KOLUMNA, ĆIRIĆ: Poslednji gitarski prasak

Posthumna izdanja „novih" i „neobjavljenih" snimaka Džimija Hendriksa postala su redovnija pojava od ratova na Bliskom istoku, intifada u Pojasu Gaze, obračuna narko-kartela niže od Panamskog kanala, čak i od etničkih čišćenja na rasrbljenom Balkanu. Jedino je stari provereni terorizam frekventniji i produktivniji od otkrivanja sve nestvarnijih verzija uvek istih pesama, kojima se ponekad promeni naslov, ali ne i butleg brend.

U stvari, kad malo bolje razmislim, a povodom najave još jednog albuma sa 13 pesama, od kojih je 10 „dosad neobjavljeno", Džimi Hendriks je šampion među mučenim dušama rokenrola. Jeste da je on za života (kratkog kao kometin pad gledan sa dedine njive zasađene rakijom i vinom) doživeo gotovo kosmičku slavu. Ali Džimi je možda baš zbog svog statusa vanzemaljca među rokerima u halucinogenim, bolesno pretencioznim šezdesetim doživeo da mu se opus nakon smrti naprosto zatrpa svakojakim govnima u meri da je mlađim ljubiteljima rokenrola neophodan enciklopedijski vodič kako bi razlikovali septičku jamu od klozetske šolje, odnosno albume koje je Hendriks svesno i dobrovoljno objavio - a bilo ih je svega četiri! - nasuprot stotinama (i) legalnih izdanja kojima se naplaćivala (i još uvek se naplaćuje) njegova spektakularna, mitski drogeraška smrt.

Iako je umro u 27. godini, za Džimija se ne može reći da je otišao prerano, budući da je u poslednje dve godine života permanentno bio nadrogiraniji od Beti Ford, Kejt Mos, Lajze Mineli i Stivi Niks zajedno. Za Hendriksa su i mrtvi Brajen Džons i živi Kit Ričards bili uredni omladinci povremeno skloni preteranom veselju.
I eto glavne nevolje koja obeležava veliku većinu tih naknadno otkrivenih i objavljenih snimaka - naprosto, na njima Hendriks deluje kao „LSD perfekcionista", neko ko ludački, bez ikakve mere, krlja kilometarske gitarske solaže, totalno urađen svim mogućim hemijama. Štaviše, ako pažljivije oslušnete nešto od zamašne zagrobne ponude, tačno možete da otkrijete na kojoj pesmi je Džimi napunjen heroinom, na kojoj napušen hašišom i opijumom kao vulkan pred erupcijom, na kojem snimku se nagutao magičnih pečuraka, a na kojem je natankiran alkoholom pomešanim s raznovrsnim spidovima ili daunersima. I tako je kod nezanemarljive većine nedotupavne publike gladne senzacionalizma Hendriks postao ne samo tvorac progresivnog roka, psihodeličnog roka ili hard roka nego i simbol beskrajnih i besmislenih improvizacija koje nisu ništa drugo do primer zabrljavljene virtuoznosti.

Ali budući da se radi o neverovatnom muzičaru, koji je i pored sveg ludila kojim je bio okružen za samo dve godine, u periodu od jeseni 1966. do jeseni 1968, uspeo da stvori nešto što nikome nije pošlo za rukom ni pre ni posle njega - neki od tih naknadno pronađenih snimaka su ne samo vrlo upečatljiv primer Hendriksove genijalnosti već dokazuju ono što se u moru svaštarskog, akademiziranog umovanja raznih „muzikologa" prečesto zaboravlja. Batalite teoretisanje o fidbeku, distorziji, pionirskoj upotrebi „wah-wah" pedala, elektronskim inovacijama i zvučnim volumenima. I drugi su vrlo hrabro i maštovito eksperimentisali, ne libeći se da pogaze sve muzičke kanone koji su ih ograničavali. Svakom rokenrol posvećeniku sasvim je jasno da bez inovacija i trikova koje su stvorili prevratnički gitarski giganti poput Ti Boun Vokera, Ajka Tarnera i Boa Didlija uopšte ne bi bilo ni Hendriksa ni mnogih drugih, niti bi bilo moguće toliko proširiti mogućnosti i osloboditi novi prostor za najneobičnije tretmane električne gitare.

Džimi Hendriks je, baš kao i Čarli Parker, i pored aure avangardnosti i modernizma, i vrsnog vladanja svakim mogućim muzičkim žanrom, pre svega i iznad svega pravoverni svirač bluza. Njegove vizije, koliko god ponekad delovale košmarno i bizarno, nepogrešivo pokazuju duboko poznavanje i ljubav prema najsvetijoj tradiciji „great black music"

