TRI DECENIJE ŽIVOTA POD FATVOM

„Ja sam mrtav čovek”, pomislio je Salman Ruždi kada ga je novinarka Bi-Bi-Sija nazvala da ga pita kakav je osećaj znati da ga je ajatolah Homeini upravo osudio na smrt. Bio je 14. februar godine 1989.

Da je u februaru 1989. godine znao da će najmanje 60 ljudi glavom platiti objavljivanje njegove knjige nekoliko meseci ranije, Salman Ruždi možda nikada ne bi napisao „Satanske stihove", tvrde tobož znalci. A neki kažu - naprotiv, napisao bi ih ranije. On sam tvrdi da se ne odriče ni slova. Bilo kako bilo, napisao ih je i objavljeni su. A cena toga je da je šezdesetak ljudi: izdavača, prevodilaca, promotera, čak islamskih klerika koji su branili Ruždija - izgubilo život.

Navršilo se ravno 30 godina otkako je režim iranskih ajatolaha ucenio glavu svojeglavog i liberalnog indijskog pisca, i to iz vrlo religiozne muslimanske porodice. Ali je on, kako tvrdi, vrlo rano raskrstio s religijom, te je od rane mladosti ubeđeni ateista.

„Ja sam mrtav čovek", pomislio je Salman Ruždi kada ga je novinarka Bi-Bi-Sija nazvala da ga pita kakav je osećaj znati da ga je ajatolah Homeini upravo osudio na smrt. Bio je 14. februar godine 1989, one iste godine u kojoj će pasti Berlinski zid i podeljena Evropa uploviti u nešto što će nazvati erom slobode. Ali je Homeini s nacionalnog radija odaslao fatvu, svojevrsnu religijsku smrtnu presudu, i to ne samo Ruždiju već svima koji su imali bilo kakve veze sa objavljivanjem, štampanjem, promovisanjem, prevođenjem, pa čak i prodajom „Satanskih stihova".

U prve dve od devet godina pod posebnom zaštitom, britanski Skotland jard je zaista morao da uloži silan napor da spase Ruždija duge ruke Teherana. Krili su ga prijatelji pisci, advokati, policajci... Nije ga se moglo dobiti na telefon, odnosno sve pozive je distribuirala i prebacivala policija, tako da su čak i prijatelji pozivali broj u policijskoj upravi, a ne Ruždijev kućni. Nisu mnogi ni znali gde mu je kuća. Pokušali su Iranci da ubiju indijskog pisca u ranim četrdesetim, tome nema sumnje, a ima i pregršt dokaza. Spavao je na tavanu bez prozora kuće jednog prijatelja, na večere u domove prijatelja stizao je u dubokoj konspiraciji u pratnji agenata, a niko od onih koji su ga gostili nije smeo da se hvali ko mu stiže na večeru. Katkad bi u jednom danu menjao više skrovišta, samo ako bi Skotland jard posumnjao da je dotadašnje skrovište kompromitovano.
I nisu ga gonile samo elitne ubice snaga Kuds Iranske revolucionarne garde. Za one koji nisu imali ideoloških, odnosno religijskih motiva, Teheran je objavio nagradu od tri miliona dolara ako bi Ruždija od života rastavili. Letele su u vazduh knjižare po Britaniji i Sjedinjenim Državama, japanski prevodilac je nasmrt izboden pred televizijskim kamerama. Ginuli su i oni koji su hteli da ga ubiju, pa je tako dan posle proglašenja fatve u Pakistanu, u sukobu onih koji su spaljivali lutke s Ruždijevim likom i njegove knjige, u okršaju s policijom stradalo šestoro, dok je povređeno više od 160 ljudi.

Svestan da je vrag odneo šalu, Ruždi je, navodno na nagovor tadašnjeg predsednika Irana Alija Hamneja, četiri dana od fatve javno istupio sa uvijenim izvinjenjem, zapravo pojašnjenjem da imena ćerki proroka Muhameda iskorišćenih za likove prostitutki nije za cilj imalo uvredu nijednog muslimana, već je bilo metafora za nešto sasvim drugo. Nije vredelo! Nagrada je povećana s tri na pet miliona dolara.

Imam Homeini je umro četiri meseca kasnije, ali ga je fatva nadživela, a ironija je htela da vrhovni verski poglavar Irana postane Hamnej, koji je, kažu, hteo da spusti loptu, ali nije imao hrabrosti da povuče fatvu. To je tiho uradila vlada kasnije. Međutim, ko je Ruždiju mogao da garantuje da ga neki fanatik zaista neće ubiti, čak i ako je narudžbenica iz Teherana oglašena nevažećom.
„U knjizi sam postavio samo dva etička pitanja u okviru jedne tako velike ideje kao što je islam. Prvo, šta ćeš učiniti kad si slab? Da li si spreman da praviš kompromise sa svojim najdubljim uverenjima da bi preživeo? Da li si odlučan? Naravno, u toj odlučnosti ćeš verovatno propasti, ali ako ne propadneš, postaćeš nešto veliko. I tu dolazimo do druge dileme - da li ćeš oprostiti svojim tlačiteljima? Da li si toliko tolerantan? Uopšte nisam siguran ni da su unutar Saveta čuvara revolucije čitali knjigu, a kamoli one mase na ulici", rekao je Ruždi te 1989. godine.

