Katar 2022
17.11.2022. 12:00
Katar 2022
26.11.2022. 16:20
Zoran Šećerov
Svetsko prvenstvo
Mundijal u kandžama licemerja
Fudbal je od davnina najvažnija sporedna stvar na svetu. Ali samo u pričama. Stvarnost je uprkos svemu bila i ostala sasvim drugačija. Fudbal je po mnogo čemu, pokazalo se, daleko više od sporedne stvari i čarobne igre.
Dokle sve doseže moguće je naslutiti i iz vesti koja je brzinom munje u prepodnevnim satima drugog dana 22. svetskog prvenstva u Kataru obišla svet. Čak deset reprezentacija (Nemačka, Holandija, Švajcarska, Engleska, Danska, Vels, Francuska i Belgija, plus Švedska i Norveška), od kojih osam učestvuje na SP, zapretilo je bojkotom usprotivivši se odluci FIFA koja je prihvatila rigidne mere domaćina utemeljene na tradiciji da se zabrani nošenje "one love“ kapitenske trake koja promoviše LGBT prava na mečevima Svetskog prvenstva.
FIFA nije poklekla, bojkot se nije dogodio. Većina reprezentacija odustala je od nošenja kapitenskih traka sa duginim bojama. (Ne)iskrena borba za prava LGBT populacije trajala je sve dok sudija Danijele Orsato nije odlučio da bez zadrške poštuje pravila. Kapitenu Ekvadora, zbog nošenja neadekvatne opreme, pokazao je žuti karton.
Žuti karton pokazan još u tunelu i pre početka Mundijala ostaće upisan kao kuriozitet svetskih šampionata za sva vremena.
"Fifa je zabranila podršku u korist različitosti ljudskih prava. Ovo je događaj bez presedana u istoriji svetskih prvenstava“, izgovorio je Bernd Nojendorf, predsednik FS Nemačke.
Ništa neobično kad je u pitanju Katar jer je u Kataru mnogo toga sasvim drugačije nego na drugim meridijanima planete. Svetsko prvenstvo u ovom bliskoistočnom emiratu još pre prve utakmice dobilo je prefiks najkontroverznijeg u istoriji. Analitičari igre ukrašene obiljem strasti mesecima unazad upiru prstom u odluku FIFA da organizaciju šampionata, za ozbiljan fudbal u neprihvatljivom terminu, dodeli zemlji u kojoj demokratija baš i ne cveta i koja nema nikakvu fudbalsku tradiciju. Na kraju i državi koja, kako se u delovima planete tvrdi, krši ljudska prava kojima se savremeni svet ponosi.
Da Katar bude domaćin presudio je novac. Dobru fudbalsku vibraciju, tvrde bolje upućeni, "unakazila je tvrdoglavost upakovana u isključivost“. Da li je baš tako?
"Čuli smo puno, puno lekcija od nekih Evropljana i zapadnog sveta. Mislim da bismo se za ono što smo mi Evropljani radili poslednjih 3000 godina morali izvinjavati narednih 3000 godina. Tek tada bismo mogli početi da delimo moralne lekcije ljudima“, ne krijući rezigniranost odgovorio je optužbe Đani Infantino, prvi čovek svetske fudbalske organizacije.
Politika, borba za vlast, novac. Plus licemerje. Fudbal je danas više nego isplativa industrija. Izveštači iz Katara, dakle sa lica mesta, idu i korak dalje puštajući u opticaj (ne)dokazanu, ali i čini se vrlo argumentovanu tezu kako bi "Katar mogao da bude ekser u kovčegu ideje da će organizovanje svetskih sportskih događaja učiniti simpatičnijim savremene nedemokratske režime“. Nekad je na isti način "prozivan“ komunizam. Otuda i pitanje šta li će se tek pričati i pisati ukoliko FIFA dodeli organizaciju svetskog prvenstva (istina za žene) Južnoj i Severnoj Koreji. Ili zemlji u kojoj vedri i oblači komunistički diktator Kim Džong Un.
