KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Partizani, ta božanska bića magičnih moći

Neki su stvarno bili takvi matrixi da me ne bi čudilo da ih stanovnici nepravednog sveta pozovu da se vrate, iako im nije sve oprošteno, i ponesu dosta municije.  Uostalom, pored Bate Živojinovića i Džon Vejn je delovao mlitavo.

Šta je opet krenulo naopako u zemlji koja je ionako pretvorena u ludnicu opšte prakse?

Ah, da. Ono uobičajeno. Strah koji galami da nam privuče pažnju.

Više nema lakih rešenja i brzih popravki?

Kako to da su nam partizani, ta božanska bića magičnih moći i natprirodnih osobina, kako su nas učili dok smo bili pioniri, baš ovih dana pali na pamet?

Koliko je taj arhaični pojam uopšte zaostao u našoj svesti, pogotovo što se s tim nindža ratnicima iz šume više niko ni ne zeza?

Jedno vreme su se, osim u prašnjavim dokumentima prošlosti, krili i na nekoj od nacionalnih televizija, kao neuništivi junaci retrospektive domaćih vesterna.

Neki su stvarno bili takvi matrixi da me ne bi čudilo da ih stanovnici nepravednog sveta pozovu da se vrate, iako im nije sve oprošteno, i ponesu dosta municije.

Uostalom, pored Bate Živojinovića i Džon Vejn je delovao mlitavo.

Ruku na srce, rat, pogotovo taj, bio je razumljiva ljudska aktivnost. Koja je ubijala naciste.

Toliko su nas gnjavili da im zavidimo na herojstvu, bez obzira na to što su se na istom poslu našle dve, više ili manje gotivne družine, pa je teror sećanja imao svoj paralelni proces.

Tako se za poslednjih sedamdesetak godina etimologija efektne reči "partizan" premeštala od vrednosti koje su nekim generacijama definisale život do te mere da su se pretvorili u bronzane svece sa svojim gradovima, trgovima i ulicama, da bi na kraju postali prošlost koja u svom najblažem obliku izaziva podsmeh.

"Brate, imaš pljugu? Ma, pali, bre Nikoletina (Bursać)", samo je jedan od postova koji danas niko neće razumeti.

Kao ni zašto su Mirko&Slavko, partizanski strip superheroji, godinama služili za vrištanje od smeha.

xxxxxxx

"Partizani su se razlikovali od drugih ljudi po tome što su voleli da se kreću po vukojebinama", replika iz filma "Tito i ja" možda najbolje objašnjava tezu da prošlost mora biti artikulisana da bi postala pamćenje.

Gde me je ponovo zaskočio pojam koji je izdahnuo u prašini istorije?

I taman kada sam svog ljubaznog domaćina, jednog od najvećih trgovaca fascinantnim vulkanskim kamenjem, htela da pitam zbog čega svaka žena sanja to skupo parče uglja, rekao mi je da voli Srbiju jer je imala partizane

Tamo gde sam to najmanje očekivala.

Nalazila sam se u jednom od četiri fascinantna nebodera u Ramat Ganu, najvećoj berzi dijamanata ne samo u Izraelu nego na planeti.

Iako bez mnogo iskustva u romansi s draguljima, to sam shvatila već u liftu.

I taman kada sam svog ljubaznog domaćina, jednog od najvećih trgovaca fascinantnim vulkanskim kamenjem, htela da pitam zbog čega svaka žena sanja to skupo parče uglja, rekao mi je da voli Srbiju jer je imala partizane.

Osetila sam neku čudnu zbunjenost, ma koliko su me kod kuće "navijali" u suprotnom smeru.

Kad sam se vratila, javljali su kako je narodno komešanje u Srbu, povodom obeležavanja dana antifašističkog ustanka u Hrvatskoj, iznenadilo i uznemirilo penzionisanog predsednika Stipu Mesića.

"Svi moji su bili u partizanima. Otišao sam sa njima u svojoj devetoj godini. Kraj rata dočekao sam sa puškom u ruci", ispričao mi je u vreme kad su ga odredili za vrhovnog kauboja naše pokojne zemlje.

