KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Beli lovac, crno srce

U smutnim vremenima šezdesetih, kada je umetnički standard bio uslovljen iracionalnim okolnostima i surovim predrasudama, Džeri Ragovoj je ličio na samog sebe i ni na koga više. Pomalo uštogljeni, visoki mršavko profesorskog izgleda, poput kandidata za urbane rabine, školovani sin mađarskih Jevreja koji obećava, vaspitani momak satkan od akcije i meditativnosti, gospodin i umetnik, čovek od reči i čovek od muzike, čudak koji je pravio hitove, ali ih nikada nije štancovao... Uostalom, onakve pesme kakve je Ragovoj komponovao ne silaze s pokretnih traka, niti ih čak njihov autor može kopirati.
Put umetnika u popularnoj muzici zasut je ekserima, pretežno povećih dimenzija. Njime se mora hodati bosonog, krvi će dovoljno isteći i iz godine u godinu će teći sve više. A umetnik je slab čovek, sklon iskušenjima i užicima, ugađanju lične sujete kroz ulagivanje masovnom ukusu publike - njega će kupiti i prodati, izmučiti, iscediti, uspavati, i on će uvenuti pretvarajući se da je rascvetano drvo. Jedino što mu može pomoći da prebrodi taj mučan čin jeste blagoslov. U muzici Džerija Ragovoja, u svakom taktu, u svakoj frazi, u svakom korusu, u svakom refrenu, jasno se oseća taj blagoslov koji prožima i najpovršnijeg slušaoca.
Na stranu prigodne reči i navijačke egzaltacije, Džeri Ragovoj zasigurno nije najveći američki kompozitor u rokenrol eri, ali ono najbolje iz njegovog opusa bez ikakve sumnje spada u najbolje od najboljeg što je ikada zabeleženo na vinilu u drugoj polovini prošlog veka, a čak je dobacio i u aktuelni vek sjajnim albumom „Redescovered" Hauarda Tejta (2003), koji je označio njihovo treće i finalno ujedinjenje, i dirljiv oproštaj s verovatno najznačajnijim od svih pevača s kojima je sarađivao. A bio je traženi i omiljeni kompozitor i sarađivao je s tušta i tma vokalnih solista, od kojih je, prema njihovom priznanju, uvek uspevao da izvuče maksimum kakav više ni sa kim drugim nisu uspeli ponovo da ostvare.

Lovac na senke
Ovo nimalo ne čudi jer je multitalentovani Džeri pisao pesme koje su ga dovele na presto belog kralja orkestriranog soula, u kojima je sirovi gospel postajao sofisticirana molitva za grešnike što su crkvu pronašli u bordelima i krčmama i ulicama bez poslednjeg skretanja za Bruklin. Džeri Ragovoj je, bez ikakvog preterivanja, bio apostol izgubljenih duša, ali i lovac koji pronalazi te posrnule senke i vraća ih u ljubavnički rulet jer samo tako se može dalje - do bola i nazad, kroz suze i slince do samice koju oivičuje noćno nebo.
Sve je bilo novo i snažno u njegovim pesmama: njihovi junaci, izbačeni iz života, ali nedvosmisleno spremni da ga ugroze; sugestivna izražajna sredstva puna pokreta, snage, ugaslog sjaja, ali i varnica u pepelu, ushićenja i gorčine, ekstaze i očaja. Kao muzički potkovani kompozitor, Ragovoj je bio ništa manje vešt i maštovit producent i aranžer. Budući da su mu pesme posedovale filmski magnetizam, za njegov metod stvaranja i realizacije može se napraviti i ovakvo poređenje: kompozitor je pisac i režiser, aranžer je montažer, a producent je poput snimatelja (direktor fotografije) - onaj koji boji i senči tonove, akcentuje skrivene prelaze i na koncu pronalazi zvuk koji odgovara konkretnoj pesmi. U svim ovim segmentima Ragovoj se iskazao kao vrhunski majstor. Zato je i mogao istovremeno da radi crnački pop s Dasti Springfild „What's It Gonna Be" i afričku veselicu „Pata" s Mirijam Makeba, i to tako prilagodljivo i elegantno da obe pesme završe kao hitčine. Ista, gotovo šizofrena distinkcija važi sa doo-wap slatkiš „A Wonderful Dream" i retko dosegnuti heavy soul klasik „You Don't Know Nothing About Love".
Zahvaljujući totalnoj fascinaciji svim onim što predstavlja „black music", Ragovoj je izbegao zamke akademizma - njegove pesme ne zvuče nabudženo ili komplikovano, nema egzibicionizma ili isprazne virtuoznosti. Sasvim suprotno, njegov zaštitni znak su postali trominutni epski napevi u kojima se naizmenično smenjuju kratki i dugački pasaži, uz svest da naježena ljudska misao zahteva interpunkciju kako bi mogla da diše, uz moćnu melodiju koja oduzima dah. Džeri je neke trikove naučio, a neke izmislio, i tako zadao domaći zadatak budućim umetničkim pokolenjima, za koja se brzo ispostavilo da i nemaju neku naročitu budućnost.

