INTERVJU, PROF. DR BOŽIDAR CEROVIĆ: Ispitati kuda je odlazio Zvezdin novac

Za redovan Zvezdin život potrebno je minimum 10-12 miliona evra godišnje. Bilo je uprava tokom neuspešnih godina koje su neodgovorno trošile mnogo više pa se sada vraćaju njihovi dugovi. Moraćemo jednom da vidimo detaljnije kuda je odlazio sav taj novac i ko je od toga imao korist - jer Zvezda sigurno nije

Kako privući svež kapital bez prodaje najboljih igrača, a pritom zadržati fudbalski identitet kluba? To je trigonometrijski zadatak o čijim domenima se kod nas decenijama priča, sve dok na površinu ne ispliva računica da se najbolji rezultat postiže putem vlasničke transformacije. U daljoj transmisiji straha, iz uticajnih interesnih grupa to se prevodi kao privatizacija, odnosno otuđenje ljubimca. Bez obzira na to što su klubovi konstantno u glibu zaduženosti, kao i permanentne nelikvidnosti, kod nas je vlasnička regulacija u sportu uglavnom sezonska tema u doba majica na bretele i peska među prstima. Njoj se uvek vratimo, istina u sve ranijim fazama leta, u eliminacijama naših predstavnika na evropskim periferijama. E, onda se setimo kako bi sve bilo drugačije da nismo prodali najbolje primerke klupske imovine iz prošle sezone, a onda stigne odgovor s Topčiderskog brda kako ne bismo ni dobili licencu za takmičenje da nismo prodali najbolje artikle iz izloga. Kako izaći iz tog (samo) za nas naizgled začaranog kruga? Odgovor na to pitanje potražili smo od profesora Božidara Cerovića, doktora ekonomskih nauka, zamenika predsednika Fudbalskog kluba Crvena zvezda i dugogodišnjeg člana komisija i tela nacionalnog fudbalskog saveza i UEFA.