Hendriksovi eksperimenti na prva (i jedina) tri albuma grupe „The Jimi Hendrix Experience" jesu avantura s pokrićem, iščašenost koja je pomerila granice i stvorila nove žanrove i nov pristup svirci. Ali kada razgrnete psihodeličnu oblandu koja funkcioniše samo kao formalni zaštitni znak jedne zbrkane epohe, dolazite do lako uočljive suštine koja glasi: Džimi Hendriks je, baš kao i Čarli Parker, i pored aure avangardnosti i modernizma, i vrsnog vladanja svakim mogućim muzičkim žanrom, pre svega i iznad svega pravoverni svirač bluza. Njegove vizije, koliko god ponekad delovale košmarno i bizarno, nepogrešivo pokazuju duboko poznavanje i ljubav prema najsvetijoj tradiciji „great black music". Uostalom, nisu slučajno najbolje pesme iz čitavog Hendriksovog posthumnog opusa upravo stravično sugestivni, uistinu jedinstveni bluzevi „Here My Train A Comin'", „Red House", „Bleeding Heart", kao i „Killing Floor" Haulina Vulfa, jednog od njegovih najvažnijih učitelja i heroja, zajedno s Kertisom Mejfildom i naročito Albertom Kingom, koji je bio levoruk kao i Hendriks i koga je Džimi doživljavao kao najuticajnijeg među svojim savremenicima („Brat Albert me je naučio kako da jako okidam žice"). Slušajući spomenute pesme u bilo kojoj verziji, niko ne može poreći da je Džimi Hendriks totalna reinkarnacija superlegendarnog Roberta Džonsona. Da budem precizniji i slikovitiji, Hendriks zvuči kao Robert Džonson na električnoj stolici s gitarom u rukama (što mu je bila poslednja želja pred pogubljenje zbog dila s đavolom), kroz koga upravo prolazi struja nebeskog napona. Obojica su izgoreli tako da njihov pepeo daje zaumnu glazuru njihovoj svirci.

U svakom odsviranom tonu, Džimi nam daje odgovor na pitanje šta je to bluz, kakvo je to osećanje... Zamisli nekoga ko je sam, u nekom zatvoru u koji je dospeo bez stvarne krivice. Misli na tu devojku i kako mu se već dugo ne javlja. Dan je posete i svi drugi momci su tamo sa svojim ženama. On sedi u svojoj ćeliji i misli na nju. Želi je i zna da ju je izgubio, ne može više ni da se tačno seti njenog lika jer već dugo gleda samo devojke sa slika na zidu, a ne prave žene. Želeo bi da postoji neko ko ga čeka, razmišlja kako mu život prolazi i kako je sve upropastio. Želeo bi da može sve to da promeni, a zna da to nije moguće. To je bluz. I to je ono što sve vreme svira Džimi Hendriks. Otuda osećaj usamljenog i opustošenog, pa čak i tužnog i oronulog. Međutim, u toj nežnoj poniznosti i smirenoj čistoti njegovog stila skriveno je veliko bogatstvo duha i bezgranična elegancija. To je delo kritičkog poricanja, izraz sumnje i upozorenje protiv vulgarnosti u koju su se muzički rituali pretvorili u sadašnjosti, koja traje poput loše beskonačnosti. Kompleksno skladni, koncizni i neukrotivi, Hendriksovi najvažniji gitarski radovi su ipak dominantno asimetrični jer asimetričnost više nego simetričnost ima moć da simbolično izrazi mnoštvo i prostranstvo. Naravno, ta asimetričnost nalazi ravnotežu u delikatnoj osećajnosti muzičkog izvođenja. Nema ničeg složenijeg, raznovrsnijeg, usredsređenijeg na svaku pojedinost, prema tome ni težeg za sviranje od Hendriksove „Little Wing". I pored posedovanja nadnaravne tehnike, naglasak je ovde manje na logici, a više na intuiciji. Prosvetljenje ne dolazi tako što se uči od drugih, već kroz iznutra probuđeno oko. Istina Hendriksove muzike sadržana je u odbacivanju stava i promišljanja kao suptilno zamaskiranog presuđivanja za i protiv demona koji su prepoznati kao pali anđeli ili kao prazno nebo. A prazno nebo, po svojoj prirodi, ne može da se osvetli, a ne može ni da se oboji.

Posle svega, ništa manje zaveden i razbucan nego kada sam ga prvi put čuo kao osmogodišnji mucavac koji se jedino nije krio od očevog gramofona, čini mi se da Džimijeva svirka neprestano izražava neminovnost sudbine. „Ako ima Boga, neka mi pomogne. Ako ga pak nema, neka potonem na dno jezera i postanem hrana ribama." Iako je odavao utisak prostodušnog i blagog mistika, bio je u stvari veoma promućuran, izuzetno strog i duboko misaon sveštenik bluza.

Džimi je od srca svirao i pevao svoje pesme i živeo životom izraženim u njima, odbacivši banalnost svoga vremena, lutajući seoskim stazama, nalazeći zaklon u slamenoj kolibi, oblačeći dronjke umesto odeće, igrajući se s tuđinskom decom, ćaskajući sa običnim ljudima; nije razglabao o dubini i nedokučivosti, već je nežnog osmeha i saosećajnim tonom ponavljao da nema veće umetnosti od smrti, da umreti znači živeti u pravom smislu te reči. Nije smatrao da je išta vredno za ostavljanje posle smrti, već je jednostavno izrazio nadu da će muzika i dalje ostati lepa i divlja, pristupačna i uzvišena, smatrajući da je to jedini memento koji treba da ostavi ovom svetu.