Katar 2022
25.11.2022. 19:10
"Sa previše respekta smo ušli u drugo poluvreme protiv Brazila"
I argument FIFA da je dodela domaćinstva Kataru zapravo sportsko-humana misija koja ima za cilj širenje svesti o značaju daljeg razvoja fudbalske igre, u brojnim svetskim medijima, posebno zapadnim, okarakterisan je kao perfidna obmana. Na sve se nadovezuje i priča, posebno evropskih izveštača, o korupciji uz podsećanje da je šampionat dodeljen bogatoj pustinjskoj državi u vrlo sumnjivim operacijama u vreme kada je deo čelnika Fifa uhapšen zbog nečasnih radnji.
Ide se i korak dalje. Sve su glasniji predlozi, naravno ne i zvanični, da bi Fifa kao organizaciju trebalo ukinuti, ili joj ako ništa drugo oduzeti pravo da odlučuje o tome ko će biti domaćin budućih šampionata sveta. Predlaže se čak i osnivanje borda koji bi ubuduće donosio odluke ko će biti domaćin najboljim reprezentacijama sveta.
Nije teško naslutiti šta je motiv ovakvih predloga. Samo od šampionata u Kataru Fifa će i te kako napuniti svoju kasu. Neki misle, očigledno, da bi ovi milioni i milijarde trebalo da pripadnu njima. Ali, neće. Bar ne u skoroj budućnosti.
Fifa je već donela odluke koje se teško mogu promeniti uprkos činjenici što većina deli mišljenje da bi 22. šampionat sveta u Kataru mogao biti poslednji u kome je interes fudbala, bar prividno, u prvom planu.
Katar 2022
24.11.2022. 21:15
"Fifa ozbiljno narušila ugled i integritet svetskog fudbala"
Krovna svetska fudbalska organizacija odavno je odlučila, niko se zvanično nije usprotivio, da na šampionatu koji je zakazan za 2026. godinu učestvuje 48 reprezentacija. Osim broja ekipa, promeniće se i format završnog turnira. Na budućem i budućim Mundijalima ekipe učesnice biće podeljene u 16 grupa sa po tri ekipe. Iz svake grupe, posle prvog kruga, u nokaut fazu išle bi po dve reprezentacije, s tim što je planirano da se odigra i jedno dodatno kolo nokaut faze. Ovim izmenama povećaće se ne samo broj dana trajanja šampionata, već i broj utakmica na njemu. Umesto dosadašnje 64, planirano je da učesnici budućih svetskih šampionata igraju 80 mečeva.
Pod pritiskom politike upakovane u snagu kapitala očigledno se puno toga menja. Odluka da više zemalja budu organizatori najvećeg planetarnog događaja prihvaćena je ne tako davno sa simpatijama. Sad je jasno da ništa nije bilo bez razloga jer su u svemu mnogi videli svoju šansu. Pogotovo oni manje bogati.
Prvi put u istoriji jedno Svetsko prvenstvo održano u dve zemlje bilo je ono u Japanu i Južnoj Koreji 2002. Sada je učinjen i korak više. Naredno, 2026, godine, organizovaće prvi put u istoriji tri zemlje: SAD, Meksiko i Kanada. Sasvim je moguće da se ta tendencija nastavi. Jedini samostalni kandidat za organizaciju SP 2030. godine je Maroko. Ostali najavljuju zajedničku kandidaturu. Konkretno u taj poduhvat upustiće se Portugal, Španija i Ukrajina na jednoj, odnosno Paragvaj, Čile, Urugvaj i Argentina na drugoj strani.
Biznis
20.11.2022. 17:40
Da li možete da pretpostavite koliko FIFA zarađuje od SP u Kataru?
Nije nemoguće i da organizaciju dobiju tri zemlje sa tri različita kontinenta. Takvu mogućnost najavljuju Egipat, Grčka i Saudijska Arabija koji su raspoloženi da 2030. zajednički ugoste 48 reprezentacija iz celog sveta.
Sve ovo može, a i ne mora da bude. Puno toga zavisi i od političke situacije na globalnom nivou jer je politika, na ovaj ili onaj način, bila od prvog šampionata sveta prefiks najvećeg fudbalskog događaja na planeti.