Profesore Ceroviću, pre 30 godina došli ste na čelo Izvršnog odbora Fudbalskog kluba Crvena zvezda. Izuzimajući kratke intervale, bili ste član najužeg rukovodstva kluba ili najviših klupskih tela zaduženih za ekonomska pitanja kluba. Kako se u tom dugom i turbulentnom periodu kretala krivulja poslovanja i šta je nju determinisalo?
- Nažalost, više - pre 35 godina! To je bilo jedno mlado rukovodstvo uz nekoliko starijih. Prvi put je napravljen jedan srednjoročni plan, i sportski i finansijski, sa ciljem da se do početka 90-ih napadne evropska titula. Dolazi novi direktor, Vladimir Cvetković, a Džajić kao sportski direktor dobija mnogo veća ovlašćenja. Ni tada nije bilo dovoljno novca, ali su prihodi bili drukčiji: preko 50 odsto poticalo je od utakmica, a ostatak od transfera, manjih sponzorstava itd. Tek sa osvajanjem titule klub je stigao do pravih prihoda iako i tada mnogostruko manjih od najpoznatijih evropskih ekipa. Od toga se živelo narednih desetak godina uprkos pogrešnoj politici u zemlji, ratovima i sankcijama, i Zvezda je uspevala, zahvaljujući svom sistemu i novcu od transfera šampionskih igrača, da održi neki kvalitet i naročito svoju školu. Ali posledice stanja u zemlji su se osetile početkom 2000. Posle jednog neuspeha (Zenit), navijači su se naljutili, Džajić i uprava su otišli, a Zvezda od tada i sportski i ekonomski loše stoji. Iako je u tom momentu bila bez nekih dugova i s jakom ekipom dugogodišnjih reprezentativaca koji su kasnije skupo prodati. Ali s tim novcem ništa nije urađeno, bar ne za klub! Tako je i Zvezda pala u rupu, kao uglavnom i ceo srpski fudbal.
Slikovito prikazujući situaciju u našem klupskom fudbalu, rekli ste da se iz rupe ne može skočiti na vrh merdevina. Kako su se naši klubovi našli u rupi?
- Tako je, to je posledica 90-ih. Nekadašnja liga u Jugoslaviji bila je među najjačima u Evropi, a onda su te republičke postale vrlo slabe, kao uostalom i privreda, bez novca i kvaliteta.
Kako smanjiti finansijsku zavisnost Crvene zvezde od izlaznih transfera? U Evropi su glavni izvori finansiranja TV prava, ulaznice, sponzori, marketinške aktivnosti, prodaja dresova, suvenira...
- Ne samo Zvezde već cele lige. Ali najviše se to odnosi na jače klubove. Zvezda i Partizan spadaju u najveće izvoznike igrača, što uopšte karakteriše zemlje bivše Jugoslavije. Mada i Holandiju, na primer Ajaks! Ono što je naročit problem u tome jeste to što zbog niskog kvaliteta lokalne lige igrači odlaze jako mladi, a zbog loše ekonomije odlaze i za relativno sitan novac. Ako morate svake godine prodati po nekoliko najboljih igrača, onda se kruni supstanca, što se odražava i na sportski rezultat.
Možete li nam reći kako izgleda struktura Zvezdinih prihoda?
- Za redovan Zvezdin život potrebno je minimum 10-12 miliona evra godišnje. Bilo je uprava tokom neuspešnih godina koje su neodgovorno trošile mnogo više pa se sada vraćaju njihovi dugovi. Moraćemo jednom da vidimo detaljnije kuda je odlazio sav taj novac i ko je od toga imao korist jer Zvezda sigurno nije. Da bi se zaradilo tih 12-ak miliona evra, sponzorstvo donosi oko pet i po, šest miliona, od čega je gro iz inostranstva (pre svega Gasprom), nijedan milion više ne potiče direktno od utakmica, a ostatak mora da se nadoknadi iz transfera, tačnije razlike između prihoda i rashoda u vezi s transferima igrača, ali i umanjeno za poreze i doprinose. Na primer, tokom dve protekle godine prihod od transfera je bio oko 20 miliona, za dugove je otišlo oko osam, a na poreze i doprinose 3,5 do četiri miliona evra, što se retko pominje. Ekonomski gledano, Zvezda je veliki izvoznik i doprinosi državnoj kasi. To je u redu, ali kao što vidite izvori prihoda su suženi, pre svega zbog lošeg materijalnog položaja domaće privrede i ljudi, a s druge strane smo pritisnuti nepotrebnim dugom iz doba neodgovornog upravljanja, i te dve stvari diktiraju veći promet igrača od željenog.

U Zvezdi, naročito početkom 2000-ih, urušeni su jedan dugo i brižljivo građen sistem i klupska tradicija. Mnogi ljudi su napustili klub zbog toga, a pridošlice su neke i oterale. Možemo samo nagađati zašto. Uglavnom, ostali su samo navijači kao najjači, i to samoorganizovan deo kluba