A sada je vreme za nabrajanje dokaza za sve dosad izrečene pohvale. Elem, Džeri Ragovoj je 1963. godine načinio prvi prevrat u svojoj karijeri i postavio nove standarde sa svojim pesmama „Time Is On My Side" i „Cry Baby". Pored neverovatnog kompozitorskog i producentskog rada, otkrio je i tri pevača-međaša bez kojih se ne može zamisliti istorija soula: Garnet Mims, Loren Elison i Hauard Tejt. A one koje nije otkrio obožavali su ga, obrađivali njegove pesme i želeli da rade s njim -: od Irme Tomas do Dajon Vorvik, od Boni Rajt do Berija Vajta, od „Stonsa" do „Voker Bradersa", od Elvisa Prislija do Elvisa Kostela.

Sudbina Dženis Džoplin
Najveće stvari u njegovoj karijeri dogodile su se 1966. Najpre je s Loren Elison, severnjačkom kraljicom gospela, snimio najgrandiozniju soul melodramu u istoriji, „Stay With Me", u pratnji orkestra od 46 članova koji su se zatekli u studiju jer je Sinatra otkazao snimanje u poslednji čas. Za tri dana Džeri je uspeo da napiše i pesmu i aranžman za džinovski orkestar, te da je snimi iz cuga (kada je čujete, biće vam jasno zašto je to do dana današnjeg jedno od najvećih muzičkih čuda našeg doba).
Gotovo istovremeno, na drugom frontu, za Hauarda Tejta je napisao kultni hit „Ain't Nobody Home", a zatim i album „Get It While You Can" koji je Otis Reding proglasio za „bibliju soula".
U međuvremenu, uz pomoć Berta Bernsa, komponovao je i producirao oproštajni hit za Garneta Mimsa, veličanstvenu „I'll Take Good Care of You". A nešto ranije je za tog istog neverovatnog, nepravedno zaboravljenog pevača napisao vibrantnu i furioznu „As Long As I Have You", za koju je postalo uobičajeno da se opisuje kao „najbolja pesma Džekija Vilsona koju nije otpevao Džeki Vilson".
Ali zato je jedna druga pevačica od obrada Džerijevih pesama napravila svetski slavnu karijeru. Naravno, u pitanju je Dženis Džoplin, koja je za dve i po godine snimila čak pet pesama koje je Ragovoj napisao sam ili je bio njihov koautor, i učinila ih večnim kod uglavnom bele, rokerski nastrojene publike. „Piece Of My Heart", „Try (Just A Little Bit Harder)", „Cry Baby", „My Baby" i pesma koja je kao nijedna druga opevala upravo njenu sudbinu - „Get It While You Can". Dok je snimala album „Pearl", u leto 1970, poželela je da upozna čoveka koji kao da je krojio pesme po njenoj meri, i kada se to dogodilo, zamolila ga je da napiše jednu pesmu specijalno za nju. Iako su bili totalno različiti svetovi (a uz to on njenim verzijama nije baš bio opčinjen), zahuktali veteran je prihvatio izazov i napisao pesmu proročanskog naslova „I'm Gonna Rock My Way To Heaven". Dženis je pesmu čula, ali nije stigla da je snimi jer je ubrzo umrla od overdoza i time učinila za heroin više i od Vilijama Barouza.
Pesmu niko nije čuo sve do 2011. godine, kada je Ragovoj dozvolio da bude deo mjuzikla „One Night With Janis". Bio je prisutan na premijeri, i nakon što je, pred filmskim kamerama, a za potrebe snimanja dokumentarca o Bertu Bernsu, ispričao preostala sećanja na svog dragog prijatelja i najvažnijeg partnera, veliki Džeri Ragovoj je napustio ovaj svet tiho i dostojanstveno, pokazujući visoku klasu do poslednje odsvirane note.