Prvi šampionat održan je 1930. Možda se sve i ne bi dogodilo da MOK pod pritiskom domaćina nije eliminisao fudbal sa Olimpijskih igara u Los Anđelesu 1932. Amerikanci, ruku na srce, tada i nisu znali šta je fudbal. Sada se otimaju za domaćinstvo svetskog prvenstva jer tamo gde su pare tu su i Amerikanci.
Zbog svega Žil Rime, tadašnji prvi čovek FIFA, računajući na masovnost fudbala kao igre, odlučio je da pokrene svetski šampionat u sportu koji je postajao širom planete sve popularniji. Organizaciju je sasvim neočekivano dobio Urugvaj, tada jedina zemlja u svetu spremna da plati troškove prevoza i smeštaja svim učesnicima. Ali, ne slučajno. Svoja ulaganja ova južnoamerička zemlja pravdala je činjenicom da baš te 1930. slavi vek nezavisnosti.
Mnoge evropske selekcije su odbile da učestvuju u svemu tražeći opravdanje u velikoj udaljenosti. Engleska je otišla još dalje. Nije samo bojkotovala turnir, već je i napustila FIFA uz obrazloženje da ne žele da igraju sa zemljama sa kojima su ratovali. Englezi su se i tada pravili Englezi licemerno zaboravljajući da naglase kako su sa onima sa kojima su ratovali to činili kao kolonijalna sila "na terenu protivnika“.
Da učešće i rezultat reprezentacije na SP nije samo sporedna stvar, već i ogledalo moći nacije i njenog ugleda u svetu sporta i politike, pokazalo se mnogo puta kroz istoriju svetskih šampionata. Kroz vreme fudbal su posebno (zlo)upotrebljavali političari.
Kada su Italijani 1934. osvojili titulu svetskog prvaka u fudbalu, bili su gosti fašiste Benita Musolinija na njegovoj luksuznoj jahti, a kada Nemci nisu osvojili titulu prvaka sveta 1938. godine Adolf Hitler je lično smenio saveznog kapitena (selektora) Sepa Herbergera.
Italijanski Parlament je posle neuspeha fudbalske reprezentacije na SP 1954. godine u Švajcarskoj ocenio da je to "nacionalna sramota“, dok su politički analitičari sa Ostrva došli do zaključka da su laburisti izgubili izbore u Engleskoj najviše zbog neuspeha fudbalske reprezentacije na prvenstvu sveta u Meksiku 1970.
Fudbal se etablirao i kao opijum za narod. Kada su Brazilci osvojili titulu svetskog prvaka 1970. godine, tadašnji predsednik Brazila Medisi naredio je da ceo Brazil stane mirno u času kad se avion sa fudbalerima bude spustio na aerodromu u Riju. Nacija je poslušala predsednika, a 94 građanina Brazila tog časa su pali na zemlju i nikada više nisu ustali…
A šta se dogodilo 2002? U četvrtfinalu snage su odmerili sastavi Brazila i Belgije (2:0). U državnom zatvoru na ostrvu Sumatri čuvari su bili toliko zaneti TV prenosom utakmice da je čak 48 zatvorenika uspelo neprimećeno da pobegne.
U pričama o Mundijalima postoji i ona ružna strana, apsolutno (ne)sportska. Naravno, sa zelenog pravougaonika.
"Božja ruka“ Dijega Maradone danas je mit. Sve se dogodilo u četvrtfinalu prvenstva sveta 1986. u Meksiku kada je Maradona, tada najbolji igrač planete, rukom gurnuo loptu u mrežu i tako doveo Argentinu u vođstvo od 1:0 protiv Engleske. Sudija Ali Bin Naser iz Tunisa mislio je da je Maradona igrao glavom i bez većeg razmišljanja priznao je gol. Utakmica je odigrana uz podosta povišenih tenzija zbog rata na Folklandima. Maradoni kao da to nije bilo dovoljno pa je dodao još malo ulja na vatru izjavom da je gol postigao "malo Maradoninom glavom, a malo božjom rukom“.