Izbegavate reč „privatizacija" u javnim nastupima. Kad govorite o načinu pribavljanja svežeg kapitala u klub, kažete promena vlasničke strukture ili pronalaženje novih vlasnika. U našoj javnosti kao da postoji odbojnost na pomen privatizacije sportskih klubova?
- Ne slažem se. Naprotiv. Mi suviše pominjemo privatizaciju, a retko analiziramo o čemu je tačno reč. Uz to stalno pričamo da je privatizacija u privredi loše izvedena, a očekujemo da će biti dobra u sportu. Naime, u sportu zamišljamo razne Abramoviče ili američke i arapske ulagače koji, čini nam se, nemilice daju novac za klubove koje preuzimaju. Ipak, istina je nešto drukčija. Prvo, oni najveći deo novca ne poklanjaju, nego zadužuju klubove. Drugo, oni napadaju veliko tržište gde taj novac može da generiše profite, što kod nas nije moguće. Dakle, nas će radije uzimati neki lokalci ili tajkuni iz susedstva za male pare i baviti se preprodajom igrača bez namere da ostvare ozbiljan uspeh na terenu. Znate li neki klub iz zemalja u tranziciji da je postao koliko-toliko važan osim delimično Zenita, ali to je više državni projekt. Najzad, postoji još nešto o čemu se retko govori. Tačno je da uspeh zavisi od novca, ali privatni kapital ulaže dok mu raste profit, kao i svako preduzeće. Ako za još neki dodatni novac možete da ostvarite veći sportski rezultat, a to smanjuje profit, onda klub kao preduzeće neće ući u takav posao. S druge strane, udruženje koje radi na neprofitnom principu - što znači da ulaže dokle god nema gubitak - upustiće se u to i lako može biti sportski uspešnije. Zato ja uvek radije govorim o nemačkom modelu nego o privatnim ulaganjima poput onih u Britaniji.
Koje su prepreke na putu da se kod nas primeni taj nemački model funkcionisanja kluba? Da podsetimo čitaoce „Ekspresa", Udruženje građana Bajern Minhen osnovalo je pre deceniju i po privredno društvo, društvo kapitala, i na tu firmu prenelo profesionalni pogon, ugovore, licencu za Bundes ligu i drugo. Uz njega su kao strateški partneri stali „Adidas", „Dojče telekom" ili „Opel", kao što bi kod nas mogao to da bude, recimo, „Gasprom". Zašto to nije ovde prihvatljivo? Ko se plaši ili kome bi smetao koncept „Bajern sa Autokomande"?
- Nikome, i zaista ne znam zašto se tako malo o tome govori. Mislim najviše zato što je naša fudbalska organizacija u jadnom stanju, tamo se niko ne bavi strateškim pitanjima, niti biramo ljude sposobne da tako rade. Ali zato vole da putuju i kontrolišu sudije?! Dakle, Nemci su krenuli sasvim drugim putem od Britanaca, uostalom kao i Španci dobrim delom. U Nemačkoj klub, kao udruženje građana, kad proceni da je celishodno, formira svoje preduzeće da bi se efikasnije organizovao profesionalni deo kluba. Pritom klub prema zakonu ostaje uvek većinski vlasnik, a preduzeće ulazi u zajednička ulaganja kao Bajern s pomenutim firmama, koje su vlasnici oko 10 posto svaka. I kao što vidite, taj sistem ne samo da radi nego su u ekonomskom smislu nemački klubovi najuspešniji, a u sportskom su takođe jako visoko!

Nas će radije uzimati neki lokalci ili tajkuni iz susedstva za male pare i baviti se preprodajom igrača bez namere da ostvare ozbiljan uspeh na terenu

