STOLEĆE OD SMRTI PETRA KOČIĆA: Buntovnik svoga vremena

Kao učenik Velike gimnazije u Sarajevu, Petar Kočić je među omladinom postao poznat kao buntovnik protiv vlasti i agitator srpske nacionalne borbe za oslobođenje

Navršilo se stoleće od smrti Petra Kočića, srpskog pripovedača, filozofa i narodnog tribuna, koji je preminuo 27. avgusta 1916. godine u najstarijoj psihijatrijskoj bolnici na Balkanu, nazvanoj "Dom za s uma sišavši", osnovanoj na brdu Guberevac 1861. godine u Beogradu rešenjem kneza Mihaila Obrenovića. Ovo zdanje, koje je bilo prva vila u Beogradu, sagradio je 1824. godine Napolitanac dr Vito Romita, lekar Miloša Obrenovića.

U svesti srpskog naroda pored nevelikog, ali značajnog književnog dela, ostala je misao koja će vekovima svetleti kao svetionik među narodima koji se bore za slobodu: "Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas." Pored toga što je bio novinar, pisac, filozof i poliglota koji je završio Filozofski fakultet u Beču juna 1904. godine, nedovoljno je poznat kao narodni tribun, buntovnik i ličnost čije je delo bilo u saglasju sa njegovim privatnim životom.

U vreme studija u Beču 1903. godine piše svom prijatelju B. Popoviću: "Gladan, go, bos, s propalim prstima kroz cipele, hodam ja po Beču... Po tri dana bude da se ništa vruće ne okusi. Ali ja sam zadovoljan jer sam samostalan, ne bendam nikog, osim onog što pošteno misli i radi." U takvim okolnostima nastala je i njegova prva verzija "Jazavca pred sudom", čiji je lik David Štrbac, simbol slobode i otpora, aktuelan i danas, u vreme kada je Bosna i Hercegovina pod tutorstvom komesara tzv. međunarodne zajednice koji suspenduje pravo srpskog naroda da samostalno odlučuje o svojoj sudbini.

Aktuelan i danas

Uvodnik koji je objavio Petar Kočić u listu "Otadžbina" 16. novembra 1907. godine komentariše austrougarsku vlast tri decenije nakon okupacije Bosne i Hercegovine, pod naslovom "Brinu se" i po aktuelnosti kao da je pisan ovih dana: "Jest, za ovaj narod brinu se naši upravnici, jer ako nas puste da sami upravljamo sobom, eto anarhije u Bosni, koju je teškom mukom ugušila okupaciona vlast... Vjerski antagonizam još uvijek buči u našim dušama; jedni druge mrzimo kanibalskom strašću i čim bi nas okupaciona vlast ostavila, mi bismo se svi međusobno - proždrli. Njihova je pravda sila, naša je sila pravda. I dokle će to trajati, da se o nama i bez nas riješavaju naša najvažnija pitanja." Komentar se završava ciničnim zaključkom "da nas oni radi naših nesigurnih života neće ostaviti", misleći na bečku upravu u Sarajevu.

PROČITAJTE JOŠ:

NEPONOVLJIVI DIS: Pesnik “bolesnih ideja”, koga je torpedovala nemačka podmornica

TESTAMENT ALEKSE ŠANTIĆA: Srpski patriota koji je voleo Hrvaticu, a katolike i muslimane smatrao za braću

MANJE POZNATI ČIKA JOVA: Pesnik koji je zapravo bio lekar i političar, a nadimak dobio po jednom istorijskom događaju

Dok je bio učenik Velike gimnazije u Sarajevu, Petar Kočić je među omladinom postao poznat kao buntovnik protiv vlasti i agitator srpske nacionalne borbe za oslobođenje, zbog čega je više puta osuđivan i proteran iz Sarajeva. Zbog stiha "Srpsko nebo je plave boje", izrečenog u kafani blizu Gradske većnice u Sarajevu, kažnjen je sa šesnaest sati zatvora i preporukom da se ispiše iz škole. Uskoro je i proteran iz Sarajeva.

Svoju revolucionarnu političku aktivnost posebno je ispoljio u Bosanskohercegovačkom saboru, u kome je, po rečima istoričara Vladimira Ćorovića, "Kočić stalno bio na krajnjoj levici", nastojeći da odbrani interese srpskog naroda u krajnje nepovoljnim okolnostima.

Kada je jednom prilikom pušten iz zatvora, na pitanje hotelskog recepcionara odakle dolazi, odgovorio je: "Iz Banjaluke, bez žandara", a u rubrici "Dan odlaska" napisao je "Kad ja hoću".

Parlamentarac pravoslavac

Za poslanika Srpske narodne stranke, koja je bila najveća u Zemaljskom saboru, izabran je u jesen 1907. godine. Tri godine kasnije ova stranka dobila je sve pravoslavne mandate i zastupala je interese srpskog naroda. Naime, prema popisu austrougarske vlasti 1910. godine u Bosni i Hercegovini živelo je oko 1.898.044 stanovnika, od čega 825.418 srpsko-pravoslavnih, 612.137 muslimana, 434.061 rimokatolik i oko 26.000 ostalih. I pored najbrojnijeg pravoslavnog naroda, Benjamin Kalaj, bečki poverenik za okupiranu Bosnu, po svaku cenu je nastojao da u Bosni i Hercegovini nametne hrvatsku latinicu i bosansko-zemaljski jezik, čemu se oštro suprotstavio Kočić.