Na istoj utakmici veliki majstor fudbala postigao je još jedan gol, briljantan gol. Kod rezultata 1:1 uzeo je loptu i fascinantnim driblingom prošetao se kroz odbranu Engleske i onda zatresao mrežu za konačnih 2:1.
Na istom šampionatu Argentina je postala šampion sveta, a Maradona je bio najbolji igrač svetskog prvenstva.
Istorija svetskih šampionata pamti i gol Džefa Harsta, odnosno jedan od tri u finalu 1966, u kome su se sastali Engleska i Zapadna Nemačka. Sporan gol.
U regularnom toku, pred prepunim tribinama "Vemblija“, meč je završen nerešeno 2:2. Na kraju su slavili Englezi 4:2 i tako na domaćem terenu postali svetski prvaci. Tad i nikad više. Možda tako i ne bi bilo da…
U produžetku utakmice Harst je snažnim udarcem uzdrmao prečku od koje se lopta odbila u teren. Posle toga su se godinama, pa i decenijama, vodile polemike da li je lopta prešla gol crtu ili ne. Englezi su naravno tvrdili da jeste, Nemci da nije.
Moderne tehnologije, uprkos moćnoj tehnici, a na osnovu TV snimka sa utakmice, nisu utvrdile ko je i zaista u pravu, ali su ipak malo više dali za pravo Nemcima. To malo više ipak je bilo isuviše malo da bi se odluka koju je na utakmici doneo sudija iz tadašnjeg SSSR-a promenila.
Italijanskim reprezentativcima i navijačima još uvek je u sećanju sudija iz Ekvadora Bajron Moreno koji ih je i ojadio na utakmici svetskog prvenstva 2002. protiv reprezentacije Južne Koreje.
Ekvadorski "čovek u crnom“ prvo je dosudio za Koreju sumnjiv jedanaesterac, zatim je isključio i sjajnog italijanskog asa Frančeska Totija zbog navodnog simuliranja, da bi onda, u produžetku utakmice, poništio i regularan gol Tomazija zbog čega je Italija izgubila meč sa 2:1.
Ogorčeni navijači Italije tvrdili su da je njihova reprezentacija žrtva zakulisnih radnji i da je sudija iz Ekvadora zapravo činio sve samo da bi reprezentaciju Južne Koreje sačuvao u takmičenju, što, ruku na srce, nije bilo daleko od istine. Nešto kasnije (2011. godine) stigla je i agencijska vest da je sudija Moreno osuđen na 2,5 godina zatvora zbog pokušaja krijumčarenja heroina u SAD.
Uoči poslednje utakmice u grupi situacija je bila specifična. I Nemci i Austrijanci su odlično znali koji im rezultat odgovara kako bi prošli dalje jer su Alžir i Čile svoj meč odigrali dan ranije. Dakle, u slučaju pobede Nemačke s jednim ili dva gola razlike i jedni i drugi bi prošli u narednu rundu. Austrija bi međutim ispala ukoliko bi od Nemaca izgubila s više od dva gola razlike, dok bi u slučaju remija i pobede Austrije kući išla Nemačka.
Posle 10 minuta Nemci su vodili 1:0 i onda su reprezentativci obe ekipe počeli besciljno da udaraju po lopti bez namere da ozbiljnije ugroze protivnički gol. Jedan TV komentator ogorčen zbog svega odbio je da i dalje prenosi meč sugerišući svojim gledaocima da promene kanal.
Zbog ovog sramnog scenarija FIFA je donela po hitnom postupku odluku da se poslednje utakmice u grupi na svetskim šampionatima, ali i dugim velikim takmičenjima igraju u istom terminu.
Tako će biti i u Kataru. Šampionat, najskuplji do sada, otvorili su sastavi domaćina i Ekvadora. Pobedili su 2:0 "gosti“ ali je "slava“ pripala sastavu Katara. U istoriju svetskih šampionata Katar će ostati upisan kao prvi domaćin koji je poražen na otvaranju.