Zlatnom akcijom zadržao bi se grb, boja dresova i nemogućnost da klub postane franšiza koja će se seliti iz grada u grad gde bi ostvarila veći prihod. Da li su navijači kod nas dovoljno obavešteni o mogućnostima zaštite klupske tradicije, odnosno postojanja modela privatizacije koji neće dovesti do otuđenja kluba, nego naprotiv, do njegovog sportskog jačanja?
- Da, to bi moglo da bude rešenje za slučaj da idemo u zajednička ulaganja poput nemačkog primera, ali u većem procentu nego što je tamo dopušteno. Ali i to treba prethodno dobro proučiti da ne bude kasnije kakvog kajanja.
Crvena zvezda raspolaže sa 16,5 hektara zemljišta. Kad bi se uradila konverzija iz prava korišćenja u pravo svojine, sigurno bi postala interesantnija finansijski jačim igračima za ulaganja u objekte oko stadiona, iz čijih prihoda bi se održavao i sam stadion. Zašto zemljište privatizovanih preduzeća može da se konvertuje u pravo svojine, a zemljište klubova ne može?
- To je tema koju pokrećem godinama bez uspeha. Tu je privatizacija u sportu nezavršena. Naime, mi od 60-ih godina, suprotno javnom verovanju, imamo potpuno profesionalizovane velike klubove kao što je Crvena zvezda, pa i Partizan, a delom i one u Hrvatskoj, Hajduk i Dinamo, pa i još neki. Svojinski, to znači da su oni zapravo privatni, tj. da su u vlasništvu kluba kao udruženja. Ne njegovih članova pojedinačno, nego udruženja kao institucije. Jedino je zemlja ostala izvan toga. Pisao sam o tome i sumnjam da je to bilo radi obezbeđenja raznih privatnih interesa jer je, na primer, Zvezdina lokacija atraktivna. A da je ona Zvezdina, klub bi imao izvor značajnih priliva za ulaganja u sportskih rezultat. A sada ne samo da to nemamo nego plaćamo zemljište kao da smo najprofitabilnija kompanija!
Iskustva iz Evrope govore da loše urađena privatizacija, recimo Ksamksa ili Anžija, ima dugoročnije i pogubnije posledice od privatizacije kompanije. U čemu se ogledaju te razlike? 
- Pa to su vam primeri vlasnika kakve bismo mi mogli dobiti kad bismo na brzinu upali u privatizaciju.
Gostujući u jednoj televizijskoj emisiji pre godinu i po, izjavili ste da su „navijači dobro organizovani, ali da Zvezda nije jer nije uspela da animira javnost oko sebe, što treba promeniti kako bi se okupilo više ljudi koji će biti tu da bi se pripremali da vode klub". Utisak je da se u međuvremenu na tom planu nije mnogo promenilo.
- To je metafora, ali jako bliska istini. Tokom 90-ih, a u Zvezdi naročito početkom 2000, urušen je jedan dugo i brižljivo građen sistem i klupska tradicija. Mnogi ljudi su napustili klub zbog toga, a pridošlice su neke i oterale. Možemo samo nagađati zašto. Uglavnom, ostali su samo navijači kao najjači, i to samoorganizovan deo kluba. Što je u velikoj meri i držalo klub, olakšalo da se s povratkom Džajića regeneriše nešto od dobrog nasleđa, da se preseku neke spletke kojima se na silu pokušavalo zauzimanje kluba. Ali na duže staze to nije dovoljno. Na obnovi se mora raditi dugo i naporno, i ja sam siguran da u armiji zvezdaša stoji ogroman potencijal, što će se videti u narednim godinama ako budemo samo malo strpljiviji. Čini mi se, tj. nadam se da u ovom trenutku to počinje da preovladava i da sadašnja organizacija, koja se postepeno ali postojano uspostavlja, i ljudi u klubu - ne samo uprava nego pre svega profesionalci, generalni direktor, poslovni direktor, sportski direktor, šef struke i ostali - imaju viziju za tako nešto te da se opet okupljaju novi, mlađi ljudi oko Zvezde. A mi stariji ćemo pomoći koliko možemo.

Struktura menadžera ovde je znatno drukčija nego u inostranstvu, gde su većinom advokati i ekonomisti, a kod nas su tu razna druga, pa i čudna zanimanja

U kojoj meri su dobri takmičarski rezultati, pre svega oni postignuti na međunarodnoj sceni, potencijalni generator poslovne uspešnosti?
- U našim uslovima kapitalni. Samo treba stići do toga. Ne samo da se tokom proteklih godina Zvezda udaljila od toga - a bilo je i mnogih da joj u tome pomažu - nego se i svet fudbala strašno promenio. Ipak, primeri Porta, ili Lestera, ili ove godine Ajaksa, pokazuju da je dobar rad ponekad i važniji od prepune kase.
Šta bi pokretanje Regionalne fudbalske lige značilo za naše klubove? Veće tržište u principu donosi i veće zanimanje sponzora. To je finansijski aspekt, a fudbalski stručnjaci kažu da bi se učešće u jednoj takvoj ligi pozitivno odrazilo na igre naših klubova u evropskim kupovima. Ovako, oni ispadnu iz Evrope i pre Ilindana. Zašto Zvezda ne da jači impuls osnivanju lige koja ne mora biti preslikan jugoslovenski prostor?
- To bi svakako mogao biti projekt kojim bi se podigao kvalitet fudbala, ali i tu se mora raditi veoma oprezno. Prvo, ne bismo smeli da dozvolimo da to ugrozi domaće takmičenje, kao što se donekle desilo u košarci. Drugo, ni naša publika ni navijači još nisu spremni za to. U stvari, po mom mišljenju, najbolje bi bilo da UEFA ustanovi jedan format regionalnih takmičenja, ne samo u našim krajevima, iz kojih bi se formirale lige šampiona i Evrope. Ali to će teško ići.
Bili ste predsednik Komisije za licenciranje klubova FSS. Iz tog perioda je i Vaša rečenica: „Moramo da počnemo da radimo sistematski i da shvatimo da je to za naše dobro, jer nije stvar u tome da UEFA nekoga tera da radi ono što piše, nego da radi u funkciji razvoja fudbala." Koliko je to kod nas, koji smo skloni raznim teorijama zavere, na pravi način i shvaćeno?
Pa to je taj problem da mi ne mislimo strateški. Mi smo odmah na to počeli da gledamo kao na prinudu. I zaista bilo nam je teško da neke kriterijume ispunimo odmah. Ali vreme je pokazalo da je to ipak moguće. I najzad, što je najvažnije, nije to bilo samo pitanje novca ili stadiona nego i rada u omladinskim školama, organizacije klubova itd. Što sve doprinosi kvalitetu. Ali zbog nerazumevanja, naš savez je mnogo kasnio, a i danas povlači čudne poteze - npr. uvodi reflektore svuda, a tereni izgledaju kao oranice...

