KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Zen Amerikana

Komesari „supernove postistine" malo su se zaigrali i dozvolili da u strogo sterilisane i logički zacementirane medije procuri komedijantska nebuloza o navodnoj smrti glumca koji je odavno nadživeo Holivud. Ili su poželeli da odaju posebnu počast Hariju Dinu Stentonu - budući da je najteže odglumiti sopstvenu smrt, i to još „prirodnu". Valjda su time hteli da pokažu kako i oni shvataju da je Hari Din Stenton, uz Roberta Duvala, poslednji i najveći majstor „organske glume", veštine koja podrazumeva da oživiš bilo koji tip karaktera na filmskom platnu a da ne glumiš te karaktere glumeći „uživljavanje", već da sve vreme činiš ono što zaista jesi.
E sad, kako može biti mrtav neko koga su svi bližnji zvali Hari Zen Stenton i koji je, bez ikakvog ustezanja, pojasnio svoju „nastranost" da uvek bude u bekstvu: „Ne mogu da se povežem s judeohrišćanskim konceptom. On je fašistički. Zasnovan na strahu. Suština je ko je gazda. Neko rukovodi stvarima. Stvoritelj." Takva odbojnost prema autoritetu organizovanih religija odvukla ga je u kaubojsku varijantu budizma i taoizma. Ko bi se usudio da negira činjenicu da je Hari Din Stenton više cool i od zaleđenog Diznija? On je bio od onih izabranih koji su umeli da odmere ono što pripada nebu, kao i da priznaju potrebe zemaljske.

Osećanja i sreća
Prisetimo se ovde pitanja iz starog budističkog trebnika: „Kakva je to sreća kad čovek nema osećanja?" „Nemati osećanja, to je najveća moguća sreća", odgovorio je budistički učitelj jednom svom učeniku.
Zarad plezira koji je umeo da čini svojim ortacima i svojoj posvećeničkoj publici, Hari Din Stenton je mogao s lakoćom da odglumi i učitelja i učenika, ali on jeste duh koji hoda. Uostalom, oslobođenje od svih životnih opterećenja nije moguće odglumiti, niti je tako nešto preporučljivo.
Takođe, Hari je funkcionisao kao pustinjski guru, opaki vrač za koga je čak i nekadašnji kolega iz pozorišta u Pasadeni, nadrndani maher transcendencije Džin Hekman tek talentovani dečkić maskiran u čestitu starinu. Premda je glumio gubitnike i izgubljene duše, upucane i oduvane s poprišta glavne radnje, onostrana dramaturgija je činila da flegmatični Hari krade scene, pa i čitave filmove tako da nikakva montaža nije mogla da ga iseče, zatamni ili prekrije producentskom dolarskom svetlošću.
Hariju nije bio potreban dubler iako su ga svi oni s umetničkim pretenzijama imitirali na patetičan način. Njegov zemljak (Kentaki, domovina burbona!) i pajtos u zezanju s ženskama, pićem, kockanjem, tučama i svim vrstama ilegalnih skitnji, veliki i nikad prevaziđeni Voren Outs, nije imao živaca za sva ta klanjanja koja te sapliću na putu od šanka do klozeta pa je još 1983. kidnuo na nebo. To je bio savršeno improvizovani dil dvojice neprovaljivih desperadosa. Voren je znao kada treba da ode, baš kao što je Hari znao kada treba biti prisutan, a kada primećen. Najveći glumački par u tajnoj istoriji filma: suštinski tvorci nove estetike u produkciji sedamdesetih godina.
Oni koji su samo svojom pojavom američki san pretvarali u američki košmar, bez izgovaranja mudrijaških replika i izvođenja mističnih grimasa. Banalne stvari valja činiti na banalan način, to je zakon života, a ne pravilo u „metodskoj glumi". Monte Helman zapravo i nije imao težak zadatak da režira klasike „Two-Line Blacktop" i „Cockfighter" - imao je savršen kasting, dvojicu najboljih glumaca džonvejnovske tradicije u eri posle Forda i Hoksa - Voren Outs kao Pavle Vuisić novog Holivuda i Hari Din Stenton kao Dragomir Felba nezavisne produkcije. Tu jedinstvenu alhemiju i neopisivu međuigru dvojice glumačkih odmetnika iskoristio je Džon Milijus da u svom perfektnom debiju („Dillinger") iskaže totalno mitski pristup filmskom pripovedanju.