Zanimljiv podatak vezan je i sa tim Ekvadora. Samo dve nedelje pre početka šampionata Sud za sportsku arbitražu (CAS) potvrdio je plasman fudbalske reprezentacije Ekvadora na Svetsko prvenstvo, ali je kaznio taj nacionalni savez zbog "falsifikovanja“ pasoša igrača Bajrona Kastilja.
Uoči premijerne utakmice na šampionatu sveta u Meksiku 1970, između domaćina i reprezentacije SSSR-a (0:0), u vazduh je pušteno 50.000 raznobojnih balona i od tada je ceremonija svečanog otvaranja neizostavan segment svakog Mundijala. U Kataru se put vazduha uputila maskota s imenom Laeb, po ocenama mnogih jedna od najsimpatičnijih u istoriji svetskih šampionata. Na sceni odslikanoj glamurom, međutim, nisu bili oni koji su najavljeni. U poslednji čas, pod pritiskom Zapada, otkazali su Niki Minaž, Šakira i Dua Lipa, zbog čega je ceremonija otvaranja trajala "nikad kraće“. Đani Infantino optužio je Zapad za hipokriziju.
Fudbal kao igra se nije proslavio na otvaranju šampionata najviše zbog toga što je fudbalska vrednost reprezentacije domaćina daleko ispod kvaliteta svih drugih selekcija koje su doputovale na SP. Katar, očigledno, nije mogao baš sve da kupi.
Međutim, već dugog dana fudbal je slavno ime. Englezi su preslišali Iran nudeći nadu svojim navijačima da bi ponovo mogli do titule svetskog prvaka. Zanimljiv meč odigrali su Velšani i Amerikanci.
Ako se izuzme meč Katar–Ekvador, sve ostalo na startu je bilo potvrda da će 22. šampionat sveta u mnogo čemu biti događaj godine. Sve bi bilo još zanimljivije, naravno iz ugla igre, da su u Kataru prisutni oni koji nisu. Konkretno zvezde ove igre kao što su Erling Haland (Norveška), Mohamed Salah (Egipat), Federiko Kjeza, Nikolo Barela, Đanluiđi Donaruma (Italija), Milan Škrinjar (Slovačka), Viktor Osimen (Nigerija), Vilfrid Ndidi (Nigerija), David Alaba (Austrija), Luis Diaz (Kolumbija), Jan Oblak (Slovenija)…
Izostaće čak i neki čije su se reprezentacije kvalifikovale na Mundijal. Pre svih Karim Benzema, mag madridskog Reala i francuske reprezentacije, zvanično najbolji fudbaler sveta. Francuzi koji brane titulu ostali su i bez asova poput Kantea, Pogbe i Kimpembe.
Selektor Didije Dešan je, dakle, pred velikim izazovom. Međutim, bez obzira na nedaće koje su ih zadesile, Francuzi veruju da imaju potencijal da odbrane titulu. Isto žele i Brazilci. Igrali su sedam finala, a poslednji put titulu šampiona osvojili su 2002. Bio je to njihov peti trijumf na prvenstvima sveta. Ne kriju da u Kataru priželjkuju i šesti. Da li su u pitanju samo snovi videlo se i na startnom meču protiv Srbije (tekst je otišao u štampu dan pre utakmice Brazil–Srbija). Istina, početak može i da zavara, ali uprkos svemu uvek treba imati na umu da su Brazilci u mnogo čemu prva fudbalska nacija sveta svih vremena. Bar za sada.
Srbija je pre početka šampionata u mnogim kazivanjima širom fudbalskog sveta promovisana kao „reprezentacija iznenađenja“. I u Srbiji mnogi misle isto. Za jedne je meč sa Brazilom bio "ključna utakmica“, za druge, opet, nije. Oni koji ne podležu euforiji u poslednje vreme poput papagaja ponavljaju:
"Plasman Srbije u drugi krug takmičenja bio bi uspeh. Sve drugo više od uspeha.“
Reprezentativci i selektor Stojković se na ovu temu ne izjašnjavaju. Njihov cilj je da u Kataru pobeđuju jer se samo pobedama stiže do oreola besmrtnih. Utisak je i da ih uz fudbalsko umeće ovog puta krasi i sasvim dovoljna doza samouverenosti ukrašene čvrstinom karaktera. Imaju i selektora čija su ubeđenja apsolutno sportska, stručnjaka s autoritetom znanja, čoveka nepokolebljivog u nameri da njegov tim igra napadački i s uverenjem da ne postoji rival koji se ne može nadigrati.
