KOLUMNA, ĆIRIĆ: Neotpevano i neoprostivo

Nema drugih rajeva osim izgubljenih. I nema iskupljenja bez osvete. A osveta je u biti iskonska čežnja; baš kao što svaka pesma, s vremenom, postaje elegija. Zato se manite posthumnih gestova milosrđa - smrt ne stari i ne trpi jubileje. Začepite svoje patetične, licemerno ushićene gubice i izmantrajte u sebi oproštajne govore (namenjene oprostu vaših šovinističkih predrasuda), a koje ste, kao, spremili u počast muzičkom kralju srpskog i svetskog juga. Niti ste vi imali kralja, niti je kralja ikada zaboleo polni ud za vas. Ako ste, uz bakšiš na ruke, ubacili koju kintu u njegov „wild horses" džuboks pre fatalnog fajronta, dovoljno je. Budite spokojni i uvereni da je vaš osveštani novčani prilog proćerdan kao i svaki drugi poklonjen novac...
Šaban Bajramović je do poslednjeg trenutka znao koliko vredi i koliko je izgubio da bi ih sve pobedio. Partija je bila presečena taman kada je na njega bio red da podeli karte preostalim saputnicima koji su se učipili krvlju, znojem, suzama ili veštačkom vilicom s pozlaćenim karijesom. To ga nije omelo da do poslednjeg takta naglas podiže ulog i trese nogom u ritmu džamp end džajva ispod stola na rasklapanje - prepunog karona i pikova, i herčeva bez petokrake i deteline. Onu sa četiri lista odavno beše trampio za felne i manžetne.
Manite se empatičnog senzacionalizma ako već ne možete izaći na kraj s njegovim mahnitim pesmama, suviše mističnim za vaš digitalno remasterizovani sluh. Dovoljno je da sebi utuvite u glavu samo ovaj jedan refren koji zasigurno ne opeva vaš usud, pa možete biti mirni dok pevušite ono što je nemoguće izgubiti u prevodu. Elem, Šaban nije bio proklet, već samo obdaren neverovatnim, zastrašujućim muzičkim talentom. A to nije bezazleni nesporazum, je l' da? To je, u stvari, siguran način da se zamerite i višoj sili i sitnim dušama; da svu tu psihoanaliziranu uzvišenost banalizujete svodeći je na satiru s paketom kondoma među rogovima...
Bez ikakvog artističkog predumišljaja, što mu je bila jedna od retkih karakternih osobina, bio je spreman da i bolnički nastup srčano istezgari za okrajak od esnafski utanačene tarife za veličinu njegovog kalibra - samo da još jednom otpeva svoju priču i oseti makar neki novac u džepovima nezakrpljene pidžame s izvezenim monogramom. Ipak, nije mu uspelo da se proda sam: drugi su ga prodali, zajedno s razbucanom čukom, izjedenim bubrezima, ubuđalom jetrom i šlogiranim mišićima. Bila je to rasprodaja ispod nivoa improvizovanog buvljaka, s poljskim krevetom umesto pijačne tezge...

Kada su ga, u godinama nakon što je klisnuo s ovog zelenaškog sveta, svakakvi izvikani znalci, tzv. kritičari, turali na liste najvećih svetskih pevača - Šabi nije prestajao da ih odozgo zapitkuje kol'ko to košta, a ne koliko takvo overeno priznanje vredi. Kakva priznanja, kakve počasti kada niko od „blagajnika umetnosti" da se seti onih nekoliko stotina pesama koje je komponovao u trenucima ličnog bankrotstva, a što je najsamotnija usamljenost koju sa sobom tek poneko može da podeli. Ali ciganšturija podrazumeva da deca imaju brojne očeve, a da ipak odrastaju kao siročići. U tome je štos koji omogućava igraču da se nosi sa svakim strahom, što može biti adut ukoliko se čitava igra ne sroza na blefiranje rizika. Život na ivici je mit, ali tu ivicu treba iživeti. Baš kao što granicu u sopstvenoj glavi valja najpre precizno iscrtati pa je onda preći - i sa ove i sa one strane.
