv. 5. oktobrom nema veze. Cilj je bio promena nedemokratskog režima i stvaranje uslova za uspostavljanje demokratije i pravne države. Taj cilj je ostvaren. Sve drugo je bilo manje važno, jer je pobedom na izborima 24. septembra ostvaren osnovni cilj. On se dalje polako i realizovao u pojedinostima, uz sve nesporazume, greške, nesuglasice i raspad DOS. Radilo se na uspostavljenju državnih i demokratskih institucija, slobodni i fer izbori sve do 2012. godine (kada su već bili kradeni, u vreme vlasti DS). Stanje u medijima je bilo neuporedivo bolje nego ranije i danas, atmosfera u Skupštini se odlikovala tolerancijom, ostvaren je konsenzus o brojnim unutrašnjim i spoljnopolitičkim pitanjima, donet je novi Ustav, postignuto je jedinstvo o strategiji rešavanja pitanja Kosova i Metohije... Sve to je urađeno zahvaljujući dobroj atmosferi u društvu koju su kreirale političke stranke.
Dobra atmosfera u državi i društvu gde je ubijen premijer?
- To sa atmosferom u društvu o kojoj govorim nema nikakve veze i dogodilo se pre perioda o kome govorim. Ako ste mislili na klevetničku kampanju da Koštunica stoji iza ubistva Đinđića, mogu samo da kažem da je nešto najodvratnije što može u politici da se koristi protiv političkih neistomišljenika.
Zamera mu se i što je podržao pobunu JSO...
- Nije podržao. Imate JSO koji je u isključivoj nadležnosti Republičke vlade, dakle Đinđića, koga su pripadnici JSO i ubili. Deo JSO je debelo umešan u najgori mogući kriminal i država je to znala. Jedan deo Vlade održava veze sa tim ljudima, odlasci u Šilerovu... Došlo je do sukoba između "surčinaca" i "zemunaca". Čume je u tom trenutku bio u sukobu sa Legijom u kojem je počeo da gubi, tad se obraća državi i traži da bude svedok saradnik. Država staje iza njega, a on pre toga asfaltira ovde puteve, što znaci da ima dobre veze u Vladi, Legija vidi da je u problemu i zaključuju da nešto treba uraditi. To nešto je ubistvo Đinđića. Sam Mihajlović je, kao ministar policije, rekao da policija ne može da spreči i rasturi tu pobunu. To je kraj priče, jer kada imate državu koja ne može da se suprotstavi jednoj takvoj jedinici i premijer sutradan odlazi kriminalcima na razgovor u Kulu, da bi im dao sve ustupke koje traže počev od kadrovskih promena u BIA, onda znate da imate slabu državu.

A na sve to Koštunica radi šta?
- Koštunica tu nije mogao ništa nego da podrži takav odnos Vlade prema JSO. Šta je mogao da radi drugo? Da kaže: Pobijte ih?! Mogao je samo da podrži politiku smirivanja tenzija, da ne dođe do krvoprolića. Zato je rekao je da je to štrajk, kao da su lekari...
To samo znači da država ni tada nije raskrstila sa kriminalcima, iako je to narodu obećano 2000.
- Da, kada gledate po segmentima, to nije ostvareno. Očigledno da nije razbijena sprega između dela države i kriminala, zbog čega smo mi na kraju posle sedam meseci i izašli iz Vlade DOS, nakon ubistva Gavrilovića. Očigledno to nije urađeno ni danas, ali ne u toj formi i ne u toj meri.
Osim Zvezdana i Legije, što tvrdi zvanična verzija, ko stoji iza ubistva Đinđića?
- Rekao bih - niko.
Premijer se ne ubija zbog mafije, to je političko ubistvo. A borba za prevlast? I Čović se pominjao...
- Da. Čović je jedna opskurna ličnost srpske politike i tačno je da je po preporukama američke ili engleske ambasade on preporučen da bude predsednik Vlade umesto Živkovića. Čini mi se da je to ipak preveliki zalogaj za njega. On nije mogao tako da se preigra, jer je neverovatno lukav, dobro obavešten čovek i nema mi to logike. Meni je ovo zvanično objašnjenje najlogičnije. Postojale su veze sa kriminalnim klanom, a kakve nikada niko nije utvrdio. Meni je krajnje zagonetno predavanje Legije i tu se spekulisalo - napravio dil sa Koštunicom. Pa zaboga, da je bilo dogovora bio bi izvučen u Južnu Ameriku, a ne strpan u zatvor. To su sve nelogičnosti, ali to kada vas advokat Srđa Popovič i slični zakače i kada se kreira kampanja - možete da opovrgavate do mile volje... perje je prosuto.
A teorija da je Đinđić ubijen zbog Kosova i prevremenog pokretanja tog pitanja?
- Postoje spekulacije, ali pazite, kad nisu ovi spolja ubili Koštunicu, zašto bi ubili Đinđića zbog Kosova? Đinđić jeste pri kraju života promenio svoj stav prema Kosovu, ali Zapad je vrlo dobro znao ko je njemu najveća smetnja. To se i pokazalo 2007. na pregovorima u Beču. Meni to nije logično. Zašto biste ubili manjeg protivnika, a ne većeg?
Mislite da je Koštunica kao predsednik u tom trenutku bio veća smetnja od premijera?
- Apsolutno. Zapad je to dobro znao, o svim kontaktima i po svim razgovorima koji su vođeni i vrlo dobro je znao da sa Koštunicom ne mogu da izađu na kraj. Samo su mogli da ga trpe, jer je jedino njega DOS mogao da kandiduje 2000, ali zato su mu posle otvarali lažne afere jednu za drugom, najmonstruozniju oko ubistva Đinđića...
Ali Živković i Srđa Popović govorili su da je problem što Koštunica nikada nije svedočio na suđenju...
- Pa nije ni pozvan. Na nagoveštaje da će da dobije poziv Koštunica je rekao da je sve što o tome zna već ispričao. Sačuvaj bože da se nije odazvao pozivu, pa demokrate bi jedva dočekale da pošalju interventnu brigadu da ga privede.
Je l' izneveren taj narod danas?
- Da. Ako posmatramo kakvo je stanje danas u Srbiji, to je daleko od očekivanja 2000. godine. Bili su stvoreni uslovi da se očekivanja ostvare, ali nezrelost, korumpiranost političara i njihova podložnost zapadnim uticajima i ucenama Srbiju su izvele na pogrešan put, pri čemu je teško izvagati da li je veća odgovornost Demokratske stranke ili Srpske napredne stranke.