Srbija, to joj fudbalski svet bez zadrške priznaje, ima u Kataru i moćne pojedince i posle dugo, dugo vremena kompaktan tim otporan na bočne udare. I u nekim sličnim situacijama u prošlosti postojao je jak tim, ali ne i ono drugo.
Ako se prošlo vreme može porediti s ovim, onda u mnogo čemu sve ovo danas podseća na ono iz 1990. kada je tadašnja Jugoslavija, predvođena mudrim Ivicom Osimom, bila na pragu velikog uspeha. Počelo je porazom od Nemačke (1:4) da bi posle, prisetite se, usledile i dve pobede – Kolumbija 1:0 i UAE 4:1. U osmini finala protiv Španije ostvaren je još jedan trijumf uz veličanstven gol Dragana Stojkovića Piksija koji se i danas vrti u špicama svetskih šampionata. Na putu do polufinala Jugoslaviju je zaustavila Argentina.
Možda se to i ne bi dogodilo da u reprezentaciji i oko reprezentacije nije bilo lomova. Bilo ih je i 2006. kada je javnost osudila selektora Petkovića što je u tim uvrstio svog sina, ali i pojedince u selekciji, pre svih Kežmana i Vidića, koji su se potukli na treningu. Sudar sujeta, predsednika Karadžića i selektora Antića, koštao je Srbiju dobrog plasmana na SP u Južnoj Africi (2010), da bi se bruka bez presedana dogodila 2018. u Moskvi. Postupajući po principu "fudbal to sam ja“, predsednik Slaviša Kokeza je u minut do 12 smenio "neposlušnog“ selektora Slavoljuba Muslina s kojim je reprezentacija izborila plasman na SP. Svet nam se smejao.
Moglo je svašta da se dogodi i pred Katar. Pokušaj da se destabilizuje reprezentacija i odnosi u njoj započeo je sukobima oko izbora predsednika FSS-a.
"Da nije bilo razumnog ponašanja Nenada Bjekovića, da nije pokazao kakav je gospodin, iako ga nisam pozvao telefonom, imali bismo haos u zemlji“, izjavio je nekoliko dana pre odlaska reprezentacije u Katar predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Sve ovo, na sreću, nije uzdrmalo nacionalni tim pred kojim su dva velika izazova – duel sa Kamerunom 28. novembra i meč protiv Švajcarske (2. decembra) koji bi mogao puno toga da odluči. Bilo bi lepo da se Srbija Švajcarcima revanšira za poraz (1:2) od pre četiri godine. Koga pamćenje nije izneverilo prisetiće se utakmice u Rusiji u kojoj je Srbija povela golom Mitrovića, da bi onda na scenu stupili Džaka i Šaćiri koji su Švajcarcima doneli trijumf. Švajcarci i danas imaju tim dostojan svakog respekta, ali utisak je i ne tako moćan kao pre četiri godine.
Za Srbiju je jako važno da dobije duel sa Kamerunom koji igra dobar fudbal. Prvorazrednu senzaciju na šampionatima sveta priredili su 1990. pobedom nad Argentinom od 1:0. I u nastavku takmičenja ekipa Kameruna je igrala sjajno zahvaljujući čemu je upisala ime u istoriju svetskih šampionata kao prva afrička reprezentacija koja se takmičila u četvrtfinalu svetskog prvenstva.
Da znaju i da se obrukaju, pokazao je šampionat 1994. Oleg Salenko, reprezentativac Rusije, postigao je protiv Kameruna pet golova, što je rekordan broj postignutih golova na jednoj utakmici na svim dosadašnjim Mundijalima. Eh, kad bi Srbija 28. novembra imala jednog Salenka…
Komentari