Najbolje bi bilo da UEFA ustanovi jedan format regionalnih takmičenja, ne samo u našim krajevima, iz kojih bi se formirale lige šampiona i Evrope

U srpskoj javnosti preovlađuje mišljenje da novac od proizvodnje talenata u omladinskim školama i njihove rane prodaje ubiru menadžeri i razne interesne grupe. Kako se zaštiti od toga kad i roditelji kroz transfere svoje dece vide brz izlazak iz problema koji su često egzistencijalne prirode?
- To je posebna tema i vidimo da se na to posebno obraća pažnja u UEFA i FIFA, mada kod nas nedovoljno, a struktura menadžera u nas je znatno drukčija od inostranih kolega, među kojima su većinom advokati i ekonomisti, a kod nas razna druga, pa i čudna zanimanja. Samo bih rekao, vraćajući se na početak razgovora, da je 80-ih transfer bio mnogo jasniji: postoje dva kluba i igrač, a onda se iz opravdane želje da se interesi igrača zaštite odjednom pojavila još jedna strana, menadžeri, koja je s vremenom postala ravnopravna ako ne i jača od ostalih! I pregovarački i finansijski! To se, naravno, moralo preseći novim propisima jer se pretvorilo u svoju suprotnost.
Fudbal se iz najpopularnije sporedne stvari na svetu pretvorio u globalni fenomen, a posredno i u veliki biznis. Član ste Evropskog udruženja ekonomista u sportu. Koliko se sad promenila uloga fudbalera koji su nekad bili protagonisti igre, a sad su, kako neko reče, dobro plaćeni najamni radnici u industriji zabave? U kojoj meri transferi od 100 miliona evra, koliko je Mančester junajted platio za Pola Pogbu, postaju opasni za fudbal?
- Dugo se raspravlja o tome da li su te cene primerene. Tu imamo dve škole mišljenja: po jednoj to je opravdano jer će Junajted samo na dresovima, kao klub svetske reputacije, koje prodaje u vidu suvenira, brzo uzeti sav taj novac nazad. Uzgred, Pogba je bio njihov, a sad su ga žestoko platili, tj. i njima se dešavaju greške, i to na tom nivou novca. Druga je škola koja posmatra celinu problema. Ako stalno povećavamo ulaganja u igrače (i to gotove, a ne one koje školujemo), klubovi će zapadati u sve veće dugove. Time se stvara nezdrava konkurencija, pa i zdravi klubovi, da bi sportski parirali, ulaze u dugove, što ugrožava fudbal. Otuda i propisi o finansijskom fer-pleju. Mada i to može biti nedovoljno jer ima vlasnika koji će biti spremni i da izgube, ali da time plate društveno uvažavanje i preokrenu imidž ljudi sa sumnjivo stečenim bogatstvom. Što se mene tiče, najbolje je biti Barselona, moćno udruženje građana, vrhunska škola, sopstveno jezgro tima, a veliki šampioni s velikom zaradom. U tom pravcu je Zvezda išla 50 godina. Treba pokušati sa obnovom toga.