Tada sam ga začikavala da je prvi put pomislio da je postao značajan jer je, kao opštinski funkcioner, zbog dva vica u kafani bio spektakularno uhapšen.

"U presudi sam imao i atentat na ambasadora Rolovića u Stokholmu. A samo sam neobavezno rekao da to ubistvo Hrvatskoj ne odgovara. Kada su protiv mene konstruisali optužnicu, napisali su da sam tvrdio da su u Vladimira Rolovića pucali hrvatski sinovi i da na to hrvatski narod treba da bude ponosan."

Jel' to nama život počinje ispočetka? Ili smo opet ušli u laboratorije u kojima se mogu retuširati fotografije, ponovo pisati biografije i naslikati nova istorija?

xxxxxxxx

S obzirom na ličko poreklo, prilično dugo sam važila za ćerku generala Đoke Jovanića. I on i moj otac jesu rođeni u partizanskom Srbu, ali je tata imao drugačiju akcionu biografiju.

Drugi svetski rat zatekao ga je u pilotskoj školi u Sarajevu, gde je zarobljen. U vagonu za neki od logora pokazao je visok stepen "bondovske" snalažljivosti, toliko netipične za zadrte Ličane: sa pristojnim znanjem nemačkog i nešto love završio je na seoskom imanju u Nemačkoj, gde je naučio da pravi odlično vino jer je gazda bio opravdano odsutan i prilično aktivan u nekoj od SS divizija.

Na vreme se, odlazeći u Luksemburg kod zubara (!) povezao prvo sa američkim, a zatim i sa sovjetskim vojnicima sa kojima se i vratio u oslobođeni Beograd.

Desilo se da u mojoj porodici prosto nije bilo elemenata za srpski roman - opak žanr u ideološkoj literaturi.

Dovoljno je setiti se samo životne priče Gordane, ćerke četničkog generala Draže Mihailovića, koju su kao devojčicu u partizanskoj uniformi popeli za govornicu da izrekne oštar politički sud o nečemu što bi se u svakoj normalnoj državi računalo u generacijski sukob mišljenja između staromodnog oca i nadobudne ćerke.

Tada ga se ne samo rečju, nego i delom zauvek odrekla.

Krajem osamdesetih, posetila sam je u skromnoj garsonjeri jednog solitera na beogradskoj Karaburmi.

"Nemam moralno pravo da pričam o svom ocu jer sam mu ja okrenula leđa onda kada je bilo najteže. Povrh svega, izgleda da je svima dozvoljeno da promene mišljenje. Samo je meni to pravo oduzeto", rekla mi je žena koja je čitavog života bila markirana, zbog čega nije želela ni da ima decu, da njen beleg ne pređe na njih.

Mada uvek prvo pogledam desno, pa tek onda levo, budući da mi je takvo vaspitanje, a i dinarska priroda, činjenica je da su partizani bili mnogo bolji frajeri od četnika.

Ako ćemo pravo, Ivo Lola Ribar je bio najveći lepotan KPJ. Lepši i od Vorena Bitija, dokazanog holivudskog zavodnika. Nije bez razloga otac upozoravao njegovu devojku Slobodu Trajković koliko je "tvrd orah".

Iako je posle toliko vremena nekima još uvek teško da razumeju zašto je Čerčil stao na njihovu stranu, posle rata su se i na wish listama odlično držali.

Tako je britanski dnevnik "News chronicle" jednog petka 1953. objavio spisak najpoželjnijih evropskih mladoženja. Švedski princ Bertil predvodio je ekipu najboljih prilika. Ništa neobično, da ga u stopu nije pratio general Peko Dapčević. Zgodan i slobodan, partizanski princ na crnom konju. "Dodajući tome malo misterije, šarmantni osmeh i vitku liniju u uniformi, mogao je očekivati uspeh kod preduzimljivih dama" - provodadžisali su mu Englezi.

Pre nekoliko godina u avionu za Pariz, po običaju, okrenem glavu na desnu stranu.

Ništa.

Bacim pogled ulevo i - još uvek me špahtlom vade iz tog sedla.