Uporedo sa istupima u Bosanskom saboru, na kojima ukazuje na kvarenje srpskog jezika od strane vlasti i intelektualaca, on se zalaže za pravo Srba da koriste svoj jezik, koristeći i štampu da ukaže na zloupotrebe. U "Otadžbini" objavljuje tekst o jednom činovniku koji nije hteo da plati račun Srpkinji za učinjenu uslugu samo zato što je bio napisan ćirilicom. U Bosanskom saboru Kočić kaže: "Mi smo jedan narod, jedan nam je jezik, pa treba da bude i jedno pismo!"

Kada je jednom prilikom predsednik Bosanskog sabora rekao da je ostvarena apsolutna većina za predlog vlade, poslanik Kočić je iz svoje klupe dobacio: "Ne apsolutna, nego pokorna većina!" To je izazvalo aplauz poslanika.

Neposredno uoči pripreme za raspravu o agrarnom pitanju koje je bilo na štetu srpskog naroda, kao ostatak zakona iz Otomanske imperije, Kočić piše supruzi Milki: "Bosanski katolici hoće da nas sve uz pripomoć Turaka pohrvate, a Turci uz pomoć katolika hoće da kmeta i seljaka za vječita vremena zarobe."

Znao je Kočić da sa svojim upadicama i primedbama bude veoma provokativan, izazivajući narodne poslanike koji su podržavali predloge Sabora. Zabeležen je primer kada je predsednik Bosanskog sabora rekao da je ostvarena apsolutna većina za predlog vlade, a Kočić je iz svoje klupe dobacio: "Ne apsolutna, nego pokorna većina!" To je izazvalo aplauz poslanika.

Brinući se o sudbini svoga naroda, preuzeo je preteško breme, postajući buntovnik i junak svoga vremena. Često je bio neshvaćen i proganjan, ne samo od austrougarske vlasti, već i od sarajevske i banjalučke čaršije, koja je više volela miran konformistički život nego rizične političke aktivnosti.

Petar Kočić nije bio samo snažna intelektualna ličnost, već je svojim izgledom i stasom privlačio pažnju gde god bi se pojavio, a Pero Slijepčević ga je ovako opisao: "Krupan i jak, velika oka, opuštena brka; hajdučina juče izašla iz bosanskih šuma, pa mu evropsko odelo stoji zategnuto i nenamešteno; a na ravnom visokom čelu, kao na kakvom žalu, još se beli vazdušna plima belih proplanaka. Kad progovori, kao da za njim planina progovori."

Rastrzan i psihički slomljen, umro je od posledica neizlečive bolesti - progresivne paralize u 39. godini.

ZAPIS IZ DUŠEVNE BOLNICE

Zapis o boravku Petra Kočića u Petom odeljenju Duševne bolnice ostavio je pisar Milan Stojimirović Jovanović, koji je zabeležio:

"Njegovo normalno raspoloženje bila je neuka utučenost, izvestan unutrašnji mir, koji je pratila mala neizvesnost misli i mrzovolja; ali on nikada nije gubio izgled čoveka koji misli... Govoreći o čisto nacionalnim stvarima, on je tako reći rastao, preporođavao se, preobražavao se u drugog čoveka... Začas bi blesnule njegove oči, njegovo lice izgubilo bi onu užasnu opuštenost jedne duše bez volje i pokreta. Od jednog bolesnog, tihog, apatičnog čoveka postajao je opet jedan borac, političar, vođa. Njegove konstatacije bile bi opet skoro savršeno tačne, kao da beše sačuvao moć da prozre u suštinu političkih situacija kroz koje smo prolazili tih sudbonosnih dana. Izgledalo je tada da je u mozgu ovog čoveka sve paralisano sem toga centra, centra koji je određen da misli o otadžbini, ako ne o nekom većem društvu. Kočić je bio optimist, i to je godilo patriotskim duhovima pod ondašnjim pritiskom."
Bio je poštovan i posebno negovan od strane tetka Mare. Voleo je hrizanteme, koje su rasle u dvorištu Doktorove kule.

SAHRANJEN SA SRPSKOM ŠAJKAČOM

Preminuli u Duševnoj bolnici sahranjivani su bez kovčega, ali po specijalnom naređenju upravnika, za Kočića je napravljen sanduk, a sveštenik Gavra Milošević sutradan je održao veliko opelo piscu i narodom tribunu. Zbog opravke kapele Kočićev leš bio je bačen u kupatilo.

„Oči mu behu poluotvorene, duge ruke raširene, prsti izduženi. Kraj njega je bio još jedan mrtvac. Prizor je bio krajnje uzbudljiv", zapisaće hroničar Jovanović.
Na samrtnu postelju Kočićevi prijatelji iz bolnice slali su mu cveće, a na glavu "njemu Srbinu staviše srpsku šajkaču", jer zbog zabrane okupacionih vlasti pogreba nije bilo. Neko mu je na noge stavio sobne cipele od crvenog platna. Tako je sahranjen veliki Srbin Petar Kočić i ne znajući da je njegova Srbija okupirana i da su narod i vojska doživeli albansku golgotu. Iza sebe je ostavio ćerku Dušicu i suprugu Milku, koja je umrla 1966. godine, pedeset godina nakon smrti svoga supruga.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);