Mi nikada pouzdano nećemo znati o čemu je, zapravo, pevao taj Šaban Bajramović, famozni antisuperstar čija je smrt, sasvim predvidljivo, odigrala prikladnu ulogu „ambasadora dobre volje" i još uvek se besomučno eksploatiše u cilju civilizovanja ciganskog marketinga. Koja gorko-slatka ironija! Šaban Bajramović kao model prihvatljivog i komercijalno isplativog odmetnika - ali, svakako, ovde se misli na mrtvog Šabana. Međutim, i kao prašinarska lešina on ostaje upamćen čak i kod onih muzikalnih ksenofoba kao nepopravljivi Ciganin, autentična kalaštura, barbarogenije navučen na barbut koliko i muzika na njegove vanzemaljske trikove. Živa prejebotina koju su na kraju balade svi prejebali - za pare, razume se.
Dvostruko obeležen - đavolskom muzikalnošću i etničkim polustatusom - morao je da prođe Goli otok, potom taljigarenje u Nišu, i ostale kurseve za preživljavanje u getu. Jedna od tih ratnih zona zove se „Crni put". Ime je dovoljno inspirativno da sami možete da zamislite „krvavu bajku" o gubitnicima koji se trude da svoje pajtose učine poniženima i ponosnima. Otuda njegov bokserski gard kojim je sve oko sebe držao na distanci, ili u redu ispred šaltera za naplatu. On je definitivno bio čovek s poternice.

Mi nikada pouzdano nećemo znati o čemu je, zapravo, pevao taj Šaban Bajramović, famozni antisuperstar čija je smrt, sasvim predvidljivo, odigrala prikladnu ulogu „ambasadora dobre volje" i još uvek se besomučno eksploatiše u cilju civilizovanja ciganskog marketinga

U takvoj desperadoskoj poziciji, rano je upoznao i zavoleo presni život i sočni hedonizam. Mada nikada nije napustio zavet Toma Vejtsa: „Oduvek sam želeo da živim u pesmi, da potonem tamo i da se nikada ne vratim nazad u stvarni život." U osvit karnevalskih '60-ih, pažljivo je slušao Tomu Zdravkovića u prostranoj letnjoj bašti hotela „Park" i s kockarskim strpljenjem krčkao svoju stvar. Slušao je on i Toma Džonsa na radiju, pa je opet sve skapirao. Ničija muzika mu nije mogla da odmogne u njegovom naumu da napravi nešto što samo on može da izvede, a da svako ko ima srce na pravom mestu oseti tu njegovu izmišljotinu kao veselje, ali i kao tugu što to veselje mora kad-tad da se prekine...
Nije voleo da peva na srpskom, i to nije krio. Premda je prvih nekoliko singlića snimio na tom jeziku. Tada su još važili zakoni „Diskosa" iz Aleksandrovca, a on je bio novo čokoladno lice na sceni, nimalo nalik Muharemu Serbezovskom. Kad već nije mogao da zaliči na Usniju Redžepovu.
Isto tako nije podnosio da čuje kako se „belci" prenemažu na ciganskom. Kako se emocioniraju kao udrvljeni paćenici i amaterski pijanci. Nemilice je zajebavao Harisa Džinovića i njegovo bosanski proračunato pocigančeno pekmeženje koje poput vojničkog prdeža odjekuje u „Pilem, pilem". Ali nije ostao dužan ni svojoj sunarodnici, Ljiljani Petrović, odličnoj ciganskoj pevačici koja je svojevremeno imala hit s pesmom „Duško".
Jednostavno, nije voleo da bude fejk, a ni fensi. Iako je cenio (i konzumirao) svakovrsnu pičetinu, koju je umeo da opeva bez zadrške, ogoljenih emocija, na robijaški način koliko i na svadbarski - gadili su mu se javni egzibicionistički prebezi u tuđi jebarnik. Od toga nikada ne biva ni pristojno karanje, ni nepristojno dobra pesma. Plus, hteo je sve za sebe. Čovek koji toliko voli (da troši) novac, naprosto ne može biti velikodušan u jeftinom stilu. A ovaj, ruskim ruletom izabrani Ciganin imao je stila napretek. U njemu su osećanja bila ogromna kao dinosaurusi, i isto toliko opasna.