Deceniju kasnije, Milijus će još jednom, u partizanskom filmu „Red Dawn", pružiti šansu Hariju Dinu Stentonu da iznova redefiniše pojam „karakternog glumca". Pre toga su se Hariju već poklonile tako različite režiserske veličine kao što su Pekinpo, Kopola, Dik Ričards, Artur Pen, Džon Hjuston, Džon Karpenter ili Ridli Skot - lista je praktično beskonačna. Kao i Harijevo nesvakidašnje umeće da intuitivno, duboko autentično, a bez trunke napora dočara osećanje usamljenosti, odbačenosti, beznadnog iščekivanja i ostalih tajanstvenosti ljudskog bitisanja, koje je uvek smrtonosnije od sopstvene sudbine.

Linčovo uvlačenje
Naravno, kako to biva sa umetnicima koji zadobiju kultni status, i Harija je šira publika prepoznala preko izvikanih fensi umetničarenja evropskih režisera koji su osamdesetih bili modni hit u Holivudu („Paris, Texas", „Repo Man"), i od tada počinje utrkivanje estradnih i socijalno prestižnih likova da uđu u fan-klub Harija Dina Stentona. Mentalni bolesnik i zastrašujuće neuki režiser Dejvid Linč prednjačio je u toj igri uvlačenja, praveći preko Harijeve grbače sopstveno ime u odeljku za neshvaćene genije koji su hteli mejnstrim pare i andergraund slavu. Ali to nimalo nije okrnjilo Harijevu harizmu. Njegova dobroćudna pasivnost i suptilno distanciranje uklapaju se u zenovsko prihvatanje podvojenosti emocija: onih koje se smatraju negativnim (požuda, mržnja, zavist, egoizam, strast) od onih koje su pozitivne (prijateljstvo, vernost, saosećanje, dobročinstvo).
Živa legenda ima pokriće u životnim detaljima pa zato spominjem nekoliko momenata iz karijere glavnog epizodiste u čistilištu zvanom Holivud: nakon zajedničkog rada u gotski upečatljivom filmu „Wise Blood", poročni Hari je godinama igrao poker sa Džonom Hjustonom, a na pogrebnom memorijalu u čast čuvenog režisera otpevao mu je (na španskom, dabome) - uslišivši molbu Džonove ćerke Anđelike - meksikansku gerilsku himnu „El Revolucionario", jer je svestrani Hjuston nekada davno jahao s meksičkom konjicom u nekoj od Viljinih revolucija.
Džoni Dep, još jedan od Harijevih odanih poštovalaca, bio je suviše uplakan i urađen da bi mu držao tercu kada je stoik Din Stenton pevao na sahrani svog starog saborca, pisca Hantera S. Tompsona. A na sahrani Vorenu Outsu, gde je došao zajedno s Pekinpoom, Hari je prvi održao posmrtnu besedu.
Brando mu je preko telefona čitao Šekspira kako bi ga impresionirao u trenucima mamurluka, a kada ga je jednom najfamozniji glumački superstar pitao: „Šta misliš o meni?", Hari mu je mirno kazao: „Mislim da nisi ništa." Brando se nasmejao čuvši odgovor, kapirao je koncept. Harija je Brandon podsećao na Dilana, još jednog od svojih obožavalaca, koga je učio meksikanskim pesmama za vreme snimanja filma „Pat Garret & Billy The Kid".
Hari je, inače, stalno naglašavao kako je on glumac i pevač, imao je svoj bend dugi niz godina, u kojem je pevao i svirao gitaru. Sve u svemu, Harijeva dostignuća su bezbrojna u skladu s njegovim principom „sve je film", kojim je objašnjavao svoju „glumu bez glume" i činjenicu da je, netipično za klasične karakterne glumce, tumačio širok spektar različitih likova: sitnog kriminalca, psihotičnog alkoholičara, FBI agenta, apostola Pavla, krvoločnog gangstera, šarmantnog roditelja, običnog čoveka iz radničke klase, otkačenog naučnika...
Krajem devedesetih, ugledni britanski filmski časopis „Neon" sačinio je listu 100 imaginarnih žanrova, gde su se našli i „filmovi sa životinjama", „filmovi o rok grupama", „filmovi o hrani" ili „filmovi sa prostitutkama"; e, među svim tim žanrovima nalaze se i „filmovi Harija Dina Stentona". Takvu počast dobio je samo još jedan glumac - Klint Istvud.
Posle svega navedenog, valjda nikoga ne čudi što je najdugovečniji vamp rokenrola, blondirana Debora Hari, otpevala pesmu „I Want That Man", u kojoj se kaže: „I want to dance with Harry Dean/ Drive through Texas in a black limousine/ I want a piece of heaven before I die."