ŠEST DECENIJA ROMANA KOJI JE UZDRMAO SVET: Lolita je kazna za svet bez ljubavi

Vladimir Nabokov je zapravo pisao o dilemi da li je zatvor manje zlo od života bez ljubavi, i ne, Lolita nije zaista bila muza slavnog Rusa

Vladimir Nabokov je u životu mogao da napiše jednu knjigu i da više pero ne umoči u mastilo, a opet bi bio jedan od najvećih pisaca XX veka. Njegov roman „Lolita" objavljen je pre 60 godina, u avgustu 1958, u izdanju „Putnama". Jedan od najvećih američkih romana napisao je - Rus. Ali do danas se ne zna šta je Nabokova (1899-1977) inspirisalo za ovaj roman, a zluradi komentari bi uvek vezivali piščev rad za lično iskustvo. To je, razume se, trebalo indirektno da oblati Nabokova.
Podsetimo, narator u romanu je lik po imenu Hambert Hambert koji pronalazi strast i ljubav u dvanaestogodišnjoj devojčici Dolores Hejz, koju on zove Lolita ili Lo. Svoju ispovest piše u trenutku kada čeka suđenje zbog ubistva.

Od optužbi se Nabokov u startu branio, i to predgovorom knjige, koji je u njegovo ime napisao izmišljeni doktor filozofije Džon Rej, zapravo on sam, koji iznosi svojevrsno upozorenje čitaocima rečima: Zanemarena devojčica, samoživa majka i manijak zadihan od pohote nisu samo slikovite ličnosti jedne jedinstvene povesti, oni nas uz to upozoravaju na opasnost skretanja, pokazuju kakve nas nevolje mogu snaći.

Zapravo, Nabokov je odmah znao na kakve će reakcije naići i za šta će posredno biti optužen. Predvideo je reakcije javnosti. Manje ga je zanimao sredovečni profesor književnosti s pedofilskim strastima, više čovek bez ljubavi, koju je pronašao naposletku u pogrešnoj osobi, i kao zakonski kažnjivu. Za autora je pravo pitanje zašto je Hamberta zavodila devojčica, a ne obrnuto.
Hambert Hambert je jasan od početka do kraja u odgovoru na temeljnu dilemu vlastite ispovesti - da li zatvor zbog ljubavi ili život bez nje. Njemu je trebala ljubav po svaku cenu.

U čast Nabokovljeve „Lolite" američki izdavači upravo objavljuju dve nove knjige u vezi sa izvornim romanom. A tema im je, između ostalog, utvrđivanje da li je Lolita zaista postojala. Da li je neka devojčica istinski zaludela Nabokova lično. Dve knjige se bave sudbinom jedanaestogodišnje Florens Sali Horner, koju je 1948. oteo i ubio Frenk Lasejl. Njen je lik, tvrde autori, inspirisao Nabokova za Lolitu. To smatra Temi Grinvud, koja je napisala roman „Rđa i zvezdana prašina", a koji se upravo time bavi.

I druga knjiga opisuje isti slučaj, a napisala ju je Sara Vajnman i naslovila još direktnije: „Stvarna Lolita - otmica Sali Horner i roman koji je skandalizovao svet". Obe autorke našle su potvrdu za tvrdnju o inspirativnosti navedenog zločina za „Lolitu" u samoj „Loliti". Naime, kada se Hambert vraćao u Remsdejl, zapitao se: „Jesam li napravio Dolici (Doli), možda, ono isto što je Frenk Lasajl, pedesetogodišnji automehaničar, učinio jedanaestogodišnjoj Sali Horner?" Nabokov je, tako, pobedio stvarnost, koja mu uzvraća s naknadnom mudrošću i koristi njegov roman za promociju novih literarnih dela.

Devojčica Sali Horner je živela 21 mesec u rukama monstruma koji ju je oteo u Kamdenu u Nju Džersiju i odveo čak do San Hozea. Za to vreme je njen otmičar snimao fotografije. Na nekima je čak izgledala srećno. I u „Loliti" je Hambert poveo Dolores iz Remsdejla u Novoj Engleskoj na veliki američki obilazak, s tom razlikom što se ona vratila. Kao da kritičarke žele da poruče da je moguće da je autor „Lolite" svašta nečasno, ali ne i decoubica.

Ipak, Sara Vajnman brani Nabokova od sebe same u autorskom tekstu za magazin „Veniti fer" navodeći da je on pisanje „Lolite" počeo pre famoznog zločina u Sjedinjenim Državama, odnosno da je godinama ranije razmišljao o istom motivu: besramnosti seksualne želje sredovečnog muškarca za devojčicom.

Zaključak poznavalaca je jasan - Lolita nije postojala. Makar ne u životu Vladimira Nabokova neposredno. U osnovi je Vladimira Nabokova zanimalo nešto mnogo dublje od bludnog pogleda sredovečnog muškarca prema telu devojčice u pubertetu. Njega je zanimao svet bez ljubavi i granice ljubavi. Potka bolesnog čoveka je piscu poslužila da ispriča jednu sasvim drugu priču, ali šta god da iza njegove namere stoji, Nabokov je svetu podario jedan od najboljih romana o ljubavi prošlog veka, ma koliko ona neshvatljiva i neprihvatljiva bila.

Podmetačina Nabokova

Uostalom, sam je Vladimir Nabokov podmetnuo književnoj istoriji novelu „Čarobnjak" (1939), i to baš u pogovoru prvog američkog izdanja. Nazvao je tu novelu od tridesetak stranica na ruskom - „Prototip sadašnje knjige". Njen je junak bio Artur, poreklom iz Srednje Evrope, a njegova bezimena devojčica-nimfomanka Francuskinja bez imena.
Zaluđeni junak se oženio majkom te devojčice da bi se posle bacio pod točkove teretnog voza jer nije uspeo da zavede devojčicu. Radnja je smeštena u Pariz i Provansu. Nabokov je pročitao ovu priču grupi prijatelja, a zatim ju je uništio nakon useljenja u Ameriku 1940. zato što ni sam nije bio zadovoljan tom svojom stvarčicom. Šta god joj prethodilo, „Lolita" ostaje zagonetka i podsticaj i posle više od šest decenija.

Put od porno-magazina do istorije

Iako se formalno ove godine nizom predavanja i tribina obeležava u svetu 60 godina „Lolite", taj roman je u stvari objavljen tri godine ranije, u Parizu 1955. godine, ali u izuzetno malom tiražu, i to vrlo neuglednog čisto pornografskog izdavača „Olimpija presa".