I zaista je roman provokativan. Za neke je bilo previše da čitaju o scenama u kojima Prorok pokušava da vodi ljubav sa anđelom, ali se Ruždi uvek branio tezom da je dužnost pisca da preispituje stvarnost koja nas okružuje.

Bilo je i komičnih situacija i pravne borbe. Tako su, recimo, neke muslimanske imigrantske zajednice u Velikoj Britaniji pokušale da se pozovu na zakon kriminalizacije blasfemije, što je postojalo tada u Britaniji. Istina je da je neka knjiga o Isusu i apostolima, koji su zapravo činili jednu razvratnu gej zajednicu, i bila zabranjena.

Ali zakon je tu jasan. Bogohuljenje u Britaniji se odnosi na hrišćanstvo i u užem smislu na Anglikansku crkvu. Dakle, možete se zavitlavati sa islamom, Muhamedom, Torom, papom ili patrijarsima. Samo nema šale sa Isusom i kraljicom kao čelnicom anglikanaca.

Postupak je odbačen.

Ruždi voli i da se našali na svoj račun. Jednom je tako u televizijskom skeču opisao dobre strane progona, ne računajući tu i ogroman publicitet i vrtoglave tiraže i novac.
„A koliko ih je samo želelo da bude sa mnom. Ne zbog mene, već zbog onoga što sam predstavljao. Bio sam opasan, odnosno bilo je opasno biti sa mnom, a mnoge je to uzbuđivalo. Ja to zovem - fatva seksom, neverovatno iskustvo", rekao je Ruždi.

Stalno ga pitaju kada će napisati roman o svom iskustvu. Ima priču, konačno. U autobiografiji kaže:

„Dugo nisam bio emocionalno sposoban da proživim stvarnost tih dana. Nisam želeo. Mislio sam: izašao sam iz mračnog tunela i nekako sam uspeo da zatvorim vrata iza sebe; ostavi vrata zatvorena. Ali uvek sam znao da ću jednom morati da pišem o tome. Vodio sam dnevnik skoro od prvog dana. Skoro svakodnevno. Ponekad su to bili samo kratki zapisi, a nekad duže priče. Pretvorilo se to u hiljade stranica - totalni haos. Na Univerzitetu Emori u Atlanti su mi sve to sortirali. Odjednom sam svoj život pod fatvom imao ispred sebe. Bio je to priličan šok. Prvi unosi u njega počeli su u jesen 1988. godine, kada su 'Satanski stihovi' objavljeni, pa sve do 2003. godine."

Operacija „Malakit"

Na dan kada je fatva objavljena, 14. februara 1989. godine, otišao sam iz svoje kuće u Londonu ne znajući da neću u nju moći da se vratim godinama. Operacija „Malakit", ime mog slučaja pri Specijalnom odeljenju londonske policije, počela je sledeći dan. Premeštali su me često prvih nekoliko meseci u hotele, čudne spavaonice koje su vodili penzionisani policajci, apartmane prijatelja i, kasnije, apartmane i kuće koji su iznajmljivani u poslednji čas. Započeli su dani kada sam u kuhinji natrčavao na svoje telohranitelje dok sam još bio u pidžami.

Čudno-normalni Džozef Anton

Neka svoja iskustva Ruždi objavljuje u autobiografiji „Džozef Anton: Memoari".
„Prva stvar koju su mi policajci rekli je da mi treba alijas zbog nekih praktičnih stvari kao što su iznajmljivanje sigurnih kuća, lažni račun u banci, itd. Uostalom, mojim telohraniteljima je bilo potrebno ime koje bi koristili kada pričaju o meni. Za samo smišljanje imena mi je trebalo nekoliko dana. Odlučio sam se za kombinaciju imena dvojice mojih omiljenih pisaca: Džozefa Konrada i Antona Čehova.
Isprva sam hteo da koristim ime lika iz svog novog romana. Lik je bio pomalo psihički zbunjen. Bio je takođe pisac i zvao se Adžib Mamuli. Pristajalo mu je. Adžib znači „čudno", a Mamuli „normalno". Trebalo da budem gospodin Čudno Normalni. Tako sam se i osećao. Ali se policajcima to nije sviđalo i postao sam Džozef Anton.

Trauma nezavisnosti

Salman Ruždi je rođen 19. juna 1947. u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj), kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice. Školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj, na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na Odseku za istoriju 1968. godine.
Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje prvi roman „Grimus" (1975), koji prolazi nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara. Tek roman „Deca ponoći" (1981), alegorijska priča o rođenju moderne indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Ruždijev treći roman, „Sramota" (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu. Radi kao honorarni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je Kraljevskog književnog društva. Bio je predsednik PEN Amerikan centra od 2004. do 2007. godine.
Kraljica Elizabeta Druga ga je na službenoj proslavi povodom svog 81. rođendana, u junu 2007. godine, odlikovala titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Ruždi je do 2000. godine, kada se seli u Njujork, živeo u Velikoj Britaniji pod zaštitom Skotland jarda.