Ciganska muzika ima multižanrovsku matricu. Šabi je, na zaista jedinstven način, umeo da iskoristi taj „kosmopolitizam drumske krčme" s pogledom na noćni bar u plišanom podzemlju, te da vrlo maštovito, smelo a skladno, sintetiše najraznovrsnije uticaje: od epskih sevdalinki do bezobrazno romantičarskih šansona, od latino-poskočica do talasastih kancona, od salonskih šlagera do uličarskog bluza. Njegove lepljive i vijugave melodije - na razmeđi poročne melanholije i strejtaške lascivnosti - mogu da se podvrgnu bilo kakvom ritmičkom tretmanu. Bosa nova, tango, valcer, sving - sa svim svojim strogim pravilima nisu nikada zatomili ni delić Šabijeve muzičke vizije, već su upečatljivo iskazivali njenu nesvakidašnju čistotu i trajnu zavodljivost.
Akademski lezilebovići pokušavali su da ga svrstaju u etno, ali Šabijeva divljačna muzika se, u tom kontekstu, jedino može opisati kao „etnotiga!". Neki drugi nadobudni mrsomudi, zbog naglašene i raznovrsne ritmičnosti, pominjali su balkanski ritam i bluz. Opet je veliki mag imao svoju kontraformulu: „ritnem te u bluz!". Bogami, nije mala zajebancija imati posla s jednom totalno neprilagođenom dušom koja je stvarala istu takvu muziku.
Podrazumeva se da su poređenja bila brojna. Od Big Džo Tarnera i Bobija Blanda, preko plejade vrhunskih soul pevača tvrde škole (poput Džejmsa Kara), do music world zvezda kakve su Fela Kuti, Ismael Lo ili Ali Farka Ture. Svaka čast svima, ali samo dvojica su odistinski imali nešto da podele sa Šabanom - Rej Čarls i Ibrahim Ferer.
Kad smo već kod imena, jedno je nepobitna istina: ono što je Van Morison za Irsku, a Žak Brel za Francusku, to je Šaban Bajramović za Srbijicu. A i šire, dobacuje Litl Ričard.
Svakako da slučaj Šaban ima mnogo šire konotacije i reperkusije. Uostalom, ne zaboravite da je rokenrol vrlo često koristio cigansku mitologiju da bi dočarao i oživeo lik skitnice koji je jedini slobodni baja jer nema šta da izgubi niti gde da se vrati. Nije slučajno da je već pominjani Van Morison, slaveći svoj šezdeseti rođendan, napisao pesmu „Gypsy In My Soul". Kao ni činjenica da je Kertis Mejfild započeo svoju karijeru sa „Gypsy Woman", a da se Džin Klark odjavio pesmom „Gypsy Rider". Treba li uopšte naglašavati da se radi o remek-delima popularne muzike našeg vremena? Naravno, u moru svakojakih ludaka i kreativaca, nema nikakve sumnje da je Džimi Hendriks onaj ultimativni kosmički Ciganin. Sada se nešto prisećam: Blagotvorni Džimi beše najpre napisao „Gypsy Eyes", potom je i svom bendu-projektu nadenuo ime „Band of Gypsys". Sve ovo nije demonstracija enciklopedijskog znanja, već samo nabrajanje neoborivih dokaza o Šabanovoj planetarnoj relevantnosti...
Skoro dve decenije Šaban i ja smo živeli u istoj ulici, u strogom centru Niša. Njegov stan je gledao na džamiju, moj na sinagogu. Sve to u razmaku od stotinak koraka. Bezbroj puta je prošao na rukohvat od mene, ali nikada, baš nikada se nisam usudio da mu priđem, da ga oslovim, da mu se poklonim licem u lice. Nisam imao petlju za taj ritual. E, to se zove RESPECT. O tome vam nešto više mogu reći Otis Reding i Areta Frenklin.
Upoznao sam ga tek mnogo godina kasnije, za vreme probe u sali Doma Vojske, gde je pokušavao - lupkajući rukama mečkarski ča-ča-ča po izljuskanom klaviru, uz prevodilačku podršku neprejebivog Miše Blama - da objasni mladom, fino vaspitanom i perfektno školovanom bugarskom džez pijanisti kako da ga prati, a da ne opterećuje kičmu pesme svim onim harmonskim akrobacijama koje Šabanu ništa nisu značile. Jer on je imao glas. Da, ta razmahana scena je trajala i trajala, dok se nije pretvorila u urnebesno džemovanje na suvo. Možda ću vam je jednom opisati, ali u ovom poentirajućem času tu priču želim da sačuvam za sebe. Pokušajte da me shvatite: moram da vodim računa o Šabijevim autorskim pravima.